Uvod

Ove godine navršava se dvesta godina od rođenja pravnice, prozne književnice, pesnikinje i humanistkinje Konsepsjon Arenal Ponte (Concepción Arenal Ponte, 1820–1893), pionirke feminističke misli u Španiji.[1] Njeno književno stvaralaštvo – decenijama zanemareno u rodnoj zemlji, za razliku od pravničkih postignuća – poslednjih godina dolazi u žižu interesovanja, o čemu svedoče brojni članci i publikacije. U našoj kulturnoj sredini bila je nepoznata do objavljivanja prevoda dela Žena budućnosti 2019. godine, čime su se otvorile mogućnosti za komparativna istraživanja začetaka feminističkih ideja u Srbiji i Španiji.

Konsepsjon Arenal je živela u dinamičnom periodu društvene istorije Španije koji su obeležile česte smene vlasti, pobune i nemiri, a pre svega izrazita političko-ideološka podela na dve suprotstavljene struje: liberalno-progresivnu i tradicionalističko-konzervativnu. Prvu sačinjavaju buržoazija i intelektualci, pobornici društvenih promena, podele vlasti, par­lamentarnog uređenja i vladavine naroda, dok drugom ideološkom usmerenju pripadaju povlašćene klase (plemstvo, veleposednici i kler), ali i niži slojevi stanovništva, kao podrška društvenoj nepokretljivosti i političkom apsolutizmu.[2] K. Arenal bila je bliska krausistima, slobodoumnim intelektualcima liberalnih političkih i ideoloških pogleda. Ovaj uticajni društveni i kulturni pokret, proistekao iz struje nemačke idealističke filozofije Fridriha Krausa (Karl Christian Friedrich Krause, 1781‒1832), predstavlja vid društvene angažovanosti zasnovane na ideji o apsolutnoj slobodi i dostojanstvu čoveka. Špansku verziju krausizma odlikuje uzdanje u napredak razuma, uspostavljanje političkih sloboda, vera u preobražaj pojedinca i društva kroz kontinuirani razvoj. Zalažući se za slobodu mišljenja i jednakost, krausisti su podupirali promenu društvene uloge i položaja žene, pre svega na planu obrazovanja.[3]

Nestabilnost, pokušaji prevrata, ekonomska kriza, neprestani sukobi liberala i konzervativaca tokom vladavine Izabele II Burbonske (Isabel II de España, 1833‒1868), kulminiraju Revolucijom iz 1868. godine .[4]  Pobeđuju progresivne ideje, započinje ubrzana modernizacija društva, a radničkoj klasi otvara se put ka ostvarenju prava i aktivnijem sudelovanju u političkom životu. Španija tokom tzv. „šestogodišnjeg perioda demokratije“ (Sexenio democrático, 1868‒1874), 1869. godine dobija moderan Ustav koji garantuje niz demokratskih prava građanima, a monarhiji ograničava ovlašćenja. Ipak, Revolucija nije obuhvatila sve društvene slojeve, te se ocenjuje kao politička, a ne društvena, budući da nije dovela do korenitih promena sistema. 11. februara 1873. proglašena je Prva španska republika, na čijem čelu se smenjuju predsednici, te ubrzo prerasta u vojnu diktaturu. Dolazak na tron Alfonsa XII od Španije (Alfonso XII de España, 1874–1885) 29. decembra 1874. godine označava kraj Prve republike i početak perioda Restauracije monarhije.[5]

U ovakvim društvenim okolnostima deluje i stvara Konsepsjon Arenal. Odgovarajući na izazove vremena, bavi se dobrotvornim radom, socijalnim pitanjima, položajem žena i drugih osetljivih grupa, problemom prosjačenja, pravima osuđenika i zatvorenika. Zalaže se za poboljšanje uslova života u prihvatilištima za siromašne, kaznionicama i zdravstvenim ustanovama. Društveno angažovana spisateljica, novinarka i abolicionistkinja, ogleda se i u naučno-istraživačkoj delatnosti na polju sociologije, ekonomije i antropologije, dajući jedinstven doprinos na području kulture i društvene emancipacije.

Dobrotvorni rad i reforma kaznenog sistema

Kako bi se svestranost i raznovrsnost područja rada – koje odlikuju inventivnost i istančan osećaj za pravdu i solidarnost – mogle bolje razumeti u istorijskoj perspektivi, opus Konsepsjon Arenal neophodno je sagledati iz više uglova. Njeno intelektualno delovanje može se podeliti na tri područja: društveno i radničko pitanje, reforma kaznenog sistema i borba za emancipaciju žena, a u svakoj je ostavila velikog traga koji prevazilazi nacionalne okvire. Pravnica po zanimanju – bolje rečeno, po obrazovanju, pošto diplomu nije stekla usled činjenice da je žena – najveća priznanja stekla je upravo u tom području.

Na početku karijere, sa suprugom, advokatom i piscem Fernandom Garsijom Karaskom (Fernando García Carrasco), piše kritičke članke za liberalni časopis La Iberia. Posle njegove smrti i stupanjem na snagu Zakona o štampi 1857. godine – sa ciljem kontrole novinskih sadržaja i zaustavljanja kritike samovlašća Fernanda VII – koji je obavezivao autore da potpišu tekstove, direktor časopisa prekida saradnju sa njom ne usuđujući se objavljuje tekstove koje je napisala žena.[6] No, to je nije omelo da nastavi da se bavi književnim radom i društvenim aktivizmom.

Prvi uspeh postiže esejom Dobročinstvo, filantropija i milosrđe (La beneficencia, la filantropía y la caridad, 1861), potpisanim imenom desetogodišnjeg sina Fernanda. Njime pobeđuje na konkursu Kraljevske akademije moralnih i političkih nauka (Real Academia de Ciencias Morales y Políticas) čija je tema rasvetljavanje ova tri termina, do tada korišćena istoznačno.[7] Iako je autorkin pol ubrzo otkriven, Akademija je napravila presedan dodelivši prvi put nagradu ženi. U obrazloženju se ističe važnost njene analize i definicije pojmova „dobročinstvo“, kao sistema pomoći ugroženim građanima, „filantropije“, brige o dostojanstvu pojedinca i „milosrđa“, kao hrišćanske samilosti koja proističe iz ljubavi prema Bogu i bližnjem: „Dobročinstvo bolesniku šalje nosila; filantropija mu prilazi; milosrđe mu pritiče u pomoć“, [8]  kako je napisala na zapečaćenoj koverti poslatoj na konkurs. Ustanovljavanjem razlika među tim konceptima Arenal postavlja temelje strukturne socijalne pomoći koja se ne zasniva na hrišćanskoj dobroj volji, već je zadatak države.[9]

Sarađujući s katoličkom dobrotvornom organizacijom Društvo Svetog Vinsenta Paulskog (Sociedad de San Vicente de Paúl) osniva ženski ogranak u mestu Potesu u Kantabriji želeći da uključi što više žena u humanitarni rad. Iz tog angažovanja proističe njen prvi i jedini bestseler, Priručnik za pohodioce ubogih (El manual del visitador del pobre, 1863), koji je imao više izdanja u Španiji i bio preveden na nekoliko jezika.[10] Namenjen je prevashodno ženama koje pomažu bolesnim i siromašnim osobama, a nisu obučene za taj posao. Sociopsihološkim pristupom i analizom koja zadire u unutrašnjost bića, autorka pruža savete o tome kako se pažnjom i ljubavlju može pomoći marginalizovanim i unesrećenim ljudima. Knjiga je doživela veliki uspeh širom Evrope postavši nezaobilazan priručnik dobrotvornih organizacija osnovanih u drugoj polovini 19. veka. Humanitarnim radom bavi se i u ženskom ogranku španskog Crvenog krsta, jedno vreme vršeći dužnost generalne sekretarke pomažući najugroženijim sunarodnicima, a tokom Trećeg karlističkog rata upravlja bolnicom u provinciji Burgosu gde se leče vojnici obe zaraćene strane.

Postavši, na inicijativu kraljice Izabele II, prva žena sa zvanjem nadzornice ženskih zatvora i jedna od prvih žena na javnoj funkciji u Španiji, piše zapaženo delo Pisma prestupnicima (Cartas a los delincuentes, 1865) u kom analizira osetljivo pitanje neophodnosti izmena Krivičnog zakonika (na čemu su insistirali i krausisti), po čijem objavljivanju dobija otkaz.[11] Glavna ideja, izneta u ovoj knjizi, jeste pomoć osuđenicima u rehabilitaciji i ponovnom uključivanju u društvo umesto puke kazne, a pre svega usvajanje moralnih principa i vrednosti. [12] Nakon Revolucije iz 1868. privremena vlada imenuje je za inspektorku ženskih kazneno-popravnih zavoda.[13] Bavi se istraživanjima u vezi s kvalitetom života zatvorenika i razvijanjem odgovarajućih edukativnih programa unutar kaznenih ustanova.[14] Razočaranje preduzetim merama i rezultatima iznela je u delu Analiza propisa za reformu zatvora koje je odobrila Skupština (Examen de las bases aprobadas por las Cortes para la reforma de las prisiones , 1869). Osniva i uređuje časopis La Voz de la Caridad koji služi kao platforma za prijavu zloupotreba, zlostavljanja i korupcije u zatvorima i utočištima za uboge (loša i oskudna ishrana, radna i seksualna eksploatacija i sl.).

U tekstu Osuđenik, svetina i dželat ili Izvršenje smrtne kazne (El reo, el pueblo y el verdugo o La ejecución de la pena de muerte, 1867) osuđuje javna pogubljenja predlažući humanija sredstva. Razmatra etički problem različitog odnosa prema sudiji koji potpisuje presudu i dželatu koji je izvršava[15] i insistira na sprovođenju zakona, suđenju i izvršenju kazne osuđujući mučenje i linč.

Važna dela iz krivičnog i međunarodnog prava su Oda ropstvu (Oda a la esclavitud, 1866)[16] , kojom pobeđuje na konkursu posvećenom pitanju ukidanja ropstva u španskim kolonijama[17] i Kaznene kolonije u Australiji i kazna izgnanstva (Las colonias penales en Australia y la pena de deportación, 1877), kao i preporuka poslata Kongresu kojom je sprečeno osnivanje španskih kaznenih kolonija kakve su imale Engleska i Francuska.[18]  Tekstove Zatvor za primer. Studije o kaznenom pravu (La cárcel llamada Modelo, Estudios penitenciarios, 1877) i Esej o ljudskim pravima (Ensayo sobre el derecho de gentes, 1879) pojedini autori smatraju njenim najvažnijim doprinosom španskom društvu. Arenal iznova naglašava da kazna ne sme podrazumevati neljudsko i okrutno postupanje, već mora biti usmerena ka dobru osuđenika i poboljšanju čitave zajednice.[19]

Objavljivala je stručne radove u najpoznatijim španskim i francuskim publikacijama iz oblasti kriminologije: La Nueva Ciencia Jurídica: Antropología, Sociología i Bulletin de la Société Générale des Prisons u kom je izašao njen zapaženi članak Kaznena klinika (Clínica criminal, 1886). Izveštaji K. Arenal o reformi kaznenog sistema predstavljani su na kongresima u Evropi i Americi. Imala je značajan međunarodni uticaj, posebno zahvaljujući studijama koje se odnose na reformu kazneno-popravnih ustanova i kaznenog sistema, prevođenim na brojne jezike i štampanim u uglednim evropskim časopisima.[20]

Radničko i društveno pitanje. Obrazovanje kao temelj modernog društva

Kao pravnica i humanitarna radnica, Konsepsjon Arenal bila je dobro upoznata s ekonomskim i socijalnim posledicama industrijske revolucije na nerazvijeno špansko društvo.

Težak položaj radnika podstakao ju je da pokrene humanitarni projekat po uzoru na francuski model, po kojem deset bogatih porodica finansijski pomaže jednoj porodici bez sredstava (patronato de los diez). Zatim utemeljuje fond Constructora Benéfica čiji je cilj izgradnja stanova za radnike, ali pre svega da se spreči da loši ekonomski i radni uslovi navedu siromašne na kriminal. [21] Tako je u Madridu, ondašnjem industrijskom centru u ekspanziji, izgrađeno više naselja koje su odličan primer socijalnog stanovanja i niskobudžetne gradnje.[22]

Odnosom radnika i buržoaskih industrijalaca bavila se u knjigama Pisma jednom radniku (Cartas a un obrero, 1871) i Pisma jednom gospodinu (Cartas a un señor, 1880). U prvoj obrađuje aktuelna društvena pitanja, poput nemaštine, nezaposlenosti, ljudskih prava, klasnih sukoba, radničkog udruživanja i prava na štrajk, socijalizma i neophodnosti borbe protiv kapitala, dok druga predstavlja kritiku praksi kojima buržoazija kontroliše industriju, strukturnog nasilja kapitalizma i loših uslova rada. Kao protivnica ekonomije slobodnog tržišta, koja kapitalistima omogućava da dobit određuju jednim jedinim pravilom – da bude što je moguće veća – upozorava da je jaz između bogatih i siromašnih poguban po vrlinu.[23] Prihvativši Kontovu ideju „industrijskog obrazovanja“, Arenal predlaže sveobuhvatnu društvenu, ali i etičku reformu koja bi i radnicima i industrijalcima omogućila bolje školovanje u stručnom i moralnom pogledu. Originalnost autorkine zamisli nalazi se u predlogu koji podrazumeva obrazovanje i dijalog za obe suprotstavljene grupe, što je jedini način da se zemlja spase tiranije, kako radničkih masa, tako i vladajuće klase.[24]

Za traktat Školovanje narodnih masa (La instrucción del pueblo) 1878. godine dobija još jednu nagradu Kraljevske akademije moralnih i političkih nauka, a u članku Neke ideje o saučesništvu društva u krivičnim delima (Algunas ideas sobre la complicidad social en los delitos, 1889) bavi se moralnim pitanjima, pravima deteta, kriveći društvo za prosjačenje i delinkvenciju kod mladih, čiji je uzrok nemogućnost pristupa obrazovanju.[25] Polazeći od teze da je pravo na obrazovanje osnovno pravo svakog pojedinca i pokazatelj socijalne pravde, u tekstu Školovanje radnika (La instrucción del obrero, 1896) naglašava obavezu države da omogući kulturno uzdizanje radnika, što je jedini način za ostvarivanje društvenog razvoja i suočavanje s izazovima budućnosti.

Budući da se sama s mukom izborila za pravo na obrazovanje, Arenal je u većini dela naglašavala suštinski značaj školovanja svih građana. Naime, želeći odmalena da se bavi advokaturom, u ranim dvadesetim pohađala je nastavu na Pravnom fakultetu Centralnog madridskog univerziteta, primorana da nosi mušku frizuru, odelo i cilindar.[26] Iako joj je identitet otkriven, rektor joj dozvoljava da polaže prijemni ispit i prati nastavu, ali ne i da zvanično upiše fakultet. Arenaline studije izgledale su ovako:

Ritual je bio sledeći: u pratnji člana porodice, donja Konsepsjon došla bi na vrata klaustra gde ju je preuzimao univerzitetski nameštenik i vodio u prostoriju u kojoj je ostajala sama sve dok je predmetni nastavnik ne bi odveo na čas. Sedela je izdvojena od tobožnjih kolega prateći izlaganje, a kad bi se predavanje završilo, profesor bi je ponovo dopratio do pomenute prostorije gde je ostajala do početka narednog časa. Veoma istrajna, Konsepsjon Arenal završila je studije prava privikavši se na ovakve običaje.[27]

Školovanje žena i posledice njihove neobrazovanosti

Osim što je vlastitim primerom otvorila put obrazovanju žena, Arenal je književnoteorijskim i društvenim angažovanjem bila posvećena poboljšanju uslova za školovanje žena i osnivanju obrazovnih institucija njima namenjenih. Zahvaljujući dekretu iz 1868. godine, koji je omogućio osnivanje takvih školskih centara, naredne godine organizuje se niz obrazovnih predavanja za žene (Conferencias dominicales para la educación de la mujer), koja su na Centralnom madridskom univerzitetu, pred brojnom publikom koju su sačinjavali i žene i muškarci, održali viđeni intelektualci epohe. Inicijativa je pokrenuta u redovima krausista, u liberalnom postrevolucionarnom ambijentu, a u delo je sprovodi Fernando de Kastro (Fernando de Castro), tadašnji rektor Univerziteta. Premda je glavna tema naobraženje žena, predavanja su uvod u širu javnu debatu o društvenoj ulozi žene.[28] Predočeni su drugačiji pogledi o odnosu među polovima i intelektualnim kapacitetima žene, što će joj omogućiti da uhvati korak sa savremenim društvom. Na De Kastrovu inicijativu, 1870. godine utemeljuje se Društvo za školovanje žena (Asociación para la enseñanza de la mujer), a naredne Škola za učiteljice (Escuela de institutrices).

Konsepsjon Arenal piše seriju tekstova o pomenutim predavanjima, Članci o nedeljnim obrazovnim predavanjima za žene, održanim u svečanoj sali Madridskog univerziteta (Artículos sobre las conferencias dominicales para la educación de la mujer, celebradas en el Paraninfo de la Universidad de Madrid, 1869), u kojima daje sažetak petnaest održanih sesija osvrćući se na važnost događaja i analizirajući teme svih izlaganja.

Nedugo zatim objavljuje istorijsko-pravnu studiju Žena budućnosti (La mujer del porvenir, 1869), napisanu 1861. godine, svojevrsni manifest španskog feminizma. Slede eseji Ženi je mesto u kući (La mujer de su casa, 1881), u kom razmatra idealni model žene po važećim društvenim obrascima, te Položaj žene u savremenoj Španiji (Estado actual de la mujer en España, 1884)[29] i Školovanje žena (La educación de la mujer, 1892) koji govore o neophodnosti obrazovanja radi postizanja ravnopravnosti polova. Marija de Maestu ova četiri dela smatra najznačajnijim Arenalinim ostvarenjima koja se bave ženskim pitanjem,[30]  dok Pardo Basan, kao dva ključna, izdvaja dela Žena budućnosti i Ženi je mesto u kući, mada naglašava da su autorkine feminističke ideje rasute po svim njenim knjigama.[31]  Treba pomenuti članak O kućnim poslovima (Del servicio doméstico, 1891) i kratki tekst Ženski poslovi (El trabajo de las mujeres, 1891) u kom osuđuje lošu pripremljenost žena za rad u industriji, nehumane uslove i dugačko radno vreme pozivajući društvo i državu da ih, putem udruživanja i donošenja zakona, izbave iz tog ponižavajućeg položaja. Posebno je značajno njeno zapažanje da su žene za obavljanje istog posla plaćene manje od muškaraca.[32]

Žena budućnosti prva je knjiga u kojoj se Arenal bavi isključivo feminističkim temama. To je ujedno i prva celovita feministička studija u Španiji koja obuhvata goruće teme o životu i sudbini žene tog doba: marginalizaciju i moralnu potčinjenost, neškolovanost, radna prava i slobode, majčinstvo, rodnu ravnopravnost, predstavljajući važan korak u borbi za sticanje ekonomskih i društvenih prava žena. Autorka se iz didaktičke perspektive – ukazujući na neophodne promene obrazovnog sistema, te predočavajući potencijalnu korist koje bi imale za društvo u celini – suprotstavlja vladajućem mišljenju epohe. Svako od dvanaest poglavlja posvećeno je određenoj temi, a ključne su pravo na obrazovanje i jednake mogućnosti, te pravo na rad, kao stubovi emancipacije žena.

Arenal kritikuje predubeđenja u vezi s društvenom podređenošću žena kao posledicom organske inferiornosti. Tumačeći doktrinu neuroanatoma Franca Jozefa Gala (Franz Joseph Gall) – začetnika pseudonauke frenologije koja na osnovu oblika lobanje donosi zaključke o intelektu i osobinama čoveka – autorka pobija njegovu tvrdnju da su ženine intelektualne sposobnosti lošije od muškarčevih. Gal je, tobože, ustanovio da je podređenost žene u osnovi organska zbog činjenice da ima slabije razvijen prednji gornji deo mozga, ali i smatrao da energija moždanih funkcija ne zavisi samo od veličine mozga, već i od njegove osetljivosti, koja je kod žena veća, a razvija se vežbom. Po mišljenju Konsepsjon Arenal, upitno je pre svega donošenje ovakvog suda na osnovu apsolutne, a ne relativne veličine mozga, jer i kod bića s veoma malom moždanom masom (poput mrava ili pčele) priroda postiže izvanredne rezultate,[33] zbog čega u obzir treba uzeti telesnu građu muškaraca i žena. Navodeći da se sposobnosti dečaka i devojčica ne razlikuju, te da, ukoliko ih uopšte ima, „idu u korist devojčica jer obično su poslušnije i zrelije“,[34] autorka zaključuje da je intelektualni potencijal žena i muškaraca jednak, te da se razlike među polovima javljaju „tamo gde započinju razlike u obrazovanju“.[35]

Ukoliko se određene sposobnosti ispoljavaju samo uz neprestano upražnjavanje, nije ispravno zaključiti da kod žena ne postoje ili da su manje, jer inferiornosti nema u slučaju da su oba pola jednako (ne)obrazovana. Istovetnu tezu iznosi Stjuart Mil u knjizi Potčinjenost žena, napisanoj 1861. godine i objavljenoj 1869, kad i Žena budućnosti. Navodeći da je odnos između veličine mozga i inteligencije nedovoljno istražen, Mil osporava tvrdnje da je veličina tog organa presudna za određivanje intelektualnih kapaciteta: ako zbog veličine mozga muškarci imaju veći mentalni potencijal od žena, to bi značilo da su krupniji muškarci intelektualno superiorniji od onih sitnije fizičke građe. Daje primer životinja s većom moždanom masom (slon, kit), intelektualno inferiornih u odnosu na čoveka, te, kao i Arenal, tvrdi da je efikasnost organa ne zavisi samo od njegove veličine, već i aktivnosti.[36]

Pojašnjavajući tvrdnju da se intelektualna nadmoć muškarca podudara s početkom školovanja i zavisi upravo od njega, autorka predočava američki sistem školstva, na osnovu izveštaja M. Tripoa (M. Trippeau) o srednjem obrazovanju. S obzirom na okolnost da je tokom Američkog građanskog rata mobilisano mnogo muškaraca iz redova učitelja, ali i otvoreno na hiljade škola za crnačku mladež oba pola, njihova mesta su zauzele žene koje su, prema navedenom izveštaju, beležile odlične rezultate:

Imao sam prilike da ih vidim kako rade i ne znam čemu bih se divio: njihovoj revnosti i pameti ili iznenađujućim rezultatima njihovog rada. Na osnovu toga može se objasniti činjenica da državni službenici u godišnjim izveštajima prosvetne inspekcije redovno beleže kako žene u učiteljskom poslu pokazuju pronicljivost, stručnost i odmerenost koje se kod muškaraca retko sreću, u toj meri da im se može zameriti – ako je ikakva zamerka uopšte opravdana – jedino na neobuzdanom žaru kojim se posvećuju pozivu, ponekad opasnom po njihovo zdravlje.[37]

Školovanje u državnim školama u SAD je besplatno i pruža se đacima oba pola, uzrasta od pet do osamnaest godina. Dečaci i devojčice podučavaju se „u istim školama, u istim učionicama, često sedeći zajedno u školskoj klupi“.[38]

Izveštaj prati i delovanje Metjua Vasara (Matthew Vassar), osnivača školskog centra Vassar College u kom su mlade devojke sticale široku naobrazbu, slično onom koje imaju muške kolege u najboljim američkim školama. Arenal ističe važnost tog datuma u istoriji javnog školstva u SAD jer je ženama zvanično priznato pravo na srednjoškolsko obrazovanje i najavljen početak ravnopravnosti polova. Referat navodi da učenice, kojoj god oblasti se posvetile, ni u čemu nisu inferiorne u odnosu na mladiće iz drugih škola, a slično je i u drugim obrazovnim institucijama namenjenim ženama. Sistematično navodeći prednosti američkog obrazovnog sistema, autorka nesumnjivo preporučuje zakonodavcima takav model. Feminizam Konsepsjon Arenal određuje prevashodno borba protiv neznanja i pravo na školovanje, što je i moto krausističke reforme obrazovanja: „Svako biće ima pravo da svoje sposobnosti razvija do maksimuma“.

U traktatu Školovanje žena naglašava da obrazovanje mora biti isto za muškarce i žene. Razlike u kvalitetu ne smeju da postoje, a ako ih ima u kvantitetu, treba da idu u prilog ženama jer je njima potrebnija sveobuhvatna naobraženost.[39] Autorka očekuje da će muškarci pokazati razumevanje, te da će, ako mogu sedeti zajedno sa ženama u pozorištu, crkvi i skupovima, moći da budu u njihovom društvu i na predavanjima u novoosnovanim školskim institucijama.[40] Da bi bila poštovana, žena mora da uliva poštovanje, a zavredeće ga samo ako se edukuje. Obrazovanje nije milostinja koju neko treba da joj udeli, već njeno suštinsko pravo.[41] To je jedini način da osnaži ličnost, unapredi svoje ključne kvalitete, da poznaje i ispunjava svoje dužnosti, bude svesna svojih prava, te da zna da se izbori za njih.[42]

Posledice neobrazovanosti žene su višestruke: pogubne su po nju samu, partnera, decu i porodicu, ali i po čitavu zajednicu. Žene ne mogu obavljati mnoga zanimanja samo zato što tako nalaže običaj, a retki poslovi, koji su joj dozvoljeni, ne omogućavaju joj da živi od svog rada, pa je osuđena na udaju ili prostituciju. Budući da nema druge profesije do braka, udaja je jedino rešenje koje joj može doneti ekonomsku sigurnost. Strahujući da ne budu same i siromašne, mnoge žene stupaju u brak čim im se ukaže prilika.[43] Često kao veoma mlade iz računice rađaju decu, nespremne da ih odgajaju, čime se celom društvu nanosi ogromna šteta. Uz preuranjene brakove, drugo veliko zlo je prostitucija, takođe prouzrokovana ženinim siromaštvom i neukošću, a sve te nedaće bile bi predupređene da žena može časno da zarađuje za život.[44]

Neobrazovanost žene nanosi štetu i porodici. Neuka majka neće moći da pruži deci sve što im je potrebno, a zbog njene nezaposlenosti preti i oskudica. Na decu se odražavaju sve neprijatnosti i sukobi u porodici, loša higijena, neodgovarajuće vaspitanje uslovljeno neznanjem prve učiteljice.[45] Majka nema autoritet, nije u stanju da savetuje sina u vezi sa školovanjem i poslom, pa ne može da utiče na njegov životni put. Uzalud se trudeći da pomogne suprugu ili sinu, uvek dobija odgovor „žene se u to ne razumeju“.[46]

Dosada koja proizlazi iz besposlenosti predstavlja još jednu propratnu pojavu ženske neprosvećenosti koja remeti porodičnu sreću. Briga o domaćinstvu ne zaokuplja je dovoljno i ne može da zadovolji prohteve njenog duhovnog i intelektualnog bića, a muškarci trpe neprijatne posledice dosađivanja supruge. Žena kakvom je vidi Arenal u potpunoj je suprotnosti s vladajućim modelom epohe, „robinjom doterivanja i modnih salona“,[47] koja žudi za elegancijom, skupocenom odećom i raskošno uređenim domom. To je žena koja ima pristojno plaćen, svrsishodan i smislen posao, pomaže najugroženijima, razmišlja i dela, ukratko, društveno angažovana žena.[48]

Arenal nije zagovornica braka: „Došlo je vreme da stavimo tačku na nazadno mišljenje koje je brak uzdizalo iznad bezbračnosti i uzmemo u obzir dragocenost postupaka, a ne bračno stanje osoba koje ih čine“.[49] Brak i majčinstvo nisu jedino ženino zanimanje: posvećena je činjenju dobra bližnjima, spremna da se žrtvuje, pomaže stradalnicima i unesrećenima u utočištima za uboge, bolnicama, sirotištima. Takva žena, od neprocenjive koristi za zajednicu, treba da bude jednako poštovana kao i najbolja majka.

Takođe, odbacuje ustaljenu ideju da žena razvijenih intelektualnih sposobnosti nužno nalikuje muškarcu jer gubi nežnost i druge čari svog pola. Postoje razlike u karakteru, ali ženine osobine, poput istrajnosti, požrtvovanosti, saosećajnosti i popustljivosti, predstavljaju elemente sklada, ne razdora. Obrazovanje neminovno proizvodi isti efekat kod žena i muškarca: „svako […] biće postaje bolje u meri u kojoj uči i obrazuje se“.[50] Priroda je načinila ženu i muškarca kao dva različita, ali komplementarna bića koja tvore harmoničnu celinu,[51] ali ih nametnuti modeli primoravaju ih da se nađu na suprotnim stranama. Autorkin feminizam je inovativan jer cilj nije takmičenje s muškarcima koje podrazumeva imitiranje i sukob, već rešavanje postojećih problema postizanjem ravnopravnosti u pravima i obavezama.[52]

Arenal ukazuje na činjenicu da je žena zarobljena ulogom majke, ali naglašava da, čak i u razdoblju kada je dete malo, ima vremena za intelektualni razvoj i obavljanje poslova koji joj donose prihod. S druge strane, kritična je prema ženama jer neretko loše raspolažu vremenom traćeći ga na besmislice.[53] Govoreći o brizi o deci, spisateljica anticipira instituciju obdaništa. Veliki broj žena, pogotovo one siromašne, ne mogu požrtvovano brinuti o deci jer su primorane da rade kako bi ih prehranile. Mališane, pa čak i bebe, vode sa sobom na posao, daju ih na čuvanje ili ostavljaju same. Autorka navodi da bi kakva „dobrotvorna ustanova“, koja bi vodila brigu o deci dok majka radi, detetu bila od ogromne koristi, a njoj velika olakšica.[54] Poslovi koje obavlja loše su plaćeni, a kada bude imala zanimanje koje podrazumeva i intelektualni rad, „zarađivaće više radeći kraće i biće posvećenija deci“,[55] te postati ne samo bolja osoba, već i bolja majka.

Jednakost pred zakonom. Radna i politička prava žena

Arenal osuđuje zablude i nepravde koje se vezuju uz ženu, a ne sreću se samo u običajima, već i u zakonima. Osim Zakona o podeli imovine supružnika, tračka svetlosti što je prodro u duboku tamu, ženina prava ni na koji način nisu zaštićena. Konstatujući da se stopa kriminaliteta kod muškaraca i žena ne može porediti ni po broju ni po težini prestupa,[56] naglašava da se zakoni odnose prema njoj kao prema maloletnici ako je udata, a ukoliko nije, potpuno je obespravljena u odnosu na muškarca.[57] Arenal postavlja pitanje[58] zašto joj Krivični zakonik nameće iste kazne kada počini prestup ako je Građanski zakonik smatra potčinjenom muškarcu u moralnom i intelektualnom pogledu. U ovom stavu Emilija Pardo Basan pronalazi analogiju s rečima Olimpije de Guž (Olympe de Gouges): „Ako žena ima prava da se popne na gubilište, mora imati i prava da stane za govornicu“.[59] Ukoliko joj se nameću iste obaveze, utoliko joj i prava moraju biti ista:

Postoji ogromna oprečnost između Građanskog i Krivičnog zakonika. Prvi kaže: „Ti si nesavršeno biće. Ne mogu da ti dam prava.“

A drugi će: „Smatram te ravnopravnom s muškarcem i propisujem ti iste dužnosti. Ako ih ne ispuniš, snosićeš istovetnu kaznu.“[60]

Polovina čovečanstva – kako autorka naziva žene naglašavajući problem – pretvorila se u element nesaglasja, iz čega proizlaze netrpeljivost i sukobi među polovima. U zakonima su primenjene dve logike i dve istine: uspostavljena je različitost tamo gde je potrebno jedinstvo, ozvaničena je nepravda, a time i nesreća.

Istražujući poreklo protivrečnosti Građanskog i Krivičnog zakonika (kao i Džon Stjuart Mil i Avgust Bebel), Konsepsjon Arenal ukazuje na početke ljudskog društva, a uzroke za potčinjenost žene nalazi u vladavini fizičke snage u primitivnim zajednicama, uverena da je taj period nasilja krivac za sadašnju sudbinu žene.[61] No kako zakone, koji pokreću napredak društva, ne „piše onaj ko veštije barata kopljem, nego onaj ko bolje rasuđuje“,[62] žena mora razvijati intelektualne potencijale kako bi nedostatak snage mišića nadomestila pameću.

Protivrečnosti se odnose kako na sakralno, tako i na svetovno područje. Žena je Majka Božja, može biti mučenica i svetica, ali ne može obavljati sveštenički poziv, pa ni posao običnog crkvenjaka; nema pravo na školovanje i ne može biti zaposlena u javnim službama, ali može upravljati državom; može biti prodavačica duvana ili kraljica, kao da ne postoji čitav niz poslova između te dve krajnosti. Štaviše, Arenal se snažno protivila isključenosti žena iz javnih službi sugerišući kako one treba da zauzmu upravljačka mesta u dobrotvornim organizacijama, zatvorima i bolnicama.[63]

Držeći se maksime „ako imaju iste dužnosti kao i muškarci, ženama pripadaju i ista prava“, u tekstu Školovanje žena brani njihov intelektualni potencijal, te pravo na obrazovanje koje će im omogućiti da se bave svim zanimanjima i pod istim uslovima kao muškarci.

Da li svi muškarci imaju dara za sva zanimanja? Pretpostavljamo da niko ne bi dao potvrdan odgovor.

Da li neke žene imaju dara za neka zanimanja? Odgovor može biti odričan samo ako se poriču očigledne činjenice.

Je li najnesposobniji muškarac nadmoćan u odnosu na najinteligentniju ženu? Usuđuje li se iko reći da jeste?[64]

Žene beleže izvrsne rezultate i u umetnosti mada su primorane da savladavaju brojne prepreke: vrsne su glumice, pevačice i igračice, a za ta zanimanja, osim dara, potrebne su i određene intelektualne veštine.[65] Zato nema razloga da na drugim poljima, koja su im zabranjena, ne pokažu podjednako umeće.

Insistirajući na jednakim radnim pravima za oba pola, smatra da je žena kadra da obavlja sva zanimanja koja ne iziskuju golemu fizičku snagu i njenom nežnom srcu ne nanose bol. Mogla bi doneti mnogo dobra medicinskoj praksi, pogotovo u odnosu s „osobama istog pola čiju stidljivost ne bi osuđivale, siromašnima prema kojima imaju saosećanja i deci čije će potrebe lakše naslutiti“.[66] Iznosi i vrlo smelo poimanje ravnopravnosti polova navodeći da bi žene bolje od muškaraca obavljale, ni manje ni više nego, svešteničke dužnosti: „Budući da je žena saosećajnija, pobožnija i čednija, čini nam se da joj bolje nego muškarcu pristaje sveštenički poziv, pogotovo u Katoličkoj crkvi koja duhovnicima propisuje celibat i tajnu ispovest.“[67]

Tako bi se prevazišao jaz između osoba različitog pola tokom ispovesti, žene bi držale nastavu deci, neuke podučavale ispravnim sadržajima, saosećale s nesrećnima, vodile brigu o bolesnicima, pomagale ljudima na samrti, sa svima vodeći razgovor o Bogu u koga žene bezgranično veruju.

Uverena je da žena može biti apotekarka, lekarka, beležnica, univerzitetska profesorka, učiteljica, službenica. Posmatrajući ovo pitanje iz ugla društvenog dobra, navodi kako su, pored stručnosti, u obavljanju svih zanimanja ključni savest i moralnost: „nema nijedne profesije u kojoj moral nije veoma bitan“.[68] Zar ih ne može obavljati žena, plemenitije, pobožnije, čednije biće, a samim tim i moralnije? Emilija Pardo Basan u članku Žena u Španiji (La mujer española, 1889) kritikuje autorkin stav o ženi kao moralnijem biću smatrajući ga sentimentalnim i romantičarskim. Po njoj, sudbinu žene određuje razum, a ne biološka predodređenost.[69]

Ipak, Arenal želi da poštedi ženu nekih zahtevnih i mučnih poziva, poput hirurškog ili vojničkog jer protivreče njenoj emotivnosti i saosećajnosti. Drži da žena može valjano obavljati advokatske poslove, što je i sama radila, ali joj ne namenjuje ulogu sutkinje. Ne sumnjajući u njenu pravičnost ili odlučnost, ne želi da njen nežni glas izriče strašne presude niti da joj se potpis nađe na njima ne hoteći da je osudi na neprestanu borbu između razuma (dužnosti) i srca.[70]

Arenal smatra da ženi ne priliči da bude deo vlasti zbog ratobornosti, spletki i korumpiranosti koji odlikuju politički život. Ne treba da ima pravo da bira i bude birana, niti bilo kakvu ulogu u politici. Iako je vladalo mišljenje da će politika vremenom postati manje odbojna ženskoj prirodi, autorka sumnja da će se to dogoditi: politika će uvek biti agresivna jer je suštinski nepravedna i puna mržnje.[71] Ženino uključivanje u politiku može ugroziti porodicu koju je žena dužna da odbrani i sačuva. Politika joj nije potrebna da bi svoje ideje sprovodila u delo jer će, ukoliko je naobražena, imati uticaja na glas muških članova porodice.

U vezi s ovim pitanjem, između dve najznačajnije španske feministkinje 19. veka – Konsepsjon Arenal i Emilije Pardo Basan – nema velike razlike. Premda je bila privržena idejama ženske emancipacije, prioriteti Pardo Basan bili su obrazovanje, društveno uključivanje i postepeni ulazak žena u politiku, ali ne i pravo glasa.[72] Tumačeći Arenalina gledišta u pogledu uskraćivanja političkih prava ženi kao rezultat njenih trenutnih osećanja, a ne promišljenosti, Pardo Basan navodi da je u knjizi Ženi je mesto u kući, napisanoj trinaest godina kasnije, jasno iskazana evolucija i transformacija autorkinih ideja.[73] U tom tekstu zagovara direktno društveno delovanje žena, priznajući da ne smeju biti lišene političkih prava, čak ni učestvovanja u ratu, i to ne kao bolničarke, već u izradi vojne strategije, poput Ane Kerol (Anna Ella Carroll).[74] Ipak, ostaje pri stavu da žena ne treba da ima uzvišeno pravo glasa jer je njena svest o političkoj dužnosti i dalje slaba zbog neprosvećenosti. Dodeljivanje biračkog prava ženi značilo bi ustupanje njenog glasa mužu ili nekoliko glasova ocu ukoliko ima više kćerki.[75] Analizirajući dve feminističke strategije, Aresti nalazi da je Arenal demokratičnija, osetljivija na društvena pitanja, praktičnija, borkinja koja je, radeći na ojačavanju žena u pravnom smislu, postala začetnica španskog feminističkog pokreta, dok je Pardo Basan elitistička individualistkinja koja se nije plašila da sama uđe u borbu, mada nije uvek bila uspešna.[76]

Zahvaljujući sporom industrijskom razvoju, snažnom delovanju Katoličke crkve i dubokoj podeli društvenih uloga dvaju polova, u konzervativnoj Španiji je sifražetski pokret imao manje uticaja nego u drugim evropskim zemljama. U fokusu su bili socijalni i ekonomski zahtevi, a borba za izborno pravo došla je kasnije.[77] Treba imati u vidu da je delo napisano početkom sedme decenije 19. veka, što je, po svemu sudeći, isuviše rano za spoznavanje važnosti prava svakog ljudskog bića da učestvuje u donošenju političkih odluka. Premda je u kasnijim tekstovima donekle ublažila stavove, Arenal nikada, ni izričito ni prećutno, nije navela da je pobornica ženskog prava glasa.[78]

Radikalno gledište je neočekivano prvenstveno zbog toga što je Arenal aktivno učestvovala u političkom životu, pogotovo u delu koji se odnosi na društvenu organizaciju i pravno ustrojstvo države. Pa ipak, autorkina ambivalentnost delom ima uporišta u uverenju da žene u Španiji nisu intelektualno pripremljene za sudelovanje u politici, te da će, u meri u kojoj se budu obrazovale, njihov uticaj rasti.[79] Treba uzeti u obzir i činjenicu da je politički život tadašnje Španije bio obeležen pobunama, neredima, zaverama i državnim udarima, a nasilje formula za promenu vlasti.[80]

Stav Konsepsjon Arenal u pogledu univerzalnog prava glasa imao je snažno dejstvo na mišljenje naredne generacije španskih feministkinja. Ekonomsko zaostajanje uslovilo je relativno kasno pojavljivanje feminističkih organizacija u Španiji. Prva udruženja nastaju krajem 19. veka,[81] ali tek dvadesetih godina 20. veka započinje saradnja regionalnih organizacija i širenje feminističkih ideja na nacionalnom nivou. Značajniji uticaj na javno mnjenje vidljiv je nakon osnivanja Nacionalnog udruženja žena Španije (Asociación Nacional de Mujeres Españolas) 1918. godine. Tokom diktature Prima de Rivere (Miguel Primo de Rivera) od 1923. do 1930. godine, žene su u periodu 1924–1926. imale pravo glasa i mogućnost da budu birane (samo za žene koje su bile „glava porodice“ i samo na lokalnim izborima), ali do izbora u te dve godine nije ni došlo. Nakon proglašenja Druge republike, Ustavom iz 1931.[82] građanima Španije zagarantovano je univerzalno pravo glasa, te su novembra 1933. godine žene prvi put učestvovale na opštim izborima.[83]

Argumenti Konsepsjon Arenal javili su se u vreme Druge republike u parlamentarnoj raspravi o nacrtu Ustava. Viktorija Kent, pravnica i sledbenica K. Arenal, oštro se suprotstavila Klari Kampoamor, [84]  vatrenoj pobornici ženskih prava i sloboda, uključujući i pravo glasa kojim se ostvaruje potpuna autonomija žena. U antisifražetskim stavovima V. Kent postoji očigledna sličnost s Arenalinim svetonazorima i ista protivrečnost, budući da se borila za ravnopravnost žena, ali je odbacivala biračko pravo smatrajući da je potrebno prethodno ispuniti određene uslove. Tvrdila je da žene zbog neobrazovanosti i pasivnosti nisu društveno odgovorne, te da njihovo učešće na izborima ne jamči potporu liberalnoj i demokratskoj republici. Na njenoj strani bila je i Margarita Nelken, protivnica diskriminacije i borkinja za prava žena. Protivila se ženskom pravu glasa (kao i većina poslanika njene partije, ali i Radikalne republikanske partije) [85] smatrajući da žene još nisu duhovno emancipovane niti spremne za korišćenje tog prava.[86] Nastojanja K. Kampoamor ipak su omogućila ostvarenje sifražetskog cilja utemeljenog na načelu jednakosti kao univerzalnom pravu.[87]

U članku Konsepsjon Arenal i njene ideje o ženi (Concepción Arenal y sus ideas acerca de la mujer), objavljenom neposredno nakon autorkine smrti, Pardo Basan s nežnošću i poštovanjem odaje počast galisijskoj spisateljici i saborkinji. U madridskom Ateneumu održana su tri komemorativna predavanja,[88]  ali pošto nijedno nije bilo posvećeno njenim feminističkim idejama, Pardo Basan oseća dužnost da ispravi taj propust Ateneuma, utoliko više što je njena borba za prava žena uticala na sudbinu daleko većeg broja ljudi od učinaka postignutih na polju kaznenog prava – na polovinu čovečanstva. Udeo zasluga španske intelektualke u vraćanju dostojanstva ženi je neizmeran, ali njen usamljeni i promišljeni glas samo su retki čuli.[89] Zato ističe da bi najbolji znak poštovanja prema doprinosu proisteklom iz pera Konsepsjon Arenal bilo sprovođenje u delo ideja koje je izložila „odmerenom rečenicom, suzdržanim i postojanim stilom, toplinom duše, uzvišenim spokojem uma i prostodušnošću osobe koja traga za istinom a ne ugledom“.[90]

Zaključak

Inventivna, pravdoljubiva i dosledna, Konsepsjon Arenal je ostavila značajan trag u španskoj kulturi. Podstičući društvenu podršku za pomoć najugroženijima, osnivanje javnih škola, socijalno stanovanje, dobrotvorni rad, humani odnos prema zatvorenicima, slala je poruku da je promena moguća samo temeljnom i sistematskom naobrazbom, etikom saosećajnosti, solidarnošću i poštovanjem zakona. Besplatno školstvo dostupno svima, rehabilitacija osuđenika, priznavanje prava i sloboda svim građanima, neke su od ključnih vrednosti koje je Arenal uzidala u temelje španskog društva. U tekstovima Žena budućnosti i Školovanje žena, španska pravnica bavi se brojnim vidovima slobode pojedinca, rodnim, etičkim, socijalnim problemima marginalizovanih, obespravljenih i stigmatizovanih. U njima se pronalaze minuciozna zapažanja, detaljni uvidi u teorijsku genezu problema, ali i ilustrativni primeri iz krivične prakse, kojima se nedvosmisleno otvara novo poglavlje u kritičkom sagledavanju istorije političke i društvene svakodnevice onovremene Španije.

Konsepsjon Arenal znatno je uticala na razvoj svesti o ženi kao racionalnom biću, o njenim mogućnostima i potrebama, važnosti ženinog osnaživanja i ekonomske samostalnosti. Žena nije uzorna supruga i „anđeo doma“, poslušna i potčinjena muškarcu, već podstrek razvoju društva, a napretka neće biti sve dok ona i muškarac ne budu ravnopravni pred građanskim, krivičnim i moralnim zakonom. Ima iste dužnosti kao i muškarac, pa joj pripadaju i jednaka prava: na obrazovanje, zaposlenje i primereno plaćen posao. Može se baviti intelektualnim radom i obavljati sva zanimanja pod istim uslovima kao muškarci. Iako se u ranim feminističkim tekstovima protivi angažovanju žena u politici, kasnije menja mišljenje. Međutim, ostaje pri stavu da žena ne treba da ima pravo glasa zbog neprosvećenosti i nepripremljenosti za učestvovanje u političkom životu, čime je borbu za biračko pravo prepustila narednim generacijama španskih feministkinja. Visok stepen samokritičnosti autorke, ali i sposobnosti da se španska realnost sagleda analitički i nepristrasno, umnogome su doprineli da njeni stavovi pronađu put ka savremenijim izdancima feminističke misli na Iberijskom poluostrvu. Stoga je u današnje vreme feministički, pravni i ideološki idearijum Konsepsjon Arenal, u neposrednom ili posrednom obliku, neizostavni deo relevantne naučne, kritičke i stručne literature na španskom jeziku, pre svega kao polazište, temelj i primer slobodarske i inovativne misli u specifičnim i delikatnim pitanjima slobode, socijalne pravde i, konačno, rodne ravnopravnosti.