У тексту ћу пратити како се историјски конструише женски песнички субјект (субјект који пише) и женско лирско ја (лирски субјект) у поезији. Поље поезије је иницијално конструисано као поље изражавања мушког субјекта. Поставља се питање како женски субјект улази у то поље и како песникиње конструишу лирско ја у поезији, те како се то конструисање историјски мења. Теза од које полазим јесте да се поезија песникиња готово увек појављује у доминантно мушким песничким формацијама. С обзиром на то показујем како се од 1970. године у српској поезији појављују песникиње и како оне конструишу или деконструишу лирско ја у стилским формацијама критичке/веристичке и експерименталне војвођанске песничке сцене, затим у 90-им када се појављују прве женске песничке формације, до савременог феномена хибридне песме.

У раду се тумаче специфичне релације између књиге песама Тражим помиловање и Душановог законика. Показује се како је Законик као историјска и традицијска парадигма постао својеврсна „дијалошка" подлога за лирску дискусију о човеку и смислу његовог постојања. Испитивањем значењске слојевитости дела показује се и да је Законик мање историјски а више онтолошки фиксиран у лирском координатном систему збирке Тражим помиловање.

Циљ истраживања је да одреди културне моделе мушко-женских интеракција и идеале мушког и женског понашања у народној лирској љубавној поезији. Кроз социолингвистичку перспективу, рад нуди једну од могућих интерпретација народног стваралаштва и импликације за даља истраживања у истом смеру. Као примарна литература за ову анализу изабрана је Антологија народних лирских песама у издању Матице српске из 1969. која ће као већ уређен избор послужити за релевантан узорак мотива карактеристичних за народну уметност још од периода 15. века. Теоријски оквир се ослања на теорију о културним моделима и њиховој директивној снази у формирању друштва. У закључку, повезивањем мотива из песама представљене су две узрочно-последичне линије, односно два модела мушко-женских интеракција.

Tjelesna metaforičnost zauzima središnje mjesto u stvaralaštvu hrvatskih dramskih spisateljica najmlađeg naraštaja (rođenih početkom 80-ih godina 20. stoljeća). Autorice poput Lane Šarić (Meso), Diane Meheik (Jerihonska ruža), Marije Škrlec (Posljednji intervju s vampirom) i Dijane Protić (Tranzicijski after party) rekonstruiraju ženska traumatska iskustva u kojim posebnu ulogu igra tijelo koje propada, koje pati i koje otkazuje poslušnost. Autorice pokušavaju verbalizirati i osvijetliti tjelesne tabue koji su u javnom govoru (književnom, medijskom, političkom) još uvijek prešućeni. U analiziranim dramama pojavljuju se prikazi radikalnog i nasilnog raspolaganja svojim ili drugim tijelom, opisi ženskog tijela koje se ne uklapa u idealni tip, dakle – bolesnog, blokiranog, slabog, silovanog, povrijeđenog, izmučenog – potpuno drugačijeg od onih koja vladaju medijskim prostorom. U dramama koncipiranim kao politički angažiranim, kreativnim i feminističkim reakcijama na problem nasilja, diskriminacije i marginalizacije stigmatiziranih pojedinaca tijelo je objekt društvene prisile, zakonskih mjera i seksualne i ekonomske razmjene, te tako u mnogim reprezentacijama ono osuđuje ženu svodeći je na tjelesnu razinu i lišavajući je subjektiviteta. Najmlađe autorice opisuju žensko tijelo kao mjesto društvene, političke, kulturne i zemljopisne inskripcije, proizvodnje ili konstitucije. Umjetnice su posvetile svoje drame temama krize identiteta, dehumanizacije, kulta ljepote i mladosti, masovne (s)eksploatacije i drugim koje izmiču prikazivanju jer se ne usklađuju s dominantnom ideološkom matricom.

Савремена српска драма обележена је у великој мери женским ауторским сензибилитетом, што не показује само присутност имена као што су Биљана Србљановић, Милена Марковић, Маја Пелевић, Милена Богавац итд., него и сама промена дискурса и форме драмског текста. Ове промене највидљивије су управо у драмама Милене Марковић: од фрагментарности до лиризма, од егзибиционизма перформанаса у телу класичног драмског патоса до кабареа историјске драме. Феминистичка теорија, критика и филозофија, а нарочито утопијски идеализам и радикални језик сајберфеминисткиња (Дона Харавеј), као и храброст преиспитивања граница сопствених теоријских постулата постфеминисткиња (Џудит Батлер), у овом тексту су платформа дијалога с текстовима Милене Марковић.

Rad razmatra ženske likove u četiri filma režiserki Jasmile Žbanić i Aide Begić pod aspektom stvaranja identiteta u složenim procesima društvenih promjena prošla dva desetljeća u Bosni i Hercegovini. Filmovi prikazuju žene uglavnom u teškim socijalnim uvjetima, ali i pod znakom promjenjene kulturne paradigme. Ti filmovi diskutiraju o različitim modelima rodnih odnosa na temelju rodnih uloga u bivšoj Jugoslaviji, ali i današnjice u globaliziranom svijetu kroz žensku psihologiju. Rad ih istražuje u povijesnom i vjerskom kontekstu, pod generacijskim i socijalnim aspektima, te u rodnom odnosu. Dok su neki likovi zarobljeni prošlošću-teško traumatizirane žene ili djevojke u pubertetu-većina gleda u budućnost, traži nove uloge i kritički ispituje nove modele ženskog identiteta. Analizirani filmovi ne podržavaju model samoviktimizacije, problematiziraju sadašnje stanje i zauzimaju se za jake i autentične žene.

Почетак женског организовања у Србији пада у средину седамдесетих година 19. века, за време Босанско-херцеговачког устанка. Само деценију раније у редовима Уједињене омладине српске расправљало се о томе да ли женe могу да буду њени равноправни чланови, те како могу да допринесу остварењу националног уједињења. Жене су проглашаване чуварима традиције и васпитачицама омладине у националном духу. У случају ратне опасности од њих се очекивало да оснивају болнице и негују рањенике. Рад се фокусира на женске организације и њихову улогу у ратовима, у којима је Србија учествовала током друге половине 19. и почетком 20. века. При том се покушава одговорити на питање како су оне саме вредновале свој национални ангажман и допринос током ратова.

Овај рад анализира утицај који су британски женски кругови имали на главну личност српског просветитељства − Доситеја Обрадовића. Када је Доситеј стигао у Енглеску 1784. године, случајно му се пружила прилика да се упозна са неким представницима шкотске заједнице у Лондону те са госпођом Ливи и њеном сестром госпођом Тејлор, које су активно учествовале у британском културном животу. Те су га даме саветовале о објављеним књигама, ауторима, и актуелним темама. Такође су му предложиле да преведе приче Елизабет Картер и Ане Летише Барболд, две веома популарне личности британског просветитељства.

Дора Марсден (Dora Marsden) и Мери Готроп (Mary Gawthorpe), чувене сифражеткиње, напустиле су 1911. године Женску друштвену и политичку унију (Women’s Social and Political Union). По напуштању Уније, покренуле су часопис The Freewoman – A Weekly Feminist Review. У темељу овог часописа били су дијалог и расправа. За мање од годину дана часопис је подстакао расправу у вези са бројним важним феминистичким питањима: од тога шта чини слободну жену, преко (пре)испитивања прихваћених модела моралности и сексуалности, описа друштвених и економских проблема са којима се жене свакодневно суочавају, до критичких прилога у којима се разматрало женско стваралаштво, као и репрезентације жена у уметности и књижевности. Часопис се гаси већ 1912. У овом тексту разматра се веза између живота и интелектуалног рада Доре Марсден, као и њен уреднички credo.

Рад се бави наративним стратегијaма у два епистоларна романа: Ханка (1915 и 1917) Зофке Кведер (1878- 1926), словеначко-хрватске списатељице и Једно дописивање. Фрагменти романа (1932) Јулке Хлапец-Ђорђевић (1882-1969), српске списатељице и феминисткиње која је после Првог светског рата живела у Прагу. Анализиран је утицај једне списатељице на другу – наиме, обе су биле феминисткиње које су припадале централноевропском књижевном свету и обе су радиле као културни посредници и неко време живеле у Прагу.

У раду се анализирају прозна остварења Милице Јанковић из перспективе постмодерне теоријске мисли о аутобиографији и аутофикцији. Циљ нам је да покажемо да су текстови Милице Јанковић, који су настали у периоду између два светска рата, „читљиви“ и у наведеном постмодерном кључу, то јест да је у њеној прози (а свакако и у нашој актуелној читалачкој рецепцији) већ латентно присутна аутофикција на граници између аутобиографског и романескног.

У раду се тумачи конституисање женског идентитета као Другог у збирци прича Све звери што су с тобом Бобе Благојевић. У фокусу су феномени преображаја, границе и зазорног као конститутивних начела у градњи женских ликова, како на плану карактеризације, тако и на плану језика. Истражује се утопијско-еманципаторски потенцијал метаморфоза: постајање животињом раслојава антропоцентризам филозофског мишљења и постаје општељудски феномен, који неутрализује и хуманизује полну специфичност. Истовремено, испитује се субверзиви потенцијал метаморфоза по Закон Оца, будући да постајања животињом подривају принципе репрезентације и симболизације. Теоријска платформа рада јесу ставови о граници, меланхолији, зазорном, језику Жака Лакана и Јулије Кристеве, појам телесности, тела, трауме и преображаја тумаче са аспекта феминистичких теорија о телу Џудит Батлер и Елизабет Грос, појам жеље и номадског идентитета посматра се у оквиру теоријског тумачења Рози Брајдоти, Жилa Делезa и Феликсa Гатари.

У oвoм eсejу aнaлизирa се рoмaн Jaсминкe Пeтрoвић Лeтo кaдa сaм нaучилa дa лeтим, а у oбзир се узимају пoдjeднaкo њeгoв фoрмaлни и сaдржински аспект. Пoштo je у питaњу књижeвнoст кoja тeмaтизуje jeдну фaзу рaзвoja жeнскoг идeнтитeтa, тeкст се сaглeдaвa из углa жaнрa жeнскoг Bildungsromana, у нeкoликo њeгoвих вaриjaнти. Читaњe литeрaтурe уз пoмoћ жaнрoвских клaсификaциja имa свoje хeрмeнeутичкe пoслeдицe, aли нaмjeрa oвoг тeкстa ниje дa „укaлупи“ литeрaрнo oствaрeњe Пeтрoвићeвe у грубe грaницe билo кojeг пojeдинaчнoг genusa, већ једино дa укaжe нa пoтeнциjaл рoмaнa дa будe „сaгoвoрник“ и „нaстaвљaч“ eврoпскe и нaциoнaлнe књижeвнoистoриjскe пojaвe истрaживaњa (oбликoвaњa) жeнскoг идeнтитeтa. Такође, у рaду постоји и крeтање „у супрoтнoм смjeру“, које се одражава кроз настојање дa се сазна нешто о самом сaдaшњeм eвoлутивнoм стaдиjуму женског oбрaзoвнoг рoмaнa, a сaмим тим и o кaпaцитeтимa и oпсeгу дaтoг жaнрa, кojи сe, услиjeд свoje инхeрeнтнe инклузивнoсти, крoз вриjeмe кoнтинуирaнo миjeњa.