Slobodanka Peković izgradila je svoju naučnoistraživačku karijeru u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, odakle je otišla u penziju u najvišem zvanju, kao naučna savetnica. U Institutu za književnost i umetnost radila je na projektima Rečnik književnih termina, Istorija srpske književne kritike, Istorija srpske književne periodike. Autorka je brojnih studija i monografija, među kojima su i Osnovni pojmovi moderne (2002), Jelena Dimitrijević, Pisma iz Niša o haremima, priređivanje i predgovor (1986), Velimir Živojinović Masuka, Odabrana dela (priređivanje, izbor, pogovor, hronologija života) (2005), Isidorini oslonci (2009), Književnost u funkciji „prinude“ (2010). Od 2011. učestvuje u radu projekta Knjiženstvo – teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

Neposredan povod za razgovor sa Slobodankom Peković o izučavanju ženske i feminističke periodike jeste njena najnovija knjiga Časopisi po meri dostojanstvenog ženskinja (2015).

Već nekoliko decenija bavite se pre svega ženskom periodikom, kao i ženskom književnošću i kulturom uopšte. Kako ste se zainteresovali baš za ovo polje? Kako su izgledali sami počeci vašeg istraživanja ženske periodike?

Ako i u književnim istraživanjima postoji in i out (a ja mislim da postoji), onda je u sedamdesetim pa i u osamdesetim godinama prošlog veka daleko od svakog ozbiljnijeg proučavanja bila pomisao da se neko posveti „ženskoj književnosti“. Proučavala se proza, poezija, drama, kritika. To su bili glavni tokovi i samo su oni donosili priznanje da se baviš ozbiljnim stvarima. Institut je ipak bio posebna ustanova sa mogućnostima koje su se tu i tamo pojavljivale. Veliki projekti poput Svezaka ili Rečnika književnih termina bili su prozori koji su pružali uvid u mogućnosti najrazličitijih istraživanja. Ali tek sa Istorijom srpske književne kritike pojavile su se prve pukotine u oklopu „ozbiljnosti“. U tu ediciju su uključeni politički nepodobni stvaraoci, zaboravljena građanska elita i religiozni mislioci. Pojavila se „periferija“ kao uzbudljivo područje drugačijeg pristupa. U Londonu sam otkrila da postoje mnogi putevi kojima se može ići. Književnost u egzilu, manjinska književnost, nedovoljno izučavani književni žanrovi – dečja književnost, radnička, proleterska ... i žene stvaraoci.

Sa kolegom Zoranom Paunkovićem pokušala sam da Naučnom veću predložim da se istražuje emigrantska književnost i da se kao projekat osnuju „ženske studije“. Oba predloga su bila odbijena. Bavljenje ženama bilo je neozbiljno, jer postoje dobri ili loši pisci, književnost ili šund. Bilo je uputno proučavati male i manje pisce, ali ne i spisateljke iako su i one stvarale duh vremena, kulturne i književne tokove.

Tek kada sam prešla na projekat Istorije srpske književne periodike i od Dragiše Vitoševića dobila zadatak da na sastanku projekta govorim o Domaćici, otkrila sam kakvo se blago krije u časopisima i kakvo su blago ženski časopisi. Ne znam da li je Dragiša Vitošević verovao da su ženski časopisi svojevrsno ogledalo epohe ili sam taj zadatak dobila zato što to niko drugi nije radio, tek od tada se bavim časopisima i ženskim časopisima.

Naslov predloga koji ste još sedamdesetih godina uputili Naučnom veću Instituta za književnost i umetnost u Beogradu bio je „Žene i književnost – prisustvo i doprinos književnica u novijoj srpskoj književnosti“. Iz današnje perspektive čini se da je taj predlog napisan u pravo vreme, u trenutku kada se u Americi formiraju prvi odseci za Ženske studije i pokreću prvi značajni časopisi u ovoj oblasti, te da je on bio i istorijski i politički i teorijski relevantan. Međutim, predlog je odbijen. Da li ste tada ili kasnije dobili objašnjenje zašto? Da li ste imali bilo kakvih poteškoća da nastavite da se bavite ženskom periodikom posle toga?

Naprotiv, taj predlog nije bio napisan u „pravo“ vreme. Bilo je prerano da se naučna ustanova bavi takvim problemima. Interesovanje za „žensku književnost“ je postojalo. Mnogi istraživači i istraživačice su se bavili ženskim stvaralaštvom i istorijskim i teorijskim istraživanjima. Svetlana Slapšak je organizovala skup o trivijalnoj književnosti i time definitivno pokazala da i „periferija“ književnog stvaranja može i treba da se proučava sa punom odgovornošću. Nada Popović je odbranila doktorsku tezu (istina, u Zagrebu) o ženskom pismu. Rad na ženskim časopisima je mogao da se nastavi i odvija bez ikakvih teškoća, ali u okviru opšteg projekta o časopisima.

U pomenutom predlogu se vrlo pažljivo odnosite prema odrednici feminizam. Iako se zalažete za istraživanje feminističkog pokreta kod nas, istovremeno upozoravate da je ta odrednica uska i delom ograničavajuća jer može da isključi neke autore – poput, recimo, Jaše Tomića – koji su važni za „ženski“ kontekst. Kako danas gledate na taj problem? Šta mislite o uvođenju ovog termina u sam naziv polja proučavanja: feminističke studije periodike (metodološki) ili, pak, studije feminističke periodike (predmet istraživanja)?

I dalje sam oprezna prema odrednici feminizam. Mislim da bi ova odrednica suzila polje istraživanja. Feminizam je važan pokret početkom dvadesetog veka, važan je i danas jer bez obzira na sve političke i pravne proklamacije stereotipi o mestu, sposobnostima i mogućnostima žena su i dalje prisutni. Feminističke studije periodike ili, pak, studije feminističke periodike nezaobilazni su termini u radu na ženskoj periodici. Ali, ne bi trebalo da se ograničimo na samo taj vid istraživanja jer gde bismo onda smestili one časopise koji su protofeministički, feminofilni ili samo ženski. Svi časopisi koji su omogućili ženama da se iskažu, koji su ohrabrili ili odobrili njihove aktivnosti i dostignuća, podjednako su važni. Čak i oni koji su na suprotnoj strani, izrazito protiv feminizma, protiv ženskog angažmana van kuće – važni su jer su druga, tamna strana ogledala u kojem se vidi stepen ljudskih – ženskih prava, odnosno prava manjina.

Iako se ne može govoriti o univerzalnoj ili superiornoj poziciji koju su ženski časopisi zauzimali, niti da su imali presudnu ulogu u određenju položaja žena, ili da su presudno uticali na njihov umetnički iskaz, oni su istakli problem identiteta i potvrdili postojanje „drugog“. Uz njihovu pomoć iskazala se heterogenost mišljenja i, što je najvažnije, sumnja u autonomiju književnosti, politike, nauke, kulture kao domena u kome one nemaju šta da kažu.

Zahvaljujući Vašim istraživanjima i strpljivom radu započelo se, kako će se ispostaviti, sa kritičkim i naučnim (pre)vrednovanjima opusa nekoliko autorki srpske književnosti. Pre svega mislimo na opuse Jelena J. Dimitrijević, Isidore Sekulić i Danice Marković. Da li ste zadovoljni rezultatima koji su došli posle Vaših prvih priređivačkih i uredničkih odnosno naučnih poduhvata?

Iako ne mislim da je to moja zasluga, zadovoljna sam.

Kada Vaša istraživanja ženske i feminističke periodike sagledamo u kontekstu celine Vaših istraživačkih preokupacija (fantastika, putopisna književnost, pisma i dnevnici, književna komunikacija, moderna i modernizam) i trenutaka kada ste sa svakom od njih započinjali, čini se da ste uvek pionirski zalazili u oblasti i metodologije koje će tek kasnije steći pun akademski legitimitet. Da li biste se složili sa ovim viđenjem?

U jednom trenutku kao da su se i akademske ustanove i svi ostali koji su se bavili istraživanjima književnosti zamorili od ozbiljnosti i dignititeta. Zanemarene književne vrste i one koje su bile na granici književnosti kao što su putopisi, pisma, repotaže, dnevnici, ljubići, krimići postali su pravi izazov. Uvek sam mislila da su skrajnute teme, vrste ili pisci istraživačko polje koje omogućava znatne lične slobode u tumačenju i inovacije u viđenju odnosa kulture i stvaralaštva.

Još 1984. godine Đorđije Vuković piše programski tekst „Za jednu istoriju književne periodike“ u kom ističe teorijske i metodološke probleme koji bi se mogli javiti tokom takvog poduhvata, ali i njegovu relevantnost. Da li smatrate da imamo dovoljno materijala za sličan poduhvat u oblasti ženske i feminističke periodike danas? Šta vidite kao poteškoće u pisanju jedne istorije feminističke štampe?

Izučavanje periodike je težak poduhvat u kojem se ne mogu uspostaviti čvrsti metodološki ili teorijski postulati. Časopisi su razuđen materijal, podsećaju na posudu punu tečnosti. Dok se posuda ne pomeri imate jednu sliku, ali svaki pokret uslovljava promene. U časopisima je sve neuhvatljivo pa čak i to da li je časopis stabilan ili disperzivan književni oblik. Jedino što je sigurno, to je da su časopisi prava slika vremena, kulture, odnosa u društvu i da formiraju, ili bar utvrđuju, književne norme i mode. 

Kada pogledate današnje feminističko izdavaštvo, tu mislimo i na akademske časopise (recimo, Genero i Knjiženstvo), ali i na web portale (na primer, Libela, Vox Feminae, Muf), kako biste opisali našu feminističku (kontra)javnost, njene domete, otvorenost, efekte?

Verovatno bi moglo i više i bolje i glasnije, naročito u ovakvim nestabilnim vremenima u kojima se ekstremne političke opcije ponovo pojavljuju pa je glas (kontra)javnosti neophodan. Ali, ipak, postoji Genero, potom i Knjiženstvo koje okuplja veliki broj istraživača, a sam projekat se stalno obnavlja i širi, tako da je prošlo vreme nečujnosti ili marginalnosti.