At the end of the 19^th century in Croatia, an increasing number of women entered the public sphere as artists and cultural workers. One such educated professional was Jagoda Truhelka (1864–1957), who worked as a teacher and predominantly wrote children’s and young adult literature as well as pedagogical essays. Truhelka’s main contribution to Croatian literary fiction is Plein air (1897), a novel featuring modernist narrative tendencies and a politically outspoken female protagonist, Zdenka Podravac (Nemec, Detoni Dujmić). Plein air is narrated from the point of view of Vlatko, a young man infatuated with Zdenka, a strong-willed and independent artist who supports herself and her elderly father by painting. As a woman artist, Zdenka experiences “anxiety of authorship” (Gilbert and Gubar) because of her social and economic position. She must also come to terms with masculine myths of femininity, learning to define herself beyond the stereotypical figures of “angel” and “monster”. In this way, her story is strikingly similar to that of Helen Graham, the heroine of Anne Brontë’s 1848 novel The Tenant of Wildfell Hall.

The novel’s central tension between Zdenka’s recognition of women’s duties and her desire for freedom is not only crucial for her characterization but also for the construction of the plot, which resolves conventionally with Zdenka and Vlatko happily married. While Truhelka’s choice of ending might appear forced, this specific combination of early modernist narration and popular romantic fiction nevertheless results in exposing the cracks in patriarchal ideology. The sacrifice necessary for the novel’s happy ending reveals the limits of the romance plot because it demonstrates that the equality of independent heroines with men is still impossible, even unintelligible, in a society that may acknowledge their intelligence, strength, and other “masculine” qualities, but will regard them as “unfeminine” in a woman and an obstacle in attaining the ultimate feminine goal – marriage.

Рад преиспитује могућност примене деколонијално-феминистичког читања на две збирке Асје Бакић, „Марс“ и „Сладострашће“, с освртом на критичку мисао Глорије Ансалдуе и Марије Лугонес. Анализом позиције нараторке и главних мотива рад сагледава својства граничног мишљења (border thinking) ситуираног у специфичном искуству као одговор на насиље хегемоних структура. Књиге прича Асје Бакић опиру се жанровском одређењу. Ово није случајни исход маштовитог приповедања ауторке, већ намерна субверзија, лични израз и одраз специфичних друштвено-историјских околности. Елементи фантастичног испреплетaни су са сећањима на социјализам уз назнаке сексуалности и на моменте порнографског. Моћ и отпор моћи, способност делања, преузимање контроле и узимање слободе провлаче се као заједничке теме прича.

This paper examines the relation between female characters and cars in three F. Scott Fitzgerald's novels:The Great Gatsby, Tender is the Night and The Beautiful and Damned. The introduction offers a brief explanation of the role of stereotyping and generalisation, while the analytical part of the paper examines a concrete stereotype that depicts women as bad drivers, and it also draws a parallel between driving a car and handling power and authority. The main part of the paper focuses on illuminating the characterisation of women through the lens of correlation between their driving skills and gender. Female characters at the steering wheel are portrayed as a danger to themselves and everyone else on the road. Their feminine qualities hinder their driving abilities, thus making them incapable of controlling the power the car gives them and, by extension, any type of power.

Џорџ Елиот (George Eliot) често је била на мети феминистичке критике због конвенционалне карактеризације женских ликова. Циљ овог рада је указивање на чињеницу да су гледишта ове ауторке на женско питање и брак, иако утемељена у конзервативној идеологији, била оригиналана и неконвенционална. Кроз Мидлмарч, по многима ремек-дело Џорџ Елиот, провејава импликација да жене у викторијанском друштву јесу ограничене својим родом, али и да оне посредством утицаја на мушкарце служе као морални узор и у том смеру треба да теже остварењу својих аспирација. Иако треба напоменути да јунакиња романа, Доротеја Брук, постиже неку врсту договора с друштвом, она то чини под сопственим условима, а епилог романа сугерише да, иако непознате, многе жене на сличан начин позитивно утичу на друштвени прогрес – кроз индиректан утицај у ограниченом кругу познаника и пријатеља. У том смислу, судбина Доротеје Брук је репрезентативна и она велича мала дела обичних људи – људи који су у фокусу књижевног стваралаштва Џорџ Елиот. Када је у питању концепт брака, роман говори да је институција брака у кризи јер је заснована на погрешним вредностима. Брак не би требало сводити на друштвени уговор и у њега не треба срљати, већ га треба посматрати као прилику да кроз ближе упознавање себе и партнера изградимо добар и отворен однос. Супротно типичном викторијанском роману, овде је брак приказан не као крајњи циљ, већ као почетак заједништва које са собом доноси бројне изазове и проблеме, који се једино обостраном вољом и трудом могу превазићи.

Сматрајући да је једини задатак књижевности да руши границе нашег света спознаје, Елиф Шафак, једна од најуспешнијих турских постмодернистичких списатељица данашњице, у својим романима бави се критичким проматрањем и преиспитивањем историје, традиције и идентитета, односно друштва у којем владају стереотипи о мањинским групама које су одређене термином „Други“. У њених шест романа (Пинхан, Огледала града,Махрем, Црно млеко, Истанбулско копиле и Љубав), који су обухваћени овим радом, ауторка се дотиче важних тема кризе идентитета, бинарних опозиција и друштвеног детерминизма који отежава могућност трансформације, али уводећи и препознајући љубав као универзалну категорију и покретачку силу која води преображају, личном и колективном, као и емпатији и прихватању свих врста „Другости“, као скупа особина који припада „Другима“.

Овај рад разматра однос социјалне политике СССР-а према „новој совјетској жени“, наизглед укљученој у све сфере друштвеног живота, с посебним освртом на право слободног избора вештачког прекида трудноће, на примеру драме Андреја Платонова Будале с периферије. Позивајући се на различите декрете и законе, донесене 1920-их и 1930-их година, Платонов настоји да кроз лик Марје Башмакове прикаже последице „решавања“ женског питања, рушећи совјетски мит о еманципацији жена и промени њиховог друштвеног статуса. Чланак показује да совјетска жена не само да није била ослобођена традиционалних вредности, већ је била додатно угрожена, прикривено обесправљена и условљена одлукама власти, које су довеле идеју комунистичке идеологије о родној равноправности до своје супротности. Драма представља својеврсну критику совјетске идеологије, чије су погрешно тумачење и неадекватна примена омогућили још већу деградацију положаја жене у друштву, чинећи је колатералном штетом једног тоталитарног режима.

Анђа Петровић (1889–1914) била je ћерка Мите Петровића и рођена сестра Надежде и Растка Петровића, као и виолинисткиње и сликарке Љубице Луковић, те песникиња Драге Петровић и Милице Мишковић. Остала је запамћена по својој чувеној преписци с Лавом Толстојем на тему аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У тој преписци, Анђа се показала као велика родољупка, која је веровала да се слобода може освојити само ратом, и то уз помоћ великих и моћних савезника каква је Русија. Према томе, преузела је на себе улогу и дипломаткиње, не дозволивши да је Толстојев пацифизам и идеализам наведу на резигнацију. Иако се руски писац оглушио на њене молбе за ширење свести о неправди која се чинила над српским народом, непобитан је траг који је оставила на њега навевши га да напише трактат на тему српског питања. За собом је оставила један објављен и неколико необјављених рукописа, који су тема овог рада. Радови су јој есејског, историографског и књижевног карактера. Основна тематика коју обрађује јесу жене у српској историји, те се тако за главну црту њених дела могу узети патриотизам и феминизам. Од породичних и љубавних афера у породици кнеза Милоша Обреновића, с фокусом на однос кнегиње Љубице и кнежевих љубавница Петрије и Јеленке, преко јавних говора и есеја на тему књижевности и женске еманципације, до приче о носталгији за завичајем, Анђино стваралаштво је, иако парцијално очувано и недовршено, у својој суштини тематски и стилски интегрално. О делима која нису сачувана могуће је сазнати из малобројних новинских текстова посвећених овој ауторки. Циљ рада је анализа њеног књижевног стваралаштва као и истраживање интертекстуалности у њему. Захваљујући њеним белешкама с предавања из упоредне књижевности, могу се реконструисати утицаји на њено дело. Нарочиту пажњу је посвећивала анализи Шекспирове драме Антоније и Клеопатра, те је могуће уочити везу у Анђиној обради лика кнегиње Љубице.

Велики српски кувар Катарине Поповић Миџине, са својих шест издања од 1876. до Другог светског рата, представља незаобилазни извор информација када су у питању прехрамбене навике грађанских средина у другој половини 19. и почетком 20. века. Ова куварска књига ипак не описује српску традиционалну кухињу, већ српској публици приказује избор јела из развијене европске, пре свега бечке, кухиње. У том светлу, овај кувар представља настојање да се на српском језику именују и опишу намирнице и јела која до тада нису била део српских прехрамбених традиција, па стога и нису била именована. Често цитирано према различитим издањима, ово дело ипак није било предмет подробних анализа. Посебно, између трећег и четвртог издања постоје озбиљне разлике које се дугују труду Милеве Симић, чија је ауторска улога остала сасвим скривена. Како би била испитана њена улога у преобликовању Великог српског кувара, састављен је дигитални корпус који се састоји од текста трећег (у коме је садржано непромењено друго издање) и четвртог издања. Овакав корпус илуструје језик Миџине (друго издање), анонимних оновремених корисница књиге (додаци трећем издању) и Милеве Симић (четврто издање). Полазећи од резултата обраде корпуса, препознаје се настојање обе ауторке да развију потребан терминолошки апарат у српском језику за описивање кулинарских поступака и производа, које се огледа у конструкцији „вештачких израза“, како их назива Миџина. Ови изрази (за намирнице или јела) јесу посрбице за иностране, првенствено немачке, кулинарске термине. Како корпус показује, овако сковани термини нису увек имали јасно значење и прецизан однос према иностраном еквиваленту, а нису били у складу ни с већ прихваћеним позајмљеницама, о чему сведочи, пре свега, корпус књижевних дела из истог доба. Полазећи од идеје Миџине, Милева Симић је прилагодила текст рецепата ондашњем укусу корисника изостављајући неуобичајене састојке. Такође, терминолошки је раздвојила бројне кулинарске концепте које Миџина није разликовала. У раду је приказана еволуција текста ових куварских књига и анализирани су примери који показују њихове разлике у именовању састојака и јела, као и однос према касније прихваћеним терминолошким решењима, пре свега, у Патином кувару.

У овом раду је реч о односу Јелене Ј. Димитријевић (1862–1945), књижевнице, феминисткиње и светске путнице, према Индији из доба Гандија и Тагора. Јелена Ј. Димитријевић је дубоко свесна Гандијевих идеја, али исто тако и блажих реформистичких идеја песника Тагора, што се све прелама кроз њено виђење приликом посете Индији 1927. године. Ауторкина антиколонијална и феминистичка свест, као и поглед светске путнице из Србије, дају посебну перспективу овом путопису. У раду су коришћени путописи Јелене Ј. Димитријевић, од којих је прва књига објављена 1940, а потом 2016, док је друга књига, Седам мора и три океана, тек 2020. у целини транскрибована из рукописа чуваног у Народној библиотеци Србије и објављена. Коришћене су и песме, такође из рукописa у овој библиотеци. Текст приказује антиколонијални став ове ауторке и подударности с Гандијевом пацифистичком мишљу и делањем, као и њено разумевање Тагоровог ангажмана, везу између ослободилачке борбе у Србији и Индији, те везу с последицама колонијализма у Египту о којем пише у првом делу наведеног путописа. Посебно место заузима питање положаја жене.

Разговор с Катјом Михурко Пониж водила Биљана Дојчиновић

Ashapurna Devi and Feminist Consciousness in Bengal: A Bio-Critical Reading / Dipannita Datta. – Edition 1. Includes annexures and index, illustrated (photographs courtesy by Nupur Gupta). New Delhi: Oxford University Press, 2015, 335 pages, ISBN-13: 978-0-19-809999-4, ISBN-10: 0-19-909999-1.

Femina Antica Balcanica / Jelena Anđelković Grašar. – Beograd: Arheološki institut, Evoluta, 2020 (Beograd: Digital Art Company). – 279 str.: ilustr.; 22 cm. – ISBN 978-86-6439-059-0 (AI)

From Post-Yugoslavia to the Female Continent: A Feminist Reading of Post-Yugoslav Literature / Tijana Matijević. – Bielefeld: Transcript Verlag, 2020 – 274 str. – ISBN Print-ISBN 978-3-8376-5209-3, PDF-ISBN 978-3-8394-5209-7.

Regaining the Past. Yugoslav Legacy in the Period of Transition: The Case of Formal and Alternative Institutions of Art and Culture in Serbia at the End of the 20th and the Beginning of the 21st Century / Tijana Vuković. – Warsaw–Bellerive-sur-Allier: Faculty of „Artes Liberales”, University of Warsaw Wydawnictwo DiG, 2022. – 343 str. – ISBN DIG: 978-83-286-0204-5 & ISBN La Rama: 979-10-95627-88-3

Eurofringes. Translating Texts, Translating Cultures / edited by Carmen Duţu. – Bucureşti: Pro Universitaria, 2021, 170 pages, ISBN 978-606-26-1414-0.

Кубанске пријатељице / Радмила Гикић Петровић. – Нови Сад : Академска књига, 2020. – 215 стр. ; 21 цм. – ISBN 978-86-6263-308-8

Нишке приче / Јелена Јов. Димитријевића. – приредила Милунка Митић – Ниш: Огранак Вукове задужбине у Нишу, 2021 (Ниш: Графика Галеб). – 273 стр. : илустр ; 21 cm. – ISBN 978-86-909045-2-5