Циљ овога рада је анализа друштвенокритичких аспеката приповијетке „Је ли крива судбина?”, коју је бугарски писац Љубен Каравелов (1834–1879) објавио на српском језику. Полазимо од хипотезе да ова приповијетка садржи снажну критику потчињавања и породичног насиља, те да као таква није до сада теоријски и текстолошки разматрана. Овај сегмент приповијетке „Је ли крива судбина?”, а мањим дијелом и осталих Каравеловљевих приповједака на српском језику, у овом раду смо анализирали са феминистичког теоријско-методолошког становишта. У структури рада издваја се и контекстуализација ових приповједака, али и саме улоге Љубена Каравелова у српском друштву друге половине 19. вијека, прије свега у свјетлу његовога дјеловања у Уједињеној омладини српској. У раду су дати и теоријско-историјски аспекти сагледавања породичног насиља и потчињавања, почев од есеја „Потчињеност жена” (“The Subjection of Women”) Џона Стјуарта Мила. Теоријска и текстолошка анализа потврђују уводну хипотезу и показују да у приповијетки „Је ли крива судбина?” постоји доминантан критичко-феминистички слој који проистиче из друштвеног ангажмана, али и критичке филогиније Љубена Каравелова.

У раду се разматра моделовање односа између девојке и воде у различитим мотивима усмених лирских песама, начини на који саме жене које те песме певају виде себе у свету и како се жена у традицијској култури позиционира у односу на опозицију природа/култура. Указује се на амбивалентност поменутог односа. Будући да песме моделују воду као девојчин простор, али и као простор где је она угрожена, показује је позиција жене између природе и културе. Девојке у лирским песмама владају плодоносним, стваралачким и лековитим моћима воде, оне су господарице водене стихије и слободно се крећу у акватичком пејзажу, али су у додиру с водом и угрожене и у њој се утапају. Иста двострукост уочава се и када се посматра однос лирских песама с мотивима девојке и воде према патријархалном поретку – оне га могу потврђивати или га могу преиспитивати.

Текст представља сажет приказ сарадње признате и утицајне српске књижевнице Јелене Димитријевић (1862–1945) са елитном хуманитарном организацијом Коло српских сестара током прве половине XX века. У његовом фокусу је званично гласило овог женског удружења, календар Вардар, који је објављиван у две етапе (1906–1914. и 1921–1941. године). Текст нуди детаљан попис и анализу књижевних прилога Јелене Димитријевић у Вардару, који се, како се испоставља, може окарактерисати као феминофилан, тек донекле и као женски, али не и као феминистички часопис. Истраживање се врши како у циљу додатног осветљавања уређивачке политике овог листа и идеологије КСС у целини тако и ради стицања нових увида у стваралаштво Јелене Димитријевић.

Рад даје увид у процес декриптовања и садржај друге, необјављене књиге путописа Седам мора и три океана српске списатељице Јелене Ј. Димитријевић. У првом делу су детаљно и систематски изложене етапе, изазови и тешкоће у декриптовању рукописа Јелене Димитријевић на коме је радило шест истраживача са пројекта Књиженство. У другом делу дата је прегледна анализа декриптованог текста с освртом на кључна места поетике и естетике Јелене Димитријевић. У првом плану, намера је да се покажу интерпретативни резултати тог тимског рада на једном заборављеном рукопису. Најзад, крајњи циљ рада је да се настави афирмација богатог књижевног опуса те српске књижевнице и светске путнице која последњих година завређује све више пажње како уже стручне тако и шире читалачке публике.

Аутори у раду представљају и објашњавају спроведено истраживање о пореклу Лујзе Ст. Јакшић, наставнице Више женске школе у Београду и ауторке прве граматике енглеског на српском језику. Генеалошко истраживање, подстакнуто посебним детаљем из литературе, тачније Писмима из Солуна Јелене Димитријевић, симптоматично је текло у неколико поступно описаних фаза, указавши на бројне несагласности биографских података унутар корпуса претраживаних извора и докумената. Премда се представљено истраживање не поставља у хоризонт коначних одговора и решења, аутори образлажу епистемичку вредност личног документа, значај дигиталне грађе и научну релевантност сличних испитивања у контексту хуманистичких наука.

Овај рад бави се приказом жена у ликовној уметности и просторима који су им додељени на платну на почетку 20. века, са кратким освртом на развој феминистичке критике историје уметности, затим положајем прве генерације сликарки из школе Ристе и Бете Вукановић, те сликарским образовањем и ликовним радом Анђелије Лазаревић. У тексту су наведене слике које називима и, посебно, композицијама омогућавају да разумемо положај жена тога доба и показују да је у визуелним приказима постојала одређена схема делом заснована на патријархалној идеологији. Указује се и на поједине ликовне критике које дају увид у неравноправан положај сликарки у односу на сликаре. У том и таквом друштвеном контексту, стварала је књижевница и сликарка Анђелија Лазаревић, чији је мали број слика и акварела сачуван.

Катарина Богдановић (1885-1969) била је филозофкиња, педагошкиња, књижевница, књижевна критичарка, историчарка књижевности, те међу првим женама, заједно са Паулином Лебл-Албалом, које су написале средњошколски уџбеник у Србији. Спада у ред најзначајнијих жена у историји Крагујевца и најистакнутијих интелектуалки у време када је мало која жена смогла храбрости и снаге за интелектуално успињање и друштвени активизам. Овај текст написан је из перспективе женске историографије, те се у њему користе примарни и секундарни историографски извори. Анализиран је животни пут Катарине Богдановић, од друштвене аутсајдерке (с позиције рода и припадности нижем друштвеном слоју), до врха професионалне пирамиде (била је једна од две прве директорке средњих школа у Србији). Као параметар успеха, Катарина Богдановић је у први план истицала могућност слободе избора.

Подстакнута идејама другог таласа феминизма, Марџ Пирси пише Жену на ивици времена, у којој на практичан начин покушава да примени теоријске поставке својих претходница и савременица. У њеном делу могу се наћи одјеци теорија Симон де Бовоар и Шуламит Фајерстоун, уз помоћ којих ствара Матапоисет, утопију у којој се цело друштво труди да напредује заједно. У овом раду ћемо се бавити анализом начина на који Пирси изврће и обесмишљава неке константне категорије данашњице као што су класа, род и раса да би створила своју утопију. У првом делу ћемо обратити пажњу на Конину садашњост, на њен положај као Мексиканке из нижег слоја друштва у Америци, то јест, као особе на маргини друштва. Анализираћемо и представе мајчинства у таквим околностима. У другом делу ћемо се фокусирати на начине на које Пирси ствара праведније друштво које се огледа кроз родно неутралан језик и родно неутралне људе, друштво у коме нема хијерархије која Кони спутава у њеној реалности. Посебну пажњу обратићемо и на концепт укидања биолошке породице, што је значајна основа таквог друштва. Укидајући традиционалне категорије садашњости, Пирси нам показује не бољу будућност, већ будућност једнакости која позива читаоца да преиспитује дате вредности и да ствара нове.