Обележавање једног века од Првог светског рата на простору Србије представљало је прилику за подсећање на колективно, али и упознавање са мање познатим, индивидуалним искуством које је обележило животе многих учесница и учесника рата, доприневши сагледавању прошлих догађаја из нове перспективе. Фрагменти ових искустава сачувани су од заборава кроз фотографије, предмете са бојишта, ордење, али и поново откривене и по први пут преведене дневнике, мемоаре, писма или забележена сећања из Великог рата.
Бавећи се културном историјом Крагујевца, списатељица Татјана Јанковић приредила је књигу Болница Стобарт у преводу Марије Николић са енглеског језика, као и пратећу истоимену изложбу и каталог „Болница Стобарт – Крагујевац 1915“ у оквиру Народне библиотеке „Вук Караџић“ и уз подршку Града Крагујевца.
Желећи да нам укаже на неизбрисив траг који је оставила енглеска хуманитарно-медицинска мисија предвођена госпођом Мејбел Синклер Стобарт (Mabel St. Clair Stobart), монографија Болница Стобарт доноси нам три сведочанства о Првом светском рату припадница ове мисије, организованих у три целине као саставних делова књиге. Први део су дневничке белешке Монике Стенли, задужене за службу кухиње и набавку хране, назване „Мој дневник у Србији: 1. април – 1. новембар 1915.“(Monica M. Stanley, My Diary In Serbia. April 1, 1915 – Nov. 1, 1915. London, 1916). Други део књиге, „Писма из болнице Стобарт“, ауторство је Мејбел Дирмер (Mabel Dearmer, Letters From A Field Hospital with a memoir of the author by Stephen Gwynn. London, 1915), списатељице романа и књига за децу, чији су се комади давали у енглеским позориштима. Током боравка у Србији и задужења у пољској болници Стобарт, Дирмер је писала писма пријатељу Стивену Гвину о свакодневним догађајима, размишљањима и искуствима. Трећи део чине мемоари Олив Олдриџ (Olive M. Aldridge, The Retreat from Serbia, Through Montenegro and Albania. London, 1916), задужене за кухињу витановачког диспанзера, која је у свом ауторском сегменту под називом „Повлачење из Србије, кроз Црну Гору и Албанију“ описала поменуте догађаје, са освртом на српску историју и, као и претходне две ауторке, наводећи своја запажања о Србији и њеном народу, и потреби да се јавност упозна са тешком ситуацијом у овој земљи.
Татјана Јанковић обједињује у Болница Стобарт хетерогена виђења, три женска доживљаја рата, исписана у паузама између извршавања дужности, опоравка од болести или сусрета са разним људима и судбинама. Пригодно, књигу отварамо и започињемо читање описом путовања ка Србији које нам дочарава Моника Стенли, од лондонске станице Јустон, преко немирних морских валова на броду „Саидија“, нередовних возова, живописног шаренила становништва Балкана и мрачних, безбојних болничких и ратних дана, да би смо се на крају суочили са призором воловских запрега заглављених у блату током повлачења о којима приповеда Олив Олдриџ. Уз обиље проницљивих запажања све три ауторке о природи, животињама, обичајима, улози жена у рату и људским наравима, Јанковић нам представља и контемплативне странице Мејбел Дирмер, која је трагичном недовршеношћу књиге – подлегла је болести у Крагујевцу 11. јула 1915. године – као своју последњу авантуру прихватила смрт. Завршни сегмент књиге је рекапитулација догађаја у виду мемоарске прозе Олив Олдриџ, са нагласком на повлачењу српске војске, становништва, и заједно са њима, чланова мисије Стобарт кроз Србију, Црну Гору и Албанију, с динамичним одломцима у којима се смењују ужаси немоћи и безнађа рата са вољом и сналажљивошћу, као и повременим духовитим цртицама, својственим људима који не губе наду ни у најтежим околностима.
Отварањем локалних диспанзера под окриљем болнице Стобарт, као и покретне болнице, сачувани су не само животи војника и заробљеника, већ и локалног становништва. Предводница мисије, Мејбел Синклер Стобарт, у својој књизи Пламени мач у Србији и другде, коју је превео Бранко Момчиловић 2016. године (Mrs. St. Clair Stobart, Flaming Sword in Serbia and Elsewhere. London, New York, Toronto 1916), детаљно описује активности у Србији у раду мисије, а ово вредно сведочанство добија свог литерарног саборца у виду монографије Болница Стобарт. Наративи ауторки преплићу се и допуњују, осветљавају згоде и неприлике из различитих углова, прожимајући их јаким личним печатом сваке понаособ и натапајући их културолошким и језичким особеностима српског и британског народа. Лакшем сналажењу с бројним историјским личностима које се помињу у делу, као и члановима других мисија, доприносе честе, изразито корисне напомене уз превод.
Књига Болница Стобарт као историографски материјал може наћи своју читалачку публику међу проучаваоцима историјских, политичких, војних или медицинских прилика током Првог светског рата, али је значајна и за даља истраживања у оквиру родних студија, књижевности, културно-историјских веза између Велике Британије и Србије, и представља подстрек за даље преводе до сада непознатих мемоара.
Неодвојиву целину уз књигу чини пратећи каталог изложбе „Болница Стобарт – Крагујевац 1915“, којим се визуелно дочарава изглед појединих делова града, пристигле хуманитарне мисије из Енглеске и Шкотске, мапе, знамените личности, али и документа усклађивања рада мисија и одлука српских власти. Личну ноту дају дописне карте чланица мисије, руком исписане, сувенири о чијем пореклу читамо у књизи, фотографије повлачења кроз Албанију и утисци Британки о Србији и српском народу.
Паралелним читањем сећања учесница мисије и листањем каталога, склапа се мозаик од фрагмената различитих утисака, гледишта и перспектива, који нам упечатљиво гради слику живота током рата, на фронту и изван њега, са судбинским обртима и изненађењима. Детаљи заведени под датумима о ситним догађајима, за целокупну причу наизглед неважним, одају карактере ауторки и стварају утисак нашег личног присуства, потпомогнут погледима ових храбрих жена са фотографија које нас дочекују у холу изложбе и са страница каталога, подсећајући нас на безвремену хуманост коју су показале током ратних дана у Србији.