Mural sa likom Marine Blagojević Hjuson, rad TKV

Marina Blagojević Hjuson (1958–2020) bila je naučna savetnica u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu. Sociološkinja, socijalna demografkinja, istraživačica i teoretičarka roda, kao i međunarodna rodna ekspertkinja, Marina Hjuson je bila univerzitetska profesorka u SAD, Nemačkoj, Mađarskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Austriji. Kao ekspertkinja bila je angažovana od strane UNDP, IFAD, USAID, UNIFEM, UNWOMEN i različitih vlada u regionu Balkana i Istočne Evrope. Njene knjige i članke možete naći na linku https://independent.academia.edu/MarinaHughson.

Intervju iz 2013, čija je autorka sama Marina, iz kog su ovde preneti delovi, objavljen je u knjizi: Svenka Savić, Vesna Šijački, Katarina Krajnović, ur., Deset godina Godišnjeg priznanja u oblasti ravnopravnosti polova (2003–2013): Životne priče nagrađenih (Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova i udruženje građana „Ženske studije i istraživanja”, 2014), 220–232, a prenet je sa linka: https://bit.ly/3ad2KWn.

O znanju, feminizmu i aktivizmu: moja životna priča

Želeli ste da sami sebe intervjuišete. Zašto?

Postoji mnoštvo razloga. Pre svega, ja sam iskusna istraživačica i dobro razumem moć onoga ko formira pitanja i daje implicitan interpretativni okvir. Drugo, predviđeni obim za moju životnu priču jednostavno nije dovoljan, a i moj život ne može da se lako formatira kroz uobičajena pitanja. Želim da pričam svoju životnu priču onda, onako i koliko želim, i koliko smatram da je dobro i potrebno. Moj život je imao isuviše kompleksnu matricu da bi bio redukovan i smešten u jednostavan i trivijalan, najčešće hronološki, tok. Umesto da mi neko ko me ne poznaje postavlja pitanja koja su neka vrsta opštih mesta, ja želim da o sebi govorim pre svega zato da bih saopštila neku poruku. Ne radi se, dakle, o jednostavnom procesu rekonstrukcije događaja i činjenica, već o nameri da ispričam ono što smatram da je važno, a što je samo jedna od mnoštva „crvenih niti” u mom životu. Rizik od neadekvatnih pitanja je veoma veliki i u to se stalno iznova uveravam.

Ja sam još polovinom devedesetih godina odlučila da u javnosti govorim samo onda kada želim da nešto saopštim, a ne kada drugi smatraju da je baš „zgodno” da se uklopim u njihov okvir. Nemam apsolutno nikakvu potrebu da budem „javna ličnost” tako što ću se vrteti po medijima, ili gomilati beznačajne funkcije ili pozicije. Odustala sam od ideje da ima smisla pričati „svoju priču” širokom krugu slušalaca, jer smatram da se jako sužava krug onih koji uopšte mogu da razumeju i prate ono što radim, čime se bavim. Hiperinflacija informacija i površnih interpretacija u oblasti kojom se ja bavim u suštini smanjuje razumljivost, jer ukida dubinu. A meni je samo i jedino stalo do dubine, jer mislim da samo iz dubine može da se razume površina. I što ja više, zahvaljujući ozbiljnom i napornom radu i razmišljanju, prodirem u dubinu, to je teža i moja komunikacija, i razumevanje onoga o čemu govorim. Zato sasvim namerno, i osmišljeno, menjam strategiju. Govorim samo ono i onoliko koliko želim da kažem, i isključivo vodim dijalog sa sobom, jer sebe poštujem kao refleksivnog i autorefleksivnog subjekta. Ovaj moj stav stoji u suprotnosti sa onim što mi se stvarno događa, a što jeste konstantno mobingovanje, osporavanje, zlonamerna interpretacija, marginalizacija, pre svega u ovoj maloj i provincijalnoj sredini. Ipak bez obzira na sve to, ono što mi niko ne može osporiti to je upravo pravo koje sam sama sebi dala, da sebe poštujem kao auto/refleksivnog subjekta i da govorim upravo iz te osvešćene i samoosvešćene pozicije.

Hiperprodukcija informacija, medijskih i internetskih sadržaja, kao i različitih vrsta „istraživanja”, naročito u oblasti kojom se ja bavim još od polovine osamdesetih godina, dovodi u pitanje ne samo kvalitet onog što se naziva „ženskim ili rodnim studijama”, već doprinosi opštoj konfuziji, u kojoj trivijalizacija ozbiljnih tema biva dovedena do apsurda. Upravo zato, ja želim da zaštitim i sebe, ali i polje koje smatram bitnim i „svojim”, jer sam ga „prisvojila” zato što sam ga „pravila”, odnosno na njegovom formiranju ozbiljno radila u kontinuitetu od tri decenije. Štitim sebe i to polje tako što govorim ono što želim i što smatram da je u nekom trenutku potrebno. Kada mi se omakne, pa napravim grešku i dam neki intervju, na primer osobi koja, kao jedna od mnogih, radi doktorat o ženskom pokretu u Srbiji, po pravilu zažalim jer shvatim kako sam stavljena u interpretativni okvir koji ima za cilj da im oduzme legitimitet, da ospori moj „agency“ i da interpretira moje političke stavove i javno delovanje, suprotno istini, a i mojim namerama. Živimo u vreme velike surovosti, u kome inflacija sujeta i grabeži formira u svakom polju, pa i u polju zalaganja za rodnu ravnopravnost, dominantna pravila ponašanja. A ja na njih ne pristajem, nikada i nisam, i moja jedina odbrana ostaju reči koje izgovaram, ili prećutkujem, koje ispisujem ili držim u glavi, objavljujem ili ne objavljujem. Za mene komunikacija sa javnošću predstavlja mesto najveće moguće odgovornosti, a ne afirmacije ega.

O čemu, onda, sada, želite da govorite? Šta je to što želite da saopštite?

Želim da ispričam priču, ukratko, o svom javnom delovanju, samo nekim malim segmentima, i o svojoj filozofiji javnog delovanja, jer mi se čini da je to važno, sada i ovde.

Šta podrazumevate pod „javnim delovanjem” i zašto je baš to jedna od „crvenih niti” koja se provlači kroz Vaš život? A i zašto je to bitno „sada i ovde”?

Javno delovanje je kao pojam, kako ga ja ovde upotrebljavam, delovanje koje predstavlja zalaganje za javno dobro. Dakle, ne radi se o pukom prisustvu u javnosti, već o promišljenom delovanju koje je namenjeno unapređenju društva. Ono može biti, naravno i u okviru profesije, a može biti delovanje putem aktivizma. Javno delovanje je zasnovano na principima uvažavanja javnog dobra i zalaganja za javno dobro, koje uključuje i vrednosti kao što su jednakost, pravda, sloboda i slično. Javno delovanje podrazumeva, ja u to verujem, da se lični, individualni interesi, ako je to potrebno, podrede nečemu što je važnije i veće, a to je dobrobit šire zajednice. Zašto smatram da je to važno za moj život? Pa zato što, kad pogledam unazad, postaje mi kristalno jasno da je ono što sam radila u najvećoj meri bilo rukovođeno upravo idejom o javnom dobru – idejom o tome kako da dam doprinos nečemu što je veće i važnije od mene i mojih vlastitih interesa. Mnogi moji postupci apsolutno ne mogu da budu shvaćeni, niti da se razumeju iz perspektive mog individualnog interesa, jer zapravo izgledaju krajnje nepraktični i za mene lično štetni. Ali, to je upravo zato što se ja i nisam nikada oblikovala prema onome što sam smatrala da je potrebno činiti sa stanovišta javnog dobra. Puno puta sam odustajala od „svog” puta, od svojih interesovanja i talenata, da bih radila ono što sam mislila da je potrebno zajednici u određenom trenutku. Ne mislim da sam bila jedina, bilo nas je mnogo, i sasvim je sigurno da su sve žene koje su zastupljene u ovoj knjizi u tome slične meni. Ali, verujem da su moj metod, moj pristup, moja filozofija javnog delovanja bili specifični, kao i posledice koje sam proizvodila, i to je nešto što bih želela da izvučem na površinu u ovom razgovoru. Veoma mi je važno da to objasnim, jer je ovo trenutak svojevrsnog kolapsa ideje o javnom dobru, trenutak kolapsa principa na kojima mora da počiva društvena zajednica da bi uopšte bila društvena i da bi bila zajednica. Sebičan lični interes je postao legitiman i on je potpuno normalizovan u javnom diskursu. Zato sam odlučila da govorim o svom utopizmu, svom aktivizmu i svojoj političkoj „naivnosti”, i kako se time ponosim. Želim da objasnim, na svom primeru, kako sam se zalagala za stvari za koje sam se zalagala i koje sam strategije primenjivala. Mnogo toga sam uradila upravo „iza scene”, razmišljajući strateški o tome kako je moguće ubrzati progresivnu društvenu promenu. I sada, kada je veoma teško proceniti ukupni bilans svih tih zalaganja, jer je istorijski trenutak krajnje konfuzan, i jer višedecenijsko retrogradno kretanje kulminira u „restauraciji” i potpunom prepuštanju negativnim globalnim trendovima, mislim da je, ipak, moguće bar naučiti neke lekcije i proširiti ih dalje. Sigurna sam da je na globalnom nivou započeo novi talas aktivizma, građanskog aktivizma, i da će on i nas zahvatiti, i zato želim da govorim o svojim iskustvima. Možda će to nekom koristiti.

Vi želite da govorite o svom javnom delovanju uz istovremeno uviđanje da različita progresivna zalaganja nisu odvela do željene promene. Zar to onda nije u izvesnom smislu kontradiktorno? Čemu je služilo to zalaganje, ako je u suštini bilans negativan? Da li bi išta bilo drugačije na kraju, i da Vi i slični Vama nisu ništa radili? Nije li se u suštini samo besmisleno trošila energija, ako smo opet došli na mesto na kome smo bili, čak i više urušeni kao društvo i kao individue? Da nije bilo tog „aktivizma” koji nije uspeo, možda bi sada bar postojala nada. Kako iz ove perspektive uopšte dati smisao onome što je rađeno kada su izostali pozitivni efekti, a stanje je još gore?

To jesu prava pitanja za aktivizam, danas u Srbiji. Ta pitanja se, međutim, ne postavljaju u aktivističkim krugovima, niti među onima koji su se zalagali za „demokratiju”. Zašto? Pa, zato što je zavladala cinična etika pobednika, svi stalno tvrde da su pobednici, da su uradili nešto dobro, da su u pravu. Veoma su retki oni koji govore kritički, javno, poput Vesne Pešić. Feministički krugovi, kao i ono što je urušeni ženski pokret, ne pokazuju ni želju, ni sposobnost da se suoče sa svojom odgovornošću. Celo polje je isuviše ideologizovano i zaparloženo u rituale samoslavljenja, samočestitanja, samodivljenja, autoafirmacije i automitologizacije. Važno je, s vremena na vreme, samo, izmisliti neprijatelja ili neprijateljku, neistomišljenicu, i onda je ogovaranjem i mobingom izolovati. To stalno pronalaženje „unutrašnjeg neprijatelja” drži na okupu malobrojne ženske grupe. Feministički krugovi su radili intenzivno na svojoj samoizolaciji, koja verovatno dostiže vrhunac u onome što se danas predaje kao „rodne studije” pri čemu se studentkinjama koje su zainteresovane za političko delovanje kaže da nisu tamo da bi „menjale svet”. I ne radi se tu o sukobu akademizma i aktivizma, već o sukobu kvaziakademizma i kvaziaktivizma. Sve je kvazi, jer je lični interes nadjačao zalaganje za javno dobro, rodnu jednakost, u suštini, zalaganje za pravdu. Ciničan završetak kruga predstavlja uspostavljanje samoproklamovanih „liderki” koje ispisuju svoje verzije feminističke istorije, koja se onda spinovanjem preko različitih mreža, magistarskih teza i doktorata, pretvara u zvaničnu, tj. dominantnu verziju istorije. Ali, pravi, suštinski cinizam čak i nije to iskrivljavanje istorije koje će se, možda, ispraviti vremenom, već je pravi cinizam u tome što „demokratski orijentisane”, „levičarke”, „feministkinje” nisu kritički osvestile ulogu „feminizma za uvoz” (Zila Ajzenštat) u nastajanju i sprovođenju neoliberalnog projekta na tlu bivše Jugoslavije.

Da li to znači da Vi feminizam i feministkinje proglašavate krivima i nacionalnim „izdajnicama”, na način na koji to već decenijama čine kritičari feminizma na ovim prostorima?

Naprotiv. Osnovna razlika između mog i njihovog stava je u tome što oni vrše ideološku, uglavnom sa stanovišta srpskog nacionalizma, kritiku feminizma, a ja se zalažem za dezideologizaciju feminizma, i kao teorije i kao prakse.

Šta to konkretno znači?

To znači da ja smatram, u skladu sa stavovima koje iznosim u mnoštvu svojih autorskih, naučnih tekstova, da su i znanje (uključujući „Teoriju”) i aktivizam kontekstualizovani i uvremenjeni. Neophodno je iz konteksta, unutar samog konteksta, razumeti šta je to što pomera i znanje i aktivizam napred.

[…]

Izabrali ste taj teži put, najteži, kako kažete. Da li ste imali periode kada ste smatrali da je taj izbor bio pogrešan?

Imala sam mnogo puta dileme oko svojih izbora. Profesionalno, često sam se pitala da li sam mogla da ostanem više na terenu opšte sociologije, umesto što sam toliko otišla u pravcu feminističke sociologije. Utoliko pre što sam već u 33. godini bila izabrana za vanrednu profesorku na Filozofskom fakultetu u Beogradu, što sam u to vreme takođe već bila predsednica Sociološkog društva Srbije i tako dalje. Svoj visok akademski status u tom trenutku, početkom 90-ih „ulila” sam u niz feminističkih aktivističkih projekata, uključujući i osnivanje Centra za ženske studije, 92/93. godine. U to vreme sam u Centru bila jedina osoba koja je imala doktorat, i to doktorat koji je praktično bio iz oblasti feminističke sociologije (Društveni položaj profesionalno uspešnih žena u Jugoslaviji). Ja sam, u to vreme, upravo svojim akademskim statusom želela da branim Centar i celo polje ženskih studija od napada, i da im dam akademsko obeležje, o čemu mogu da posvedoče različiti intervjui iz tog vremena. Ipak, kada razmišljam o tome da li je to profesionalno bio dobar izbor, uvek iznova shvatim da je moj put specifičan po tome što sam apsolutni prioritet davala svom unutrašnjem napredovanju, a ne zauzimanju sve viših i viših pozicija. Za mene je ta intrinsička „karijera” bila daleko važnija od „ekstrinsičke”, koja je dolazila spontano i posledično. Feminizam mi je pružio intelektualnu provokaciju, kao i etički angažman, za koji sam mu duboko zahvalna. On je nastupio u mom razvoju u fazi odmah posle završetka sociologije, na kojoj sam diplomirala kao student generacije, da bi mi pomogao u dekonstrukciji androcentričnog znanja kojeg je moja glava bila prepuna u tom trenutku. On mi je pomogao da se „razobrazujem”, odnosno da na neki način demistifikujem znanje, kao i akademiju, i da se odvažim da krenem svojim putem. Zato, ne postoji jednostavan odgovor na pitanje da li je to bio dobar izbor. Bio je to, ponavljam, izbor težeg puta. Ali, istovremeno, svaki teži put je ujedno i više nagrađujući, jer podrazumeva veći unutrašnji rast. Umesto da odaberem sređenu i opuštenu akademsku karijeru, da se priklonim većinskom mišljenju i dobijam nagrade koje iz toga proizilaze, da živim mirnim životom samozadovoljne profesorke, ja sam učinila sve suprotno. Postoji samo jedan odgovor na pitanje: „Zašto sam to uradila?” Da se ne bih ugušila. Feminizam je za mene u tom periodu bio svež vazduh. Bio je tačka sa koje sam mogla da vidim bolje, dalje, dublje. I to je tada bilo dovoljno.

Činjenica je da ja i dalje smatram da feministički pristup zaista ima šta da ponudi „velikoj” nauci, odnosno da su za adekvatnu analizu društva neophodna „feministička sočiva”. Ja verujem, duboko, da feminizam (i pod tim ne podrazumevam neki specifični pravac, već pojam upotrebljavam u najširem mogućem značenju, kao zalaganje za rodnu jednakost i poboljšanje položaja žena), zaista omogućuje da se vidi kako mikro reprodukuje makro i obrnuto. Tužno mi kada shvatam da je „feministička teorija” marginalizovana u nastavi sociologije, i kada su rodne i ženske studije getoizirane; objektivno veliki doprinos feminističkih istraživanja usisan i učinjen nevidljivim; a oni/e koji/e se njima bave marginalizovani/e. Moj izbor da se profesionalno opredelim za feminističku sociologiju imao je veoma visoku profesionalnu cenu za mene, jer sve ono što radim ostaje vrednovano izvan feminističkih krugova kao „nebitno”, ili sekundarno u odnosu na ono što su teme vezane za nacionalizam, korupciju, državu ili Evropsku uniju. U mom slučaju postoji čak i jedan duhoviti zaplet, naime, veći značaj mi pridaju antifeministi nego lokalne feminističke „teoretičarke” koje smatraju, valjda, da se „Teorija” isključivo proizvodi izvan sociologije. Ali, zamorno mi je onima koji/e nisu imali nikakvo obrazovanje iz filozofije nauke, sociologije nauke i metodologije naučnih istraživanja, da objašnjavam šta je problem sa feminističkom „Teorijom” kada se primeni na srpsko i ostala poluperiferijska društva.

Važan događaj za razvoj feminizma predstavlja organizovanje Prve feminističke postkomunističke konferencije u Beogradu, 1994. godine. Kako je došlo do toga?

Ta konferencija je organizovana po mom projektu, finansirao ga je Fond za otvoreno društvo. Moja zamisao je bila jednostavna, a sastojala se u tome da feministkinje iz postkomunističkih zemalja treba prvo da sednu da razgovaraju među sobom da bi videle šta se zapravo događa u tranziciji. Ideja je nastala kao rezultat neposrednog iskustva na predavanjima ženskih studija u Centru za ženske studije i na fakultetu. Pošto su meni feministička znanja bila već veoma bliska, jer su bila sadržana u mom doktoratu, za mene u tom trenutku nije bilo zanimljivo „otkrivanje feminističke teorije”, već upravo raskorak između te „teorije” i onoga što je predstavljalo realnost postkomunističkog sveta.

[…]

Želim da završim ovaj intervju pitanjem o nadi. Ono što ste opisali i analizirali ne pruža mnogo razloga za nadu. Dakle, kako kod Vas stoji stvar sa nadom?

Ja imam nadu i vidim razloge za to da je imam. Pre svega, na globalnom nivou, i pored užasnog destruktivnog višedecenijskog neoliberalnog haranja po planeti, postaje sve jasnija artikulacija otpora i alternativa. To daje nadu. Na lokalnom nivou, na nivou Srbije, nadu vidim u činjenici da toliko ljudi nije izašlo na izbore i da se opet potvrdilo da su političari potcenili „narod”. Na nivou svog naselja, Vrdnika, nadu vidim u tome što cveta cveće i cvetaju voćke. A na ličnom nivou, nadu mi uvek iznova daje ljubav.