Орнаменти стварани у оквирима народне уметности пленe пажњу својом ликовношћу и мноштвом комбинација и облика. Са својим културним и декоративним вредностима ови орнаменти су на различите начине вредновани и преношени. Схваћени као „народно благо” коме прети опасност заборава, као у публикацији Српске народне шаре – 100 мотива, прeдстављени су с намером „за вежбање у састављању и стварању нових мотива и нових шара”.[1] Нажалост, орнаменти у поменутој публикацији наведени су без података о предметима са којих потичу и техникама њихове израде.

Као један од предложених орнамената за примену у форми понављања (илустрација I) представљен је цвет који обликом и композицијом у којој се јавља највише личи на представе лале изведене у ткању. У народној уметности говоримо о вишеструкој повезаности предмета, његовог облика, материјала, технике израде и орнамента. Како с једне стране орнамент зависи од материјала, облика предмета и технике израде он, временом, мења предмет, својства и вредност.[2]

Осим својства да украси предмет, орнамент одсликава живот и време у коме настаје, погледе на свет и стварност народних стваралаца. Реч је о колективном уметничком стварању и орнаментима који подлежу одређеним правилима, редоследу примене и остварењу кроз које се лично креативно прилагођава и постаје уметнички израз заједнице. У том смислу говоримо о представи на поменутој илустрацији која се може довести у везу са приказима лале на пиротским ћилимовима по стилизованости и склопу у коме је изведена.

Пиротско ћилимарство своје истакнуто место и углед у Србији, али и ван њених граница дугује стилској посебности која се везује, између осталог, за утицаје ћилимарстава Анадолије, Кавказа, Персије и средње Азије.[3] Када је у питању представа лале, треба поменути важност овог орнамента у Турској и шире на Средњем истоку, где симболички као важан украс, нa пример у везу, ткању, керамици, али и као украсна биљка заузима значајно место.[4] Специфичност пиротских ћилима чини композиција орнамената ликовно усклађена са поделом површине и бојама. Унутар ћилима орнаменти су распоређени у неколико целина: средишње поље и ивичне појасеве – плочу, и унутрашњи ћенар.[5] У класификацији орнамената у пиротском ћилимарству веома је значајан њихов распоред и улога. Лале се сврставају у „ситније шаре”, кад је средишње поље у питању, и изводе појединачно или повезане у мање целине као допуна централним орнаментима.[6] Као орнамент на плочи (лале плоча) (илустрација II) и унутрашњем ћенару (илустрација III) лале се појављују најчешће међусобно повезане углавном стилизованим гранама или косим линијама. Појединачно изведене лале често добијају реалистичнији изглед са цветом, листовима и гранчицом (илустрација IV). Међусобно повезане лале су стилизованије и представљене некад само са цветом сведеним на геометријске слике ромба, квадрата (илустрација V), као што видимо на примеру поменуте илустрације из публикације Српске народне шаре – 100 мотива.

Као и сам назив цвета – лала – прихваћен из турског, односно, персијског језика,[7] и неке од представа лала на пиротским ћилимима претпостављају утицаје ткачке уметности Средњег истока. Тако се на тканим ћилимима различитих етничких група Ирана и суседних земаља помиње мотив лале (мотив laleh abrassi) као врло чест орнамент на бордурама.[8] Мотив је врло стилизован у облику квадрата са степенастим ивицама који се понавља и оивичен је цик-цак линијама. Поједностављење лале као орнамента у бордурама, али и средишњем пољу, на пиротским ћилимовима изведено је на више начина и у неким случајевима реалистичније од мотива са ћилимова из Ирана, али на сличан начин говори о лали као пратећем орнаменту уклопљеном уз „главне шаре”.

Приче о појединачним орнаментима могу да пруже увид у комплексност развоја народне уметности. С друге стране, лепота и посебности овакве врсте украса постају важне у склопу значаја ове врсте текстилних предмета као дела живота и културе одређене заједнице.

Илустрација I

Илустрација II

Илустрација III

Илустрација IV

Илустрација V