У другом делу текста о Катарини Богдановић (1885–1969) анализирају се њена дневничка сведочанства и друга архивска грађа. На основу тих извора може се закључити да је стално пропитивала постојеће друштвено стање и друштвене односе, залажући се против хијерархијског и по инерцији проглашеног ауторитета: патријархата, образовних институција, политичких институција, институције цркве и брака. Критички промишљајући свет око себе и своју улогу у њему, Катарина Богдановић била је активна учесница културног и друштвеног живота. Уједно је креирала паралелни свет и тако искористила мисију и привилегију филозофа/киња и књижевника/ца да својим делом антиципирају или наговесте неке друштвене појаве и да утичу на образовање младих и обликовање њиховог погледа на свет, као и на развој политичке културе у својој средини.

У путопису Нови свет или У Америци годину дана Јелена Ј. Димитријевић у 36 поглавља описује Америку 20. века. Кроз описе градова, прослава, навика из свакодневног живота, али и посета универзитетима, предавањима и скуповима, прати се главна област интересовања Јелене Димитријевић – жене и њихов положај. Поред личних импресија и описа, Јелена Димитријевић у путопису коментарише периодичку грађу попут новинских чланака, памфлета и реклама и тако пружа увид у актуелне друштвене теме. Први део рада описује социо-економске прилике у којима жене живе, док се други део фокусира на антисифражетски покрет, а посебно на антифеминистички часопис The Woman Patriot (1918–1932) и његову заступљеност у путопису Нови свет или У Америци годину дана. Завршни део бави се друштвеним проблемима о којима се пише у чланцима који су излазили у The Woman Patriot.

Jelica Belović-Bernadzikowska’s (1870–1946) life and work provide considerable insight into the conditions surrounding the new types of professional women of the early 20^th century. Her extensive published work transcended categories of pedagogy, social commentary, feminism and ethnography and appeared in a variety of formats from fiction to academic writing. This essay deals with a brief portion of Belović-Bernadzikowska’s life; the period from 1902 to 1914, in which she successfully transformed herself and her public persona from a schoolteacher in the schools of Bosnia and Herzegovina into a respected ethnographer and expert on women’s textiles. This was not a voluntary transformation; she was forced into a new career in 1902 when she was relieved of her position as a teacher by the Provincial Government. How she accomplished a professional reinvention is the topic of this essay; but she experienced other personal and political changes as well – including a rejection of her native Croat patriotism in favor of greater sympathy with the Serbs. These reinventions took several years, but a significant signpost of her growing success appeared in 1909. At this point she began to write for the scholarly (albeit controversial) German-language journal, Anthropophyteia, published by the renowned Balkan ethnographer and sexologist Friedrich Salomo Krauss. With a growing reputation outside the Slavic lands, Jelica was on her way to achieving the academic, scholarly acclaim she craved. For a time, she hoped to break through the gendered barriers that restricted female writers among the Southern Slavs.

Гимназијски тренутак је прва збирка песама Гордане Р. Тодоровић (1933–1979), заборављене српске песникиње која је стварала у периоду неосимболизма и неовизантизма оставивши иза себе три стотине песама и хиљаду неологизама. Збирка је објављена 1954. године у Новом поколењу и овенчана Бранковом наградом наредне године. Прегледом рецепције дела у времену настанка и (пост)структуралистичком анализом збирке, одређењем тематско-мотивских кругова, лирског субјекта, стиха, строфе и риме, те освртом на неологизме, овај рад преиспитује појаву Гимназијског тренутка у српској поезији, значај и вредност ове збирке у стваралаштву Гордане Р. Тодоровић и у историји српске књижевности.

This paper analyzes and compares two notable anti-slavery poems – Sarah Wentworth Morton’s “The African Chief” and Lydia Huntley Sigourney’s “To the First Slave Ship” – written in the early American Republic (between the American Revolution and the Civil War). Within our analysis we show that both “The African Chief” and “To the First Slave Ship” can be interpreted through a three-layered metaphysical social hierarchy made up of God, white slave-holder, and black slave. In both poems the roles awarded to each of the members of the hierarchy are the same – the black slave appears as the earthly martyr, the white slave-owner as the earthly master, whereas God assumes the role of mankind’s righteous heavenly judge poised to redeem the unjustly dehumanized Negro. However, though following the same general pattern, the two poems differ in how they specifically depict each of the three members of the hierarchy. The differences between the two poems in their respective images of God, white master, and enslaved Negro lead us to conclude that “The African Chief” contains a stronger criticism of slavery. The paper ends in a subjective statement that Wentworth Morton’s poem, due to the more pronounced sentimentalization of its black protagonist, is more likeable than Huntley Sigourney’s.

У овом раду приказани су главни сегменти стваралаштва Александре Колонтај: теоријски и прозни текстови, као и њени текстови у периодици. У фокусу рада налази се њена теорија о „новој жени“ и слободној љубави. Анализирају се ставови ауторке о односима између полова и новом моралу, као и реакције које су ти ставови изазвали. Посебно се истражује њен утицај на стварање новог женског идентитета кроз женску периодичку штампу. Дат је преглед чланака А. Колонтај у совјетским часописима Работница, Коммунистка, Молодая гвардия и Правда. Поред тога, указује се на рецепцију њених идеја на нашим просторима, и то у часопису Женски покрет. Последњи део рада посвећен је књижевном стваралаштву А. Колонтај.

Овај рад настоји да опише како је Линг Шухуа (凌叔华, 1900‒1990) градила књижевну каријеру као феминистичка ауторка у срединама у којима је то било тешко постићи, као и да укаже на стратегије које је користила да то оствари. Уместо да се отворено супротстави патријархату и традицији, Линг Шухуа је писала приче стилом карактеристичним за класичну кинеску књижевност, непопуларну међу ауторима и књижевним критичарима у њено доба због покушаја да се сасвим раскине с традицијом, али је истовремено имала критички однос према манама традиционалног, патријархалног друштва. На тај начин, изашла је у сусрет очекивањима средине, односно писала је као учена дама из високе класе, али је остварила и своју намеру да пише у име нечујних женских гласова у Кини. С друге стране, аутобиографију Древне мелодије (Ancient Melodies), написала је на енглеском језику и објавила у Великој Британији на подстицај Вирџиније Вулф (Virginia Woolf, 1882‒1941). Језик који је ту употребила и начин на који је приказала своје детињство показују да је Линг Шухуа пристала да егзотизује себе да би се допала енглеској публици и пробила на страно тржиште, али је у исто време представила своје феминистичке ставове у још једном покушају да буде схваћена као феминистичка ауторка, овај пут у страној земљи.

Овај рад се бави једним релативно савременим трендом. Реч је о књигама о изузетним женама, насталим у пољу дечје литературе. За рад су важна два контекста: први контекст чине колективне биографије знаменитих жена, те традиција таквих биографија која има корене још у антици, док је други контекст одређен жанром женског портрета. Ослањајући се на теоријске радове о оба жанра, у овом раду се анализира на који начин најновије књиге о изузетним женама учествују у писању женске историје, као и у конструкцији женског идентитета. Поред тога, циљ анализе јесте да укаже на комплексност наизглед једноставно конципираних књига, кроз истицање различитих наративних поступака и визуелних потенцијала коришћених у изградњи идентитета.

Овај текст настоји да проучи везу између феминизма и популарне културе кроз анализу кључних идеја из три књиге – Feminism and Pop Culture, We Were Feminists Once (From Riot Grrrl to Cover Girl®, The Buying and Selling of a Political Movement) Енди Цајслер и Cosmopolitika Маше Грдешић. Обе ауторке истичу значај проучавања популарне културе из феминистичког угла у контексту савременог потрошачког друштва, наглашавајући потребу за феминистичком интервенцијом у постојеће облике популарне културе. Сходно томе, тежиште анализе поставља се на међусобни однос феминизма и различитих облика популарне културе и популарнокултурних пракси. Поред историјског осврта на развој односа између популарне културе и феминизма, испитују се и различити видови феминизма настали под окриљем трећег таласа, а који погодују капиталистичким захтевима савременог доба – тржишни феминизам, феминизам избора и селебрити феминизам. Ти хибридни облици феминизма добро илуструју комодификацију феминизма и апропријацију феминистичког речника, који се изучавају и у овом раду.