Циљ овог рада је да кроз анализу књиге Дневник: 1942-1944 (Journal, 1942-1944) Елен Бер (Hélène Berr), у женетовским терминима транстекстуалности, интертекстуалности и палимпсеста, докаже припадност овог текста сфери књижeнства и мапира слојеве записа којима се млада париска Јеврејка претвара од пасивне жртве у мислећу активисткињу трагичног отпора. Дневник, вођен током две ратне године, почиње посветом на књизи коју је добила од Пола Валерија, а потом се наставља, проткан цитатима Китса, Шекспира, Конрада, Луиса Керола, опаскама о музици Баха и Шопена, о енглеској синтакси... Интертекстуални и палимпсестни текст кроз обиље поменутих наслова (датих у одвојеном списку на крају издања), цитата, референци на музичка и сликарска дела оцртава суптилне кораке сазревања: пут сазнања о неминовности делања вођеног спознајом предодређене жртве, о обавези борбе која ће обезбедити „тријумф жеље за срећом над свешћу о неминовној трагедији “ (Модиано). Наноси личних сећања и анала колективне историје смењују се и „сударају“, као према обрасцу фантастичног реализма, у коме поремећај, „искок“, настаје када два света упоредног постојања случајно дођу у контакт. Транстекстуалност је појмљена као све што доводи један текст у везу са другим текстовима (укључујући и интертекстуалност сведену на цитат, плагијаризам, алузију) и препознатљива је назнакама - инваријантним без обзира на читаоца - датим у самом тексту. Палимпсестност је, пак, идентификација текстова који просијавају кроз основни текст, пре иманентна читаочевом доживљају него оригиналним записима. Слобода и инспирација читатељки у потоњем процесу наносе још један слој књиженства.