Представа припремана за три глумице, али могу играти и две. У ствари – може да буде и монодрама.
Свака глумица игра различите ликове жена из књиге.
Лица (када играју три глумице)
Она 1
Она 2
Она 3
СЦЕНА I
Мрак, тишина. На једном зиду визуализације. Звук писаће машине, текст:
Писаћу ти о турским женама, својим познаницама, с којима сам провела скоро половину живота… Солун, 2. августа 1908.
Тиха музика, светло на средини сцене, виде се само три жене, окренуте леђима једна другој, стоје и гледају свака тачно испред себе. Обучене у црне турске панталоне, црне мајице, на главама мараме.
Она 1 (хладно, чврсто)
Зовем се Емир-Фатма. Имам 18 година, што на Истоку значи да сам зрела девојка. Још мало па уседелица. Живим у Солуну. Муслиманка сам.
Она 2 (прекида је, виче)
Али нова. Што значи да сам европски васпитана. Знам европске језике. Знам француски и енглески, руски, италијански и грчки језик.
Она 3
Кажу да сам лепа, а ја желим да будем сретна.
Она 1
Желим да будем слободна.
Она 2
Желим да се удам али и он мора да зна француски.
Она 3
Желим да волим. Желим да и мене неко воли.
Она 2
Љубав је, кажу муслиманке, жена која никад не иде сама, него с другарицом, бледом девојком, расплетном, обученом у црно тугом.
Она 1
Желим у Европу. Желим у Париз. Тамо је моје небо.
Она 2
Имам једнога белог голуба, којег храним. Ходам као да нестајем на земљи. Живим у Турској, а сањам о Француској.
Она 3
Зовем се Зехра-Мерсије. Имам 18 година. Живим у Солуну.
Она 2
Муслиманка сам. Европски васпитана. Кажу: врло лепа.
Она 1
Моје очи су као бадеми.
Она 2
Сваки дан читам нешто ново и чезнем за тим туђим, непознатим, далеким светом.
Она 3
Мој отац много држи до свог имена, и поноси се богатством.
Она 1
Мој отац мрзи Европу!
Она 2
... А у кућу узима Европљанку!
Она 3
Па зашто нам наши родитељи дају да учимо европске језике кад не воле, стиде се да чују у својој кући?
Она 1
Из сујете, да се каже да су им кћери образоване.
Она 2
Мој отац пореди жену с мачком: кад се највише умиљава – огребе.
Она 3
Ја сам Туркиња. Живим у Солуну. Сентиментална сам, страсна и способна за најчудноватија маштања. Права Туркиња.
Она 2
Ја – француска васпитаница...
Она 1
Ја – оријенталка, неискрена и неповерљива...
(заједно)
... што осим Богу не верује више ником!
Нагло се разилазе. Свака на своју страну.
Она 1
Бог је створио небо за свакога, само не за турске жене.
Она 2
Шта је живот, ми не знамо, Мерсије. Нама је све готово, и ми смо несрећне.
Она 3
И ја ћу ту, иза тих густих решетака и високог зида да венем без сунца и ваздуха. Ја немам право ни на сунце, ни на ваздух!
Она 1
У кући затворена, на улици у затвореним колима. Видим понекога кроз затворене решетке кроз колске прозоре, али то је ништа. Понекад ми дође да поломим решетке… Тако ми дође, али ми се још никад није подигла рука…
Она 2
Ти немаш своје Ја ни у избору хаљине, а камоли у избору мужа. Хаљину ти бира мајка, мужа ће те изабрати отац.
Она 3 остаје на средини сцене. Лицем окренута ка публици. Може да се чује музика. Она 1 и Она 2 стављају столице иза сцене, са десне и леве стане, свака седи на својој столици. Светло само на средини.
Она 3 (виче, прегласно)
Дивљаци! ЖЕНА још је вама „жена“,
Ствар од дрвета, хаљина од ткива,
Од сто вам лета малољетна бива –
Дивљаци! ЖЕНА још је вама „жена“
Она 2
Из мене не говори моје огорчено Ја, него милиони понижених турских жена.
Она 3
Још јој кажете: „То није за жене!“
С физичке снаге у поносу своме,
К'о са својином поступате с њоме.
Још јој кажете: „То није за жене!“
Она 1
У земљи где нема слободе не може ништа урадити.
Она 3
Пуна вам уста: „Култура, култура“ —
Култура свуда својим крилима вије,
Ал' до вас пута прокрчила није —
Пуна вам уста: „Култура, култура“
Она 1
Оне спавају... (устаје) Нек се пробуде! Нек се расвесте, нек виде да нису ствари, јер имају душу, нек дознаду да све што има дужност има и право на право: учите их да траже право сунца!
Она 2
Да обарамо, да рушимо, да уништавамо, да сечемо, да цепамо! Да бацамо у ватру, милом, силом, крвљу. (устаје) Устајте младе жене и девојке!
Она 3
По сто пута вам узвикујем, као апостол, као пророк: на ноге!
Она 3 излази. Она 1 и Она 2 на средини сцене, обраћају се публици.
Она 2
У Европи, жене, поред толике слободе и права, боре се за слободу и право организујући женска друштва, удружења, савезе. Ми то не видимо, али читамо и чујемо од странкиња што живе међу нама...
Она 1
А шта да радимо ми, толико потчињене и понижене, што куд муж оком ми скоком, што без питања не смемо никуд, што морамо да се вратимо из шетње пре сунчева захода, што устајемо мужу кад пође и дође, што му поливамо кад се умива, што му помажемо кад се облачи и што кад нешто тражимо да нам каже, он вели:
(заједно) То није за жене!
Мрак. На зиду може да се види визуализација. Гласна музика. Она 1 и 2 доносе јастуке и столице.
СЦЕНА II
Разговор Емир и Мерсије. Може и тиха музика, причају слободно, радосно.
Она 1
Ми смо нове, а оне су Европљанке, Францускиње. Шта ми имамо азијатско? Ни говор, ни хаљине, чак ни ход, чак ни покрете... Чак ни мисли ни осећања, је ли Емир?
Она 2
Сретосмо се, он ми се загледа у очи, ја се спотакох...
Она 1
Да се мени загледа у очи мушко. Ја бих пала. А женско, жена, мени је пријатно...
Она2
Јуче је био у црном капуту...
Она 1
Ко је тај?! Тога ниси помињала!
Она 2
Један младотурчин. Дошао са школовања у Паризу.
Она 1
Па, где си га видела побогу?
Она 2
У кући, у соби... Седела сам с њим, код његове тетке
Она 1
Ти?! ...
Она 2
Ја... Ја...
Она 1
С мушким?!
Она 2
O, yes! Али шалу на страну... Али француски говори, тврдо изговара que... А уображен! Буни се што сам покрила главу и што не умем с мушким да говорим. Quelle honte! Quelle honte! Узвикује тако надувено. Уображен!
Она 1
Мерсије, ја не бих могла са човеком. А замисли европске балове. Загрљена с човеком... Игра! И како европска жена гледа кад јој муж игра с туђом женом?! Читам, слушам то као бајку. Царев син заљубио се у слушкињу. Али ово ми није чудновато. И сад нам се везирови синови заљубљују у робиње и узимају их за жене. Ти си много слободнија од мене. Теби отац не брани да носиш јелдрме и башјорти...
Она 2
Зацело, Емир јагње, ти си завијена и не смеш пешке одавде донде.
Она 1
Моја несрећа!... А то... Што си седела с мушким, смем ли да кажем неком?...
Она 2
Смеш само нашој другарици Ариф-тејзе!
Пригушено светло, скоро мрак, чује се певање (тихо, веома тихо). Она 2 седи на средини на столици, Она 1 седи на јастуцима испред ње и држи главу на њеним коленима.
Она 1 (тихо)
Ја сам се могла заљубљивати у муслиманке, док се нисам заљубила у Францускињу...
Она 2
Ја сам се заљубила у једну младу Парижанку... Пријатељицу своје гувернанте. Седела сам према њој и гледала њену тоалету, нарочито њен шешир, њено европско држање, слушала сам њен говор, не шта говори већ како говори француски... Опијала сам се и сањала чудновате снове: да сам човек, муж те моје миле странкиње. Кад је она одлазила ја сам увек гледала да останем у соби сама, да миришем јастук на који се она наслањала... Који је мирисао на хелиотроп...
Кад бих после овога морала да идем пред матер и бабу, црвенела бих од стида и крила очи...
Она 1
Све је тако док се не заљубиш у човека...
Она 2
Често ми се у поноћи, драга моја
Пред очима створи бајна слика твоја,
Видим црне очи твоје, лице бело
Уста мала, косу црну, вито тело:
Па ми с' чини да преда мном анђео то је,
Дође с неба да ублажи боле моје.
Гледам, гледам, а срце ми дршће, стрепи,
Јер се боји ишчезнуће анђ'о лепи.
Ширим руке па те зовем:
Оди мени! Ти си сунце мог живота, цвет румени!
Тад ми с' чини да с' кораци твоју чују,
Како с' мени тихо, лако приближују.
Од ватреног твог погледа очи склопим.
О, бојим се да ми срце не растопи.
Обузме ми душу сладост, јер ми с' чини
Да осећам душе т' нежне дах мирисни.
Она1
Чини ми се да осећам на уснама мирисаве усне твоје, слатке, вреле...
Чини ми се да осећам где ме стежу око врата твоје руке, меке, беле!
П' онда вичем ти си, Зехра, само моја! Само ја ћу љубит слатка уста твоја!
Ти си сунце које само греје мене...
Тешко томе име твоје ко спомене!
Мој анђеле, ох зави се, узми вео...
Тешко томе ко би тебе гледат' смео!
Ја ћу, ја ћу само грлит' твоје тело!
Она2
Ја ћу љубит' очи твоје, лице бело...
Њихова лица су јако близу, само што се не пољубе, држе се за руке, гледају у очи.
У једном тренутку скоро да пукну од смеха. Забављене певају, плешу заједно.
Она 1 (смејући се) Sois raisonable! Laisse mio tranquille! (буди паметна остави ме на миру)
Она 2 (кроз смех)
O yes! It's stupid!
Она 1
Ти си се поново заљубила! И то опет у жену!
Она 1 још увек се смеје, Она 2 седне на столицу и смири се.
Она 2 (сањалачки)
Кад би тај човек био Француз, ја бих се у њега заљубила. Али где да нађем човека? У кући затворена, на улици у затвореним колима... Видим по некога кроз решетке, кроз колске прозоре, али то није ништа. Понекад ми дође да поломим решетке... Тако ми дође, али ми се још никад није подигла рука...
Она 1
Мој муж мора свирати и пијано, знати енглески и говорити француски као Мадам. Ја с таквим мужем не бих волела да живим овде... Ја бих желела да с њим идем у свет, у Париз! Ах Париз! ... Ми овде не живимо, већ животаримо.
Она 2
Живот вам је анималан – каже Мадмоазел. Једете, пијете, спавате... Шта је живот и његова борба, ми не знамо. Нама је све готово и ми смо несрећне. ...
Она 1
Свет, Мерсије, то је за мене нешто далеко као небо, тај свет који сам из књига познала и о коме ми је толико причала Мадмоазел и Мадам. Али ја чак ни Солун не познајем. Иако сам се у њему родила и одрасла... О томе свету сањам иако његову даљину не могу да појмим. Па они дивни градови, на сликама!
Она 2
А знаш, душо, да мени се некад чини да некуд путујем...
Она 1
А знаш, а у Европи, човек жени устаје на ноге и љуби јој руку, дохвата махраму, придржава горњу хаљину, пушта је напред и десно и прича јој све као другу!
Ах, Париз! Quelle idée! Ја бих, душо, полудела од радости! А кад би дошао дан да метнем на главу шешир, ја бих скакала од среће!
Излазе.
СЦЕНА III
Може да се види море на зиду. Чују се таласи. Пригушено светло. Она 3 излази са леве стране сцене, гледа негде далеко, као да је на тераси.
Она 3
Цариградски каици лепши су од венецијанских гондола, весели су јер су бели...
Она 1 (чује се само њен глас)
И овај каик у који се загледа Емир-Фатма био је као цариградски и имао је два веслара, једнога црнога странца и једнога белога младића. Око младића, на седишту, било је пуно ружа...
Она 3
И наједанпут, каик стаде и он оставља весла, ја сам мислила да он хоће да свира, али он диже очи... Гледа ме у очи! Поздравља ме!
Она 1
Јави јој се, поклонив јој се и скинув фес...
Она 2 (чује се само њен глас)
Да се Туркињи јави човек! Можда је странац, па не зна наше обичаје, а метнуо фес да мисле да је Турчин. То у Турској врло често бива...
Она 1
Кад јој се он загледа у очи, она не помисли да бежи и не окрену главу, чак ни очи.
Она 2
Ја не бих могла...
Она 1
Видев то, младић узе пуну шаку ружа и баци јој их у лице, али оне попадаше у море...
Она 3
Лепота! Мушко! Побогу, да ли је Француз?! О, кад би био Турчин, Цариграђанин, цариградски...
И кад би био богат... Јер мој отац тражи зета из добре куће, од великог рода, и богата...
Мрак, види се само визуализација на зиду, чује се звук возова.
СЦЕНА IV
На зиду:
Емир-Фатма се удаје за младића из чамца, Мурад-Џемал беја, образованог у Европи. Побегли су у Париз, где је Мурад-Џемал наставио своје студије…
Она 3 стоји на крају сцене, мало окренута леђима публици, држи папире у руци. Она 1 полако скида чаршаф, панталоне, остаје у црној хаљини, гледа у огледало. Седи на столици на ивици сцене, узима коверат пун папира. Извади све. Чита.
Она 1
Париз, октобра 1906.
Боже, како сам срећна! Срећна сам само зато што је он мој. Ја мислим да никад нико никога волео није као ја њега. Ја га осећам.
Она 3
Солун, 10 шабана 1323.
Боље да је једна од нас несрећна, него обе.
Она 1
Јутрос смо устали рано, како нам није обичај. О, кад сам видела с нашега прозора огроман Париз! О, кад сам погледала у велику шуму од кровова и торњева! Била сам се сва најежила и сећала сам хладноћу као пред грозницу и била сам толико слаба... Да нисам склопила очи, ја бих пала у несвест! Па ипак, зашто ми је овако? Плакала бих, никад се ућутала не бих. Мени се чини да су ми живци ослабљени... Може бити да сам баш заиста била луда.
Она 3
Ја сам данас начисто да волим... Ох, кога волим... То сам видела кад је пољубио своју жену... Жену! Можемо ли нас две бити ортаци? Зар би она пристала да дели своју љубав са мном, уопште да је дели?... Не! (шапуће) Боље да је једна од нас несрећна, него обе! Јер ја бих и онда била несрећна... Данас сам била љубоморна кад је пољубио другу, а кад би био муж.... Не! Не! Не! ... Нек иду у море те грешне мисли... Туђе људе не виђамо, па се заљубљујемо у оне који су нам своји...
Она 1
Сутра је Рамазан.
Како моји спремају без мене за овај велики празник...
Умало не заборавих да је сутра Рамазан.
Велики празник. А ја у туђини!
И ја ћу сад сести и јести... И обући се како знам за се, први пут не постим... Чак не бих ни знала да је Рамазан да ме не подсетише писмом моја сута и ханум'ефенди... Ја сам у њему осетила њине сузе... Мене моле да не проливам своје... Што у туђини дочекујем Рамазан...
Она 3
1 рамазана
Опет Рамазан, a јадна Емир у туђини! Кад би знала на кога мислим... Кад би знала за ким умирем!... Боже, за моје незаслужене патње чиме си ме наградио!... Кашаљ, покаткад крв у махрами, сталне грознице... Туга. Бол. Смрт.
Она 1
1 рамазана, пред вече
Сад је доба вечерњег језана, моји родитељи и нене узимају земзем и мисле: наша Фатма не пости! О, да, мили моји, на постим и мени је страшно.
Рамазан је сад само у мени.
Она 3
Опет Рамазан. Шта сам све препатила за ово годину дана.
Она 1
Данас ми је била госпођица. Ваздан смо говориле турски, и тако ми је слатко говорити матерњим језиком у туђини.
Она 3
И ја ћу заборавити како боли. Ја за време бола срца не могу писати.
Она 1
12 рамазана
Данас сам први пут изашла. На глави сам имала шешир и чинило ми се да ме цео свет гледа што сам у шеширу па ме било срамота. Боже, колико сам сањала, с Мерсијом, о дану кад ћу на главу метнути шешир. Ја сам мислила да ћу полудети од радости. А данас... Ја сам тужна!
Страх ме од те лепоте! Париз. Ја сам затварала очи...
Она 3
А кад би дошао дан да метнем на главу шешир...
(заједно)
...ја бих скакала од среће...
Она 1
Новембар.
Ја ни по чему не личим на Францускињу. Оне друкчије ходе, оне друкчије седе. Оне се друкчије смеју. Оне друкчије говоре. Ја сам њима туђа, а оне мени.
Она 3
27 рамазана 1323
Ах, како ћу, кад ми је тамо... Познала бих. Осећам се као Францускиња.
Она 1
Децембар
Ми немамо духа колико оне, а оне немају душе колико ми.
Она 3
28 рамазана 1323
Заборавити како боли. Бол срца. Не могу писати! Још добро нисам ни узела перо, а већ срце повредим. Зашто не могу срца извадити... Шта ћу ја са срцем?!...
Она 1
Париз, 23 априла 1907.
Шта да пишем, кад сам несрећна? ОН до куће дође увек с по једном девојком... И кад позна да је мени криво, љути се: вели да су му оне што и мушки, другови... С њима се спрема за испите... Један женски студент, Францускиња, стално је с њим. Учи, вели, исту грану науке... Дипломатске школе. Је ли то истина?
Она 3
5 рамазана
О, ја – нова! И мој ће крај бити онакав као оне јадне нове из Цариграда...
Она 1
Париз, 27 априла 1907.
Где сте ви, нове, што тражите да смо с људима... Ако бисте волеле своје мужеве, гледајући ово што ја гледам, ви бисте умрле.
Романи су ме довели у земљу духа без душе... Некад сам сањала. Сан је остварен, само што сам несрећна... Ја више не волим ниједну Францускињу.
Она 3
Ја – нова! Још једна је од њих на умору...
Она 1
Париз 10 августа 1907.
Ја сам мајка...
Она 3
Кад бих ти се могла вратити, ја не бих губила време у сањању о лепотама туђих земаља. Твоја капија мени је затворена. Кад дође ред да ми се отвори, биће доцкан.
Она 1
29 августа
Сад: грознице... ја венем...
...мене нестаје и ... ја сам весела... Весела сам што ћу умрети.
Она 3
Данас у махрами крв...
Она 1 (устаје, полако креће према средини сцене окренута леђима)
А дете... ?
Моја сирота без отаџбине... Без имена... Мајка ће те послати деди да ти деда име да, да те деда очува, кријући од тебе сунце...
Она 3 (такође окренута леђима, полако креће ка средини)
Грознице... ја венем... мене нестаје... венем...
Она 1
Твоја капија мени је затворена... Нико неће дознати колико је патила у слободи једна ослобођена робиња, немајући коме да се потужи...
Цепају папире, комадићи папира су свугде по поду. Долазе заједно на средину сцене. Падају на под завијене једном марамом. Мрак.
На зиду:
У Паризу Емир-Фатма је умрла од туберкулозе након што је родила кћер коју је послала оцу у Солун.
***
Зехра-Мерсије је волела Фатминог мужа.
***
То ново гробље је за старе... Заставу поново узимамо и идемо да вичемо, да будимо наше жене, да траже право... Нису успеле да изговоре „право сунца“…
Чује се само глас Она 2.
Она 2
А оне још сањају чаробни сан Истока. Како ће им бити кад се из тога дубоког сна тргну: да се не осете несрећне? Да не проклињу онога који их је пробудио?...
Јадне наше жене! Заблуделе... Ко ће их извести на прави пут? Многе мисле да су нове ако улазе у собу у ципелама, ако су се очешљале европски и назвале турску хаљину француским именом, и изговориле у друштву по коју француску реч. А не може се разорити за дан што се зидало вековима... Полако, кћери моје, ко хоће с прве степенице на четврту, лако може сломити ногу или разбити главу.
(излази на средину сцене)
Коран и романи, решетке и европско учење, мени се чини, не иде. Ни у Европи не иде све онако како ви на Истоку, нове муслиманке, замислите. Ни овамо девојка из добре куће не удаје се увек за онога који јој се „лепо јавио”. Мислећи на Европу, ви се често уљуљкујете обманама...
Мрак. Тиха Музика. Крај.
Представу можете погледати на овом линку http://youtu.be/dkeJiiYyemA