U mom izgnanstvu, kao i svakom drugom, ima nešto sveto, što se ne može prepričati, kao i vreme i prilike koje su mi bile suđenje da proživim i kojih se ne mogu odreći. Izlazimo iz sadašnjosti da bi se obreli u nekoj nepoznatoj budućnosti, ali prošlost se ne zaboravlja, jer su koreni teži nego grane koje se pružaju ka svetlosti. Samo u čas svitanja, tragičan i svetao, noćne senke pokazuju svoj smisao. Nestvarni obrisi poprimaju svoj oblik u zoru, kada svetlost spaja prošlost i budućnost.
Marija Sambrano („Reči povratka“)

Intelektualni i filozofski rad Marije Sambrano (Maria Zambrano, Malaga, april 1904 – Madrid, februar 1991), započet i okončan u rodnoj Španiji i razvijan tokom dugih decenija egzila u Francuskoj, Meksiku, Italiji, Švajcarskoj, postao je šire poznat i priznat u španskim akademskim krugovima tek nakon smrti ove žene filozofa. U svojoj zemlji, u kojoj se imena koja su doprinela istoriji filozofije mogu jedva izbrojati na prste dve ruke, Sambrano je pod stare dane dočekala dva važna zvanična priznanja za intelektualni rad: nagradu Princa od Austrije 1981. i nagradu „Servantes“ 1988. godine. Od tada su počela intenzivna izdanja i ponovno objavljivanje kompilacija njenih eseja i knjiga; izučavanje njenog dela i ličnosti okupilo je i brojne mlade ljude, koji u njenoj kritici i stavovima u odnosu na rodnu Španiju ali i na savremeno društvo uopšte, nalaze mnoge vizionarske paralele sa nama savremenim svetom.

Filozofija Marije Sambrano, koja se može oceniti i kao antropološki egzistencijalizam, postavlja dvojnost kao osnovni element našeg života. Tu su buđenje (despertar) i postajanje (devenir) važni koraci koji vode ispunjenju naše ljudske suštine i naše sudbine. To je na Zapadu gotovo nemoguća misija, piše u članku „Kriza zapadne kulture“ (La crisis de la cultura en Occidente),[2] a razlozi su pre svega dehumanizacija društva i otuđenja ljudskog bića. Pojam fatuma čest je u njenoj misli, što je možda i neminovno kada se ima u vidu sve što je u životu prošla.

Videla je špansku misao kao haotičnu i nemetodičnu, nesklonu idealizmu, neophodnom pokretaču velikog razvoja u kulturi. Govoreći kako su racionalizmu, na koji se u Zapadnoj misli polagalo od antičke Grčke do Hegela, odbrojani dani, ona u svojim filozofskim razmišljanjima analizira tri fenomena koje vidi kao određujuće u svojoj zemlji pa i njenom kulturnom razvitku: realizam, materijalizam i stoicizam. „U Španiji ni mistici ne žele da potpuno okrenu leđa stvarnosti“, navodi.[3] El Greko je po njenom mišljenju savršen simbol onoga što podrazumeva pod španskim materijalizmom na polju kulture, a lik Don Kihota pre svega izraz tragične situacije pojedinca u njenoj zemlji kada se opire mediokritetu i ostalim pošastima koje sačinjavaju kolektivne tradicije jedne sredine. Suptilno ulazeći u dubinu problema, u knjizi „Misao i poezija u španskom životu“ (Pensamiento y poesía en la vida española, 1984) autorka skreće pažnju da bez zanosa nema velikih dostignuća, i ukazuje na strah od zaljubljivanja i naginjanje realizmu u kome, po njenom mišljenju, španska kultura preteruje:

Ko posmatra svet kao da je zaljubljen, nikada neće želeti da se odvoji od njega, niti da diže odbrambene zidove. [...] Realizam preseca čitavu našu literaturu, čak i tamo gde bi se najmanje očekivalo: u mistici i u lirici. Ostavlja trag u slikarstvu, udara ritam pesmama, i – što je još presudnije – određuje govor i ćutanje divne ali nepismene kulture našeg naroda.[4]

Sambrano je zapravo bila kihotovska figura; neshvaćena ali spremna na borbu sa vetrenjačama, koje u njenom slučaju nisu bile samo plod mašte. Uticali su na nju Ortega i Gaset[5] (José Ortega y Gasset) i ranije Unamuno[6] (Miguel de Unamuno), ali su ta već velika imena odigrala svoju ulogu dok je Marija bila mlada intelektualka. Vrlo je brzo shvatila nesaglasja sa određenim idejama onih koji su smatrani njenim učiteljima. Nije slučajno što je polazeći u izgnanstvo sa priličnom lakoćom ostavila zabeleške sa Orteginih predavanja u Barseloni; iako je navela da je bila primorana da prtljag koji nosi svede na minimum, to je zapravo bio definitivni čin intelektualne emancipacije od slavnog učitelja.

Rane godine i susret sa filozofijom

Roditelji Marije Sambrano bili su profesori u srednjoj školi, što je svakako uticalo na to da i ona upiše gimnaziju u Segoviji, gde je bila jedna od dve predstavnice ženskog roda koje su nastavile obrazovanje nakon osnovne škole. Delikatnog zdravlja i zaljubljive prirode, Marija je već svoje prve ljubavne drame ostavila zabeležene, pre svega u pismima, kao nasilan prekid veze sa bratom od strica[7] koga porodica šalje na studije u Japan da bi udaljili mlade ljubavnike, gubitak prvog deteta vrlo brzo nakon rođenja[8] i ostala iskustva te prirode dok je još bila dvadesetogodišnja devojka.

Više obrazovanje započela je na Katedri za književnost i filozofiju Madridskog centralnog univerziteta 1924. godine, gde će raditi kao predavač između 1931. i 1935. i započeti nikada dovršenu doktorsku disertaciju o Spinozi (La salvación del individuo en Spinoza; „Spasenje pojedinca kod Spinoze“). Sve to vreme Sambrano je uzburkivala duhove i bila tražena u intelektualnim krugovima svoje zemlje: od 1927. predaje na Institutu pri Filozofskom fakultetu (Federación Universitaria Escolar) osnovanom kao alternativa hegemoniji desničarski orijentisanog Udruženja katoličkih studenata (Asociación de Estudiantes Católicos). Njeno prvo autorsko delo izlazi 1930, pod naslovom „Horizont liberalizma“ (Horizonte del liberalismo), čime jasno pokazuje etičku, društvenu i filozofsku angažovanost svoje misli. Godine 1931. slavi proklamovanje Druge Republike[9] u Madridu, od 1934. učestvuje u kružoku časopisa Revista de Occidente (Glas Zapada) koji predvodi Ortega i Gaset.

Autorka preko dvadeset knjiga i velikog broja članaka objavljenih po raznim časopisima i u štampi, Sambrano je nalazila inspiraciju u filozofiji i literaturi; na tradiciju se nadograđivalo njeno lično iskustvo i pogledi, gde je igrala važnu ulogu ne samo njena sudbina, već i briga zbog društveno-političke situacije Španije, sa svojom desničarskom, katoličkom i mizoginom tradicijom kao večnim boljkama.

Ulazivši sve dublje u „lavirinte španskog života, u njegove goruće probleme i opasne zagonetke“, Sambrano primećuje odsustvo bilo kakve dublje misli u političkoj stvarnosti svoje zemlje, definišući da je španska politika gotovo uvek bila „izraz slepe i grube svojevolje kombinovane sa razbuktalim nasiljem ljubavne strasti“.[10] „I misao se parališe kada se država petrifikuje“, beleži u autobiografskom delu „Delirijum i sudbina“ (Delirio y destino).[11]

Nezavisna misao

„Čovek i božansko“, kako nosi naziv jedna od knjiga Marije Sambrano (El hombre y lo divino), ukazuje na polaznu tačku njene filozofije i, po autorki, bivstvovanja uopšte: odnos sa našom duhovnom suštinom. „Pokušavam da usmerim božansko u sebi ka božanskom koje počiva u kosmosu“ – Plotinova misao koju uzima kao epigraf ovog teksta upućuje na panteistički pristup njene misli, gde je Spinozin uticaj najprisutniji. Istovremeno, Sambrano daje kritički osvrt na zapadnu filozofiju koja se čvrsto drži hrišćanske tradicije. „Hrišćanstvo je krajnji smisao našeg ličnog života preusmerilo ka drugom svetu“ kritikuje, navodeći svoje tumačenje Hegela, u čijem sistemu vidi poremećen odnos između ljudskog i božanskog:

Emancipacija od božanskog, do koje dolazi u Hegelovoj misli, dovodi čoveka u jednu čudnu situaciju: emancipovao se od božanskog, nasledivši ga. Ali na takav način da će kao pojedinac biti samo kratkotrajni predstavnik izvesnog istorijskog trenutka, proleterskog trenutka istorije – kako je verovatno shvatio Marks – i u tom proleterskom trenutku jedinka će biti rob, a ne slobodno biće koje može da digne glavu.[12]

Veliki broj stranica svog filozofskog opusa posvećuje temi vremena i temi ćutanja, i kaže da je nju tišina, kao da je u pitanju biće a ne stanje, pohodila na najrazličitijim mestima, poput uhode:

Stiže tišina, bane tako neočekivano u deset sati uveče kao da je u pitanju nezvani gost koji je negde bio skriven i koji će isto tako ponovo otići svojim putem... Tišina nekada prosto nasilnički upadne i krči sebi put i ja se pitam, i pitam tebe što me čitaš: Ko je ova spodoba? Odakle dolazi, je li nalik na smrt? Stiže kada je ne očekuješ a nema je kada je dozivaš ili misliš da je tu. [13]

Filozofija je, pisaće u drugom delu, postavljanje pitanja; poezija, s druge strane, nudi odgovore. Poetski razum (la razón poética) je put saznanja koji Sambrano nudi, stvarajući ovaj koncept nasuprot Orteginom istorijskom razumu (la razón histórica) ili Kantovom kritičkom razumu. Ali tek u „poetskoj misli“ (pensamiento poético) dolazi do pomirenja i preplitanja filozofije i poezije: „O poetskom razumu je veoma teško i gotovo nemoguće govoriti. Kao da se rađamo i umiremo u istom trenutku. Biti i ne biti, ćutati i govoriti“; „Praznina dopušta da se razum javi kao merilo“, beleži.[14] Tu temu će razraditi opširnije u „Proplancima u šumi“ (Claros de bosque), jednom od svojih najinspirativnijih tekstova.

Treba li važnosti koju ona pridaje intuitivnom i mističnom u procesu poetske spoznaje staviti pečat pre svega ženske misli, i da li je filozofija polje čija se istorija mora posmatrati žanrovski? Sambrano je sebe smatrala bliskom Ničeovoj filozofiji, u segmentu gde germanski filozof odaje počast duhu antičke tragedije (Rođenje tragedije). Tumačila je da je Niče hteo da ubije boga filozofije koju je porodio razum i da je govorio o povratku iskonskom duhu filozofije (u grčkoj tragediji) gde pojedinac ponovo otkriva svoju slobodu, strasti i ništavilo. Poput Anice Savić Rebac, Marija Sambrano je svoje duboko poznavanje istorije kulture koristila za građenje sopstvene misli verujući da je u humanističkim naukama sve na neki način povezano.

S druge strane, a i to bi bio još jedan element poređenja sa srpskom autorkom, Sambrano je izgradila samostalnu misao i ne može se svrstavati niti u jedan pokret ili jednosmernu tradiciju,[15] što je njen položaj žene filozofa u Španiji još više otežalo. „Očekivalo se da budem poslušna kći i učenica, a vidi šta je ispalo“, piše prijateljici Rosi Šarsel.[16] „Crna Španija“,[17] sa svojim katolicizmom i konzervativnim pogledima i dan danas osujećuje nadu da će u ovoj zemlji ikada žene biti posmatrane na ravnoj nozi sa muškarcima. „Najjače snage razvoja španskog života su: zabraniti, zaustaviti, sputati“, beleži autorka.[18]

Pre nego što je političku situaciju počela da razmatra i analizira u svojim filozofskim razmišljanjima, Sambrano je bila politički aktivna i tu je, pre svog prorepublikanskog i levičarskog aktivizma, učestvovala u osnivanju nacionalnog Španskog fronta (El Frente Español) zajedno sa Ortegom, što je bila najveća politička greška njenog života.[19]

Tragične 1936, kada je počeo Španski građanski rat, Marija se udala za istoričara Alfonsa Rodrigesa Aldavea (Alfonoso Rodríguez Aldave) i zajedno su otišli u Čile gde je on dobio diplomatsku službu. Osam meseci kasnije vraćaju se u Španiju koju su osvojile profašističke snage. Oboje su rešeni da ostanu i da se bore za odbranu Republike; on u vojsci, ona u uredništvu časopisa Hora de España (Špansko vreme). Na Drugom međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture održanom u Valensiji od 4. do 17. jula 1937. godine Sambrano upoznaje Simon Vejl (Simone Weil).

U egzilu

Mrtvima su oduzeli vreme, ali nas su, žive,
ostavili bez mesta pod suncem.[20]

Početkom 1938. Sambrano se preselila u Barselonu. Iste godine, 25. januara prisustvovala je kapitulaciji katalonske prestonice nakon čega konačno odlazi u izgnanstvo. Francuska, Kuba, Meksiko, Portoriko, to su zemlje u kojima će razvijati intelektualnu i akademsku delatnost narednih desetak godina. Govoreći o Španskom građanskom ratu čije je strahote pratila iz izgnanstva, i konkretno o „padu“ Madrida, Sambrano piše:

Udaljena od neposrednog nasilja našla sam se u drugom području našeg jezika, na Univerzitetu San Nikolas de Idalgo u Meksiku, okružena mladim i strpljivim studentima. I, o čemu sam mogla pričati u tim trenucima svojim studentima u Moreliji? O rađanju ideje slobode u Grčkoj.[21]

U eseju „Volim svoj egzil“ poredi sebe sa Antigonom, opisujući da „izgnanstvo podrazumeva uvek ići uzbrdo, uzanim putem, makar bio i u pustinji“. U svojoj filozofiji razrađuje čitavu fenomenologiju egzila gde je lična sudbina samo jedna dimenzija ovog „stanja bića“, čija je pozitivna strana osvajanje lične slobode. Njen autobiografski esej „Diotima iz Mantineje“, napisan 1956, prvi put duboko obrađuje ovu temu. Sambrano već navodi da pojmom poetskog razuma „otvara prostore gde se Ortega nije usudio da zađe“ a sebe vidi kao lutalicu koja je strankinja gde god da se nađe.[22]

U Evropu Marija Sambrano dolazi ponovo 1947. Prva stanica Pariz, gde ne stiže na vreme da bi se oprostila sa bolesnom majkom. Zatiče sestru Araseli od koje se do njene smrti (1972) više neće razdvajati. Rastanak sa mužem odigrao se dugo godina pre zvaničnog razvoda, 1957. godine; on je odbio da joj pruži bilo kakvu vrstu finansijske pomoći. Sa sestrom Araseli Marija odlazi u Italiju, gde će uglavnom boraviti. Jedan desničarski senator će ih tužiti zbog velikog broja mačaka koje su udomljavale u rimskom stanu, te će 1964. morati u još jedno izgnanstvo, u Švajcarsku, sa sestrom i svojih 13 četvoronožnih ljubimaca. U toku svih tih decenija egzila, Sambrano je sporadično putovala u Latinsku Ameriku, gde je njena intelektualna delatnost bila poznatija i priznatija nego u samoj Španiji.

U poznim godinama i nakon više od četiri decenije lutanja po svetu – više kao Io nego kao Diotima – Sambrano ima mnogo realističnija razmišljanja vezana za ovu temu. Uspostavljajući razliku između izbeglištva, prognanstva i egzila, jer je okusila iskustvo sve tri kategorije ne pripadajući nijednoj potpuno, ona beleži:

Izbeglica, kao osoba koja je morala da napusti svoju zemlju, zatekne se negde gde su je prihvatili i napravili joj malo mesta... / ... gde je tolerišu... Izbeglički projekti, ideje, pa čak i manipulisanje polaze od ideje: Moram početi ispočetka.[23]

S druge strane, piše autorka, situacija „prognanih“ je dramatičnija, bolnija; prognana osoba se oseća lišenom korena i u zemlji u kojoj nalazi utočište ne vrednuje ono što pronalazi, već žali za onim što je izgubljeno: „Oseća gubitak svoje zemlje, i nemogućnost nalaženja druge koja će ovu zameniti.“[24]

U vezi sa egzilom, Sambrano navodi da je to iskustvo gde istorija ima najveću težinu i gde se pojedinac najviše oseća kao stranac:

[Izgnana osoba] je najviše nalik na onu neznanu osobu koja čuči u svakome od nas […] kao da ne nalazi mesto pod suncem, ni geografski, ni socijalno, ni politički, ni ontološki... Istorija se javlja kao vodena sila u kojoj se ne da plivati i u kojoj se samo može udaviti.[25]

Svako od ova tri stanja koje opisuje u pismima i kraćim esejima u poslednjem periodu svog života i rada kao i u svojoj poslednjem velikom delu: „Delirijum i sudbina“ je gorko. Četrdeset četiri godine koje je proboravila van Španije, u nimalo lakim uslovima, učinile su svoje.[26] A njena ju je domovina dočekala sa zakasnelim intelektualnim priznanjima i zapravo je tek nakon smrti njeno delo počelo da se sistematski prikuplja, objavljuje i izučava.

Povratak u Španiju i poslednje godine

Nakon skoro pola veka provedenog u inostranstvu, Marija Sambrano se vratila u Španiju 1984. godine, nepunih deset godina nakon Frankove smrti. Tek tada će njen intelektualni rad doživeti ozbiljnija priznanja u rodnoj zemlji, uključujući i nagradu „Servantes“ 1988. godine, prvi put dodeljenu jednoj ženi. Ipak, nije to bio idiličan povratak; u Španiji je bio svrgnut frankizam ali su njegovi zli dusi i dalje bili prisutni. U već citiranom delu „Filozofija i poezija u španskoj misli“ piše: „Kada se u Španiji kaže da je neko filozof, to podrazumeva podnositi zlu sreću. Za španski narod, filozofija je vezana za trzavice i neuspehe; kada je čovek srećan, ne pada mu na pamet da se bavi filozofijom, veruju.“[27]

Sambrano navodi da je jedna od smernica njene misli da razumno traga u haosu toliko nerazumnog besmisla i ludila koji, po autorki, obeležavaju španski život. U uvodnom delu stavlja u pitanje je li Španija imala renesansu pa čak i reformu, nedvosmisleno tvrdeći da njena zemlja nije umela da se snađe u izgradnji modernog buržoaskog društva, iako je otvorila vrata tome periodu razvoja evropske kulture, preko otkrića Amerike (1492) i u doba Katoličkih kraljeva, stvaranjem moderne države. „Španija je više nego bilo ko drugi u Evropi učestvovala u oba događaja, a onda se povukla. Tako da je sama Evropa sve to iskoristila“.[28] Isto tako, smatra da je u razvoju svoje misli njena zemlja uvek premalo polagala na korene, na ono što (kvalitetno) prethodi.

U nastavku pokušava da odgovori na pitanja „Šta je Španija?“; „Ko je Španija“; „Zašto nije razvila filozofiju kao sistem?“. Po njoj postoje dva glavna razloga: nesposobnost divljenja i nasilništvo:

Divljenje i nasilje. Iz tog neobičnog spoja nastala je filozofija [...] ali Španija ne proizvodi filozofske sisteme; među našim divnim katedralama, nijedna ne počiva na konceptima, među velelepnim zamkovima naše Kastilje, nijedan nije satkan od misli.[29]

Diviti se, iznenaditi se, oduševiti se: te tri odlike koje prate filozofsku žeđ, ova iberijska zemlja nije savladala niti ih ceni, navodi dalje.

U Madridu je proživela sve do svoje smrti, 6. februara 1991. godine. Sahranjena je između limunovog i narandžinog drveta na groblju u rodnoj Malagi, gde se danas nalazi fondacija posvećena njenom imenu i značaju. Tek je posthumno njen lik i delo stavljen na visinu koju zaslužuje. Surge amica mea et veni („Ustani i dođi prijateljice moja“) stihovi su „Pesme nad Pesmama“ koje je zaveštala da se ispišu kao epitaf na svom grobu.

Izabrani citati:

1. „Istorija je, za filozofa, pre svega mesto odgovornosti, mesto gde se iskušavaju njegov razum i lični život.“

Para un filósofo la historia es el lugar, ante todo, de la responsabilidad, de la grande prueba, de razón y de su vida personal.[30]

2. „Je li samoća ta koja rađa pisca, ona koja pokreće barku u kojoj plovi?“

¿Es acaso la soledad l que hace nacer al escritor, la llama que mueve esa barca en la que él va?[31]

3. „Ćutanje otkriva srcu svoje biće.“

El silencio revela al corazón su ser.[32]

4. „Duša i ljubav se kreću između različitih nivoa stvarnosti, borave u njima i tako ih spajaju. Duša i ljubav mere razdaljine svemira.“

Alma y amor miden las distancias del universo transitan entre as diferentes especies de la realidad, se alojan en ellas y las vinculan.[33]

5. „Gore, u carstvu svetlosti, treba se odmarati.
Dole, u ponoru tame, valja biti budan.“

Hay que dormirse arriba en la luz.
Hay que estar despierto abajo en la oscuridad.[34]

6. „Vizija: kada se jedinstveni smisao bića budi u slobodi.“

Visión: cuando el sentido único del ser se despierta en libertad.[35]

7. „Teskoba se javlja kada se izgubi centar. Kada se biće i život razdvoje. Biće, nepomično, leži beživotno ali ne umire, jer da bi se umrlo, prethodno valja biti živ.“

Sobreviene la angustia cuando se pierde el centro. Ser y vida se separan. La vida es privada del ser y el ser, inmovilizado, yace sin vida y sin por ello ir a morir ni estar muriendo. Ya que para morir hay que estar vivo y para el tránsito viviente.[36]

8. „Reći „narod“ je reći „ecce homo“.“

Decir pueblo es decir „ecce homo“.[37]

9. „Ljudsko je ono što traži žrtvu, pre nego bogovi.“

Y lo humano, más que los dioses, pide sacrificio.[38]

10. „Harmonija, u ljudskom životu, uvek podrazumeva lišiti se nečega.“

La armonía está hecha casi siempre en la humana vida, de renuncia, de renunciar a algo.[39]

11. „Knjiga je sama po sebi živo biće koje ima dušu, trepet, težinu, broj, zvuk [...] njeno nas odsustvo prati, njeno nas prisustvo potražuje i pleni.“

El libro de por sí es un ser viviente dotado del alma, de vibración, de peso, número, sonido [...] Nos acompaña su ausencia, nos sobrecoge su presencia, nos solicita.[40]

12. „Poezija i stvarnost stvaraju istoriju.“

La poesía unida a la realidad es la historia.[41]

13. „Lepota stvara prazninu i na pragu tog brisanog prostora naše se zemaljsko biće, telesno i egzistencijalno, predaje; predaje svoja čula koja se sjedinjuju sa dušom. Takvo se stanje naziva kontemplacija.“

La belleza hace el vacío [...] En el umbral mismo del vacío que crea la belleza, el ser terrestre, corporal y existente, se rinde [...] entrega sus sentidos que se hacen uno con el alma. Un suceso al que se ha llamado contemplación.[42]

14. „Ljudski koraci koje ostavljamo za sobom kada hodamo, nalik su na zvuk otkucavanja sopstvenog srca.“

Los pasos del hombre sobre la tierra parecen ser la huella del sonido de su corazón.[43]

15. „Svaki centar oživljava. U prirodi, sa stanovišta fizisa, srce je centar svega. Unutarnji prostor, duša, svest, neposredno središte našeg života.“

Todo centro vital vivifica. Y de ahí el corazón ya desde la 'fysis' sea el centro de entre todos. El espacio interior, alma, conciencia, campo inmediato de nuestro vivir.[44]

16. „Ponor koji se otvara u srcu lepote, jedinstvu suštine, dovoljan je da propadnemo.“

El solo abismo que en el centro de la belleza, unidad que procede del uno, se abre, bastaría para abismarse.[45]

17. „Umreti – nesaglediv čin koji se poslušno ispunjava, odvija se dalje od stvarnosti, u nekoj drugoj dimenziji. Kao da je reč o dvostrukom i nerazrešivom predavanju [...] I sa ove strane, koliko god da nam je bilo blisko biće koje odlazi, mogli smo čuti samo jedno gotovo nečujno „Da“, jedno apsolutno „Da“ koje se izgovara i kada je ljubav u pitanju, ljubav u bilo kom obliku. I tako ga treba shvatiti, kao jedno „Da“ vezano za ljubav kao odgovor neminovnom pozivu koji će biti izvršen i koji, kao takav, moramo barem prihvatiti.“

El morir, esa inasible acción que se cumple obedeciendo, sucede más allá de la realidad, en otro reino. Como si este suceso fuera de una doble, indescifrable entrega [...] Y desde afuera, él que se ha quedado extraño por entrañado que estuviera en el ser que se le va, no ha oído nada, puede a lo más percibir un Sí, el Sí absoluto que se asemeja al del amor, al de toda forma y modo de amor, y ha de ser así también, un sí de amor, una respuesta a la llamada irresistible que siendo ejecutiva, pide ser aceptada a lo menos.[46]

18. „Filozofija pre svega polazi od problema. Poezija ne teži problematičnom, već misterioznom. Poezija ne zapitkuje niti zaključuje već teži gubitku, s njim se identifikuje i u njemu rekreira.“

La filosofía es problema ante todo. Para la poesía nada es problemático, sino misterioso. La poesía no se pregunta, ni toma determinaciones, sino que se abraza al fracaso, se hunde en él y hasta se identifica con él.[47]

19. „Samo saznanje donosi slobodu, jer jedino znanje ujedinjuje.“

Solo el conocimieto libera, porque solo el conocimiento unifica.[48]

20. „Stoicizam je poništavanje individualnog bića spram racionalnog, subjektivno ličnog spram objektivnosti kolektivnog.“

El estoicismo es el aniquilamiento del individuo ante la razón, ante la objetividad que es la comunidad.[49]

21. „Porodične veze imaju najveću moć i značaj u španskom životu, namećući svoju apsorbentu tiraniju [...] Može li se samo na krvnim vezama graditi ujedinjenost i opstanak jednog naroda?“

La familia toma los poderes y se luce dueña de la vida hispánica, impone su tiranía absorbente [...] Mas ¿puede fundarse en la sangre la unidad, la continuidad de la vida de un pueblo?[50]

22. „Poezija je naša Španija koju posedujemo bez bola i održavamo bez nade [...] jer poezija očekuje manje i daje više nego filozofija; njena suština je njena sopstvena velikodušnost. Opstanak Španije iskazan je kroz stihove.“

[La poesía] Una España que poseemos sin dolor y conservamos sin esperanza [...] La poesía exige menos y ofrece más que el pensamiento; su esencia es su propia generosidad. La contiunidad de España se ha expresado por la poesía.[51]

23. „Da se ne bi izgubili u pustinji treba pustinju nositi unutar sebe.“

Para no perderse, enajenarse, en el desierto, hay que encerrar dentro de sí el desierto.[52]

24. „Tišina je morala prethoditi svakom filozofskom razmišljanju, pa i poroditi ga.“

Un silencio ha debido siempre preceder y aun originar la actitud filosófica.[53]

25. „Zora: trenutak slobode, bezvlašće u kome je sve moguće, ljubav koja se nesvesno podaje, kraljevstvo za sebe između svetlosti i mraka. Ipak kraljevstvo ne, jer tu ništa nije obavezno osim bezinteresne ljubavi, blažene ljubavi koja još nema senke. Sviće.“

[La aurora]: La hora de la libertad, el interregno donde todo es posible, todo es el amor que obedece sin sentirlo, el reino entre los dos reinos de la luz y de la oscuridad. El reino que no lo es porque no hay más imperativo que el del amor que no se sabe, el bienaventurado amor aún sin sombra. Amanece.[54]

26. „Slobodu daje samo onaj ko je i sam slobodan.“

Solo da libertad quien es libre.[55]

27. „Velike se istine ne izgovaraju rečima.“

Las grandes verdades no suelen decirse hablando.[56]

28. „Samo ono što smrt otvara jeste život.“

Solo da vida lo que abre el morir.[57]

29. Mislim da je izgnanstvo jedna od suštinskih dimenzija ljudskog života, ali dok to izgovaram, gori mi u duši […] Volela bih da više ne bude izgnanih na svetu; ne očekujem niti želim mladima da to razumeju, jer da bi shvatili, morali bi i sami preživeti to iskustvo.

Creo que el exilio es una dimensión esencial de la vida humana, pero al decirlo me quemo los labios […] Yo querría que no volviese a haber exiliados; no le pido ni le deseo a ningún joven que lo entienda, porque para entenderlo tendría que padecerlo.[58]

30. „Poetski razum je možda strah da sjaj svetlosti preti da se izgubimo pre nego tama. To je razum koji iziskuje umereno disanje, potrebu da se živi sa drugim, da ne budeš sama u beživotnom svetu. Kao i potreba da osećaš taj poetski razum u sebi, ne samo mišlju, već i telesno, dišući…“

La razón poética tal vez sería terror de perderse en la luz aún más que en la oscuridad, necesidad de la respiración acompasada, necesidad de la convivencia, de no estar sola en el mundo sin vida; y de sentirla, no solo con el pensamiento, sino con la respiración, con el cuerpo…[59]

Objavljene knjige Marije Sambrano (hronološki):[60]

1. Horizonti liberalizma (Horizonte del liberalismo, 1930)

2. Ka spoznaji duše (Hacia un saber del alma, 1934; 1950)

3. Filozofija i poezija (Filosofía y poesía, 1939)

4. Živa misao Seneke (El pensamiento vivo de Séneca, 1941)

5. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, napisano 1953. i objavljeno 1989)

6. Čovek i božansko (El hombre y lo divino, 1955, drugo, dopunjeno izdanje 1973)

7. Ličnost i demokratija: istorija žrtvovanja (Persona y Democracia: Una historia sacrificial, 1958; 1988)

8. Španija: san i stvarnost (España, sueño y verdad, 1965)

9. Snovi i vreme (Los sueños y el tiempo, 1998)

10. Stvaralački san (El sueño creador)

11. Proplanci u šumi (Claros del bosque, 1977)

12. Antigonin grob (La tumba de Antígona, 1967; 1989)

13. O zori (De la aurora, 1986)

14. Skrovište svetlosti (El reposo de la luz, 1986)

15. Blagosloveni (Los bienaventurados, 1979)

16. Za istoriju milosrđa (Para una historia de la piedad, 1989)

17. Migel de Unamumo (Unamuno, napisana 1940, objavljena 2003)

18. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, 1998)

19. Pisma iz La Pièce (Cartas de la Pièce. Correspondencia con Agustín Andreu, pisano oko 1970, objavljeno 2002)

20. Ispovest, književni žanr i metod (La confesión, género literario y método, Luminar: México, 1943; Madrid: 1988 i 1995).

21. Sabrana dela Marije Sambrano čije je objavljivanje dovršeno 2019. godine u izdanju Gutenbergove galaksije sačinjavaju 23 toma[61]