У раду се анализира стваралаштво Смиље Ђаковић. У првом делу текста даје се преглед истражених података о животу ове ауторке, као и анализа досадашње рецепције њеног стваралаштва и коментара о њеном животу. Главни део рада чини тумачeње приповедака Смиље Ђаковић у контексту (женске) ратне прозе и експресионистичких књижевно-уметничких поступака и тематских оквира. Реч је о ауторки која је писала под псеудонимом и чије су приповетке штампане искључиво у часопису Мисао чија је власница била од 1927. године. Псеудоним (Јованка Петровић) под којим је штампала приповетке тек је недавно разрешен што је довело до сазнања да је власница часописа уједно и једна од његових ауторки и сарадница. Овакав стицај околности учинио је да до сада стваралаштво ове ауторке, као и њен политичко-културни рад, нису били предмет систематичнијег научног истраживања и књижевно-историјског тумачења. Услед тога, ова студија се сврстава у пионирске текстове о књижевници, власници часописа, учесници Првог светског рата и хероини међуратне српске књижевности и културе, а базирана је на настојању да се невелик опус ове ауторке контекстуализује не само у периодичком окружењу у коме је штампан, већ да се из њега екстрахује и смести у оквир (женске) међуратне приповетке, те да се покаже тематско-мотивска, композициона, симболичко-значењска специфичност, као и иновативност у увођењу и изградњи нових главних јунакиња.

Књига Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907) сагледава се у контексту модернистичких и авангардних тенденција уочи и након Првог светског рата. Издвојени су концепти и наративи који је смештају на позицију весника ових тенденција у српској култури – полицентризам, периферија као простор иновације, бергсоновско разумевање традиције, привилеговање неепских стваралачких образаца, „напад на институцију уметности“ у грађанском друштву. Рад је замишљен и као прилог проучавању авангардне уметности коју су стварале жене у српској култури.

Етнографски рад Јелице Беловић Бернаджиковске, усмерен ка класификацији и развоју орнаментике, као и везилачким техникама, обележило је снажно позиционирање народне текстилне уметности у контексту јужнословенског фолклора. Овакав научни приступ обојен је идејама о индивидуалности јужнословенског веза, специфичном народном духу који прожима овај вид стваралаштва и изразитом прожимању различитих врста уметности, пре свега поезије и текстилне орнаментике. Посматрајући народни вез у контексту ширег фолклорног наслеђа, ауторка указује на значај и комплексну природу стваралачког процеса као споја традиције и индивидуалног талента. Схватање народног веза као материјализације народне мисли, осећања и традиције допринело је да студије Јелице Беловић Бернаджиковске представљају праве ризнице кратких фолклорних форми, одломака, веровања и других одјека народног духа.

The paper points to the unique cultural project in the works of Serbian writer Jelena Dimitrijević (1862-1945), inspired by the imagery of Turkish harems and relations among women living in them. Dimitrijević distinctly oscillated between two cultural paradigms: that of the East (Orient) and that of the West (Occident). We can distinguish three stages of Dimitrijević’s “Turkish project” – stage one is represented by her works Letters from Niš on Harems 1897, or a tame and hybrid world of the Turkish-Serbian province; stage two by Letters from Salonika (1908), or the fascination with the Young Turk revolution and the cover cloth controversy; and stage three by the novel Nove (1912), which speaks about the disappointment with the westernization of Turkish women. All these works were marked by deep transgression, the transforming process that reaches deep under the surface of normative societies. Deep transgression denotes the historical and geopolitical (also geopoetical) conjuncture in which a character, a group of characters, or a represented culture as a whole, cannot be designated by any single label. This means that he or she (or they) belongs to more than one established category, which makes them outsiders in all the cultural contexts they are attached to. In most of the cases, overcoming these differences is a utopian project, breeding conflicts the plot is based on, eventually yielding difficult situations and an unhappy outcome.

Јелена Димитријевић је више позната по својој књижевној делатности него по свом друштвеном, патриотском и хуманитарном раду. Била је чланица три женска друштва у којима је активно радила. Тај део живота Јеленe Димитријевић до сада није био довољно познат и представљао је прави изазов за истраживање. Показало се, на крају, да је редовна чланица Нишке подружине Женског друштва први пут постала 1881, а од 1898. била је и члан Литерарног одбора часописа Домаћица. До сада није било познато да је Јелена 1903. године била и чланица друштва Одбора госпођа „Књaгиња Љубица“ о чему су пронађени подаци. Нешто је боље позната њена делатност у оквиру Кола српских сестара, а нарочито њена сарадња у календару Вардар. У овом периоду упознала је и започела дугогодишње пријатељство са Делфом Иванић, са којом ће сарађивати и у Народном женском савезу. Све ово указује и на то да је Јелена Димитријевић била посвећена, осим књижевном стваралаштву, заштити слабијих, пре свих жена, деце, али је подржавала и борбу за национално ослобођење српског народа на територији Османског царства и Хабзбуршке монархије.

У жељи да укаже на књижевно-историјски значај романа Нове Јелене Димитријевић, овај рад истражује недоследности у вези са наводним награђивањем овог романа, које се у литератури појављују већ више од једног века. Преиспитујући текстове где се говори о награди Матице српске, ауторке одбацују ту могућност позивајући се на релевантне записнике ове институције. У наставку се разматра знатно учесталији и, по свему судећи, старији податак да је награду доделила Српска књижевна задруга, која је роман и штампала. Резултати у великој мери потврђују хипотезу да је само објављивање романа у Cрпској књижевној задрузи награда о којој се касније почело писати као о независном признању. Кључни доказ ауторке проналазе у Историји Српске књижевне задруге, где се наводи да су на расписан конкурс приспела четири рукописа, а да је прихваћени роман Нове Јелене Димитријевић „штампан као и свако друго дело, а не као победник на конкурсу”.

Фатма Алије (1862-1936) је прва турска романсијерка. Кћи је прослављеног историчара, правника, теолога и државника Ахмета Џевдет-паше који је био прототип конзервативног интелектуалца али и државног реформатора. Обе његове кћери, Фатма Алије и Емине Семије стекле су завидно образовање, знање француског језика, филозофије, књижевности и уметности. Фатма Алије је написала пет романа и више чланака посвећених углавном питањима положаја жене у традиционалном турском друштву. Овај рад ће бити посвећен њеном првом самосталном роману Разговори објављеном 1892. године у коме се по први пут у турској историји из угла једне жене дотиче питања интимног света жене, прве љубави, слободе избора. Иако је за своје време храбро покретала питања женске еманципације, Фатма Алије је остала привржена традиционалном исламском погледу на свет и положају жене. Упркос невеликој књижевној вредности њених дела, Фатма Алије је поставила темеље турског књиженства. Њено дело представља незаобилазан извор за изучавање турске женске књижевности која је до данас дала низ истакнутих имена и дела. Приметно је да се у последње време у Турској поклања све већа пажња Фатми Алије која је дуго времена била заборављена и прећуткивана од стране историчара турске књижевности.

Овај рад бави се анализом текстуалне политике романа Равнотежа и антрополошких есеја Светлане Слапшак, које је ауторка објављивала или као самосталне публикације или у оквиру уредничке рубрике у феминистичком и антиратном часопису из деведесетих година прошлог века − ProFemina. У анализи се испитује однос две супротстављене идеолошке парадигме – феминистичке и националистичке, у пољу књижевне продукције. Поставља се следеће питање: на који начин поетика романа објављеног више од две деценије након покретања ProFemine, као једног од гласила феминистичке и мировне контрајавности, кореспондира са њеном уредничком политиком? Та уредничка политика почивала је на уверењу да активизам, теорију и књижевне текстове повезују дискурзивне стратегије којима се афирмише или негира дати друштвено-политички контекст. Стога је за разумевање кључних места у роману Равнотежа неопходно узети у обзир и феминистичке идеје изнете у ProFemini, које су биле део стратегије отпора репресивном и националистичком режиму из деведесетих година двадесетог века.

This paper aims to exhibit and discuss the outcomes of a major feminist project in Serbia, which lasted from 1998-2004, and resulted in two volumes, including more than 60 authors, under the title “Mapping Misogyny in Serbia: Discourses and Practices” (Vol. I, 2000 and Volume II, 2004). The project started after the defeat of civic protests in 1996-1997, when the civic movement in Serbia became largely discouraged in its efforts to overthrow Milošević, and was conceived and conducted with the purpose to empower and recover the feminist intellectual scene, which was at that time, severely disillusioned about the possibility of positive political and social change. The intellectual aim of the project was to deconstruct misogyny as a cultural practice and a discourse, in very different domains of social life, and at different social levels. The specificity of the project was that it was conceived and carried out as a ‘patchwork’ project in a post-modern sense: it was a multidisciplinary ‘patchwork’ project based on different genres, including essays and academic texts, as well as visual contributions. The nature of the project thus corresponded to the nature of the phenomena in question, misogyny, which takes many different forms. The contributions provided for theoretical steps towards a better understanding of the social phenomenology of misogyny and it created contextualized knowledge about the gender regime in Serbia.

У овом раду представљамо резултате анализе родних стереотипа у уџбеницима који се користе за извођење наставе шпанског као страног језика у средњим школама у Србији. Поред резултата, наводимо и њихове импликације. Корпус чини шест уџбеника који су објављени у 21. веку од стране шпанских издавачких кућа са дугом традицијом у објављивању дидактичког материјала за шпански као J2. Поред теоријског дела, у ком има речи о терминима род и пол, значају школе и уџбеника у преношењу родних идеологија, испитујемо родне стереотипе у текстовима и илустрацијама, чије постојање може имати утицаја на развој родних идеологија и конструисање родних идентитета код младих. Резултати овог квалитативног истраживања указују да, упркос тенденцијама издавачких кућа да се присуство родних стереотипа у уџбеницима сведе на минимум, они и даље бивају присутни, што се објашњава патријархалним културним моделима шпанског друштва у чијим оквирима је анализирани наставни материјал настао и непостојањем општеприхваћених стандарда за избегавање сексизма у уџбеницима.

Драгиња-Драга Марић, у сликарству позната као Лиза Крижанић (1905-1982), била је део елитних уметничких кругова међуратног Београда. Заједно са својим супругом Пјером Крижанићем, била је као стожер млађе генерације уметника који тек долазе, али ни до данас није стигла место које заслужује у историји српског сликарства. У овом раду представљена је њена биографија, као покушај да се шира академска јавност обавести о овој занимљивој личности и талентованој сликарки.