...prisiljavam se da pišem jer želim da se svega sećam.[1]
(24. juni 1942)

Cilj ovog rada je da kroz analizu knjige Dnevnik: 1942-1944 (Journal, 1942-1944) Elen Ber (Hélène Berr), u ženetovskim terminima transtekstualnosti, intertekstualnosti i palimpsesta, dokaže pripadnost ovog teksta sferi knjiženstva i mapira slojeve zapisa kojima se mlada pariska Jevrejka pretvara od pasivne žrtve u misleću aktivistkinju tragičnog otpora.

Moto istrgnut sa stranica knjige ukazuje na intimni, dnevničkom žanru primeren motiv čuvanja ličnih sećanja kao osobene odbrane od efemernosti naših postojanja. Ova bogata knjiga koja, prema mišljenju mnogih, predstavlja izdavački poduhvat 2008. godine, obuhvata zapise istorije, svedočenja, ličnih osećanja i ženske fikcije. Bogate 262 stranice fikcije i dokumenata, deponovane u pariskom Mémorial de la Shoah, prerastaju odrednicu i formu dnevnika samo da bi dosegle punije značenje knjiženstva. Realistički opisi, povremeno svedeni na šture novinske vesti „dokumentuju“ život koji je, uprkos svemu, tekao u okupiranom Parizu: stravične trenutke nestajanja u holokaustu, ali i raskošnu (auto)fikciju, (i)storiju odrastanja, sazrevanja, duhovne i intelektualne emancipacije i otpora izuzetne mlade žene. Svestranošću promišljanja filozofije, umetnosti, književnosti ove stranice prerastaju odrednicu i formu dnevnika samo da bi dosegle novi smisao koji se može nazreti i u Eleninim rečima:

Znam zašto pišem dnevnik, znam da želim da ga daju Žanu ako ne budem tu kada se on vrati. Ne želim da nestanem a da on ne sazna sve – ili makar jedan delić onoga o čemu sam razmišljala tokom njegovog odsustva. Jer ja „mislim“ bez prekida.[2]

 Dnevnik (i) Elen Ber

 U našim razmišljanjima, pominjanje dnevnika[3] evocira lepo ukoričenu svesku ili notes sa nekom vrstom ključa koje devojčice - češće nego dečaci - dobijaju na poklon u ranim tinejdžerskim godinama. Ovako ocrtana „rodna“ pozicija žanra dovoljno govori o pripadnosti dnevnika polju knjiženstva. Teorijski, reč je o književnom žanru, skupu zabeleški o svim, izabranim ili raznorodnim dnevnim, nedeljnim ili mesečnim zbivanjima tokom nekog vremenskog perioda. Obuhvata beleške o banalnim događajima, javnim dešavanjima, ali i o najintimnijim preživljavanjima; značajnim putovanjima, vojnim pohodima; novčanim transkacijama ili kreativnoj inkubaciji i inspiraciji. Opšte podele dnevnika načinjene su prema temi i formi, implicirajući dalje rodnu diferencijaciju na muške i ženske oblike. Muške odlikuje preciznija, skoro vokacijski određena tematika i institucionalna utemeljenost, a ženske dominacija intimnog, lirskog, ali tematski neograničenog razmišljanja. Tradicija i istorija vrste započinje „muškim“ istorijskim i ratničkim zapisima u drevnim vremenima Bliskog istoka; teče preko Meditacija (Τὰ εἰς ἑαυτόν) Marka Aurelija (Marcus Aurelius) do putopisa i religioznih zabeleški srednjevekovlja. Renesansa donosi savremenu formu dnevnika, da bi tek Semjuel Pepis (Samuel Pepys), u 17. veku, bio prvi zvanično priznati pisac dnevnika, zahvaljujući iskoraku u lične i privatne teme. Moderna i modernizam ukazuju na dragocene stvaralačke dnevnike umetnika i književnika, od Franca Kafke (Franz Kafka) do Anais Nin (Anaïs Nin). Kritičke studije korišćenja dnevnika, kao forme fikcije, posebnu pažnju poklanjaju pitanjima naratorove pouzdanosti (Martens 1985). Uključuju i mogućnost dodatog i novouvedenog oblika stvaranja, kada samo pisanje postaje uzročni agens razvoja priče (Abbott 1984). Druga razamatranja o dnevničkom romanu (Field 1989, Martens 1985, Prince 1975) naglašavaju fluidni status žanra[4] i teškoće razlikovanja od formi kao što su epistolarni roman,[5] roman u prvom licu pa čak i ne-fikcioni dnevnik.[6]

Neminovno, za Dnevnik Elen Ber, usled bliskosti vremena nastanka, tematike i sudbina autorki, nameće se poređenje sa znatno starijim prema vremenu otkrića i objavljivanja Dnevnikom Ane Frank (Het Achterhuis), te mlađim Helginim dnevnikom (Denik Helgu) iPismima iz Vesterborka (Het verstoorde leven) Eti Hilesum (Etty Hillesum). Dnevnik Ane Frank je vodič u zamišljeni hermetični svet mlađe i intelektualno nezrelije osobe, dok Helgin dnevnik poseduje deskriptivno istorijsku oštrinu razvijenu nauštrb kritičkog promišljanja kakvo pokazuje Elen Ber. Veoma slična, po statusu i angažovanosti autorki u jevrejskim organizacijama, Pisma iz Vesterborka razlikuje dominacija epistolarne nad dnevničkom formom. Ipak, uprkos emotivnom i traumatskom intenzitetu kojim zrače, sva ova dela (pisanja Ane Frank i pisma Eti Hilesum) podjednako su ili pretežno (Helgin dnevnik) dnevnici istorijske traume holokausta, bez dubine intimnog ili bogatstva umetničke i intelektualne kontemplacije, koja odlikuje pisanja osećajne francuske studentkinje. Stilska neuhvatljivost, lagodni žanrovski prelazi i obilje citatnih mesta daju dnevniku vrednost iskonske ženske fikcije/knjiženstva i snagu hronike „nestajanja u vatri“. Sazrevanje, koje donosi najbolje filozofsko etičke trenutke, teče lagano kroz, u prvom trenutku, skoro nevidljivo, a potom resko bolno suočavanje sa neminovnim.

Spontano se nameće još jedno poređenje, utemeljeno na komplikovanom i odloženom publikovanju, koje delima daje mitsku auru, sa romanom Irene Nemirovske (Irène Némirovsky) Francuska svita (Suite francaise).[7]Ovaj najpre objavljeni a potom i ekranizovani (2014, Saul Dibb) roman, nedovršeni je rukopis rafiniranog ženskog pisma... Francuska svita, objavljena je tek šezdesetak godina posle autorkine smrti zahvaljujući radu njene ćerke. Knjiga je dočekana ovacijama, a komentar pogovora i poslednji natpis filma poručuje da je ova priča dokaz da se Aušvic može preživeti. Dnevnik Elen Ber istovrsni je dokaz trajnosti i trijumfa života. Obe autorke živele su svoje prebogate živote – uprkos fizičkoj oskudici i skučenosti – sa druge strane ogledala svakodnevice, postajući one koje su zaista preživele i čiji glas i danas odjekuje...

Elen Ber rođena je 27. marta 1925. godine u bogatoj jevrejskoj porodici pariskih industrijalaca. Svestrano školovanje u vrhunskim školama i kod najboljih pedagoga[8] krunisano je studijama na Sorboni, koje nije nikada završila zbog antisemitskih zakona. Pisanje o najrazličitijim zbivanjima tokom dvadesetak meseci koji će uslediti započinje 7. aprila 1942. godine. Prvi deo govori o očekivanim stvarima u životu jedne dvadesetogodišnjakinje: ljubavi, rastanku, bekstvu u muziku i književnost, angažmanu u Union générale des israélites de France, o kulturnom i javnom životu koji, poput vela, zaklanja plamen u kome će nestati i ona sama i milioni njenih sunarodnika. Život je obavijen izmaglicom emocija: najpre simpatijama prema kolegi sa studija (Žerar / Gérard Lyon-Caen) a potom pravoj ljubavi sa Žanom Moravieckim (Jean Morawiecki), koji je novembra 1942. godine – što je trenutak desetomesečnog prekida pisanja dnevnika – napustio Pariz da bi se pridružio pokretu otpora. U drugom delu – započetom 25. avgusta 1943. godine – rat i okupacija kao, u početku, „prisutno odsutno“, suvereno određuju atmosferu i ton dnevnika, što naglašavaju promene u stilu i žanru pisanja. Strašno čekanje okončano je 8. marta 1944. godine, kada je Elena uhapšena i sa porodicom odvedena u Dransi. Potom je deportovana u Aušvic (27. marta 1944) a zatim prebačena u Bergen-Belsen, gde je i umrla aprila 1945. godine samo nekoliko dana pre oslobođenja logora , baš kao i Ana Frank.[9]

Progonjena slutnjama, Berova je dnevnik unapred ostavila[10] Žanu Moravieckom, da bi tek posle pola veka njena nećaka, Marieta Žob (Mariette Job), uspela da dođe do tetkinog zaveštanja. Potresena i dirnuta rukopisom, ali i svesna delikatnosti objavljivanja, upravo zbog nemerljive vrednosti, predaje ga na čuvanje Šoa Memorialu, 2002. godine. Šest godina kasnije, stranice dnevnika, „uokvirene“ pisanjima tri muškarca – predgovorom Patrika Modiana (Patrick Modiano), prvim zapisom o susretu sa Polom Valerijem (Paul Valéry), i emotivno intimnim pismom Moravieckog naslovljenim Moj život sa Eleninim dnevnikom (Ma vie avec le journal d`Hélène) – i dopunjene spiskovima, korespondencijom i porodičnom istorijom, predstavljene su francuskoj, a potom i američkoj čitalačkoj publici.

 Sa dve strane ogledala

 Tematske, vremenske, stilske razdelnice dnevnika potvrđuju ga kao složeno tkanje raznovrsnih slojeva: intimnog sveta ljubavi, prijateljstva devojke na pragu ranih dvadesetih, društvenog života Pariza tokom nemačke okupacije iz perspektive getoiziranih Jevreja i istorije, predočenih skoro u formi precizne hronike eskalirajuće antisemitske politike.

Nanosi ličnih sećanja i anala kolektivne istorije smenjuju se i „sudaraju“, kao prema obrascu fantastičnog realizma, u kome poremećaj, „iskok“, nastaje kada dva sveta uporednog postojanja slučajno dođu u kontakt. Jedan je intimni svet Jevrejke više srednje klase, do poslednjeg trenutka zaštićen od smrtonosnog dodira stvarnosti. Drugi je svet okupiranog Pariza, Val d’Iva , racija i deportacija. Oba su, pak, viđena kao objedinjeni odraz. Prelomljeni su kroz ogledalo umetničkih tekstova, tvoreći novi svet koji ostaje da traje i posle nestanka prva dva. Taj treći svet živi prema svojim zakonima čudesnog, a odrazi ogledala-filtra uhvaćeni na stranicama dnevnika oslikani su pažljivo odabranim citatima, parafrazama, aluzijama, muzičko slikarskim poređenjima i žanrovskim evokacijama. Kroz takve trenutke dnevnik izrasta u zemlju čuda sa obe strane ogledala – gde je metafora preuzeta iz naslova romana Luisa Kerola (Lewis Carroll) inače jednog od spisateljkinih omiljenih autora – koje nije mračno već raskošno imaginarno. Citatna slika[11] ukazuje na ukorenjenost dnevnika ne samo u stvarnosti, već i u drugim tekstovima preko (ženetovske) transtekstualnosti, intertekstualnosti i palimpsestnosti.[12]

Transtekstualnost je pojmljena kao sve što dovodi jedan tekst u vezu sa drugim tekstovima, dok intertekstualnost redukovano označava saprisustvo tekstova ili, uže, odnos specifičnih elemenata unutar jednog teksta.[13] Drugo poimanje je da je transtekstualnost[14] širi pojam koji uključuje intertekstualnost svedenu na citat, plagijarizam, aluziju. No, u ovom trenutku ključna je razlika dva pojma, na jednoj, i palimpsestnosti, na drugoj strani. Transtekstualnost i intertekstualnost prepoznatljive su po naznakama datim u samom tekstu i invarijantne su bez obzira na čitaoca. Kitsa (Keats) i Dostojevskog (Dostoevskii), Mobi Dika (Moby Dick) i Knjigu o Jovu (איוב) identifikuje sama spisateljica, kako u tekstu tako i u naknadno sastavljenoj listi dela koje pominje u dnevniku.[15] Palimpsestnost[16] je, pak, identifikacija tekstova koji prosijavaju kroz osnovni tekst, pre imanentna čitaočevom doživljaju nego originalnim zapisima. Sloboda prepoznavanja, zavisna od edukacije, senzibiliteta i pažnje čitaoca, podrazumeva slobodu kretanja u vremenu i preko granica medija. Savremeni čitalac prepoznaje filmove snimljene posle trenutka pisanja – čime ne ispunjavaju uslove prethodnog, starijeg teksta – ali pre trenutka objavljivanja dnevnika, čime mogućnost postojanja, kao prethodnog teksta, naknadno dobijaju. Sloboda i inspiracija čitateljki nanose još jedan sloj knjiženstva, dok umetničko-medijski diverzitet „donjih“ slojeva uvodi transmedijalnost,[17] olakšavajući svestranu analizu dnevnika.

U prvom delu, posvećenom životu i, sasvim uzgredno, mračnim oblacima koji se skupljaju na horizontu, dva sveta su jasno odvojena. Dominira plava svetlost jutra Valerijeve posvete iz prvog zapisa o odlasku po knjigu, koju joj je ostavio veliki simbolista. Stihovi posvete, „Kada se probudimo tako je nežno svetlo i tako je lepo razigrano plavetnilo“,[18] okosnica su pisanja o ljubavi prema ljudima, prijateljima, vereniku ali i književnosti, umetnosti i studijama. Prvih dvadesetak strana ne otkrivaju da je Elena svesna rata i prave stvarnosti, koja za nju to i nije bila. Učaurena je u svoju intimu koja se pokazuje kao la vie en rose et bleu.

Njeno carstvo je čudesni Pariz i asocijativno povezani umetnički tekstovi. Začarani grad svetla, razapet između sreće i užasa koji preplavljuje grad, na bizaran način prizivajući u sećanje Doreoov (Doré) i Igoov (Hugo) La Cour des miracles, na trenutke joj apsolutno pripada („Od ulice Suflo do Bulevara Sen Žermen, moja je začarana zemlja“;[19] „U jedan sat ulice su bile prazne pod kapima kiše. Pariz je pripadao nama.“).[20] Opisuje ga uz fino poentirane engleske izraze, koji se čine pogodniji od francuskih (unpreparedness, fall back on instinct, wild morning, snappily, giggles, cracked... self pity), a u celini dnevnika uvek je prisutna omađijanost engleskim piscima i delima, u širokom rasponu od Šekspira (Shakespeare) do Luisa Kerola, Vilijama Blejka (William Blake), srednjevekovnog epa o Beovulfu (Beowulf) i Luisa Bromfilda (Louis Bromfield). Ipak, Pariz Elene Ber nadasve je evropska kulturna prestonica, kosmopolitskog i multikulturnog duha, satkana i od ruske književnosti, nemačke muzike i francuskih slikara. Moraviecki je istovremeno Lanselot od Jezera (Lancelot du Lac)[21] ali i slovenski princ koji ju je opčinio sivim očima i razuzdanim ruskim duhom. Beleška od 14. maja[22] govori da ju je pozvao na veče ruske muzike gde su slušali arije iz opere Knez Igor (Knяzь Igorь), čuvenog Šaljapina (Šalя́pin) i ciganske romanse.

Tanani trenutak – 11. avgust 1942. godine – spoznaje ljubavi za sva vremena obeležen je muzičkim susretom evropskog raspona. „Popili smo čaj sedeći za malim stolom i slušajući Krojcerovu sonatu... Iako nisam tražila, seo je za klavir i zasvirao Šopena. Posle sam ja svirala violinu.“[23]

Zemlja Elen Ber je i porodično imanje u Oberženvilu (Aubergenville), koje postaje, na prustovski način, utočište jednog izgubljenog vremena, koje će biti ponovo nađeno samo u njenim zapisima. Impresionističke evokacije „visoke trave i ljiljana u cvatu“, pikturalni opisi, pojavljuju se već kada piju čaj bogatog i opojnog ukusa i jedu izvrstan sladoled, u kome kao da odjekuju poslastice „sa ukusom limuna“ ("parfumé au citron“) koje jedu Prustove „devojke u cvatu“.[24] Seni srećno zaljubljenih ostaju da lebde nad imanjem – koje su im, inače, oduzeli Nemci – jer „su ostavili su na stolu do kraja neispijenu bocu vina sa porukom `Ostavite malo za nas kada se budemo vratili.`“[25]

Drugi deo dnevnika – nastavljen posle desetak meseci nakon Žanovog odlaska – počinje u sredu, 25. avgusta 1943. godine, obeležen je stilskim razlikama i nikad prevaziđenom traumom. Eleni se čini da smejati se tih dana znači svetogrđe.

Prošla je skoro godina, Dransi, deportacije, patnje još uvek traju. Dogodilo se puno toga: Deniz se udala; Žan je otišao za Španiju, a da se ja nisam još jednom videla sa njim; svi moji prijatelji iz Biroa su uhapšeni i bila je neobična slučajnost da je nisam bila tamo toga dana (...) Razlozi za nadu su veliki. Ali ja sam postala veoma tužna i ne mogu da zaboravim na patnje. Šta će se desiti sada, kada sam ponovo počela da pišem dnevnik?[26]

Unosi više nemaju precizne datume, često se nižući kao zapisi trenutaka beznađa. Ponekad su svedeni na telegrafska imenovanja nestalih i odvedenih,[27] zračeći istim nemoćnim očajem kao, skoro istovremeni, zapisi dnevnika opsade Lenjingrada Tanje Savičeve (Tatья́na Savičeva) ili Lene Muhine (Lenna Muhina). Poletne opise smenjuju analize i introspekcija, zaokupljenost filozofskim, egzistencijalističkim, religioznim i etičkim preispitivanjima. Nada nestaje; vedri glas je zatomljen filozofskim nihilizmom; snovi o budućnosti su iščezli. Vreme se slilo u monotoni tok, bez orijentacije u prošlosti ili sadašnjosti, na drugi način no u vedrim trenucima između jave i sna u prvom delu. „Čini se kao da dan više nije Sadašnjost ali i da još uvek nije ni Prošlost.“[28] Osećaj slivanja vremena upućuje me na promišljanje Marka Ristića, o, opet mojom voljom upletenom, Prustu:

On (Prust) nalazi uzrok tog ushićenja u tome što se jedan utisak (...) doživljava istovremeno u prošlosti i u sadašnjosti, ima dakle simultano karakter percepcije i karakter reprezentacije, što se takav utisak doživljava u isti mah u stvarnosti i u imaginaciji.[29]

Nove citate iz romana Rožea Martena di Gara (Roger Martin du Gard), Dostojevskog ili Džozefa Konrada (Joseph Conrad) koristi kao readu made koji u potpunosti odgovara proživljenom iskustvu. Poseta uhapšenom ocu[30] ispisana je parafrazama opisa policijske stanice u Zločinu i kazni (Prestuplenie i nakazanie), po čijim hodnicima se kreću ekscentrični likovi dostojni Dostojevskog ali i Dikensa (Dickens) (24. juni 1942).[31] Epilog Tiboovih (Les Thibault) predložak je u traganju za smislom istorije i ratova, a Tolstojevo (Tolstoй) Vaskrsenje (Voskresenie) pomaže joj da razazna konture nestajanja i smrti, za koju ne bi želela da bude prizor dostojan Direra (Dürer), već opisa Aksela Muntea (Ahel Munthe).[32] Spona mučenika, žrtvi i smrti elegantno je ostvarena zamenom sveta stvarnosti literarnim i filozofskim svetom.

...oni koji su se borili na frontu u prethodnom ratu, posle dve godine, nisu li spoznali ono za šta su verovali da je „gubljenje iluzija“, a što je u suštini bilo iščezavanje njihovih (po)grešnih strasti? Kada su priznali da više ni ne mrze Nemce, kada više nisu znali ko su i gde su. U Diamelovom Životu mučenika, u Epilogu Tiboovih, u Purtaleovom Čudesnom ribolovu.[33]

Dramatičnost korišćenja engleskog jezika podržana je centralnim mestom koje, u njenoj najintimnijoj biblioteci, zauzimaju engleski romantičari Šeli(Shelley, zastupljen delima Adonais/Adonaïs; Oslobođeni Prometej/Prometheus Unbound; U odbranu poezije/A Defence of Poetry),[34] a posebno Kits (Keats, sa delima Hiperion/Hyperion. A Fragment; Endimion/Endymion. A Poetic Romance; Oda jeseni/To Autumn; Ova živa ruka/This Living Hand), koji je i tema spisateljkinog nikad odbranjenog diplomskog rada. Kits je „pesnik i ljudsko biće koje me najbolje razume.“[35]Romantičarski stihovi, francuska proza i vizuelna estetika obavijaju imploziju subjektivnog sveta i spoljašnjih zbivanja u crnilo bezdna i strepnje. „Govorim o Životu mučenika, tom prazničnom poklonu gospođe Švarc. Moj praznik je već bio nepotpun bez Žana, ali sam ipak imala nežnosti, moje prijatelje i njegova pisma, takođe. Sada, imam utisak da sam lišena svega, da sam naga, naked to the awaited stroke.“[36]

Dnevnička pisanja prožimaju biblijski citati i religiozna etika. Zapis od 1. novembra 1943. (sasvim pogodno Dan Svih Svetih) glasi: „Smrt kao kiša pada na zemlju,“[37] u jasno biblijskom tonu, ne donoseći nestajanje u poplavi već u plamenu. Večito hrišćansko pitanje patnji za druge razjašnjava citirajući Jevanđelje po Mateju (Κατὰ Μαθθαῖον εὐαγγέλιον) kada su Hristove reči slične „pravilima savesti koje instinktivno pokušavam da poštujem i sledim.“ Nastavlja o nepotrebnosti i artificijelnosti raskola Jevreja i hrišćana, pledirajući za povratak nestalom jedinstvu judeo-hrišćanstva. „Čini mi se da Hrist više pripada meni nego nekim dobrim katolicima. Ponekad pomislim da sam bila bliže Hristu nego mnogi hrišćani...“[38] Iznenađuje je mržnja koju počinje da oseća prema Nemcima i koja poništava auru plemenitosti, koja je obavijala germansku naciju zahvaljujući njenom posebnom umetničkom senzibilitetu i brojnim remek-delima.

Pre neki dan na ulici, pomislila sam „Ne, Nemci nisu narod umetnika, ako su mogli da zabrane Menjuhina, Bruna Valtera; da odbiju da slušaju violonistu jer je druge vere, ili čak, kako naglašavaju, druge rase. Ako su odbili da čitaju Hajnea39... nemoguće je pomiriti te dve stvari.[40]

Uzaludni rad za pomoć deci čiji su roditelji odvedeni u logore,[41] u okviru jevrejskih organizacija koje javnost vidi „kao kancelarije za eksploataciju nesreće drugih“,[42] ne donosi ni tračak svetla u njen život. Dudu, Odet Bernard i drugi „jadni mali“ kojima čita Vini Pua (Winnie-the-Pooh) i Kiplingovog (Kipling) Riki Tiki Tavija (Rikki-Tikki-Tavi), tragični i nedužni anđeli, za savremenog čitaoca vizuelizuju se kao kadrovi Zabranjenih igri (Les jeux interdits, 1952, René Clément), Kapoa (Kapo, 1960, Gillo Pontecorvo), Francuske svite, Doviđenja deco (Au revoir les enfants, 1987, Louis Malle) i Horista (Les choristes, 2004, Christophe Barratier).

U sloju hronike holokausta, dnevnik ispisuje luk odrastanja, od poniženja i bola do mudrog spokoja zrelosti. Putanja je obeležena znamenjima uništenja, koja su, istovremeno, i znaci inicijacije tragične junakinje. Naredbu o nošenju žute zvezde, Elena je u prvi mah odbila. Kasnije, obeleženost i ostrakizovanost daju joj osećaj uzvišenosti nad brutalnošću primitivnih. Prepoznaje se kao jedna od onih istinskih, odabranih ljudi i žena koji su imali privilegiju da se voze samo u poslednjem vagonu metroa. Poniženje prerasta u uzvišenost, iz koje , kao u mističnom iskustvu, sagledava svoj kraj u životu koji živi „iz sata u sat“ i u kome želi da ispašta neznano zašto. Širom otvorenih očiju gleda prizore hapšenja, umiranja, bolesti, nestašica koji joj ne daju odgovor na suštinsko pitanje zbog čega se sve to dešava. Stoga je poslednji unos (15. februar 1944) citat iz Konradovog Srca tame (Heart of Darkenss) "Horror! Horror! Horror!"

Višestruke su gorke spoznaje, koje su potvrda svesti o kraju. Najpre, to je saznanje o odredištu deportovanih u ravnicama Poljske. Potom, svest da će se život nastaviti i ako Nemci pobede. „Šta će biti sa nama ako Nemci pobede? Pa, ništa se neće promeniti. Još uvek će biti sunca i vode... Prisilila sam se da izustim: `Ali neće svima biti dopušteno da uživaju u svetlu i vodi`“.[43] Konačno, dovode do oblikovanja zrele spisateljke čiji je jedini smisao života da ispriča priču.

Moja je dužnost da pišem jer drugi ljudi moraju da znaju. Svakog sata, svakog dana, nastaje još jedna bolna spoznaja da drugi ljudi ne znaju, čak ni ne zamišljaju patnje drugih ljudi, zlo koje neki od njih nanose. A ja još uvek pokušavam da načinim bolni napor pričanja priče. Jer to je dužnost, možda ona koju ja samo mogu da ispunim.[44]

Razmišljanje je poentirano citatom američkog klasika koji već parafrazira Bibliju. „Jedna rečenice je zaigrala preda mnom. Pala mi je na pamet. Nametnula mi se, a da je nisam ni tražila. Proganjala me je. To je Jovova rečenica kojom se završava Mobi Dik: `I samo sam ja ostao da vam ispričam priču`.“[45]

Podnaslov priče o Dnevniku Elen Ber je Dnevnik nade i žrtvovanja, što ga svrstava – u ličnom palimpsestnom čitanju – uz druge, nepomenute zapise prevratnih vremena, poput Straha i nade (Vospominaniя) Nadežde Mandeljštam (Nadežda Mandelьštam), Oktobra u vagonu (Oktя́abrb v vagone) Marine Cvetajeve (Marina Cvetaeva) ili pesama (Anno Domini MCMXXI) Ane Ahmatove (Anna Ahmatova). Berova se nalazi u centru mreže knjiženstva raznih epoha. Pesnikinjama i spisateljicama treba pridružiti, svakako, i filozofkinje poputa Simon Veil (Simone Weil)[46] i Hane Arent (Hanna Arendt), sa strašću promišljanja krivice i odgovornosti. Obzirom da na njenoj listi knjiga figuriraju samo dve engleske književnice, njen upis u knjiženstvo manje je posledica ličnog intelektualnog sazrevanja, a više palimpsestnih iščitavanja, pre svega, čitateljki i teoretičarki. Sa stranica dnevnika zrače dostojanstvo i saznanje bez sažaljenja, kao i tragovi koji nas vode drugim knjigama, slikama ili notama. Ispisan je „trijumf želje za srećom nad svešću o neminovnoj tragediji“.[47] U palimpsestnoj arhitekturi, koja poetski i obogaćujuće urušava hronološko čitanje dnevnika, zapisi Elen Ber su svedočanstvo u prvom, dnevnik u drugom i književnost/knjiženstvo u trećem stepenu.