Knjiga Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji pedagoškinje i književnice Svetlane Matić zamišljena je kao prisno, poštovanjem i divljenjem obojeno obraćanje znamenitoj srpskoj pesnikinji 19. veka u formi kratkih poglavlja-pisama. Bez naučnih pretenzija, oslanjajući se na dostupnu kritičku literaturu (u najvećoj meri na monografiju Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje Radmile Gikić Petrović [Novi Sad: Dnevnik, 2010]) i na arhivsku građu Rukopisnog odeljenja Matice srpske kao i katalog izložbe koju je Biblioteka Matice srpske priredila povodom 175 godina od pesnikinjinog rođenja, autorka nastoji da širu čitalačku javnost podseti na višestruki značaj Milice Stojadinović Srpkinje. Ona nije samo jedna od prvih ženskih pesničkih figura u srpskoj književnoj istoriji već i, šire gledano – u čemu se ogleda pedagoška pozadina knjige – pregalnica koja je kroz svoj život i delo zastupala vrednosti u kojima je videla srž srpskog nacionalnog identiteta – ljubav prema zavičaju, prirodi, porodici, pobožnost – i borila se za poboljšanje položaja žene kroz ideju o nužnosti njenog obrazovanja.

Knjigu otvara „Prolog“ u kojem autorka u kratkim crtama podseća na najznačajnije pojedinosti iz života i književnog, prevodilačkog i etnografskog rada Milice Stojadinović Srpkinje, navodi njene najbliže prijatelje i saradnike (Minu Karadžić i Vuka Karadžića, Ludviga Augusta Frankla, Johana Gabrijela Zajdla, Ljubomira Nenadovića, itd.), te nagoveštava na koje će se aspekte pesnikinjinog lika i stvaralaštva posebno osvrnuti u narednim poglavljima-pismima: nacionalno osećanje i kosmopolitizam, idealizam, duhovnost, visoke moralne principe, ukazivanje na štetnost pokondirenosti i nesloge. Autorka se ne libi da tu i tamo prekine nit teksta upadicama u vidu ličnih komentara kroz koje izražava vrednosne sudove, sopstvena etička načela ili pedagoški značajne prakse, ponekad u obliku pitanja postavljenih pesnikinji, a ponekad u obliku moralizatorskih sentenci ili, pak, citata znamenitih ličnosti. Pomenute vrednosti i ideali utkani su i u pesmu „Milici“, svojevrsnu posvetu koja prethodi prvom poglavlju u užem smislu. Budući i sâma pesnikinja, Svetlana Matić se obraća u na mahove lirskim, na mahove oratorskim tonovima koji nisu lišeni patosa, „Evropljanki“, „Pesmotvorki našoj prvoj“, koja je založila život „za dobrobit svoga roda“ i bila „neshvaćena u sredini gde je knjiga jeres bila“.

Poglavlje „Detinjstvo“ podseća na veliku zanesenost mlade Milice Stojadinović prirodom, podvlači značaj religioznog duha u oblikovanju njene ličnosti, ističe njenu ljubav prema čitanju i oduševljenost usmenom poezijom, naročito kosovskim ciklusom. Slede poglavlja o neurednom školovanju, književnim počecima, značaju dnevnika U Fruškoj gori za upoznavanje sa duhovnim kretanjima epohe srpskog romantizma koja je pesnikinjine stihove nadahnula rodoljubljem i verom, kao i meditativnom osamom kroz stopljenost sa prirodom.

U naredna tri poglavlja, Svetlana Matić kroz citate iz prepiske Milice Stojadinović Srpkinje i komentare na njih oslikava njenu saradnju sa Vukom Stefanovićem Karadžićem na prikupljanju narodnih pesama, ali i na beleženju nepoznatih reči za drugo izdanje Srpskog rječnika, zatim prijateljstvo sa Minom Karadžić i utiske o Beču. Između ovih kratkih poglavlja nalaze se stihovi pesme „Vjenac zasluga gospodinu Vuku Karadžiću skupitelju serpskih narodnih pjesama“, kao i skenirane pesme „Spomen za spomen gospođici Mini Karadžić“ i „U spomencu svojoj prijateljici Minki Karadžić“ iz arhivske građe koja se čuva u Rukopisnom odeljenju Matice srpske.

U poglavlju „Žensko pitanje“ autorka citira Stevana Konstantinovića, L. A. Frankla, Miru Alečković, Anicu Savić Rebac, Predraga Protića, te navode iz pisama same Milice Stojadinović Srpkinje, kako bi potcrtala da je pesnikinjino zalaganje za pravo ženske dece da se obrazuju i vaspitavaju isto kao i muška i za izdizanje žene u društvu radom, intelektom i kulturom umnogome bilo revolucionarno u patrijarhalnoj Srbiji 19. veka, i usput se dotiče pitanja povezanosti materijalnog položaja pesnikinje i (ne)mogućnosti stvaranja.

Posle dva poglavlja o saradnji i prijateljstvu Milice Stojadinović Srpkinje sa Ludvigom Augustom Franklom i Ljubomirom Nenadovićem, Svetlana Matić podseća na njena zapažanja o srpskoj slozi i neslozi i razdoru među uglednim književnicima, a zatim pruža odlomke o pesnikinjinoj ljubavi prema zavičaju i prilaže skenirani faksimil rukopisa pesme „Bolan Srbin“.

Kada je reč o etnografskom radu Milice Stojadinović Srpkinje, autorka podseća na zapažanja Marije Kleut o neophodnosti objavljivanja njene folklorne zbirke kako bi se uvideo njen doprinos čuvanju usmene narodne književnosti, a potom prilaže nekoliko pesama i zapisa o svatovskim običajima. U poglavlju „Kriza učenja srpskog jezika“, koje zaključuje pesma „Razgovor izobraženih Srpkinja“, podvučena je pesnikinjina javna kritika pokondirenosti i osuda onih koji odbacuju svoje poreklo, jezik i tradiciju, te istaknuto kako je iznela „mnoštvo naprednih i pedagoški prihvatljivih ideja o obrazovanju i vaspitanju mladih“, ali, nažalost, bez detaljnijeg objašnjenja u čemu se one sastoje.

Nakon kratkog podsećanja na pesnikinjinu brigu o porodici, na nedaće koje su je zadesile po očevoj smrti (a koje se reflektuju i u pesmi „Opet crno proleće“ iz 1864. godine preštampanoj na str. 76) i sumorne poslednje dane u Beogradu, Svetlana Matić u dva poglavlja („Rekli su o Milici Stojadinović Srpkinji“ i „Književne manifestacije posvećene liku i delu M. S. Srpkinje“) pruža sintezu najznačajnijih opservacija u skorijoj recepciji dela Milice Stojadinović Srpkinje iz pera Vere Kopicl, Jare Ribnikar, Jelke Ređep, Luke Hajdukovića, Pere Zupca, Ksenije Katanić i drugih,[2]  te citira zaključke Anice Savić Rebac o osećajnosti i melanholiji u njenim stihovima. Potom navodi događaje i nagrade ustanovljene u njenu čast i upozorava da su lik i stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje još uvek nedovoljno vrednovani u srpskoj kulturi. U zaključku rezimira najznačajnije odlike i vrednosti po kojima je „bila i ostala uzor i inspiracija“ pesnikinjama i umetnicima i po kojima je zavredila besmrtnost, a koje su navedene u prologu.

Ovoj intimistički obojenoj knjizi, koju zatvara pesma „Pozdrav“, ponekad upadljivo nedostaje kritičkog pristupa (i otklona) kako bi dobila na relevantnosti,[3] budući da, između ostalog, ne donosi nove pojedinosti o delu Milice Stojadinović Srpkinje koje, grubo rečeno, ima manje-više zadovoljavajuću recepciju. Međutim, imajući u vidu da autorki to i nije ambicija, knjigu valja posmatrati kao nadahnuto, toplo podsećanje šire javnosti na uzornu borbu i nesrećnu sudbinu jedne žene koja je bila lišena mogućnosti metodičnog obrazovanja a ostavila je značajan trag u srpskoj kulturi svojim pesničkim, prevodilačkim i folklorističkim radom.