У овом раду покушаћемо да прикажемо један од начина виђења рата у земљи која се због друштвених, политичких и историјских специфичности нашла ван сукоба који је обухватио већи део Европског континента. Шпанија због војне и финансијске неспремности 1914. проглашава неутралност у Првом светском рату, али не можемо оспорити постојање његовог утицаја на друштво и економију ове земље. Управо захваљујући новонасталим захтевима времена, долази до јачања женског покрета и до све већег учешћа жена у области рада и образовања.

Циљ рада је да се, посматрајући на који начин је Велики рат утицао на положај жена у Шпанији, одговори на питање на који начин су сам рат, али и његов утицај посматрани у феминистичком часопису La voz de la mujer. Полазимо од претпоставке да ће чињеница да је Шпанија у току целог сукоба остала неутрална утицати на стварање одређене дистанце према рату, као и да он неће бити доминантна тема у часопису. Са друге стране, очекујемо да ће друштвене и економске промене које је Први светски рат индиректно изазвао у Шпанији бити значајно обележје анализираног дискурса.

Најпре ћемо, кроз истраживање релевантне литературе, да опишемо друштвено-историјски контекст у којем настају женски часописи за време Првог светског рата у Шпанији. Затим ће уследити анализа три броја часописа La voz de la mujer: revista mensual dedicada a la defensa de la mujer española, месечног листа[2] који је почео да излази 1. маја 1917. године. Анализираћемо први, други и четврти број, који су уједно и једини бројеви из периода Првог светског рата који су за сада доступни дигитализацијом фонда.[3] Иако постоји већи број чланака у којима се говори о ратовима, у анализу смо укључили само оне у којима се експлицитно или имплицитно помиње искључиво Први светски рат. Користећи се критичком анализом дискурса, текстове ћемо покушати да протумачимо у њиховом друштвеном и историјском контексту.
 

Шпанија и положај жене у Првом светском рату

Губитак колонија у Јужној и Средњој Америци током 19. века и постојање територијалних интереса на Северу Африке, проузроковали су да Шпанија на почетку 20. века буде неспремна, како војно, тако и економски, да се носи са изазовима Великог рата. Због недостатка финансијских средстава, једина могућност коју је Шпанија имала, била је да прогласи неутралност,[4] иако су, нарочито првих година од почетка рата, постојале струје које су тежиле укључењу у сукоб,[5]

Упркос проглашеној неутралности, рат је на Шпанију имао велики утицај у економском и друштвеном смислу. Најважнија последица неутралности у овом тренутку је „спектакуларни економски раст који је учврстио капитализам у Шпанији, будући да су шпанска предузећа имала прилику да своју робу продају обема зараћеним странама”.[6] Такође, дошло је до повећања броја индустријских радника, као и до повећања њихових надница. Због мобилизације и људских губитака „[н]еки Шпанци одлазили су у Француску да би на послу заменили Французе који су се налазили на фронту. На повратку, доносили су нове идеје и обичаје”.[7]

У европским земљама захваћеним сукобом долази до масовног укључивања жена у радну сферу. Како је рат одмицао, због велике стопе ратних жртава и све већег броја мобилисаних мушкараца, проценат жена које су радиле, посебно у индустријским гранама привреде, све више је растао. Са једне стране, оне су на то биле принуђене ради очувања породице, али са друге су и подстицане од стране државе како би се спречио индустријски колапс.[8]

Овде бисмо укратко желели да се осврнемо и на развој феминизма у Шпанији. Женски покрет био је слабији и јавио се касније него у економски развијенијим земљама.За разлику од њих, за Шпанију је карактеристично да је феминистички покрет био конзервативнији управо у деловима земље који су били економски развијенији, попут Каталоније.[9] Неједнаки развој шпанских регија, разлика између радикалних и конзервативних феминистичких струја и утицај Католичке цркве на друштво имаће за последицу неуједињеност женског покрета. Због тога ће и многи постављени циљеви, попут права на глас,[10] у потпуности бити достигнути касније у односу на већину других земаља. Што се тиче права на рад, иако су жене током 19. и на почетку 20. века имале право да раде (мада под другачијим условима него мушкарци), доминантни дискурс све до друге трећине 20. века сводио се на то да је укључивање жена у радну сферу неприродно и да је одвлачи од њене праве улоге супруге и мајке.[11] И поред тога, током прве трећине 20. века, а посебно од 1914. године, жене се масовно укључују у радну сферу, чиме доприносе економској модернизацији Шпаније.[12]
 

Женски часописи у Шпанији од 1914-1918. године

Термин женски часопис може да се односи на две врсте периодичних публикација, односно на „часописе за жене, оне који се издају да би жену уљуљкали у сигурности куће (без обзира да ли је то замак или колиба), моде, свакодневних обавеза, – или на часописе које стварају жене саме за себе”[13]. Шпански аутори, попут Фернандеса Санса (Fernández Sanz) или Инохосе Мељадо (Hinojosa Mellado) такође праве разлику између женских часописа и часописа за жене, али праве другачију значењску разлику. Према њима, женски часописи су они који се баве темама везаним за моду, кућу, лепоту, односно оним традиционално везаним за жене. Часописи за жене били би они који су писани за жене, али који су се бавили другим темама, попут феминизма.[14]

Женски часописи се у Шпанији први пут појављују у 18. веку, да би од средине 19. века доживели експанзију.[15] На почетку 20. века, захваљујући либералним и модернистичким настојањима, у Шпанији је постојала потпуна слобода штампе, а у јавном дискурсу није било цензуре.[16] Око почетка Првог светског рата, у Шпанији почиње да се јавља идеја о феминистичком покрету, а те идеје највише су се пропагирале у часопису Pensamiento Femenino (1913-1916).[17]

Перинат (Perinat) и Марадес (Marrades) направили су поделу женских часописа који су излазили у Шпанији током 19. и прве половине 20. века:[18]

1. Женски часописи који нису имали политичку и друштвену идеологију и који су промовисали традиционалне вредности.[19]
2. Часописи који су окарактерисани као феминистички и промовисали еманципацију жена. Они се јављају средином 19. века.[20]

Ребољо Еспиноса (Rebollo Espinosa) и Нуњес Хил (Núñez Gil) предложиле су поделу женских часописа на забавне и идеолошке. У прву групу би спадали они који су се бавили кућом и модом, а у другу они који промовишу феминистичке или религиозне идеје. Међу феминистичким се раликују два типа, а то су умерени и радикални. Радикални су могли да буду анархистички, социјалистички или комунистички.[21]

Када је реч о часописима насталим између Првог светског рата и диктатуре Прима де Ривере, односно у периоду од 1914. до 1923. године, Крус Сеоане (María Cruz Seoane) и Долорес Саис (María Dolores Sáiz) предлажу следећу класификацију:[22]

1. Часописи о кући и моди. Ови часописи наставак су традиције која је доминирала у 19. и на почетку 20. века, али се у њима могу уочити неке друштвене и политичке промене које у овом периоду настају. Настављају да излазе часописи попут Hogary Moda (Мадрид, 1909-1937, 1941-1971), La Moda Elegante Ilustrada[23] (Мадрид, 1842-1927), La Última Moda (1888-1927), La Moda Práctica (1907-1936) и La Mujer en su Casa, а појављује се Voluntad, који је био елитног карактера.
2. Феминистички часописи, међу којима су се истицали La Voz de la Mujer (1917-1931) и Mundo Femenino (1921-1926), који је био прогресивнијег карактера.
3. Часописи католичке или радничке оријентације. Први, иако се у њима подржавало право на рад, не могу се сматрати феминистичким.[24] Значајни су: Acción Católica Femenina (Барселона), La Mujer Católica (Валенсија, 1908-1937), Acción Católica de la Mujer, Vida Femenina. Часописи који су писани за раднице били су: La Mujer que vive de su trabajo, La Mujer y el Trabajo, Hoja para la Obrera и Vida Social Femenina.

Од часописа чији је циљ настајања био да промовишу феминистичке идеје, а пре свега право гласа жена, у овом периоду издвајају се El Pensamiento Femenino (1913-1916), чија се „идеологија приближавала нематеријалистичком социјализму”, затим валенсијански Redención (1915-1922), и La voz de la mujer (1917-1931), који је био конзервативнији.[25]

Поред женског права гласа, женски часописи су се бавили темом рада жена, при чему су забавни часописи према горепоменутој подели заступали став да је женски рад непожељан уколико није био неопходан. У овим часописима склапање брака било је кључни тренутак у односу према раду жена; сматрало се да је било пожељно да до брака жена ради како би избегла доколицу, док се после његовог закључивања очекивало да напусти посао.[26] Феминистички часописи умерене оријентације рад су видели као пут који је водио ка независности и еманципацији жена.[27]
 

Програм и структура часописа La voz de la mujer

Часопис La voz de la mujer почиње да излази 1. маја 1917. године као месечни лист, да би од двадесетих година наставио да то чини два пута месечно. Припада женским часописима који су пропагирали умерени феминизам.[28] Иако је у питању часопис који је писан од стране жена и за жене, од трећег броја може се пронаћи и понеки чланак који су писали мушкарци: „[о]длучиле смо да посветимо [...] један одељак мушким ауторима који желе да покажу своје мишљење о жељеном идеалу жене”[29].

Први број часописа се по обиму и структури разликује од осталих бројева. Поред првог чланка који представља уводну реч и програм, остали чланци се тичу положаја жене у појединим сферама живота (нпр. „Жена и политика”, „Институције женске културе у Мадриду”, „Феминизам у Шпанији”, „Жена и трговина”). Од другог броја повећава се број страна са осам на 16, а лист добија структуру коју ће задржати извесно време. У другом броју прештампани cу поједини чланци из првог броја. Сталне рубрике од другог броја биле су интервју и кореспонденција, а сви чланци који су се налазили у часопису тицали су се женског питања или положаја жена, углавном упоређујући ситуацију у Шпанији са осталим земљама, најчешће Француском и Енглеском. Каснији бројеви уврстили су чланке о дому и моди, али су и даље доминантни били феминистички чланци.

У првом параграфу програма[30] уредница Селсја Рехис[31] (Celsia Regis) истиче да је управо ово прави тренутак да се покрене овакав лист, јер захваљујући рату, жена успева да покаже „корисност свог рада у животу народа”.[32] Циљ постојања часописа је решавање друштвених питања, а уредница на крају програма напомиње да ће се у часопису говорити само о „делању жена”. Иако La voz de la mujer не настаје „са политичким тежњама”, како уредница каже на почетку интервјуа насловљеног „Жена и политика”,[33] истакнута аполитичност листа огледа се само у чињеници да се не приклања ниједној политичкој партији. Међутим, циљ овог и сличних часописа је да унапреде услове и положај жена,[34] а у програму листа се говори и о потреби да се бави друштвеним проблемима и инсистира на друштвеној одговорности жена.
 

Дистанца и узрочник позитивних последица:

однос према рату у часопису La voz de la mujer

У три броја часописа La voz de la mujer која анализирамо у овом раду, о ратовима се говори у укупно осам чланака. Међу њима, у анализу је ушло шест, односно само они који помињу Први светски рат. Из првог броја у анализу су ушла три чланка („Por qué nace «La voz de la mujer»”, „El feminismo en España” и „La mujer en el comecio”), из другог два („Las mujeres que trabajan: Doña María Espinosa” и „Instituciones de cultura femenina en Madrid: Asociación para la enseñanza de la mujer”), а из трећег један („La mujer en el extranjero: Movilización femenina”), који је заправо вест о могућности да се у Русији дозволи мобилизација жена. У већини чланака рат се у различитим контекстима помиње више пута.

Перцепцију Првог светског рата можемо посматрати на два начина. Са једне стране, можемо уочити дихотомију позитивног и негативног; у овом смислу, сам рат је окарактерисан као негативан, док су његове последице, посебно за женско питање у Шпанији, позитивне. Са друге стране, посебно можемо да издвојимо какво је било поимање утицаја рата на женско питање на глобалном нивоу, а какво на поједине сфере, попут рада и образовања, на локалном нивоу.
 

Дихотомија позитивног и негативног

Иако не постоји ниједан чланак који говори искључиво о Првом светском рату, у појединим чланцима можемо видети начин на који су ауторке текстова рат посматрале. Присутна је свест о размерама рата на европском континенту, упркос томе што Шпанија није учествовала у њему. На пример, у програму часописа Селсја Рехис Први светски рат назива „страшним ратом који сада уништава свет”,[35] Маргарита де Дијего (Margarita de Diego) у чланку „El feminismo en España” описује га речју „жалосни”[36] док је у тексту „La mujer en el comecio” окарактерисан као „ужасно превирање”.[37]

Међутим, Велики рат се ни у једном чланку не јавља само у контексту разарања. У већ поменутим случајевима у којима се квалификује као „страшан”, „ужасан” или „који уништава свет”, увек је присутна узрочно-последична веза у виду дихотомије узрок=негативно, насупрот последице=позитивно. На пример, у поменутом програму часописа, наводи се да због рата жена показује „колико је користан њен рад у животу народа”.[38] У истом броју објашњава се да се у овим тренуцима „истиче огромна корисност коју је жена способна да створи”.[39] Последице се у свим случајевима огледају у поправљању положаја жена у области радних политика и пракси. У осталим контекстима не постоји негативна квалификација рата, односно он се помиње као неутрални узрочник појединих ситуација које се сматрају позитивним за положај жена.
 

Приближавање локалног и глобалног

Значај рата за женско питање се, на нивоу Европе, истиче у већ поменутом програму листа: захваљујући њему, жене су успеле да покажу вредност свога рада, а у ту сврху се наводи пример Енглеске, где „и најнеумољивији противници жена одобравају им суфражизам, јасно признајући да, без сарадње жена, рат не би могао да се настави”.[40] У складу са захтевима времена, борба за право гласа није доминантна тема. Сви анализирани чланци ће, барем успутно, да повежу жену са радом у ратним годинама. На пример, у интервјуу са Маријом Еспиносом, на питање које гране индустрије највише одговарају женама, ова предузетница из Мадрида одговара, иако рат до тада није ни био поменут, да су жене способне да се баве и „прављењем муниције и свим врстама ратних потрепштина, што је и доказано у актуелним околностима у земљама захваћеним ратом”.[41]

Повезаност рата, жене и Шпаније такође се огледа у раду, али и у пољу образовања. Када је у питању рад, карактеристично је виђење исте врсте повезаности као што је био случај приликом помињања европских земаља. Један од примера можемо видети у чланку „La mujer y el comercio” у којем се говори о умешности жена у трговини, а поготово у администрацији. У њему се напомиње како се у последње три године „јасније и очигледније истакла велика корисност коју је жена способна да створи у поменутим областима и у свим областима јавне и војне администрације”.[42] Најјача повезаност рата са женом у Шпанији се, према ауторкама овог часописа, огледа у новостеченој могућности да се жене у много већој мери него до тада укључе у радну сферу.

Исти начин посматрања огледа се и у погледу образовања. У чланку који говори о раду Удружења за образовање жена,[43] објашњава се да је приоритет школовање нових наставница, с обзиром на то да се у том тренутку не може очекивати да се наставни кадар у скорије време почне да доводи из иностранства.[44]
 

Закључак

И поред тога што није директно учествовала у ратним сукобима, економске, политичке и социолошке промене које је Први светски рат донео осетио се и у Шпанији. Из перспективе женског покрета, те промене се могу видети првенствено у побољшању положаја жена, конкретно, у све већем учествовању жена у области рада. Иако је њихово укључивање у рад донекле било наметнуто новонасталом ситуацијом, не можемо негирати еманципаторски утицај ове појаве.

Можемо уочити три главна фактора чије је заједничко деловање омогућило да феминистички покрет добије полет у Шпанији, која је по том питању до тада заостајала у односу на друге европске земље. Пре свега, треба поново истаћи чињеницу да се рат није водио на њеној територији и да није било људских и финансијских губитака, а захваљујући развоју војне индустрије, први пут од губитка колонија, забележен је економски раст. Затим, због све већег броја мобилисаних цивила у другим земљама, многи Шпанци одлазили су у суседне земље, поготово у Француску, како би заменили неопходну радну снагу. Тиме су са једне стране омогућили продор женама у радну сферу, а са друге и директнији продор идеја које су у тим земљама постојале.

Због свега тога није необично што се баш у овом тренутку појављује већи број женских часописа феминистичке оријентације. Часопис чије смо бројеве анализирали у овом раду припада феминистичком часопису умерене оријентације. Иако се може пронаћи понеки чланак који су писали мушкарци, у питању је женски часопис који је писан за жене од стране жена. Уредница га карактерише као аполитичан, јер није постојала тенденција да се приклони ниједној политичкој партији, али за циљ постојања часописа постављена је идеја о бављењу друштвеним питањима и побољшању положаја жена. Доминантна тема је била однос жене и рада, док су нешто мање биле заступљене теме о праву гласа, образовању и уметности.

У раду смо анализирали перцепцију Великог рата из визуре ауторки текстова. Ниједан чланак не говори само о рату, а укупно се помиње или се на њега алудира у укупно шест чланака. У појединим чланцима рат се помиње више пута. Осим у три случаја, рат има позитивну или неутралну конотацију, с обзиром на то да се у дискурс уводи у улози узрочника бољег положаја жена у различитим областима у јавној сфери. Дистанца и неутралност према рату, као и одсуство помињања негативних последица рата, очекиване су карактеристике анализираних текстова, имајући у виду неучествовање у сукобу.

Док се у чланцима који говоре о утицају рата на живот жена у европским земљама издваја и борба за право гласа, када је контекст везан за живот жена уопште или искључиво за живот Шпанкиња, његов утицај се искључиво везује за рад, и у мањој мери, образовање. Ова појава је такође у складу са специфичностима шпанског феминизма, који се више одликовао одговарањем на потребе времена, него што је успевао да сопственом снагом утиче на положај жена. Борба за право гласа жена постојала је као тема расправа у Шпанији у првој трећини 20. века, али није била приоритетни циљ феминистичког покрета према схватањима заговорница умереног феминизма, а чија се идеолошка опредељења огледају и у овом часопису.