Након књига За храброст и хуманост, Болница шкотских жена са Србима и у Србији (Београд 2007) и Из постојбине јавора: канадско-британска медицинска и хуманитарна помоћ Србији у Првом светском рату (From the Homeland of Maple Tree – The Canadian-British Medical and Humanitarian Help to Serbia in the First World War) (Београд 2013), Славица Поповић Филиповић[1] се појављује са делом које по њеним речима „обухвата друштвене прилике у Србији крајем 19. и почетком 20. века, с посебним освртом на женску борбу за женску равноправност.“ Реч је о веома обимној студији, подељеној у тринаест поглавља, која није посвећена само Ани Христић и њеној породици, већ и многим значајним женама, родоначелницама и утемељитељкама женског покрета, које су истовремено биле веома значајне у разним областима живота: здравство, образовање, уметност... Посебну вредност овој књизи даје ауторка својим истраживачким доприносом, будући да је предано прегледала и прочитала аустралијску, новозеландску, енглеску и америчку дневну штампу, и тако по први пут, публиковала на српском језику вести из ње, које су се односиле на догађаје из балканских ратова, Првог светског рата и периода између два светска рата, као и на читав низ личности. На самом почетку књиге Храброст између редова налазе се предговори на српском и енглеском језику (превeo их је Боб Филиповић), а сви документи које је ауторка користила и навела у књизи цитирани су у оригиналу, на енглеском језику.

У првом поглављу Ани Христић, унука Николе Христића ауторка детаљно описује родбинске односе ове значајне породице, пореклом цинцарске, а насељене у Сремској Митровици. Анин отац био је Љубомир Н. Христић, као млад потпоручник био је стипендиста царске војне академије у Петрограду. До познанства са Иркињом Елизабет Беси О’Брајaн дошло је у Познању, где је она радила као гувернанта у грофовској породици Свинарски, а он као капетан у руском коњичком пуку. У браку су имали две кћери и једног сина.

Ани Христић је рођена 1885. у Београду, где је и стекла основно образовање. Током 1897. породица Христић напушта Београд и одлази у Петроград где је њен отац обављао дужност војног изасланика.[2] Гимназију, као и студије уметности, успешно је завршила у Лондону. Дипломирала је 1909. на Универзитету у Лондону (The School of Arts, The University of London), као једна од малобројних студенткиња. Тада је постала сарадница дневних новина Дејли Експрес, а заједно са мајком се активно укључује у женски покрет.[3] Објављивала је књижевне прилоге под псеудонимом Обрен Саветовић.[4] Током 1910. одржала је предавање о књижевном раду Ђуре Јакшића и Лазе К. Лазаревића у Словенском клубу у Лондону. Превела је на енглески језик Лазаревићеву приповетку Први пут са оцем на јутрење.

Истовремено, у овом поглављу сазнајемо и даљу судбину њене рођене сестре Џени-Иванке (добровољне болничарке у Првом светском рату, рођ. 1891. у Београду),[5] као и брата Николе.[6]

Четврто и пето поглавље Жене Србије у време балканских ратова и Ани Христић извештава у време балканских ратова врло сликовито и у појединостима говоре о укључивању жена у Србији у образовне, културне, научне и родне европске токове, као и о напорима Ани Христић да обавести европску и светску јавност о њима, уз то, дајући конкретан пример личне храбрости и ангажовања.

Њени напори највише су дошли до изражаја током Првог светског рата, нарочито оснивањем укупно десет Болница шкотских жена у Србији (The Scotish Women’s Hospital, SWH) у: Крагујевцу, Младеновцу, Лазаревцу, Ваљеву, Ђевђелији и Солуну, на Корзици, на Солунском фронту, Добруџи и Руском фронту док је десета болница основана за туберкулозне болеснике у Француској.

Ани Христић је позвала др Елси Инглис да се придружи Другој болници и да обавља преводилачке послове, односно да Шкотланђанке подучава српском језику, уз обављање новинарских послова.[7] Будући да су ратна разарања била праћена великим људским жртвама, а њихов број је далеко премашивао санитетске могућности Ваљева, Ани и Елизабет Христић су својим многобројним апелима у британској штампи и штампи Комонвелта, успеле да анимирају велики број донатора и филантропа и да тако формирају „Мисију Христић“ у Ваљеву, свакако и уз подршку Српског потпорног фонда. Неуморно су анимирале и Црвени крст.[8] Захваљујући њиховим напорима, западноевропска, америчка и аустралијска јавност су одлично упознате са ратним страхотама у Србији током 1915. и 1916. године.

Ани Христић је велики део времена посвећивала и раду у женским друштвима и организацијама. Споменуто је већ њено предавање из 1909. у Лондону које је одржала испред Српског народног женског савеза на Међународном женском конгресу за право гласа.[9] Од 1924. до 1936. била је на дужности секретарке Међународног женског савеза (the International Council of Women). Са Јеленом Лозанић, заступала је жене из Србије на Међународном конгресу сифражеткиња у Женеви 1920,[10] а у истом граду, али 1927. била је представница на Међународном конгресу жена. У периоду између два светска рата, радила је као стална дописница из Лондона за Њујор Викли (New Jork Weekly). Током Другог светског рата, помагала је југословенске ратне заробљенике, заједно са краљицом Маријом Карађорђевић.[11] Ани Христић је преминула 4. јуна 1977. у болници Св. Терезе (Bath, Gloucestershire).

Животна прича о Ани Христић јесте главна нит ове књиге, која нас истовремено упознаје са ратним дешавањима, превасходно у балканским ратовима и у Првом светском рату, огромном хуманошћу и пожртвованошћу жена из Србије, Шкотске, Енглеске, Ирске, Аустралије, Новог Зеланда. Богатство новинских извора то документује на најбољи могући начин.

Књига Светлане Поповић Филиповић представља значајан допринос проучавању историје здравствене културе у Србији,[12] такође и развоја и историје женских удружења и њихових активности у борби за родну равноправност. На сликовит, али и документован начин описује допринос и хуманост лекарки и болничарки из Шкотске, Енглеске, Ирске, Аустралије, Новог Зеланда, САД, Белгије, Данске и других земаља у превазилажењу ратних страхота, али и успостављању и развоју здравственог система у Србији у складу са савременим принципима његовог функционисања, што све заједно јесте универзални културни и цивилизацијски допринос.[13] Цео текст књиге Храброст између редова праћен је великим бројем фотографија, компетентном и разноврсном литературом и именским регистром што само по себи ауторкин напор чини садржајнијим.