Песништво Драге Дејановић (1840-1871) углавном је остајало ван фокуса истраживачица и истраживача који су се занимали за списатељичин лик и стваралачки опус. Пажњу су, пре свега, привлачиле њена неконвенционална (по аршинима онога доба) личност и њен друштвени ангажман, односно есеји и чланци посвећени феминистичким темама. Отуда је прва асоцијација на име Драге Дејановић феминизам, прецизније, прва српска феминисткиња.[1] Овај оглед је настао из уверења да поезија Драге Дејановић не припада корпусу српске књижевне „утуљене баштине“ који има искључиво документаристичку вредност (у смислу осветљавања духа епохе), без већих уметничких вредности, те да не завређује читалачку/истраживачку пажњу која би се сводила на гест поштовања према изузетној личности њене ауторке, већ да њена поезија представља поглавље у историји српског песничког искуства чије поновно читање може да унесе нове и другачије акценте у поимање и разумевање женске поетске традиције.

У прошлом столећу начињено је тек неколико помака у тумачењу и представљању поезије Драге Дејановић. Почетком века, пишући о омладинској романтичарској књижевности, Јован Скерлић је дао афирмативну оцену стваралачког портрета Драге Дејановић, истичући да су њене „кратке лирске песме много више песме но невешти стихови Милице Стојадиновић“.[2] Иако је Драгине стихове оценио као оригиналне (и поред утицаја Бранка Радичевића и Ђуре Јакшића), приписавши им лакоћу, течност, полетност, а ауторки, „егзалтованој песникињи“, темперамент и фантазију, те даровитост, памет, полет, шире видике, идеализам, вољу и способност за рад које се ретко срећу код „пасивних и немарних, полуоријенталних жена српских“,[3] Драга Дејановић није завредила место у Историји новије српске књижевности (1914), за разлику од Милице Стојадиновић чијој поезији ју је претпоставио у студији из 1906. године.

Јулка Хлапец Ђорђевић је тек узгредно проговорила о Драгиним стиховима, усмеравајући своју пажњу пре свега ка њеним феминистичким идејама и есејима. Ауторка је истакла да је то „поезија пуна песимизма и уздаха“ и „одјек романтичарског Weltschmerza и тужних личних доживљајa.“[4] Средином седамдесетих година поезија Драге Дејановић је привукла пажњу Миодрагу Павловићу. Мапирајући доминантне мотиве и емоционални регистар у њеној поезији и успостављајући паралелу са поезијом Данице Марковић (чему ћу у наставку текста посветити више пажње), Павловић закључује да је реч о мањем лиричару прошлог века који „задржава спомен у оквиру интимистичке традиције наше поезије.[5] Недуго након Павловићевог есеја, Стеван Радовановић је објавио монографију Српске песникиње XIX века, посветивши једно поглавље песништву Драге Дејановић. Такође, Стевановић је уврстио и неколико њених песама у зборник Из књижевног стварања српских романтичарки у оквиру поменуте монографије, што је уједно и њихово прво прештампавање. Иако је песништву Драге Дејановић посветио више простора но Миодраг Павловић, Радовановићева запажања и вредновање њеног песништва кореспондирају Павловићевим увидима и суду. Анализу Драгине поезије, не скривајући симпатије према њеној личности, Стевановић ће заокружити навођењем Скерлићевих речи „Поклањао сам пуну пажњу проучавању мањих песника, често непознатих стихотвораца, за које не зна ни потомство ни историја књижевности. Они имају више добре воље него талента, више жара него стваралачког умећа. Али су зато занимљиви као документ.“[6]

Песништво Драге Дејановић ни у првој деценији 21. столећа није доживело ново читање и превредновање. Силија Хоксворт је у свом прегледном чланку у оквиру историје српске и босанске женске књижевности Voices in the Shadows варирала ставове Јулке Хлапец Ђорђевић и Миодрага Павловића.[7] Исписујући „генеалогију женског писма у српској култури“, Магдалена Кох је песме Драге Дејановић оценила „углавном као неоригиналне и прилично шаблонске“, приписујући им и мелодичност и вешт, иако једноставан стил,[8] закључивши да су песникињине љубавне песме много занимљивије од родољубивих, што је, уосталом, став свих истраживача и истраживачица.

Избор из романтичарске поезије објављен у часопису Стање ствари 2005. године (број 8/9), у којем се налазе и песме Драге Дејановић, Небојша Јовановић је насловио Антологија „других“ српских романтичара. Ознака „други“вишеструко је илустративна у случају Драге Дејановић. Она рефлектује устаљен рецепцијски модел песникиње који је у књижевноуметничком смислу позиционира у „другоразредне“ песнике. Међутим, другост је иманентна стваралаштву Драге Дејановић и у суштинском смислу на културолошком па и антрополошком плану. Јер, ако на трагу доминантних представа у културној и књижевноисторијској свести, имамо у виду да је икона српске (женске) романтичарске поезије „Врдничка вила“,[9] песникиња Драга Дејановић одиста представља њену опозицију. Парадигматичност Милице Стојадиновић Српкиње у своје окружје призива аскетско (асексуално) родољубиво подвижништво и солипсистичко медитирање природе, те религиозно надахнуће и елегијску рефлексивност. Њен лирски глас о љубави јесте негација говора о истој – говор је о стиду или недоличности исказивања љубавних осећања. Вишедеценијски књижевноисториографски рад само је потцртавао овај песникињин лик – лик осамљене, (родољубивим) иделима посвећене поетесе (жене) потиснуте либидиналне енергије која је у потпуном сагласју са хоризонтом очекивања читалаца патријархалног миљеа. „Књижевна слика“ Милице Стојадиновић коју је утемељио Јован Скерлић[10] постала је део „институционализованог 'јавног' знања“ о Милици, али и женском стваралаштву уопште, чије се (пред)поставке деценијама нису доводиле у питање или пак њихово критичко изазивање није имало довољну снагу да се пробије кроз мрежу званичног (маскулиног) критичког дискурса. Чини ми се да ту треба тражити засаде пренебрегавања песништва Драге Дејановић, дакле у културолошкој (идеолошкој) патријархалној парадигми која је подупирала историографисање књижевности.

Јулка Хлапец Ђорђевић је планирала да напише студију о Драги Дејановић, Перл Бак и Божени Њемцовој коју би насловила Феминистичка авангарда.[11] И доиста, о авангардности се може говорити не само у контексту Драгиних феминистичких идеја елаборираних у чланцима и есејима, већ и у контексту њене љубавне поезије која је непослушна према друштвеним и естетичким нормама постављеним пред списатељице, те представља претходницу, борбену и рушилачку, која ће ускрснути у женској поезији 20. столећа. Ваљано је Миодраг Павловић закључио поводом љубавне жудње у Драгиној поезији да је она опева „попут неке жене нашег доба, доба еротске еманципованости“.[12]

Важно је истаћи и то да песништво Драге Дејановић у свом времену није било перципирано на начин на који јесте у веку који је уследио. Поезију је објављивала у репрезентативним и утицајним часописима свог времена, Даници, Јавору и Матици. Њене песме су објављиване на насловним странама ових часописа, а њихова часописна позиција недвосмислено указује на уредничко опредељење, односно, статус песникиње на књижевној сцени. С обзиром на то да су поменути часописи били (незванична) гласила омладине, те у служби ширења прогресивних идеја, националног освешћивања, препорода и развоја, а у циљу приближавања европском цивилизацијском кругу, истицање Драгиних песама у први план потврђује не само да није била poeta minoris (како се може дојмити у савременом представљању њеног песништва), већ да је припадала кружоку цењенијих и читанијих песника. Дајући панораму наше новије лирике у Летопису Матице српске 1973. године, Ст. В. Поповић приказ поезије Драге Дејановић закључује речима „да Драга Дејановићка заузимље међу нашим поеткињама прво, а међу лирским песницима знатно место“.[13] Дакле, није неосновано претпоставити да је поезија Драге Дејановић 60-их и 70-их година 19. века моделовала естетски укус читалачке публике. Опсежније истраживање стваралаштва генерације песникиња којој је припадала, али и оних које ће уследити, можда би одговорило на питање да ли је њена поезија функционисала и као поетички модел. Но, питање на које је дошао ред да се одговори јесте у чему се огледа авангардност Драгине поезије, односно шта представља срж њеног песничког искуства и имагинације.

Стихови Драге Дејановић доносе нове епизоде у грађанском љубавном канцонијеру које откривају нови тип лирске јунакиње, комплементарне „новом типу модерне жене“, како је Јулка Хлапец Ђорђевић назвала саму песникињу. Да би се иновативност тематско-мотивског плана Драгине љубавне поезије сагледао у потпуности, ваља се, најпре, осврнути на њене претходнице. Јулијана Новаковић (1798 - после 1837) је најдаље отишла у преиспитивању патријархалних назора у контексту љубавне женске поезије у песми Зашт' да не смем ја љубити:

Зашт' да не смем ја љубити,
зар је љубов погрешка,
Са љубезним говорити,
и загрлити њега?

О, кад на то ја помислим,
све јестество презирем
Срце моје всуе имам,
у тајности сва венем
Кад би ти знао, ах, љубими,
шта ми срце чувствује,
Јест истина, чиста љубав,
што у прсима бије.

Свест о наметнутој забрани, а не априорном сензибилитету жене, твори расцеп у лирској јунакињи. Реторичност питања подупрета је мрежом конвенција која сапиње исказивање љубавне жеље жене, измештајући је из опредмећеног контекста и смештајући је у сферу имагинативног. Јулијана Новаковић је опевала љубав, али не и близину, додир, присуство вољеног мушкарца. Он је заптивен у конвенционалне епитете и атрибутив (Драги), распршен у сталним песничким сликама. Међутим, у поезији Јулијане Новаковић помаља се побуна, и сведочанство о жени спутаних чула која, иако изгара због неутољених жеља, остаје „homo duplex, усрдни следбеник смоквиног листа“.[14]

Драга Дејановић у својој поезији неће постављати (реторско) питање Јулијане Новаковић. Напротив. Она ће свесно прекорачити постављене забране, осветљавајући просторе женске интиме еротске провинијенције, залазећи у табуисану сферу женске сексуалности. О свом „преступу“ ће запевати у две своје песме (Што се чудиш и Јеси л' чула), успостављајући полемички транстекстуални дијалог са омиљеним чаршијским жанром, изражавајући презир према паланачком менталитети и фарисејству јавног морала. Тематизација преступа, пак, не укључује и појмове попут греха, кривице и покајања. Лирска јунакиња је свесна да чини преступ са становишта грађанских и/ли хришћанског морала, али је потпуно растерећена јер не прихвата стандарде и намете истог. Отуда о кризама, самопреиспитивањима и меакулповањима њена поезија не сведочи.

Често навођен стих, „Ја сам жена али смем“, не само да осведочава бунтовност и пркос лирске јунакиње/песникиње, које су без свестранијег осветљавања истицали сви претходни истраживачи и истраживачице њеног дела, већ осведочава и њену свест о друштвеној условљености идентитета жене у патријархалном друштву, осведочава песникињино одбацивање есенцијалистичке представе женскости, те њену спремност да осваја нове хоризонте чије досезање зависи искључиво од спремности и храбрости, не и, дакле, од природе жене по себи.

У овој тачки чини ми се да се може повући линија додира између Драге Дејановић и Данице Марковић коју је назначио Миодраг Павловић, истичући њихову сродност на плану жанровског, интимистичког оквирa.[15] Међутим, оно што приближава две песникиње, односно, њихове лирске јунакиње јесте и пркосно расположење и одбијање прилагођавања културном моделу који спутава женски (естетски и еротски) ужитак. И не само одбијање, већ и „апологија и апотеоза женског преступничког опхођења“, како је то Снежана Калинић истакла у контексту песништва Данице Марковић.[16] Милан Богдановић је приметио да се Даница Марковић „ослободила од оног женског патријархалног осећања неке апсолутне пристојности и повучености у крај, од оне старинске женске тимидности без које до ње није могла бити ни једна жена у нашем песништву“.[17] Не само да је могла бити, већ и јесте – Драга Дејановић.

Правила патријархалног типика су прекршена већ самим наступом лирске јунакиње. Она је изазовна и игрива, неспутано изражавајући своју жељу. Почесто, она је та која предузима иницијативу. Одсуство стида најсугестивније је исказано мотивом очију. Мушкарчеве очи су црне, односно плаве боје, лирска јунакиња добро зна њихову боју јер их продорно посматра, не спуштајући, дакле, поглед како доликује српској девојци. Такође, његове очи су љупке, бајне, душу слатким сном успављују (Оно око...), вали су што срце раздробе (Не знам зна ли), пуне су ватре и сјаја (Црне очи), пламен су живи који је разгорео њено срце и који има снагу да све силе растопи (Очи твоје), а којима се лирска јунакиња без зазора препушта, распирујући фантазије. Очи, односно мушкарчев поглед наговештава или пак освежава сећање на еротски ужитак.

Очи нису једини знак који указује на присуство мушкарца (мушакараца) који се жуди. Оса Драгиних песама јесу фрагменти мушког тела – очи, усне, науснице, коса, врат, мишице – око којих се испреда жеља и кореографија завођења. Његове усне су и црвене, али и медне, коса и црна, али и свилена, мишица снажна. Присуство, поред чула вида, и чула додира и укуса имлицира контакт еротског набоја. Ведрина и радост прожимају стихове посвећене лепоти и изазовности мушкарца. Има нешто од Радичевићевог рокајног ероса у Драгиним враголијама, које, ипак, за разлику од, рецимо, Радичевићеве Безимене, не прелази у експлицитну сексуалност и своју заводљивост задржавају на метафоричком плану. Ипак, песникињин еротопис превазилази оквир фриволности и профаности рококо еротике која је, могуће, једно од њених изворишта.

У песми Оно око... очи жељеног мушкарца постају метонимијска пројекција наслада које љубавници заједно уживају. У истој песми, лирска јунакиња не само да пркоси друштвеним назорима, већ изазива и сам рај, односно његову аксиолошку парадигму:

„Оно око кад се смеши,
Па се топи, па се блиста –
Од њег, рају, неси лепши,
Неси, веруј, неси ништа!

Шта је зора, сунце шта је,
Овог света све врлине?
Друго сунце мени сјаје
Мили зрачак рајевине!“[18]

Лирска јунакиња одбацује врлине овог света које су улазница у рајска блаженства којима претпоставља блаженство телесног јединства са жељеним мушкарцем. Драга Дејановић укида духовну вертикалу пут које су песници, њени савременици, узносили своје идеалне (мртве) драге, дивинизујући их и дематеријализујући их. „Обично опседнути каквом љубављу према реалној жени, песници је у машти претварају у идеалну драгу. У њиховој поетској визији она постоји и иза обала овог живота. (...) идеална драга није само предмет песниковог обожавања, но и свето, узвишено биће, чист идеал, у коме се песник сједињује са божанским. (...) И у љубавној поезији иде ка метафизици.“[19] Драга Дејановић прави отклон од овог романтичарског топоса. Много пре него што је Костић донео рају приновак драг, Драга је рај спустила на мушкарчево тело. Иако ће свог драгог у једној песми ословити са „ђаволе мали“, алудирајући на „несташлуке“ у којима недвосмислено ужива, еротски мотиви скопчани са представом идеалног драгог нису лишени спиритуализациије и егзистенцијалних конотација. Дакако, они не кореспондирају са хришћанским подтекстом у романтичарској тежњи ка чистим, неокаљаним, светлим и недостижним даљинама бесконачног који је Миодраг Поповић препознао у сржи мотива идеалне драге.[20] Јер, Драга Дејановић не пристаје на хришћански прогон тела и његову стигматизацију, она га не потире и не одбацује, већ телесно сједињење мушкарца и жене преводи на раван духовног и сакралног.[21]

Врхунац инверзије вредности, односно поетских представа, доноси у песми Ја те љубим. Песма је химна путености и љубавном задовољству, светковање чари еротске игре и самозаборава које оне доносе:

„Та не живим већ у мени –
Нестало ме у тебика,
У мирису чара твоји.
На уснама ђул-руменим
Причешће ми свето стоји;
Па кад станем, душо, мрети,
У заносу слађаноме,
Без причешћа, немој дати
Души мојој умирати.“[22]

У овом фрагменту лирска јунакиња превазилази оквир еротске игре који варира у својој поезији – узбуђење због ноћних састанака, дражи ишчекивања додира, или, пак, изражавање задовољства због утољене жеље – и одлази корак даље, откривајући пун смисао еротизма. Еротика се не задржава само на пуким манифестацијама игре тела, она је, у ставри, врхуњење љубави и њено испуњење, мера егзистенцијалне пуноће и интензитета. Свето причешће на његовим уснама које лирска јунакиња жели у тренуцима смрти у слађаном заносу након ког душа мре (lа petite mort?!), осведочава да је еротизам за лирску јунакињу чин духовног уцеловљења, „биолошко 'светаштво' које врхуни биће“.[23] Наведени лирски фрагмент је јединствено место у поезији српског романтизма, аутентичан глас Драге Дејановић који антиципира модерну поетску иконокластију.

Чак и када је присвајала културне симболе и наративе, приступала им је стваралачки, ревизионистички их уткивајући у своју поезију. Знаковит пример је њена песничка комуникација са слојевитошћу представе виле. Вила је мотив и у њеној родољубивој и у љубавној поезији. Опис виле у родољубивим песмама Сербска вила и Дај ми Боже поетска је транспозиција одреднице из Вуковог Рјечника,[24] односно узорна представа поникла у епски обликованом светоназору, а чији је култ брижно негован у окриљу романтичарског родљубља. Лирска јунакиња оличена у фигури виле у Драгиним родољубивим песмама, у једној руци са венцем (симбол мучеништва и/ли јуначке славе) и српским грбом у другој, недвосмислено припада корпусу узорних културолошких (идеолошких) представа и знакова који утемељују дискурс националног ослобођења и препорода. Веселин Чајкановић је лапидарно исказао превођење вила из митолошког у епски контекст: „Виле су се развиле у најпопуларнија национална српска божанства. Оне су посестриме српских епских јунака, помажу им у боју, лече њихове ране; када ткају, певају оне песме о српским јунацима“.[25] Родољубиве песме Драге Дејановић усидриле су се, дакле, у епско-херојској традицији.

Љубавна поезија насупрот родољубивој доноси другачију представу виле. Песма Жеље моје се интертекстуално везује за усменопоетску традицију. У првом делу песме препознатљива је флорална метафорика и симболика честа у народним лирским песмама са еротским мотивима. У другом делу песме евидентан је, такође, фолклорни подтекст, међутим, цитатно везивање за фигуру виле у овом случају је илуминативног типа. Лирска јунакиња сажима у себи два лика виле – вилу градитељку и вилу љубавницу. Виле су, процесом демитологизације народних веровања, губила демонске моће, попримајући људска обележја и као такве су се јављале и у народним песмама. Међутим, демитологизоване, као у случају песме Драге Дејановић (или је, пак, овде реч о митологизацији жене), виле су се у патријархалној култури приближиле архетипу привлачне, надмоћне, каткада и агресивне жене која својом појавом изазива жудњу или страх, очекивања која не може и неће да задовољи.[26] Међутим, у Драгиној песми, лирска јунакиња не жели да присвоји улогу femme fatale деструктивне сексуалне енергије виле љубавнице:

„Тек кадкада,
Кад би сви поспали,
Ја би моа крила
Лако развила.

Слетила би доле –
Не мирисном цвету,
Нити томе пространоме свету:

Већем моме
Убавоме злату,
Да му бисер љубим
По беломе врату.“[27]

Врхунећи митопоетски сиже у бисеру, знамену (женске) стваралачке енергије и трансцендентне стварности, али и љубави и брака, песникиња ноћни сусрет са вољеним мушкарцем одуховљава, оплођавајући га богатим значењима лунарно-акватичке симболике бисера. Било да претпоставимо да се песникиња ослањала на паганску, хришћанску (мистичку) или гностичку традицију, бисер поетску слику отвара ка сродним значењским увирима који укључују и архетипске конотације чистог, скривеног, узвишеног чије досезање води ка духовном препороду, али и сублимацију инстикта, одуховљење материје у светлости анђеоског савршенства.[28]

Цитатном фигуром виле у песми Моје жеље песникиња реинтерпретира епску и баладну књижевну традицију, а преко ње се, у ствари, обрачунава са културним моделом и његовом идеолошком репродукцијом. Моделом који младу, лепу и пожељну жену, жену наглашене сензуалности морално цензурише, односно санкционише, градећи о њој представу злог демонског бића. Међутим, лирска песма Вила зида град афирмише женски стваралачки принцип у космолошким координатама, дуел мушкарца и жене у којем жена побеђује. Не случајно, у својој љубавној поезији Драга афирмише слој женских лирских песма који је близак њеном стваралачком концепту.

Интертекстуалне споне Драгине љубавне поезије са усменопоетском традицијом завређују свакако опсежније истраживање. Такође, као тема једног испитивања намеће се и присуство традиције еротске поезије из грађанских рукописних песмарица 18. и 19. столећа у њеној поезији. Јер, свакако да је она један од културних модела са којима је песникиња ступала у (полемички) дијалог. Поетски еротопис Драге Дејановић је лишен ласцивности и опсцености којима кипти граждански еротикон 18. и 19. столећа. Посебно је са женске сексуалности у Драгиној поезији скинуто „бреме“ гротескности у коју је она увијена у грађанској поезији. Проучавајући грађанску лирику Сава Дамјанов је уочио „чињеницу да су у нашем тадашњем еротском стваралаштву смеху (и подсмеху) превасходно изложене жене и женска сексуалност (...) женски еротизам је у центру пажње наших оновремених еротских писаца: у њиховој визури, жене су бескрајно разуздане, увек спремне и увек „хоће“,[29] незајажљиво склоне разврату. Уколико бисмо трагали за коренима песничких слика Драге Дејановић у грађанској лирици, онда би пре требало да посегнемо за песмама које нису доминантне, а у којима се, како је то истакао Сава Дамјанов, сексуални чин помиње као чежња за непрестаним заједничким присуством у свету, потпуно и крајње сједињење љубавника и потврда истинске љубави.[30]

Такође, Драгин еротопис не задире у област зла, злочина, нечистих сила и смрти како је то бивало у агонији романтизма. Једини изузетак је, донекле, песма Беж' од мене!.Још је Скерлић приметио да ова песма спада међу лире „наших Stürmer-a и Dränger-a“ којима одјекнуше „нови звуци охолости, титанског презирања, мржње и побуне бајроновске“.[31] Песма је троделно компонована. У првом делу лирска јунакиња, најпре, присваја маску La Belle Dame sans Merci:

„Ја сам сушта
отровница љута,
Па ти могу живот отровати,
Па да плачеш,
Кад други пева,
Да се смејеш,
Кад други запева,
Да немаш мира, ни станишта,
Нити врела своја огњишта.“[32]

Целивајући га „отров-устима“, усмртиће га и за живота „ладан гробак ископати“. Лирска јунакиња, ипак, показује милост, упозоравајући жељеног мушкарца да бежи од ње. Но, пре него што оде, лирска јунакиња га моли

„Те на груди још једаред пани,
Још једаред да ти љубим уста,
Да ми лакше буде
Помрачина пуста
Црна гробна, грозна самовања.“[33]

О природи своје уклетости лирска јунакиња не казује конкретније, али неосновано је закључити да је, како је то алудирао Миодраг Павловић, у питању свест о демонизму женске природе („разорна болест“).[34] Осећај расцепљености и доживаљај сопства у категорији демоничности опште је место песничког сензибилитета и у том контексту треба разумети и песму Беж' од мене!. У трећем делу песме, лирска јунакиња доживљава преображај, односно исказује уверење да тек постхумно може слободно и посвећено волети свог драгог. Лишена телесног, „растопљена у том зраку, невиђена, нечувена,/ као светлост белом данку“, бдеће и љубиће своје злато. Стихови уносе нову нијансу у доживљај љубави лирске јунакиње. Она се не исцрпљује у страсти и похоти, она одолева деструктивности која може да поникне у њеном окриљу, она није ништећа сила, већ сила која може да трансцендира сапетост и растрзаност бића, да га узвиси и оплемени, отварајући га за Другог, усмеравајући га његовој срећи, било у овом, било у животу који ће уследити након смрти.

Но, то не значи да љубав није лишена сапетости и бола. Тренуци без жељеног мушкарца такође ће бити опевани. Међутим, песнички аксесоар Драге Дејановић је у овом тематском кругу најчешће схематизован, па тек по који стих или песничка слика успева да се издигне над општим местом. Драга Дејановић није песникиња усамљености и патње. Њена лира одвећ бобмастичним и клишетизираним тоновима исказује свој љубавни бол. Изузетак, донекле, је песма Моје самовање коју прожима нешто од „поноћне атмосфере“ српског романтизма. Суптилно ухваћен тренутак настајања песме међу јавом и мед сном у камерном амбијенту, међутим, нагло ремети апострофирање „Аој туго, аој клета,/ Самовање, вељи јаде!“ и спомињање драгог, остварујући, у финалу песме, ефекат кантовски смешног. Интимније и истанчаније (искреније, рекао би Скерлић) је исказана жал за мајчином смрћу у елегији Туга за мајком, но што је жал за губитком мушкарца или усахнућа љубави у иједној другој песми.

Рефлексивна песма која отвара збирку Списи, Песме моје, аутопоетичког и метапоетичког карактера, уноси нове нијансе у песнички лик Драге Дејановић. Елегијски доживљај живота и предосећање сопственог краја оштро се супротставља младалачком добу, добу неизмерне жудње за даљинама и пуноћом живота. Осујећена вера у катарзичко дејство писања слива се у наду да ће персонификовано тело песама надоместити нестајање песникињине физичке егзистенције. Но, песма остаје тек прозир у могуће стваралачко сазревање, односно продубљивање рефлескивне поетске линије, прекинуто песникињином прераном смрћу.[35]

Пишући о песникињи у својој Антологији поезије српског романтизма, Слободан Ракитић је закључио да „у малом броју српских песникиња у XIX веку, Драга Димитријевић-Дејановић, поред Милице Стојадиновић Српкиње, спада у најистакнутије песникиње српске романтичарске поезије“.[36] Ипак, Ракитићев став још увек није присутан у довољној мери у читалачкој и књижевноисторијској свести. Чак ни антологијски избори који су рачунали на Драгину поезију, нису јој вратили статус који је у свом времену имала. Но, антологије у којима су присутне песме Драге Дејановић у многоме пружају један сведени песнички портрет.[37] Тек неколико песама понавља се из избора у избор – Питаш ме, Што се чудиш, Не знам зна ли, Оно око, Црне очи, Малом ђаволу – песме које свакако осведочавају песникињине поетичке стожере, али не и пуну зрелост њене поезије, односно њене висове, што би могле, на пример, песме Ја те љубим, Моје жеље, Беж' од мене или Песме моје. Инсистирање на пркосном ставу лирске јунакиње и општим местима које је делила са романтичарима или традицијом грађанске поезије замагљује аутентично искуство и непоновљив лирски глас, односно, лирски ерос Драге Дејановић.

Споменула сам већ култни статус Милице Стојадиновић Српкиње. Иако је песничко искуство Милице Стојадиновић Српкиње и Драге Дејановић опречно, списатељице су делиле многе ставове и идеје. Тачка сусрета њих две је еманципаторски дискурс о проблемима рода, а у вези са васпитањем и школовањем жена,[38] као и комуникација са фолклорним наслеђем. Такође, њихова родољубива поезија тек ишчекује своје истраживаче и истраживачице. Делиле су слободарске тежње и родољубиви ентузијазам и посвећеност, а такође и пригодан карактер и клишетизираност, с тим да је Драга своју родољубиву поезију прожимала љубавном тематиком. Чини ми се ваљанијим размишљати о два изворишта српског женског песничког искуства у 19. столећу, но истицати једну песникињу на уштрб друге и тиме омеђавати манифестације поетске имагинације списатљица. Драгина путена, страсна, дијалогична поетска реч родоначелна је у истој мери колико и Миличина сетна, поникла у осами, елегијски обојена. Обе речи су подједанко надахнуте, интимне и зрачне и обе јесу утиснуте у источник српског модерног женског песничког бића.