У раду се осветљавају методичке погодности које се остварују изучавањем дела из америчког круга тема Јелене Ј. Димитријевић у настави. Анализа репрезентативних реформисаних наставних планова и програма показује да су они прогресивни у теоријским формулацијама, али не и у самој садржини. У раду се образлажу образовни исходи, стандарди, компетенције, наставни циљеви, методе и принципи који се могу реализовати у школској интерпретацији дела Јелене Димитријевић. Преиспитују се методичке радње (мотивисање, тумачење и локализовање) и корелације које се користе у наставном проучавању дела српске модернисткиње. Напослетку се даје методички предлог истраживачких задатака и динамике интерпретације приповетке „Американка“.

Рад обрађује збирку приповедака Из прошлости Исидоре Секулић и роман Повратак ратника Ребеке Вест у покушају да осветли њихов прозни ангажман на описивању свакодневице грађана током Првог светског рата. Као жене које не узимају активно учешће у борбама, обе ауторке проводе рат у позадини и посматрају перцепцију овог догађаја код разних друштвених група. Најзад, обе се усредсређују на изузетне јунаке који расту у представнике целе генерације, тако спајајући индивидуално и колективно. Приповетке Исидоре Секулић тематизују живот војвођанских Срба и њихову транзицију од опресије до ослобођења током ратних година, чиме збирка Из прошлости постаје битан део не само њеног књижевног ангажмана, већ и корпуса српске прозе која говори о овом рату. Са друге стране, роман Ребеке Вест анализира женско искуство рата и свакодневни живот далеко од фронта, али и уводи тему психолошке трауме као последице рата и психоанализе као начина разрешења те трауме.

У фокусу овог рада су модерна субјективност и модеран однос према свету Јелисавете Начић (1878–1955), прве жене архитекте школоване у Србији, на којима она гради егзистенцију и индивидуалност у друштву Србије 19. века. Србија тада тек почиње да се модернизује и, под притиском времена, мења постојеће вредности. У немирним временима промена владара, династија, идеологија, државе, патријархалног друштва и стереотипа односа међу половима, самосвест о стваралачким потенцијалима, лично и професионално искуство Јелисавете Начић нису честа појава међу женама. Ослобођена бројних жени традиционално задатих оквира, закорачила је у свет „људи“ у коме се остварује као активан стваралац здања којима је ушла у историју архитектуре. Друго тежиште овог рада је разматрање реакција професионалних кругова, јавности и српске штампе на живот и рад Јелисавете Начић. Рад је поткрепљен фотографијама неких од њених бројних архитектонских остварења. Тиме је потврђена теза да се архитектонска дела могу читати као наративи јер поседују капацитет транспоновања традиције у друге епохе – могу да инспиришу док сведоче о времену свога настанка, друштвеним кретањима и времену које је уследило, подједнако као што су сведочанства о својим ствараоцима.

The article presents the forms and ways in which the cultural transmission of Zofka Kveder took place. It explains in which cultural spaces she worked and how she established personal contacts with artists. Zofka Kveder worked in a multidirectional way, as she promoted Slovene culture in the new cultural environments she moved into, and acquainted the Slovene cultural space with the achievements of foreign artists. She was also a mediator of ideas: feminism, Yugoslavism, and ideas about coexistence and mutual respect between different cultures. Zofka Kveder's translation oeuvre is very rich and almost unexplored so far, which opens up possibilities for new research.

The topic of the article is the national discourse in the literary texts and feminist thought of the Serbian philosopher, feminist, and writer Julka Chlapec-Djordjević (1882–1969) regarding her Serbian and Czech identity, in the context of her cosmopolitan ideas and in the context of her “Prague period” of writing (1922–1945). She was of Serbian origin, but nevertheless for most of her writing career she lived in democratic Prague and participated in open Czech society before the Second World War. In that time and place, she – already in her forties – became an outspoken feminist and a writer. In Prague she also became a mediator between different cultures: “ex-Austrian”, Czech, and Serbian. This study examines her interactions with the social, political, and literary movements of the two different countries. In her remarks I emphasize how she was very familiar with Czech and Serbian culture, history, and literature – and also that of Europe and America.

From her writing, I could infer that she was a Serbian patriot who lived in Prague and had a Serbian and Czech identity. On the other hand, in her texts she was a passionate and subversive intellectual: a “person of letters”, a nomadic and transnational intellectual with a great knowledge of philosophy, sociology, and also culture and literature of the globalised (in every sense of the word) world.

У раду се указује на важност фигуре путнице у процесима обликовања феминистичког дискурса у српској/југословенској култури почетком 20. века. Реч је о још увек недовољно истраженој и концептуализованој фигури женског активизма, која подразумева радикалну праксу деловања у контексту патријархалне политике рода јер се утемељује у интернационализму, космополитизму и номадизму. Истраживачка пажња је усмерена ка репрезентативним феминистичким пројектима и ауторкама, алманаху Српкиња, часопису Југославенска жена, Зофки Кведер и Јулки Хлапец Ђорђевић. Такође, начиниће се и осврт на књижевно стваралаштво жена тог периода из перспективе женске мобилности, односно путовања као еманципаторског пројекта, те ће се указати на важне истраживачке потенцијале који овај корпус текстова нуди.

Рад се бави жанром женског портрета у часопису Југославенска жена који је излазио од 1917. до 1920. године у Загребу. Његова уредница, словеначка књижевница Зофка Кведер, претворила је свој часопис у место умрежавања истакнутих жена са простора словенских земаља. Она и њене сараднице објављују не само биографске текстове, већ и књижевне прегледе дела словенских књижевница, па тако не доприносе само развоју идеје о словенском феминизму, већ и идеји о стварању историје женске словенске књижевности. Осим о књижевницама, портрети су писани и о женама у науци, историјским личностима, добротворним радницама и уметницама. Часопис стога, поред тога што превазилази просторне границе државa, има и дијахронијски и синхронијски карактер, јер су текстови посвећени како истакнутим женама кроз историју тако и савременицама.

Овај чланак има за циљ да представи дело и лик шпанске филозофкиње Марије Самбрано (1904–1991) у Србији и на српском језику. Њено име и делo били су окружени тишином и у самој Шпанији све до последњих деценија двадесетог века. Велики део своје интелектуалне делатности развила је у егзилу, у који је кренула за време Шпанског грађанског рата. Након што се након готово пола века вратила у Шпанију, 1988. године, дочекало ју је највеће национално признање за књижевност, награда „Сервантес“. Антрополошки егзистенцијализам, политичко друштвена ангажованост, тема времена, фатум Шпаније, неке су од главних тема којима се на различите начине враћа у својим размишљањима, забележеним у готово тридесет објављених књига. Домет њене мисли, која следи многе постулате Спинозине етике, сада је коначно доступан у првом комплетном издању сабраних дела Марије Самбрано на шпанском језику, чиме се и истраживачима отвара могућност систематског приступа једнoj од свакако највећих фигура шпанске филозофије.

У чланку се анализира књижевна заоставштина Консепсјон Аренал, једне од првих феминисткиња у Шпанији. Делујући у разним областима, ова активисткиња и реформаторка дала је немерљив допринос у борби за слободно и праведно друштво друге половине 19. века. Први део рада пружа увид у њена постигнућа на пољу хуманитарног, кривичног и међународног права, те реформе казненог система, док се у другом критички сагледава ауторкино ангажовање у решавању друштвених питања епохе, борби за људска, нарочито радничка и женска права. Посебна пажња посвећена је деловању Консепсјон Аренал на плану еманципације жена у Шпанији која пре свега подразумева право на образовање и запослење. На изабраном књижевном корпусу, који чине њене најзначајније феминистичке студије – Жена будућности и Школовање жена – кроз дескриптивни осврт на садржину текстова анализирају се најважнији постулати раног феминизма у Шпанији и преиспитује важност књижевне мисли шпанске ауторке у актуелном тренутку, те утицај на будуће генерације шпанских феминисткиња.

Orlando Virginije Woolf roman je koji teško potpada pod precizno žanrovsko određenje. Smatraju ga fantazijom – biografijom, filozofskim životopisom, romanom o piscima, parodijom životopisa, a sama autorica nazvala ga je „piščevim odmorom“. Cilj rada je ukazati na nove mogućnosti čitanja Orlanda, odnosno analizirati karakteristike ovoga romana kao parodije Bildungsromana. Ishodište analize zasniva se na promišljanju Bildungsromana kao spoja autobiografije (Jacobs i Krause, Dilthay) i pikarskoga romana (Miles). U radu se analizira usvajanje realnog povijesnog vremena, kao i uloga sveznajućeg pripovjedača. Konačno Orlandovo sazrijevanje u vidu androginog bića ukazuje na utopističku ideju autorice o stapanju muškog i ženskog uma u jedinstveno životno iskustvo.

The article aims to disclose how the encounters with Drainac changed Bagryana’s poetry and her perception of poetic language and herself. For that purpose, the poetry of Bagryana before 1930, mainly the key poems from “The Eternal and Holy”, will be analysed. The views expressed in those poetic strophes will be related to Drainac’s own poetic texts from the 1920s and his ideas on aesthetics and writing as expressed in the magazine “Hypnos”. Then the article will proceed to examine Bagryana’s 1930-31 poems and the tangible alteration in her wording, images and poetic rhythm. The final underlying question this article attempts to answer is about the struggle of poetic language to reinvent itself while incorporating and reassembling the poet’s everyday life and encounters within the poems’ structure.

Циљ овог рада је двострук. Најпре, рад треба да представи дигитални Музеј жена Црне Горе, те начине на које ова иницијатива – прикупљајући и класификујући податке о културном, друштвеном, научном и политичком раду жена у Црној Гори, поглавито у 20. веку – преиспитује границе између јавне и приватне историје. Затим, да овај дигитални музеј размотри у контексту развоја феминистичке теорије у другој половини 20. века – тј. у односу према радикалном и културалном феминизму. Напослетку, у раду ће се говорити о томе како сусрет дигиталне хуманистике, као методе проучавања, и феминистичког погледа на историју доприноси новим научним тенденцијама у писању женске историје, односно како се локални пројекти попут Музеја жена Црне Горе уклапају у глобалне токове развоја женских студија.