Слободанка Пековић изградила је своју научноистраживачку каријеру у Институту за књижевност и уметност у Београду, одакле је отишла у пензију у највишем звању, као научна саветница. У Институту за књижевност и уметност радила је на пројектима Речник књижевних термина, Историја српске књижевне критике, Историја српске књижевне периодике. Ауторка је бројних студија и монографија, међу којима су и Основни појмови модерне (2002), Јелена Димитријевић, Писма из Ниша о харемима, приређивање и предговор (1986), Велимир Живојиновић Масука, Одабрана дела (приређивање, избор, поговор, хронологија живота) (2005), Исидорини ослонци (2009), Књижевност у функцији „принуде“ (2010). Од 2011. учествује у раду пројекта Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године.
Непосредан повод за разговор са Слободанком Пековић о изучавању женске и феминистичке периодике јесте њена најновија књига Часописи по мери достојанственог женскиња (2015).
Већ неколико деценија бавите се пре свега женском периодиком, као и женском књижевношћу и културом уопште. Kако сте се заинтересовали баш за ово поље? Како су изгледали сами почеци вашег истраживања женске периодике?
Ако и у књижевним истраживањима постоји in и out (а ја мислим да постоји), онда је у седамдесетим па и у осамдесетим годинама прошлог века далеко од сваког озбиљнијег проучавања била помисао да се неко посвети „женској књижевности“. Проучавала се проза, поезија, драма, критика. То су били главни токови и само су они доносили признање да се бавиш озбиљним стварима. Институт је ипак био посебна установа са могућностима које су се ту и тамо појављивале. Велики пројекти попут Свезака или Речника књижевних термина били су прозори који су пружали увид у могућности најразличитијих истраживања. Али тек са Историјом српске књижевне критике појавиле су се прве пукотине у оклопу „озбиљности“. У ту едицију су укључени политички неподобни ствараоци, заборављена грађанска елита и религиозни мислиоци. Појавила се „периферија“ као узбудљиво подручје другачијег приступа. У Лондону сам открила да постоје многи путеви којима се може ићи. Књижевност у егзилу, мањинска књижевност, недовољно изучавани књижевни жанрови – дечја књижевност, радничка, пролетерска ... и жене ствараоци.
Са колегом Зораном Паунковићем покушала сам да Научном већу предложим да се истражује емигрантска књижевност и да се као пројекат оснују „женске студије“. Оба предлога су била одбијена. Бављење женама било је неозбиљно, јер постоје добри или лоши писци, књижевност или шунд. Било је упутно проучавати мале и мање писце, али не и списатељке иако су и оне стварале дух времена, културне и књижевне токове.
Тек када сам прешла на пројекат Историје српске књижевне периодике и од Драгише Витошевића добила задатак да на састанку пројекта говорим о Домаћици, открила сам какво се благо крије у часописима и какво су благо женски часописи. Не знам да ли је Драгиша Витошевић веровао да су женски часописи својеврсно огледало епохе или сам тај задатак добила зато што то нико други није радио, тек од тада се бавим часописима и женским часописима.
Наслов предлога који сте још седамдесетих година упутили Научном већу Института за књижевност и уметност у Београду био је „Жене и књижевност – присуство и допринос књижевница у новијој српској књижевности“. Из данашње перспективе чини се да је тај предлог написан у право време, у тренутку када се у Америци формирају први одсеци за Женске студије и покрећу први значајни часописи у овој области, те да је он био и историјски и политички и теоријски релевантан. Међутим, предлог је одбијен. Да ли сте тада или касније добили објашњење зашто? Да ли сте имали било каквих потешкоћа да наставите да се бавите женском периодиком после тога?
Напротив, тај предлог није био написан у „право“ време. Било је прерано да се научна установа бави таквим проблемима. Интересовање за „женску књижевност“ је постојало. Многи истраживачи и истраживачице су се бавили женским стваралаштвом и историјским и теоријским истраживањима. Светлана Слапшак је организовала скуп о тривијалној књижевности и тиме дефинитивно показала да и „периферија“ књижевног стварања може и треба да се проучава са пуном одговорношћу. Нада Поповић је одбранила докторску тезу (истина, у Загребу) о женском писму. Рад на женским часописима је могао да се настави и одвија без икаквих тешкоћа, али у оквиру општег пројекта о часописима.
У поменутом предлогу се врло пажљиво односите према одредници феминизам. Иако се залажете за истраживање феминистичког покрета код нас, истовремено упозоравате да је та одредница уска и делом ограничавајућа јер може да искључи неке ауторе – попут, рецимо, Јаше Томића – који су важни за „женски“ контекст. Како данас гледате на тај проблем? Шта мислите о увођењу овог термина у сам назив поља проучавања: феминистичке студије периодике (методолошки) или, пак, студије феминистичке периодике (предмет истраживања)?
И даље сам опрезна према одредници феминизам. Мислим да би ова одредница сузила поље истраживања. Феминизам је важан покрет почетком двадесетог века, важан је и данас јер без обзира на све политичке и правне прокламације стереотипи о месту, способностима и могућностима жена су и даље присутни. Феминистичке студије периодике или, пак, студије феминистичке периодике незаобилазни су термини у раду на женској периодици. Али, не би требало да се ограничимо на само тај вид истраживања јер где бисмо онда сместили оне часописе који су протофеминистички, феминофилни или само женски. Сви часописи који су омогућили женама да се искажу, који су охрабрили или одобрили њихове активности и достигнућа, подједнако су важни. Чак и они који су на супротној страни, изразито против феминизма, против женског ангажмана ван куће – важни су јер су друга, тамна страна огледала у којем се види степен људских – женских права, односно права мањина.
Иако се не може говорити о универзалној или супериорној позицији коју су женски часописи заузимали, нити да су имали пресудну улогу у одређењу положаја жена, или да су пресудно утицали на њихов уметнички исказ, они су истакли проблем идентитета и потврдили постојање „другог“. Уз њихову помоћ исказала се хетерогеност мишљења и, што је најважније, сумња у аутономију књижевности, политике, науке, културе као домена у коме оне немају шта да кажу.
Захваљујући Вашим истраживањима и стрпљивом раду започело се, како ће се испоставити, са критичким и научним (пре)вредновањима опуса неколико ауторки српске књижевности. Пре свега мислимо на опусе Јелена Ј. Димитријевић, Исидоре Секулић и Данице Марковић. Да ли сте задовољни резултатима који су дошли после Ваших првих приређивачких и уредничких односно научних подухвата?
Иако не мислим да је то моја заслуга, задовољна сам.
Када Ваша истраживања женске и феминистичке периодике сагледамо у контексту целине Ваших истраживачких преокупација (фантастика, путописна књижевност, писма и дневници, књижевна комуникација, модерна и модернизам) и тренутака када сте са сваком од њих започињали, чини се да сте увек пионирски залазили у области и методологије које ће тек касније стећи пун академски легитимитет. Да ли бисте се сложили са овим виђењем?
У једном тренутку као да су се и академске установе и сви остали који су се бавили истраживањима књижевности заморили од озбиљности и дигнититета. Занемарене књижевне врсте и оне које су биле на граници књижевности као што су путописи, писма, репотаже, дневници, љубићи, кримићи постали су прави изазов. Увек сам мислила да су скрајнуте теме, врсте или писци истраживачко поље које омогућава знатне личне слободе у тумачењу и иновације у виђењу односа културе и стваралаштва.
Још 1984. године Ђорђије Вуковић пише програмски текст „За једну историју књижевне периодике“ у ком истиче теоријске и методолошке проблеме који би се могли јавити током таквог подухвата, али и његову релевантност. Да ли сматрате да имамо довољно материјала за сличан подухват у области женске и феминистичке периодике данас? Шта видите као потешкоће у писању једне историје феминистичке штампе?
Изучавање периодике је тежак подухват у којем се не могу успоставити чврсти методолошки или теоријски постулати. Часописи су разуђен материјал, подсећају на посуду пуну течности. Док се посуда не помери имате једну слику, али сваки покрет условљава промене. У часописима је све неухватљиво па чак и то да ли је часопис стабилан или дисперзиван књижевни облик. Једино што је сигурно, то је да су часописи права слика времена, културе, односа у друштву и да формирају, или бар утврђују, књижевне норме и моде.
Када погледате данашње феминистичко издаваштво, ту мислимо и на академске часописе (рецимо, Genero и Књиженство), али и на web портале (на пример, Libela, Vox Feminae, Muf), како бисте описали нашу феминистичку (контра)јавност, њене домете, отвореност, ефекте?
Вероватно би могло и више и боље и гласније, нарочито у оваквим нестабилним временима у којима се екстремне политичке опције поново појављују па је глас (контра)јавности неопходан. Али, ипак, постоји Genero, потом и Књиженство које окупља велики број истраживача, а сам пројекат се стално обнавља и шири, тако да је прошло време нечујности или маргиналности.
