Невелика по обиму, студија Кореодрама у Србији у 20. и 21. веку: родна перспектива др Вере Обрадовић Љубинковић (1966), редовне професорке Факултета уметности Универзитета у Приштини, део је докторске дисертације коју је ауторка одбранила на ACIMSI Центру за родне студије Универзитета у Новом Саду 4. јуна 2016. године пред комисијом у саставу: др Гордана Духачек, др Свенка Савић, менторка, др Светозар Рапајић и др Владислава Гордић Петковић. Чврсте организационе структуре, јасним и прецизним језиком, студија, из угла теорије рода, језгровито приступа феномену модерне игре, односно кореодраме, њеним најзначајним стваратељкама у Србији – стожерима афирмације уметничког стваралаштва жена.

На самом почетку, јасно се уочава прецизна подела поглавља студије др Вере Обрадовић Љубинковић. Монографију Кореодрама у Србији у 20. и 21. веку: родна перспектива чине: „Увод“, најобимнији сегмент о појму кореодраме, уметничким утицајима и стваратељкама, затим „Дискусија или разматрање феномена кореодраме“, „Закључак“, „Литература“ и „Додаци“, међу којима су и насловница часописа „Der Tanz“ и плакат за 18. Битеф. Вредно је издвојити, унутар „Увода“, сегмент о компаративној анализи стваратељки кореодраме у Србији у контексту питања и односа према браку, породици, телу, (ауто)поетици кореодраме, утицају просветитељских идеја (само)образовања и потоњим следбеницама модерне игре у Србији.[2] Такође, нарочито су драгоцени, поступно израђени и систематично организовани, биограми четири кореографкиње, играчице и педагошкиње чије стваралаштво представља анализирани корпус монографије, а то су: Мага Магазиновић (1882–1968), Смиљана Мандукић (1908–1992), Нада Кокотовић (1944) и Соња Вукићевић (1951).

У компаративној анализи, ауторка проницљиво запажа да се у 20. веку слободним, модерним плесом баве углавном жене, те методолошки приступ из перспективе рода знатно одређује један од значајних циљева студије – афирмација доприноса жена у домену уметности игре. Студија очевидно подразумева изразито јасну систематизацију и (ре)интерпретацију прикупљених, донедавно расутих, података из бројних извора, литературе и периодике о континуалном развоју кореодраме у Србији током 20. и у 21. веку, и то у контексту деловања светских кореографкиња, попут Исидоре Данкан (Isadora Duncan), Марте Грем (Martha Graham), Пине Бауш (Philippina „Pina“ Bausch). Насупрот класичном балету као „строгој“ форми илустративности и декора, кореодрама као „мека“ форма, подложна импровизацији и слободи, стреми самоспознаји и индивидуализму.

Пре приступа појединачним корпусима кореографкиња, разумевши кореодраму као „универзални, друштвено-позоришни, односно естетски, антрополошки, социолошки, па и психолошки феномен“,[3] ауторка покушава да пружи властиту дефиницију кореодраме као семиотичке сценске праксе која се служи комбинацијом вербалног и знатно већег удела невербалног, при чему обични покрети стичу естетска својства. Као што ће у епилошком разматрању феномена кореодраме нагласити, у разјашњавању појма ауторка налази корене кореодраме у дионизијској театрологији и сагледава је као ритуалну игру која обузима тело и ум, ничеански, кроз призму дијалектичког помирења аполонијског и дионизијског принципа. Иако наглашава да је кореодрама била саставни део опера, а потом постала аутономна, ауторка истиче њену ритуалну етиологију, но, зачудно, бар у својој монографији као сажетој верзији дисертације, не разјашњава и њену етимологију.[4] И поред модификација спољашњег типа, утицаја италијанске commedia dell'arte и особеног жанра балета-пантомиме (ballet d'action), услед кризе класичног балета, кореодрама се парадигматски успоставља у експресионистичком немачком плесном театру 20. века (Tanztheatar) као театар покрета, физички театар, плесно позориште, плесна драма.

Ауторка монографије поступно уводи читаоца у сваки понаособ опус четири кореографкиње уз незаобилазан биографски контекст. Нову форму плесног театра Маге Магазиновић ауторка назива епско-патриотском кореодрамом, истичући двоструки пионирски подухват кореографкиње – борбу за равноправност кореодраме са другим формама и борбу за равноправност жена у патријархалној средини, односно најјасније усвајање феминистичке мисли истицањем значаја педагошке идеје и уметности као средства изражавања субјективитета. Схватање модерне игре као изражавања живота у слободном простору, ауторка проналази и код Смиљане Мандукић чија уметност покрета сажима вајарство, сликарство, поезију и музику. Идеју повезаности слободне игре и жене Магазиновићева и Мандукићева деле, док се Магазиновићева ослања на грчко образовање и схватање тела,[5]Мандукићева преузима естетику еуритмије као духовног израза у флуидности телесног покрета. Термин кореодраме ауторка везује искључиво за рад Наде Кокотовић, чију плесну драму, као и у случају Соње Вукићевић, назива политичком кореодрамом. Код обе савремене кореографкиње ауторка запажа снажан антиратни став и перформативност тела као живљене историје, аутентичног тела, разодевеног и ослобођеног, мислећег и естетски освешћеног.

Поред тумачења кореодраме као симбиозе ничеанске дихотомије, ауторка износи и две теоријски занимљиве опсервације. Најпре, ауторка тумачи игру, у маниру Ролана Барта (Roland Barthes), као телесну „скрипцију“ која настаје и нестаје у простору, а граматику тела упоређује са писмом (l'écriture). Надаље, као синтетички облик уметничке праксе, кореодрама је двоструко одређена: као знак, семиотика тела и као intentio corporis, мотив тела и његова интенционалност која настаје у укидању дихотомије духа и телесности, у дијалектичкој кретњи бића, corpus mobile, односно „чисте дестиловане мисли“ и тела.

Студија Кореодрама у Србији у 20. и 21. веку: родна перспектива Вере Обрадовић Љубинковић сувисло испитује феномен кореодраме као општег, а опет дубоко личног језика тела без еротског предзнака у контексту живота и дела четири кореографкиње. Анализа конкретних поетика стваратељки кореодраме, као и самог одређења хибридног жанра, варира између спољашњег и иманентног приступа, при чему ауторка не залази у дубинску анализу. Вероватно услед фрагментације текста дисертације, монографија, у мањој мери, нужно трпи одређене недостатности и притом задржава академски дискурс. Свакако, монографија представља пуну афирмацију стваратељки кореодраме на простору Србије и вредан увод у кореодрамски израз као par excellence филозофски и естетски феномен који испитује социолошка, политичка и, у најширем смислу, антрополошка питања.