Одабравши за своје уметничко име одређење своје националне припадности, Милица Стојадиновић Српкиња је српском народу посветила целокупну своју књижевну делатност и читав свој живот. Срби, међутим, средином 19. века нису поздравили њену безрезервну преданост улози националне песникиње, упркос томе што су угледне личности српске и аустријске културне елите у њој виделе истински даровиту књижевницу. „Међу такозваним обичним људима, који формирају ону другу јавност која је, често, моћнија од јавности која говори преко листова и часописа“, ову родољубиву Српкињу редовно су исмевали као „Списатељку“ – као умишљену и уображену „фрајлу дихтерин“ и „високоумну женску“ која се понаша „као да је она једина Српкиња на овом свету, и као да се само она може поносити што припада српском роду“.[2]

Такав јаз између жељене и доживљене репутације нагнао је Милицу Стојадиновић да своју фрушкогорску свакодневицу естетски убличи у дневник У Фрушкој гори 1854, те да њиме „илуструје“ свој „књижевни и животни концепт“, a своје сународнике убеди у чистоту и остваривост идеала националне песникиње.[3] Пошто је за њу, као и за друге „српске романтичаре“, „остварење друштвених и културних идеала представљало (...) један од суштинских видова самореализације“, њен дневник јесте био репрезентативан спис српске романтичарске књижевности, али није био покушај самоспознаје сличан настојањима интимистичке прозе и поезије европског романтизма.[4] У много већој мери је представљао подухват афирмативног самопредстављања, умногоме налик аутобиографским дискурсима 18. века или античком моделу аутобиографије, у којима је потреба за писањем о себи постојала као потреба за стицањем или потврђивањем славе или за одбраном од противничког мишљења. Разлог томе било је то што је Милица Стојадиновић Српкиња у Фрушкој гори 1854.године морала да објасни и оправда много тога: понајпре и понајвише, своје „определење женско“ да се одважи да пише песничка дела, а одмах потом и очигледне несавршености тих песничких остварења.

Иако ни ова, као ни било која друга Српкиња тога времена није имала амбиције да се сасвим одрекне кућних послова „са преслицом, са варјачом, са оклагијом, и шта вам ја знам с чиме још,“ она је својим дневником ипак покушала да им барем придода делатности везане за хартију, „плајваз“ и „стол за писање“, те је своје забелешке уобличила као „пишчеву радионицу“, као нови, романтичарски тип дневника који је писцу давао могућност да „исповеди“ и муке и ужитке свог позива, као и да укаже на његов значај.[5] И само „мноштво разноликости“ дискурзивних образаца у њеним дневничким записима, сачињеним од писама драгим људима, од записа њених стихова и стихова народних песма, као и обичаја, бајања или пак превода прослављених европских писаца, било је „у служби идеолошке одбране“ њене „егзистенцијалне позиције: кроз романтичарску идентификацију књиге, тј. дневника и живота, Милица Стојадиновић Српкиња сугерише исправност ’живота у идеји’ који поништава потенцијалну субверзивност писања“.[6] Многобројни фрагменти њеног дневника били су, дакле, изразито разнородни, али им је апологетска сврха била иста; требало је да одбране њено опредељење да се не саобрази унапред задатим женским улогама, већ да се посвети списатељској делатности и „романтичарским програмским идеалима нације, родољубља, културног и књижевног препорода“ и тако „одбрани легитимитет своје песничке славе“.[7]

Да би ућуткала „двоногe змијe света овог“ које се дигоше на „невине гласе“ њених стихова, Милица Стојадиновић је у својој дневничкој апологији, написаној „из личних разлога али не и за личну употребу“,[8] употребила читав низ имплицитних и експлицитних одбрамбених стратегија. Малобројне имплицитне стратегије, међу којима је најупечатљивија употреба идиличног дискурса у описима потпуног сагласја између њеног начина живота и природног поретка у аркадијским обрисима фрушкогорског крајолика, већ су подробно анализиране,[9] па ће овде превасходно бити речи о бројним експлицитним одбрамбеним дискурсима Милице Стојадиновић Српкиње: о њеним одбранама од критика и подсмеха због преданости писању и читању, о вајкањима због спутаности њених стваралачких потенцијала, те о хвалисањима због доброг пријема код одабране читалачке публике. Посебно ће бити указано на то како је Стојадиновићева најчешће управо као Српкиња бранила своје право да буде Списатељка, као и како је бавећи се управо својим списатељским делатностима настојала да буде што боља Српкиња. Отуда ће највише пажње бити посвећено средишњем и током читавог дневника доследно развијаном аргументу Милице Стојадиновић Српкиње – указивању не само на нешкодљивост него и на корисност женске читалачке и списатељске делатности за српску нацију, а биће анализирани и еманципаторско-морализаторски сегменти њеног дневника у којима је она пледирала за обухватно образовање младих Српкиња и критиковала недостатност њиховог оспособљавања за обављање само кућних послова и за опхођење, „унтерхалтовање“ и одевање по последњој моди.

*

Дневник У Фрушкој гори 1854. садржи бројна сведочења Милице Стојадиновић о томе колико је женска позиција била одређена свакојаким недостацима – „средстава“, „избора“, „подршке“, и само једну, и то врло сажету и шаљиво интонирану, исповест ове поносите ауторке.[10] У тој минијатурној исповести ова Српкиња прихвата уврежени критички став према женском стихотворству када признаје да јој тесто умало није загорело док је на огњишту читала новине: „Е, Бога ми! Право имају људи што на ’Списатељку’ вичу! У мојој кући мало не бијаше данас за ручак стихова!“.[11] По аутоироничном тону ово Миличино признање наликује на шаљивост једног од бројних писама које је у свом дневнику забележила, у којем је извесног господина Ј. Ђ. молила да јој Митологију пошаље у најстрожој тајности јер би иначе „од света“ било „јао и помагај! Што ће девојци митологија? Наопако!“.[12] Постојање ових самоосуда, макар и овако сажетих, шаљивих и двосмислених, сведочи о томе да Милица Стојадиновић није порицала кодексе владајућег патријархалног морала, и поред тога што своје списатељске и читалачке пориве нипошто није сматрала „наопаким“. Но, ова Српкиња је ипак на разне начине настојала да покаже да митолошка, филозофска, историографска и уметничка литература, која је тада сматрана искључиво мушком, не мора да шкоди било којим, па ни српским девојкама. Због тога се за своје право на читалачку и списатељску делатност борила употребом читавог низа апологетских дискурзивних стратегија. Једна од најчешћих било је готово непрестано правдање да јој креативна делатност одузима сасвим мало времена, те да је нимало не омета у обављању сваковрсних дужности „кућанице“. Чим би чула било какве критике због своје преданости књижевном раду, приљежно би у једној или у неколико везаних дневничких забелешки набрајала све своје успешно обављене кућне послове да би свету било „поњатно“ да она и такве ствари радити уме. Не би ли своје стихотворство приказала као спонтану, узгредну и благотворну делатност, једном приликом је чак срочила пригодну песму, у којој је саму себе хвалила што пише брзо и лако, за разлику од других писаца који „дуго сироту главу лупају“.[13] Осим тога, потанко је описала и запањеност своје сестре што стихове може да пише тако хитро као да чита туђе, „ишчитавајући“ их „из главе, из срца, откуд хоћеш“.[14]

Од оваквих хвалисања убедљивије је, међутим, звучало њено бучно негодовање због недостатка слободног времена које би могла да посвети вишеструко корисној креативној делатности. Често се у свом дневнику јадала због тога што су јој „метла и перушка“ односиле јутра, а „танка игла“ „дуги летњи данак“, и што је могла да пише само у позним вечерњим и раним јутарњим часовима, или пак недељом и празницима, када би јој тај ужитак допуштали бројни кућни послови.[15] Међу таквим вајкањима, посебно се издваја један њен савим сажет и изузетно поетичан ламент над украденим временом, који је срочила 7. маја, „увече доцкан“, када је, пишући „спрам шкиљаве свеће“, своје хартије назвала „ладолежима“, цветовима чији се листови развијају тек када је сунце на заласку, да би их већ сутрадан ујутро преименовала у сунца жедне „сунцокрете“.[16] Ово њено језгровито и суптилно алудирање на недостатак слободног времена, много је делотворније од њених бројних изговора да би писала подробније и повезаније „да теставне руке не претежу, и послови за кујну не вежу“.[17] А једнако су учинковите и малене химне које је своме перу певалакада није имала времена ни за најкраће дневничке забелешке; сведеност тих сажетих химни убедљиво је илустровала сву спутаност њеног стваралачког замаха, али и њену верност „перцу милом“ које никада није заборављала, и поред тога што га је врло често остављала.[18]

Осим тога што се на разне начине правдала због стилских недостатака својих песама, она је посезала за једном много ефикаснијом апологетском стратегијом. Редовно је, наиме, наводила похвале које је због своје даровитости добијала од књижевних ауторитета попут Вука Караџића или Љубомира Ненадовића, пошто је добро знала да туђе похвалне речи, чак и када нису стиховане попут Ненадовићевог хвалоспева „Једној Српкињи“, вреде више од било каквог одбрамбеног Ich-говора. У једном од писама која је забележила у свом дневнику, навела је изјаву узорног Вука Караџића о посебности, па чак и о једиствености њеног књижевног позвања: „Наш старина Вук, кад ме је године 1850. први пут посетио, рече ми, да у нашем народу има доста кућаница, али нема то што сам ја.“[19] Такво бодрење и подстицање од стране признатих књижевних величина требало је да оправда раритетна начела којима се руководила иако је знала да српски „свет има тако ниско поњатије о определењу женском“ да се често у страху питала: „куд ћу ја с мојом главом, с мојим духом, и срцем?“.[20] А пошто је била свесна ускогрудости и завидљивости својих сународника, промишљено је, пишући о туђим похвалама, употребљавала и топос скромности, те је одмах после навођења Вукових похвалних речи скрушено подсетила саму себе на то да и она, без обзира на то што је „народна јединица“, ипак мора „опрести, (...) откати, сашити, навести, оплести, па не само за себе, но и за своје у кући“.

Осим похвала и подстрека мушких ауторитета, ову Српкињу је соколило и „соучастије“ учених жена које је сматрала својим духовним сродницама. Стога није пропустила да у дневник забележи како ју је једна образована Српкиња упозорила да не сме да изневери свој књижевни дар јер би тиме увредила Бога који ју је њиме украсио,[21] као и да не треба да се обазире на ниске и подле душе кад ју је сам кнез Михаило пригодном наградом узвисио. Ову добро промишљену стратегију заузимања позиције високо уважаване, а ипак врло самокритичне ауторке, предане домаћинству и помагању родитељима, Српкиња је наставила и у другој књизи свога дневника, коју је започела одговором на писмо једне обожаватељке, којим је живописно илустровала жудњу читатељки за наставком првог дела њеног дневника, као и властиту скромност, услед које је размере свог „књижевног рада и дара“ упоредила са незнатним чунићем наспрам каквог велелепног брода.[22]

Но, чини се да је највише напора улагала у то да покаже да њена књижевна делатност нимало није штетна и да, штавише, српској нацији може да буде од велике користи. Знајући колико је српском народу у другој половини 19. века било потребно просвећивање, а суседним народима упознавање са српским доприносом европској цивилизацији, и угледајући се на просветитељску мисију Доситеја Обрадовића, Стојадиновићева је свој дневник уредила не само као средство „личног усавршавања“ него и као гласило „непрекидног културног делања“.[23] У свој је дневник бележила све што би српству могло да буде и поучно и угодно за читање: српске или иностране приче и песме о људској домишљатости, оданости или неким другим врлинама, народне умотворине, као и своја и туђа сведочења о важним свакодневним збивањима. Такво њено патриотско настојање да што више допринесе образовању својих сународника нипошто није било само добро смишљени „просветитељско-дидактички алиби“ за њено књижевно деловање, без којег је у оно време чак и мушко писање било „скоро непристојно и застрашујуће“.[24] Ова Српкиња је искрено била посвећена улози чуварке традиције, једној од главних женских улога у патријархалној култури, којом је заправо употпунила читаву лепезу својих свакојаких патриотских прегнућа. Познато је, наиме, да је Милица Стојадиновић српству предано служила на све начине доступне и допуштене једној жени: протествовала је одевена у српску тробојку, бодрила је српске борце својом свирком и песмом, видала им ране и извештавала са ратних барикада.[25]

Тај се Миличин порив за просвећивањем необразованих сународника нипошто није косио са њеним личним интересима. Напротив, део њене одбрамбене стратегије били су и васпитни савети упућени српским родитељима о неопходности што обухватнијег образовања како мушке тако и женске деце. Истичући да свако дете једино „воспитанијем човеком постаје“, она је често посезала за једним од аргумената који ће и потоње еманциповане Српкиње неуморно понављати – да младе жене морају да се образују јер су као будуће мајке и васпитачице кључна карика у образовању народног подмлатка. Нарочито су драгоцена Миличина трезвена запажања да обухватно девојачко образовање постаје немогуће уколико се, као што обично бива, приведе крају чим српску девојку „сусретне мати са преслицом, са варјачом, са оклагијом, и шта вам ја знам с чиме још, да од ње кућаницу образује“.[26] Вредни су и њени савети да родитељи својим кћерима не би смели да дозвољавају да се уче само сујетном кићењу по иностраној моди, већ да би требало да их наводе да „овако као ’Списатељка’“ „љубе“ цркву, књигу и српски род, као и њене оцене да „садашње изображење женско није ништа друго него уображење да су изображене“, упркос томе што су заправо залутале „далеком странпутицом“ јер им „воспитање“ није „чувства и мисли узвисило“:[27] „Видиш српску госпођу и госпођицу, видиш на њима сто излишности које све новца коштају, а да им одеш да се пренумерирају на какву књигу, не би ону уду крајцарицу жертвовале! Видиш на њима шешир, шмизлу, рукаве, рукавице, па тек чујеш: То је из Париза!“[28]

Таквој једнообразности и испразности васпитања и опхођења просечних српских госпођица, Српкиња је супротстављала обухватност, темељност и корисност сопственог образовања. У путописним деловима свог дневника истицала је своје достојанствено држање међу просвећеним Бечлијама. Показујући како се међу њиховим умним главама дичила не само својим познавањем станих језика и култура него и својом „селском простотом“, она је своју песничку персону у дневнику представила као нешто што је српству корисно исто онолико колико и ратовање српских бораца или видање њихових рана.[29] У забелешкама о свом боравку у Бечу Стојадиновићева није описивала „туђу сјајност“ аустријске престонице, него је објашњавала како је управо захваљујући своме познавању српске и европске културе неупућене странце могла да упозна са достигнућима српског народа и да га одбрани од више или мање неоснованих оптужби. У писму забележеном 28. августа описала је, на пример, како је неку лоше информисану страну господу, уверену да је Србија земља „шумом и коровом обрасла“, у којој нико „ни са животом, камо л’ са имањем“ не може бити сигуран, пошто ће у „Крушевцу више курјаци сусрести него људи“, уверавала у лажност гласина о некултивисаности српске природе и друштва.[30]

У једном другом писму описала је како је, разговарајући са једним професором историје којем је српско царство било потпуно непознато, а који се ипак подсмевао митовима о Краљевићу Марку, себи допустила да „као мала зоља ђипи“ и почне да доказује да је светска историја „само из злобе“ прећутала српски допринос, па чак и да се због његових тврдњи да су Срби молили Аустрију да прихвати патријарха Чарнојевића са „скитницама“ као дете надури и отрчи на таван да плаче: „И дотле нисам се смирила док исти господин, који је иначе врло добар човек био, није (...) на таван дошао, и уверио ме да се шалио са мном“.[31] Још се више срдила на једну бечку даму, коју је, вели, „сву рашчупати могла“ само зато што је та госпођа критиковала српску „земљу и народ који се пред очима целе Европе тукао с Турчином“.[32]

Ово детињски наивно родољубље Милице Стојадиновић није је, међутим, спречило да у незанемарљивом броју дневничких фрагмената оштро критикује непросвећеност својих сународника. Услед тога, ова Српкиња је доспела у „противречну позицију према свету, истовремено га осуђујући и покушавајући да му се прикаже у најбољем могућем светлу“.[33] Протић је приметио да У Фрушкој гори 1854. заправо „и није дневник у уобичајеном смислу те речи“, већ својеврсна полемика са јавношћу која представља и једну врсту обрачуна.[34] Отуда се у појединим дневничким фрагментима, у којима Милица Стојадиновић управо напад користи као најбољу стратегију одбране, њена апологија преображава у атак на предрасуде њених савременика. Ова разборита ауторка себи је, међутим, допуштала да „ведри и облачи“ само онда када је проговарала у складу са регулаторним идеалима националистичке идеологије, па је бучно била критична само када је осуђивала народну неслогу, „било на пољу бојном или на пољу књижевном“,[35] или када је критиковала сујеверје сељака и занатлија, одрођеност младежи од родног тла, употребу туђица у њиховом говору и незахвалност и небригу деце према родитељима. А много се тише супротстављала непрестаним изругивањима којима је била изложена због своје књижевне делатности. У таквим суочењима, Српкиња нипошто није била оличење „буке и беса“, већ је своје списатељско опредељење обазриво бранила много креативнијим облицима тихог протеста, завијеним у елипсе, литоте или у ироничне исказе. А исто је тако – суптилно и алузивно – и у свом дневнику писала о томе. Због тога је уметнички најуспелији призор њеног дневника управо једна сцена вредна комедије интриге, у којој Стојадиновићева описује како је једног августовског дана одиграла улогу полуделе песникиње само за знатижељне очи једне „фрајле“, једног трговца и једне своје неименоване сроднице. Тим посетиоцима она, наиме, није хтела да се представи као Српкиња, „дика сремска“, да је не би „ту од главе до пете“ мерили и после причали „да су видили Списатељку“, па се у разговору са њима претварала се да је добра познаница те чудновате жене од пера.[36] Знајући добро шта њени саговорници очекују да чују о тобожњој „Списатељки“, саму је себе описала као фантасту „им хекстен гард“ и као „високоумну женску“ распуштене косе, која чита књиге намењене ученим људима, умишљајући да је и сама једна од њих, упркос томе што је „права луда“.[37] Подражавајући туђа говоркања о властитим „лудоријама“, она им је живописно приповедала како ноћу пише „некакав свој дневник“ и како у соби својој, „код своји’ књижурина“, проведе „по цео дан свецем и недељом“, или како сама себе подучава под неком воћком, где „по полак дана седи сама ка’ луда и чита“, док у исти мах штрика или се „заблене у даљину, па тек извади из џепа плајваз и артију и нешто пише, ваљда те њене стихове“. Признала им је, такође, и да никада не чита „штогод унтерхалтлих“ – лектиру допуштену лепшем полу – него озбиљно штиво, које је писано само за мушке очи: историјске романе, митологију и „неке браћине штудије и Бог свети зна шта још“.[38] Огледајући се, посредством тог искошеног погледа на саму себе, у оку просечног српског сељака, она је својим читаоцима као аутопортрет понудила управо ону карикатуру ради чијег се исправљања и одважила да објави свој дневник, зато што је управо у аутоиронији пронашла моћан одбрамбени и полемички потенцијал. Њена веселост и шаљивост на сопствени рачун, изражена управо у тренутку када су јој се сви отворено ругали, показала је њену супериорност у односу на припросте саговорнике, као и њен презир према општем презрењу и подсмеху којем је стално била изложена.

Па ипак, овај иронични аутопортрет Српкиње, „дике сремске,“ уједно је открио и њену рањивост и инфериорност. Њен пристанак на такву притворну самокритичност, као и њена беседа изговорена са становишта туђих вредносних начела, ма колико иронична била, ипак је представљала и својеврсно болно порицање њених личних погледа на свет и нехотично откривање њене слабости. У тој прилици она је своју рањивост понајвише открила тиме што је истакла како њу и њене вештине, које сви хорски исмевају, „паори зачудо (...) сви воле“ пошто уме да им проверава судска документа и да уместо њих пише писма.[39]

Да се ова поносита Српкиња није сасвим узвисила над отвореним увредама које је од својих саговорника том приликом чула постало је више него очигледно када је већ наредног дана, 14. августа, у дневник забележила како је током читавог тог дана била „права кућаница“ јер је, у мајчином одуству, сама слуге упослила, вечеру зготовила, бутер направила и сир усирила.[40] У истом – послушном и питомом – духу наставила је да пише и 15. августа, када је своје песме представила као лакокриле, упркос томе што „људи једнако потврђују да ја ништа друго не радим него пишем“ и написала једну (не баш успелу) песму посвећену лакоћи писања, у којој „пјесне свуд ничу, / Ко кад треснеш воћку“.[41]

Растрзана између тако опречних одбрамбених стратегија какве су правдање и хвалисање пред неистомишљеницима, притворно самоосуђивање и отворено нападање супарника, Милица Стојадиновић Српкиња до самог краја дневника није успела да пронађе делотворан спој одбрамбених стратегија. Тек је у завршним акордима свог фрушкогорског записа пронашла некакав душевни мир. „На Усјековеније после подне“ она је изјавила да се снагом христоликог опраштања сасвим „узвисила“ над својим „гониоцима“: „Ја ти сад блажено живим, душом мојом узвила сам се над свим гоњењем, које због мог књижевног занимања трпим од нискога света, и јошт велим: не упиши им то у грех, Господе“.[42]

Ову достојанствену мирноћу, нажалост, није успела дуго да сачува. Након бројних породичних свађа и спорова, своју усамљеност није могла да поднесе, па се одала пићу и бесциљно ходала улицама уз „подсмех уличне дечурлије“.[43] Услед изузетно несрећних животних околности, у старости је, кажу, живела у толикој беди да је чак и Љубомира Ненадовића молила да јој удели „четири гроша за ракију“, невољна или немоћна да у њему препозна лик свог некадашњег присног пријатеља.[44]

*

Разноврсне експлицитне и имплицитне одбрамбене стратегије Милице Стојадиновић Српкиње на које смо у овом есеју указали сведоче о томе да је ова списатељица јасно увиђала да је народно подозрење којем је била изложена више представљало отпор „чињеници да женско пише песме (...) него самим њеним песмама“.[45] Стога се у времену када су доминирала два дискурзивна обрасца – патријархални и патриотски – срдачно одазвала само оном патриотском, док је истовремено настављала да трага за ефикасним начинима на које би својим креативним поривима могла да прилагоди и патријархални дискурзивни образац. Па ипак, њени дидактични дневнички искази нипошто нису били само обичан алиби за својеврсну феминистичку самоафирмацију. Ова Српкиња је добро знала да ће своје женско перо моћи хорацијевски да употреби и за „унтерхалтовање“ и за „ползу“ свих других Српкиња, као и читавог „милог народа српског“,[46] тек када је буду озбиљно схватили као Списатељку. Утолико је њен лични интерес да исправи погрешну слику о себи и да одбрани своје определење за списатељску делатност у великој мери био подређен општем интересу српског народа, па је и њен дневник много више својеврсна дидактична апологија него некакав „пропагандни“ материјал којем је родољубље послужило само као „просветитељско-дидактички алиби“.[47] Није она без разлога заслужила похвалу строгог Скерлића да је предано служила „једном вишем идеалу“, упркос томе што је „била слаба списатељка“, за разлику од њених књижевних пријатеља „који су се заносили Бајроном и играли улоге ’фаталних људи’, а свршили као богати и угојени грађани“.[48] Па ипак, „мили народ српски“ је Милици Стојадиновић Српкињи тек након њене смрти одао признање које је завредила као једна од првих значајних српских књижевница.[49]