The article presents the Swiss author Isabelle de Montolieu’s reworking of Johann David Wyss’ Der schweizerische Robinson (1812/1813). The reworking consists of a translation to French in 1814, and a sequel to the work in 1824, both highly popular in the nineteenth century in France, and translated to English in both Britain and the United States. The article examines Montolieu’s negotiation of gender into the robinsonade genre, usually conceptualized as male, as well as the reception of her work. While Wyss’ work in the last decades has witnessed renewed scholarly interest, Montolieu is met with misunderstanding, reluctance, and negligence. The article discusses how gender is at stake in attempts to (re‑)canonize both Wyss’ book and the robinsonade genre at the detriment of Montolieu, and how this is related to questions of aesthetics and popularity.

У раду је успостављен књижевноисторијски преглед стваралаштва дубровачких песникиња. Указано је како је специфичан социо-културни образац маркирао положај песникиња у Дубровнику од XVI до XVIII века. Представљене су прилике у друштву и књижевности које су условљавале да се ауторке огледају у одређеним жанровима и да поетичко-стилски и тематски прилагоде стваралаштво налозима културног модела.

Песме слепе певачице из Гргуреваца, међу најбољима које је Вук објавио у свом „ултимативном“, бечком издању (1845), у највећој мери уткане су у потоњи песнички и национални канон. Најпознатији детаљи из њеног невеликог опуса – опредељење за царство небеско и слика Косовке девојке која из златних кондира вином запаја рањенике на Пољу након боја – ексклузивни су у епском корпусу и у усменој епици запамћени су захваљујући изузетним варијантама ове певачице. У том смислу, њен допринос културној баштини практично је немерљив. (Тешко да је иједна друга „митема“ било усменог било ауторског/писаног порекла имала сличан утицај на потоњу колективну имагологију као поменути „избор“ кнеза Лазара.) Упркос томе, ови мотиви неће се посматрати (или се неће превасходно посматрати) као елементи индивидуалне поетике зато што 1) нема начина да се докаже да ли је поменуте мотиве Слепа из Гргуреваца лично увела у епско певање из неке шире традиције (црквених проповеди, нпр.) или их је само преузела од неке своје епске претходнице (или претходника), 2) а онда и стога – и најпре стога – што је усмено стварање у својој бити надиндивидуално. Ослањајући се на вековима старе формуле и сижејне обрасце и укрштајући бројне традицијске рукавце, усмени певачи синхроно су преносили различите слојеве традиције, од којих и неке међусобно противречне – за шта је еклатантан пример Слепа из Гргуреваца. Анализа поменутих мотива у ширем епском и индоевропском контексту указаће на не мали напон између тих слојева традиције, као и на позицију и семантику поменутих мотива у свакоме од њих.

Рад ће анализирати прву од две књиге Еустахије Арсић, прве познате српске списатељице модерног доба, у контексту српске књижевности прве половине 19. века, узимајући у обзир различитост поетикâ и књижевних струјањâ које су њоме доминирале у том периоду. Истовремено, чињеница да је у питању (први) женски глас у новој књижевности у фокус интересовања довешће и питање да ли је и како родна позиција утицала на одабир тематике и поступакâ, структурирање слике света у књижевном тексту и поимање сâме улоге/задатка књижевности.

Есеј анализира апологетске диксурзивне стратегије којима Милица Стојадиновић Српкиња у својим дневничким записима осуђује „ниско поњатије о определењу женском“, пледирајући за право жена на лични избор и на обухватно образовање и образлажући своју посвећеност улози народне песникиње, коју је настојала да оваплоти како својим писањем тако и својим начином живота. Представљајући се У Фрушкој гори 1854. као узорита Српкиња, она у свој дневник уписује апологетски и документарни дискурс, не би ли се одбранила од погрешне представе својих сународника о њој као о умишљеној „Списатељки“ и уображеној „фрајли дихтерин“. Описи њених свакојаких делатности, као и наводи из њене преписке са угледним личностима српске и аустријске културне елите, требало је да читаоце увере у достојанственост њеног списатељског прегнућа и у чистоту и остваривост романтичарског идеала народне песникиње.

У раду се излаже покушај ревизионистичког читања поезије Драге Дејановић са циљем њеног превредновања и смештања у токове српског песништва 19. и 20. столећа. Истраживачка пажња је усмерена ка еротским мотивима у песникињиној љубавној поезији – анализира се њихов значењски распон и стилски отисак, те интертекстуалне везе са усменопоетском традицијом, тзв. грађанском лириком и романтичарском поетиком. Интерпретација еротизма у поезији Драге Дејановић заокружује се истицањем потребе за поновним промишљањем поетичке мапе женске (романтичарске) поезије. Предлаже се даље разматрање два изворишта српског модерног женског песничког искуства – једног које представља поезија Милица Стојадиновић и другог чија је родоначелница Драга Дејановић.

Драма написана по роману Јелене Димитријевић Нове.

Основни циљ овог рада је покушај реконструкције целовитог женског дискурса који се односи на логоре за информбировце. Женска сведочанства су билa по два основа искљученa из области историје и књижевности: по основу табиузације проблематике логора Голи оток с једне стране, и по основу доминације мушке нарације с друге. Ситуација подређености, а заправо непостојања женских сећања у главном току трајала је до тренутка када се за логорско женско искуство заинтересовао Данило Киш. На његову иницијативу 1989. године настала је документарна серија Голи живот. Он је такође инспирисао Жени Лебл да напише своју историју. Њен текст је прво објављено женско сведочанство из логора (Љубичица бела. Виц дуг две и по године, 1990). Савремена истраживања оријентисана на женско искуство показују да је друга затвореница, Милка Жицина, написала своја сећања већ седамдесетих година, али је у страху од репресије скривала рукопис. Текстови су после смрти ауторке први пут изашли у часописима Дневник 1993. и Летопис Матице српске (одломци) 1998. гoдине.

Овај рад представља анализу првог романа британске ауторке Ребеке Вест, Повратак ратника (The Return of the Soldier) из 1918. Некада изузетно цењена и популарна, Ребека Вест је практично нестала из корпуса модернистичких аутора убрзо после смрти. Њен први роман има упадљиве модернистичке елементе, занимљива наративна решења и савремену тему, те свакако заслужује нову читалачку публику.

У периоду 1911–1912. године у феминистичком часопису The Freewoman Ребекa Вест је објавила своје прве књижевне приказе. У приказима се бавила савременом књижевном продукцијом, а основни критеријум разврставања „добрих“ и „лоших“ књига темељила је на јасном феминистичком ставу о слободној жени. У овом раду се широко дефинишу појмови књижевне критике и феминистичке књижевне критике, те описује однос између аматерске и професионалне књижевне критике на почетку двадесетог века, како би се пажљиво испитала позиција Ребеке Вест у историји (феминистичке) књижевне критике.

Циљ овог рада је да се, посматрајући на који начин је Први светски рат утицао на положај жена у Шпанији, одговори на питање на који начин су сам рат, али и његов утицај посматрани у феминистичком часопису La voz de la mujer. Полазимо од претпоставке да је неутралност Шпаније у току целог сукоба утицала на стварање одређене дистанце према рату, као и да рат неће бити доминантна тема у часопису, за разлику од друштвених и економских промена које је Први светски рат индиректно изазвао у Шпанији. У првом делу рада описаћемо друштвено-историјски контекст у којем настају женски часописи за време Првог светског рата у Шпанији. Затим ће уследити анализа три броја часописа La voz de la mujer. Текстове ћемо покушати да протумачимо у њиховом друштвеном и историјском контексту користећи методе критичке анализе дискурса.

Позиционирајући место илустрованог магазина Жена и свет (1925–1941) у оквирe феминистичке контрајавности формиране у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији (1919–1941), циљ рада је да на његовом примеру укаже на постојање амбиваленције у третману женске еманципације: амбиваленције која је карактеристична како за идеологију умереног грађанског феминизма и гласила која су израз и агенс те идеологије, тако и за њихову средишњу идентитетску конструкцију: идеологему модерне жене. Уз то, чињеница да је у питању илустровани магазин, у коме визуелни материјал има подједанку важност као и вербални текст а насловна страна игра улогу најповлашћенијег женског портрета – истакнутог еманципаторског жанра епохе, интертекстуални односи у магазину се додатно усложњавају. Тиме се и увећавају могућности за амбивалентна кодирања и декодирања часописних значења.

Предмет анализе рада јесу механизми друштвене и психичке конструкције полне разлике у роману Златна бележница - Дорис Лесинг (The Golden Notebook - Doris Lessing). Истражују се наративне технике којима јунакиња, у својству жене писца, урушава хармонизујућу кохерентност дискурса и проблематизује аналогију између угрожене способности жене и њеног недостатка моћи самоодређивања. Посебна пажња поклања се феномену слободне жене и женске слободе, који се сагледавају у психолошком, језичком и друштвеном контексту. Методолошко полазиште је Лаканова психоаналитичка теорија, односно њена ревизија коју су извршиле постлакановске феминистичке теоретичарке Јулија Кристева, Лус Иригарај и Елен Сиксу, предлажући трансгресибилне стратегије, које би жени, у фалогоцентричном дискурсу, омогућиле приступ себи, сопственом телу, језику, жељи. Примери тих стратегија откривају се на плану структуре романа, језика и трансформације кроз коју пролази јунакиња Ана Вулф.

У раду се испитује да ли је стандардизација родно осетљивог језика неопходан услов за постизање родне равноправности у језику и да ли ће његова употреба аутоматски допринети равноправнијим мушко-женским односима у српском друштву, или је језик манифест друштвене стварности због чега првенствено треба усмерити напоре да српско друштво не буде дискриминаторно и да његови чланови буду родно освешћени. Овој теми се приступа кроз призму „делатних заједница“ које пружају теоријски овир раду, док је емпиријски део рада истраживање спроведено у делатној заједници Удружења књижевних преводилаца Србије које илуструје доминантне ставове о употреби родно осетљивог српског језика и пружа увид у то шта део језичке елите мисли о овом питању. Резултати упућују на то да је у српском друштву језички активизам неопходан вид борбе против елите која креирањем дискурса на било који начин подстиче неравноправност у друштву. Језички активизам треба да се спроводи путем коришћења родно осетљивог језика у свакодневној употреби заинтересованих делатних заједница, што ће довести до промене дискриминаторних културних модела и идеологија у друштву.