Pesništvo Drage Dejanović (1840-1871) uglavnom je ostajalo van fokusa istraživačica i istraživača koji su se zanimali za spisateljičin lik i stvaralački opus. Pažnju su, pre svega, privlačile njena nekonvencionalna (po aršinima onoga doba) ličnost i njen društveni angažman, odnosno eseji i članci posvećeni feminističkim temama. Otuda je prva asocijacija na ime Drage Dejanović feminizam, preciznije, prva srpska feministkinja.[1] Ovaj ogled je nastao iz uverenja da poezija Drage Dejanović ne pripada korpusu srpske književne „utuljene baštine“ koji ima isključivo dokumentarističku vrednost (u smislu osvetljavanja duha epohe), bez većih umetničkih vrednosti, te da ne zavređuje čitalačku/istraživačku pažnju koja bi se svodila na gest poštovanja prema izuzetnoj ličnosti njene autorke, već da njena poezija predstavlja poglavlje u istoriji srpskog pesničkog iskustva čije ponovno čitanje može da unese nove i drugačije akcente u poimanje i razumevanje ženske poetske tradicije.

U prošlom stoleću načinjeno je tek nekoliko pomaka u tumačenju i predstavljanju poezije Drage Dejanović. Početkom veka, pišući o omladinskoj romantičarskoj književnosti, Jovan Skerlić je dao afirmativnu ocenu stvaralačkog portreta Drage Dejanović, ističući da su njene „kratke lirske pesme mnogo više pesme no nevešti stihovi Milice Stojadinović“.[2] Iako je Dragine stihove ocenio kao originalne (i pored uticaja Branka Radičevića i Đure Jakšića), pripisavši im lakoću, tečnost, poletnost, a autorki, „egzaltovanoj pesnikinji“, temperament i fantaziju, te darovitost, pamet, polet, šire vidike, idealizam, volju i sposobnost za rad koje se retko sreću kod „pasivnih i nemarnih, poluorijentalnih žena srpskih“,[3] Draga Dejanović nije zavredila mesto u Istoriji novije srpske književnosti (1914), za razliku od Milice Stojadinović čijoj poeziji ju je pretpostavio u studiji iz 1906. godine.

Julka Hlapec Đorđević je tek uzgredno progovorila o Draginim stihovima, usmeravajući svoju pažnju pre svega ka njenim feminističkim idejama i esejima. Autorka je istakla da je to „poezija puna pesimizma i uzdaha“ i „odjek romantičarskog Weltschmerza i tužnih ličnih doživljaja.“[4] Sredinom sedamdesetih godina poezija Drage Dejanović je privukla pažnju Miodragu Pavloviću. Mapirajući dominantne motive i emocionalni registar u njenoj poeziji i uspostavljajući paralelu sa poezijom Danice Marković (čemu ću u nastavku teksta posvetiti više pažnje), Pavlović zaključuje da je reč o manjem liričaru prošlog veka koji „zadržava spomen u okviru intimističke tradicije naše poezije.[5] Nedugo nakon Pavlovićevog eseja, Stevan Radovanović je objavio monografiju Srpske pesnikinje XIX veka, posvetivši jedno poglavlje pesništvu Drage Dejanović. Takođe, Stevanović je uvrstio i nekoliko njenih pesama u zbornik Iz književnog stvaranja srpskih romantičarki u okviru pomenute monografije, što je ujedno i njihovo prvo preštampavanje. Iako je pesništvu Drage Dejanović posvetio više prostora no Miodrag Pavlović, Radovanovićeva zapažanja i vrednovanje njenog pesništva korespondiraju Pavlovićevim uvidima i sudu. Analizu Dragine poezije, ne skrivajući simpatije prema njenoj ličnosti, Stevanović će zaokružiti navođenjem Skerlićevih reči „Poklanjao sam punu pažnju proučavanju manjih pesnika, često nepoznatih stihotvoraca, za koje ne zna ni potomstvo ni istorija književnosti. Oni imaju više dobre volje nego talenta, više žara nego stvaralačkog umeća. Ali su zato zanimljivi kao dokument.“[6]

Pesništvo Drage Dejanović ni u prvoj deceniji 21. stoleća nije doživelo novo čitanje i prevrednovanje. Silija Hoksvort je u svom preglednom članku u okviru istorije srpske i bosanske ženske književnosti Voices in the Shadows varirala stavove Julke Hlapec Đorđević i Miodraga Pavlovića.[7] Ispisujući „genealogiju ženskog pisma u srpskoj kulturi“, Magdalena Koh je pesme Drage Dejanović ocenila „uglavnom kao neoriginalne i prilično šablonske“, pripisujući im i melodičnost i vešt, iako jednostavan stil,[8] zaključivši da su pesnikinjine ljubavne pesme mnogo zanimljivije od rodoljubivih, što je, uostalom, stav svih istraživača i istraživačica.

Izbor iz romantičarske poezije objavljen u časopisu Stanje stvari 2005. godine (broj 8/9), u kojem se nalaze i pesme Drage Dejanović, Nebojša Jovanović je naslovio Antologija „drugih“ srpskih romantičara. Oznaka „drugi“višestruko je ilustrativna u slučaju Drage Dejanović. Ona reflektuje ustaljen recepcijski model pesnikinje koji je u književnoumetničkom smislu pozicionira u „drugorazredne“ pesnike. Međutim, drugost je imanentna stvaralaštvu Drage Dejanović i u suštinskom smislu na kulturološkom pa i antropološkom planu. Jer, ako na tragu dominantnih predstava u kulturnoj i književnoistorijskoj svesti, imamo u vidu da je ikona srpske (ženske) romantičarske poezije „Vrdnička vila“,[9] pesnikinja Draga Dejanović odista predstavlja njenu opoziciju. Paradigmatičnost Milice Stojadinović Srpkinje u svoje okružje priziva asketsko (aseksualno) rodoljubivo podvižništvo i solipsističko meditiranje prirode, te religiozno nadahnuće i elegijsku refleksivnost. Njen lirski glas o ljubavi jeste negacija govora o istoj – govor je o stidu ili nedoličnosti iskazivanja ljubavnih osećanja. Višedecenijski književnoistoriografski rad samo je potcrtavao ovaj pesnikinjin lik – lik osamljene, (rodoljubivim) idelima posvećene poetese (žene) potisnute libidinalne energije koja je u potpunom saglasju sa horizontom očekivanja čitalaca patrijarhalnog miljea. „Književna slika“ Milice Stojadinović koju je utemeljio Jovan Skerlić[10] postala je deo „institucionalizovanog 'javnog' znanja“ o Milici, ali i ženskom stvaralaštvu uopšte, čije se (pred)postavke decenijama nisu dovodile u pitanje ili pak njihovo kritičko izazivanje nije imalo dovoljnu snagu da se probije kroz mrežu zvaničnog (maskulinog) kritičkog diskursa. Čini mi se da tu treba tražiti zasade prenebregavanja pesništva Drage Dejanović, dakle u kulturološkoj (ideološkoj) patrijarhalnoj paradigmi koja je podupirala istoriografisanje književnosti.

Julka Hlapec Đorđević je planirala da napiše studiju o Dragi Dejanović, Perl Bak i Boženi Njemcovoj koju bi naslovila Feministička avangarda.[11] I doista, o avangardnosti se može govoriti ne samo u kontekstu Draginih feminističkih ideja elaboriranih u člancima i esejima, već i u kontekstu njene ljubavne poezije koja je neposlušna prema društvenim i estetičkim normama postavljenim pred spisateljice, te predstavlja prethodnicu, borbenu i rušilačku, koja će uskrsnuti u ženskoj poeziji 20. stoleća. Valjano je Miodrag Pavlović zaključio povodom ljubavne žudnje u Draginoj poeziji da je ona opeva „poput neke žene našeg doba, doba erotske emancipovanosti“.[12]

Važno je istaći i to da pesništvo Drage Dejanović u svom vremenu nije bilo percipirano na način na koji jeste u veku koji je usledio. Poeziju je objavljivala u reprezentativnim i uticajnim časopisima svog vremena, Danici, Javoru i Matici. Njene pesme su objavljivane na naslovnim stranama ovih časopisa, a njihova časopisna pozicija nedvosmisleno ukazuje na uredničko opredeljenje, odnosno, status pesnikinje na književnoj sceni. S obzirom na to da su pomenuti časopisi bili (nezvanična) glasila omladine, te u službi širenja progresivnih ideja, nacionalnog osvešćivanja, preporoda i razvoja, a u cilju približavanja evropskom civilizacijskom krugu, isticanje Draginih pesama u prvi plan potvrđuje ne samo da nije bila poeta minoris (kako se može dojmiti u savremenom predstavljanju njenog pesništva), već da je pripadala kružoku cenjenijih i čitanijih pesnika. Dajući panoramu naše novije lirike u Letopisu Matice srpske 1973. godine, St. V. Popović prikaz poezije Drage Dejanović zaključuje rečima „da Draga Dejanovićka zauzimlje među našim poetkinjama prvo, a među lirskim pesnicima znatno mesto“.[13] Dakle, nije neosnovano pretpostaviti da je poezija Drage Dejanović 60-ih i 70-ih godina 19. veka modelovala estetski ukus čitalačke publike. Opsežnije istraživanje stvaralaštva generacije pesnikinja kojoj je pripadala, ali i onih koje će uslediti, možda bi odgovorilo na pitanje da li je njena poezija funkcionisala i kao poetički model. No, pitanje na koje je došao red da se odgovori jeste u čemu se ogleda avangardnost Dragine poezije, odnosno šta predstavlja srž njenog pesničkog iskustva i imaginacije.

Stihovi Drage Dejanović donose nove epizode u građanskom ljubavnom kanconijeru koje otkrivaju novi tip lirske junakinje, komplementarne „novom tipu moderne žene“, kako je Julka Hlapec Đorđević nazvala samu pesnikinju. Da bi se inovativnost tematsko-motivskog plana Dragine ljubavne poezije sagledao u potpunosti, valja se, najpre, osvrnuti na njene prethodnice. Julijana Novaković (1798 - posle 1837) je najdalje otišla u preispitivanju patrijarhalnih nazora u kontekstu ljubavne ženske poezije u pesmi Zašt' da ne smem ja ljubiti:

Zašt' da ne smem ja ljubiti,
zar je ljubov pogreška,
Sa ljubeznim govoriti,
i zagrliti njega?

O, kad na to ja pomislim,
sve jestestvo prezirem
Srce moje vsue imam,
u tajnosti sva venem
Kad bi ti znao, ah, ljubimi,
šta mi srce čuvstvuje,
Jest istina, čista ljubav,
što u prsima bije.

Svest o nametnutoj zabrani, a ne apriornom senzibilitetu žene, tvori rascep u lirskoj junakinji. Retoričnost pitanja podupreta je mrežom konvencija koja sapinje iskazivanje ljubavne želje žene, izmeštajući je iz opredmećenog konteksta i smeštajući je u sferu imaginativnog. Julijana Novaković je opevala ljubav, ali ne i blizinu, dodir, prisustvo voljenog muškarca. On je zaptiven u konvencionalne epitete i atributiv (Dragi), raspršen u stalnim pesničkim slikama. Međutim, u poeziji Julijane Novaković pomalja se pobuna, i svedočanstvo o ženi sputanih čula koja, iako izgara zbog neutoljenih želja, ostaje „homo duplex, usrdni sledbenik smokvinog lista“.[14]

Draga Dejanović u svojoj poeziji neće postavljati (retorsko) pitanje Julijane Novaković. Naprotiv. Ona će svesno prekoračiti postavljene zabrane, osvetljavajući prostore ženske intime erotske provinijencije, zalazeći u tabuisanu sferu ženske seksualnosti. O svom „prestupu“ će zapevati u dve svoje pesme (Što se čudiš i Jesi l' čula), uspostavljajući polemički transtekstualni dijalog sa omiljenim čaršijskim žanrom, izražavajući prezir prema palanačkom mentaliteti i farisejstvu javnog morala. Tematizacija prestupa, pak, ne uključuje i pojmove poput greha, krivice i pokajanja. Lirska junakinja je svesna da čini prestup sa stanovišta građanskih i/li hrišćanskog morala, ali je potpuno rasterećena jer ne prihvata standarde i namete istog. Otuda o krizama, samopreispitivanjima i meakulpovanjima njena poezija ne svedoči.

Često navođen stih, „Ja sam žena ali smem“, ne samo da osvedočava buntovnost i prkos lirske junakinje/pesnikinje, koje su bez svestranijeg osvetljavanja isticali svi prethodni istraživači i istraživačice njenog dela, već osvedočava i njenu svest o društvenoj uslovljenosti identiteta žene u patrijarhalnom društvu, osvedočava pesnikinjino odbacivanje esencijalističke predstave ženskosti, te njenu spremnost da osvaja nove horizonte čije dosezanje zavisi isključivo od spremnosti i hrabrosti, ne i, dakle, od prirode žene po sebi.

U ovoj tački čini mi se da se može povući linija dodira između Drage Dejanović i Danice Marković koju je naznačio Miodrag Pavlović, ističući njihovu srodnost na planu žanrovskog, intimističkog okvira.[15] Međutim, ono što približava dve pesnikinje, odnosno, njihove lirske junakinje jeste i prkosno raspoloženje i odbijanje prilagođavanja kulturnom modelu koji sputava ženski (estetski i erotski) užitak. I ne samo odbijanje, već i „apologija i apoteoza ženskog prestupničkog ophođenja“, kako je to Snežana Kalinić istakla u kontekstu pesništva Danice Marković.[16] Milan Bogdanović je primetio da se Danica Marković „oslobodila od onog ženskog patrijarhalnog osećanja neke apsolutne pristojnosti i povučenosti u kraj, od one starinske ženske timidnosti bez koje do nje nije mogla biti ni jedna žena u našem pesništvu“.[17] Ne samo da je mogla biti, već i jeste – Draga Dejanović.

Pravila patrijarhalnog tipika su prekršena već samim nastupom lirske junakinje. Ona je izazovna i igriva, nesputano izražavajući svoju želju. Počesto, ona je ta koja preduzima inicijativu. Odsustvo stida najsugestivnije je iskazano motivom očiju. Muškarčeve oči su crne, odnosno plave boje, lirska junakinja dobro zna njihovu boju jer ih prodorno posmatra, ne spuštajući, dakle, pogled kako dolikuje srpskoj devojci. Takođe, njegove oči su ljupke, bajne, dušu slatkim snom uspavljuju (Ono oko...), vali su što srce razdrobe (Ne znam zna li), pune su vatre i sjaja (Crne oči), plamen su živi koji je razgoreo njeno srce i koji ima snagu da sve sile rastopi (Oči tvoje), a kojima se lirska junakinja bez zazora prepušta, raspirujući fantazije. Oči, odnosno muškarčev pogled nagoveštava ili pak osvežava sećanje na erotski užitak.

Oči nisu jedini znak koji ukazuje na prisustvo muškarca (mušakaraca) koji se žudi. Osa Draginih pesama jesu fragmenti muškog tela – oči, usne, nausnice, kosa, vrat, mišice – oko kojih se ispreda želja i koreografija zavođenja. Njegove usne su i crvene, ali i medne, kosa i crna, ali i svilena, mišica snažna. Prisustvo, pored čula vida, i čula dodira i ukusa imlicira kontakt erotskog naboja. Vedrina i radost prožimaju stihove posvećene lepoti i izazovnosti muškarca. Ima nešto od Radičevićevog rokajnog erosa u Draginim vragolijama, koje, ipak, za razliku od, recimo, Radičevićeve Bezimene, ne prelazi u eksplicitnu seksualnost i svoju zavodljivost zadržavaju na metaforičkom planu. Ipak, pesnikinjin erotopis prevazilazi okvir frivolnosti i profanosti rokoko erotike koja je, moguće, jedno od njenih izvorišta.

U pesmi Ono oko... oči željenog muškarca postaju metonimijska projekcija naslada koje ljubavnici zajedno uživaju. U istoj pesmi, lirska junakinja ne samo da prkosi društvenim nazorima, već izaziva i sam raj, odnosno njegovu aksiološku paradigmu:

„Ono oko kad se smeši,
Pa se topi, pa se blista –
Od njeg, raju, nesi lepši,
Nesi, veruj, nesi ništa!

Šta je zora, sunce šta je,
Ovog sveta sve vrline?
Drugo sunce meni sjaje
Mili zračak rajevine!“[18]

Lirska junakinja odbacuje vrline ovog sveta koje su ulaznica u rajska blaženstva kojima pretpostavlja blaženstvo telesnog jedinstva sa željenim muškarcem. Draga Dejanović ukida duhovnu vertikalu put koje su pesnici, njeni savremenici, uznosili svoje idealne (mrtve) drage, divinizujući ih i dematerijalizujući ih. „Obično opsednuti kakvom ljubavlju prema realnoj ženi, pesnici je u mašti pretvaraju u idealnu dragu. U njihovoj poetskoj viziji ona postoji i iza obala ovog života. (...) idealna draga nije samo predmet pesnikovog obožavanja, no i sveto, uzvišeno biće, čist ideal, u kome se pesnik sjedinjuje sa božanskim. (...) I u ljubavnoj poeziji ide ka metafizici.“[19] Draga Dejanović pravi otklon od ovog romantičarskog toposa. Mnogo pre nego što je Kostić doneo raju prinovak drag, Draga je raj spustila na muškarčevo telo. Iako će svog dragog u jednoj pesmi osloviti sa „đavole mali“, aludirajući na „nestašluke“ u kojima nedvosmisleno uživa, erotski motivi skopčani sa predstavom idealnog dragog nisu lišeni spiritualizaciije i egzistencijalnih konotacija. Dakako, oni ne korespondiraju sa hrišćanskim podtekstom u romantičarskoj težnji ka čistim, neokaljanim, svetlim i nedostižnim daljinama beskonačnog koji je Miodrag Popović prepoznao u srži motiva idealne drage.[20] Jer, Draga Dejanović ne pristaje na hrišćanski progon tela i njegovu stigmatizaciju, ona ga ne potire i ne odbacuje, već telesno sjedinjenje muškarca i žene prevodi na ravan duhovnog i sakralnog.[21]

Vrhunac inverzije vrednosti, odnosno poetskih predstava, donosi u pesmi Ja te ljubim. Pesma je himna putenosti i ljubavnom zadovoljstvu, svetkovanje čari erotske igre i samozaborava koje one donose:

„Ta ne živim već u meni –
Nestalo me u tebika,
U mirisu čara tvoji.
Na usnama đul-rumenim
Pričešće mi sveto stoji;
Pa kad stanem, dušo, mreti,
U zanosu slađanome,
Bez pričešća, nemoj dati
Duši mojoj umirati.“[22]

U ovom fragmentu lirska junakinja prevazilazi okvir erotske igre koji varira u svojoj poeziji – uzbuđenje zbog noćnih sastanaka, draži iščekivanja dodira, ili, pak, izražavanje zadovoljstva zbog utoljene želje – i odlazi korak dalje, otkrivajući pun smisao erotizma. Erotika se ne zadržava samo na pukim manifestacijama igre tela, ona je, u stavri, vrhunjenje ljubavi i njeno ispunjenje, mera egzistencijalne punoće i intenziteta. Sveto pričešće na njegovim usnama koje lirska junakinja želi u trenucima smrti u slađanom zanosu nakon kog duša mre (la petite mort?!), osvedočava da je erotizam za lirsku junakinju čin duhovnog ucelovljenja, „biološko 'svetaštvo' koje vrhuni biće“.[23] Navedeni lirski fragment je jedinstveno mesto u poeziji srpskog romantizma, autentičan glas Drage Dejanović koji anticipira modernu poetsku ikonoklastiju.

Čak i kada je prisvajala kulturne simbole i narative, pristupala im je stvaralački, revizionistički ih utkivajući u svoju poeziju. Znakovit primer je njena pesnička komunikacija sa slojevitošću predstave vile. Vila je motiv i u njenoj rodoljubivoj i u ljubavnoj poeziji. Opis vile u rodoljubivim pesmama Serbska vila i Daj mi Bože poetska je transpozicija odrednice iz Vukovog Rječnika,[24] odnosno uzorna predstava ponikla u epski oblikovanom svetonazoru, a čiji je kult brižno negovan u okrilju romantičarskog rodljublja. Lirska junakinja oličena u figuri vile u Draginim rodoljubivim pesmama, u jednoj ruci sa vencem (simbol mučeništva i/li junačke slave) i srpskim grbom u drugoj, nedvosmisleno pripada korpusu uzornih kulturoloških (ideoloških) predstava i znakova koji utemeljuju diskurs nacionalnog oslobođenja i preporoda. Veselin Čajkanović je lapidarno iskazao prevođenje vila iz mitološkog u epski kontekst: „Vile su se razvile u najpopularnija nacionalna srpska božanstva. One su posestrime srpskih epskih junaka, pomažu im u boju, leče njihove rane; kada tkaju, pevaju one pesme o srpskim junacima“.[25] Rodoljubive pesme Drage Dejanović usidrile su se, dakle, u epsko-herojskoj tradiciji.

Ljubavna poezija nasuprot rodoljubivoj donosi drugačiju predstavu vile. Pesma Želje moje se intertekstualno vezuje za usmenopoetsku tradiciju. U prvom delu pesme prepoznatljiva je floralna metaforika i simbolika česta u narodnim lirskim pesmama sa erotskim motivima. U drugom delu pesme evidentan je, takođe, folklorni podtekst, međutim, citatno vezivanje za figuru vile u ovom slučaju je iluminativnog tipa. Lirska junakinja sažima u sebi dva lika vile – vilu graditeljku i vilu ljubavnicu. Vile su, procesom demitologizacije narodnih verovanja, gubila demonske moće, poprimajući ljudska obeležja i kao takve su se javljale i u narodnim pesmama. Međutim, demitologizovane, kao u slučaju pesme Drage Dejanović (ili je, pak, ovde reč o mitologizaciji žene), vile su se u patrijarhalnoj kulturi približile arhetipu privlačne, nadmoćne, katkada i agresivne žene koja svojom pojavom izaziva žudnju ili strah, očekivanja koja ne može i neće da zadovolji.[26] Međutim, u Draginoj pesmi, lirska junakinja ne želi da prisvoji ulogu femme fatale destruktivne seksualne energije vile ljubavnice:

„Tek kadkada,
Kad bi svi pospali,
Ja bi moa krila
Lako razvila.

Sletila bi dole –
Ne mirisnom cvetu,
Niti tome prostranome svetu:

Većem mome
Ubavome zlatu,
Da mu biser ljubim
Po belome vratu.“[27]

Vrhuneći mitopoetski siže u biseru, znamenu (ženske) stvaralačke energije i transcendentne stvarnosti, ali i ljubavi i braka, pesnikinja noćni susret sa voljenim muškarcem oduhovljava, oplođavajući ga bogatim značenjima lunarno-akvatičke simbolike bisera. Bilo da pretpostavimo da se pesnikinja oslanjala na pagansku, hrišćansku (mističku) ili gnostičku tradiciju, biser poetsku sliku otvara ka srodnim značenjskim uvirima koji uključuju i arhetipske konotacije čistog, skrivenog, uzvišenog čije dosezanje vodi ka duhovnom preporodu, ali i sublimaciju instikta, oduhovljenje materije u svetlosti anđeoskog savršenstva.[28]

Citatnom figurom vile u pesmi Moje želje pesnikinja reinterpretira epsku i baladnu književnu tradiciju, a preko nje se, u stvari, obračunava sa kulturnim modelom i njegovom ideološkom reprodukcijom. Modelom koji mladu, lepu i poželjnu ženu, ženu naglašene senzualnosti moralno cenzuriše, odnosno sankcioniše, gradeći o njoj predstavu zlog demonskog bića. Međutim, lirska pesma Vila zida grad afirmiše ženski stvaralački princip u kosmološkim koordinatama, duel muškarca i žene u kojem žena pobeđuje. Ne slučajno, u svojoj ljubavnoj poeziji Draga afirmiše sloj ženskih lirskih pesma koji je blizak njenom stvaralačkom konceptu.

Intertekstualne spone Dragine ljubavne poezije sa usmenopoetskom tradicijom zavređuju svakako opsežnije istraživanje. Takođe, kao tema jednog ispitivanja nameće se i prisustvo tradicije erotske poezije iz građanskih rukopisnih pesmarica 18. i 19. stoleća u njenoj poeziji. Jer, svakako da je ona jedan od kulturnih modela sa kojima je pesnikinja stupala u (polemički) dijalog. Poetski erotopis Drage Dejanović je lišen lascivnosti i opscenosti kojima kipti graždanski erotikon 18. i 19. stoleća. Posebno je sa ženske seksualnosti u Draginoj poeziji skinuto „breme“ grotesknosti u koju je ona uvijena u građanskoj poeziji. Proučavajući građansku liriku Sava Damjanov je uočio „činjenicu da su u našem tadašnjem erotskom stvaralaštvu smehu (i podsmehu) prevashodno izložene žene i ženska seksualnost (...) ženski erotizam je u centru pažnje naših onovremenih erotskih pisaca: u njihovoj vizuri, žene su beskrajno razuzdane, uvek spremne i uvek „hoće“,[29] nezajažljivo sklone razvratu. Ukoliko bismo tragali za korenima pesničkih slika Drage Dejanović u građanskoj lirici, onda bi pre trebalo da posegnemo za pesmama koje nisu dominantne, a u kojima se, kako je to istakao Sava Damjanov, seksualni čin pominje kao čežnja za neprestanim zajedničkim prisustvom u svetu, potpuno i krajnje sjedinjenje ljubavnika i potvrda istinske ljubavi.[30]

Takođe, Dragin erotopis ne zadire u oblast zla, zločina, nečistih sila i smrti kako je to bivalo u agoniji romantizma. Jedini izuzetak je, donekle, pesma Bež' od mene!.Još je Skerlić primetio da ova pesma spada među lire „naših Stürmer-a i Dränger-a“ kojima odjeknuše „novi zvuci oholosti, titanskog preziranja, mržnje i pobune bajronovske“.[31] Pesma je trodelno komponovana. U prvom delu lirska junakinja, najpre, prisvaja masku La Belle Dame sans Merci:

„Ja sam sušta
otrovnica ljuta,
Pa ti mogu život otrovati,
Pa da plačeš,
Kad drugi peva,
Da se smeješ,
Kad drugi zapeva,
Da nemaš mira, ni staništa,
Niti vrela svoja ognjišta.“[32]

Celivajući ga „otrov-ustima“, usmrtiće ga i za života „ladan grobak iskopati“. Lirska junakinja, ipak, pokazuje milost, upozoravajući željenog muškarca da beži od nje. No, pre nego što ode, lirska junakinja ga moli

„Te na grudi još jedared pani,
Još jedared da ti ljubim usta,
Da mi lakše bude
Pomračina pusta
Crna grobna, grozna samovanja.“[33]

O prirodi svoje ukletosti lirska junakinja ne kazuje konkretnije, ali neosnovano je zaključiti da je, kako je to aludirao Miodrag Pavlović, u pitanju svest o demonizmu ženske prirode („razorna bolest“).[34] Osećaj rascepljenosti i doživaljaj sopstva u kategoriji demoničnosti opšte je mesto pesničkog senzibiliteta i u tom kontekstu treba razumeti i pesmu Bež' od mene!. U trećem delu pesme, lirska junakinja doživljava preobražaj, odnosno iskazuje uverenje da tek posthumno može slobodno i posvećeno voleti svog dragog. Lišena telesnog, „rastopljena u tom zraku, neviđena, nečuvena,/ kao svetlost belom danku“, bdeće i ljubiće svoje zlato. Stihovi unose novu nijansu u doživljaj ljubavi lirske junakinje. Ona se ne iscrpljuje u strasti i pohoti, ona odoleva destruktivnosti koja može da ponikne u njenom okrilju, ona nije ništeća sila, već sila koja može da transcendira sapetost i rastrzanost bića, da ga uzvisi i oplemeni, otvarajući ga za Drugog, usmeravajući ga njegovoj sreći, bilo u ovom, bilo u životu koji će uslediti nakon smrti.

No, to ne znači da ljubav nije lišena sapetosti i bola. Trenuci bez željenog muškarca takođe će biti opevani. Međutim, pesnički aksesoar Drage Dejanović je u ovom tematskom krugu najčešće shematizovan, pa tek po koji stih ili pesnička slika uspeva da se izdigne nad opštim mestom. Draga Dejanović nije pesnikinja usamljenosti i patnje. Njena lira odveć bobmastičnim i klišetiziranim tonovima iskazuje svoj ljubavni bol. Izuzetak, donekle, je pesma Moje samovanje koju prožima nešto od „ponoćne atmosfere“ srpskog romantizma. Suptilno uhvaćen trenutak nastajanja pesme među javom i med snom u kamernom ambijentu, međutim, naglo remeti apostrofiranje „Aoj tugo, aoj kleta,/ Samovanje, velji jade!“ i spominjanje dragog, ostvarujući, u finalu pesme, efekat kantovski smešnog. Intimnije i istančanije (iskrenije, rekao bi Skerlić) je iskazana žal za majčinom smrću u elegiji Tuga za majkom, no što je žal za gubitkom muškarca ili usahnuća ljubavi u ijednoj drugoj pesmi.

Refleksivna pesma koja otvara zbirku Spisi, Pesme moje, autopoetičkog i metapoetičkog karaktera, unosi nove nijanse u pesnički lik Drage Dejanović. Elegijski doživljaj života i predosećanje sopstvenog kraja oštro se suprotstavlja mladalačkom dobu, dobu neizmerne žudnje za daljinama i punoćom života. Osujećena vera u katarzičko dejstvo pisanja sliva se u nadu da će personifikovano telo pesama nadomestiti nestajanje pesnikinjine fizičke egzistencije. No, pesma ostaje tek prozir u moguće stvaralačko sazrevanje, odnosno produbljivanje refleskivne poetske linije, prekinuto pesnikinjinom preranom smrću.[35]

Pišući o pesnikinji u svojoj Antologiji poezije srpskog romantizma, Slobodan Rakitić je zaključio da „u malom broju srpskih pesnikinja u XIX veku, Draga Dimitrijević-Dejanović, pored Milice Stojadinović Srpkinje, spada u najistaknutije pesnikinje srpske romantičarske poezije“.[36] Ipak, Rakitićev stav još uvek nije prisutan u dovoljnoj meri u čitalačkoj i književnoistorijskoj svesti. Čak ni antologijski izbori koji su računali na Draginu poeziju, nisu joj vratili status koji je u svom vremenu imala. No, antologije u kojima su prisutne pesme Drage Dejanović u mnogome pružaju jedan svedeni pesnički portret.[37] Tek nekoliko pesama ponavlja se iz izbora u izbor – Pitaš me, Što se čudiš, Ne znam zna li, Ono oko, Crne oči, Malom đavolu – pesme koje svakako osvedočavaju pesnikinjine poetičke stožere, ali ne i punu zrelost njene poezije, odnosno njene visove, što bi mogle, na primer, pesme Ja te ljubim, Moje želje, Bež' od mene ili Pesme moje. Insistiranje na prkosnom stavu lirske junakinje i opštim mestima koje je delila sa romantičarima ili tradicijom građanske poezije zamagljuje autentično iskustvo i neponovljiv lirski glas, odnosno, lirski eros Drage Dejanović.

Spomenula sam već kultni status Milice Stojadinović Srpkinje. Iako je pesničko iskustvo Milice Stojadinović Srpkinje i Drage Dejanović oprečno, spisateljice su delile mnoge stavove i ideje. Tačka susreta njih dve je emancipatorski diskurs o problemima roda, a u vezi sa vaspitanjem i školovanjem žena,[38] kao i komunikacija sa folklornim nasleđem. Takođe, njihova rodoljubiva poezija tek iščekuje svoje istraživače i istraživačice. Delile su slobodarske težnje i rodoljubivi entuzijazam i posvećenost, a takođe i prigodan karakter i klišetiziranost, s tim da je Draga svoju rodoljubivu poeziju prožimala ljubavnom tematikom. Čini mi se valjanijim razmišljati o dva izvorišta srpskog ženskog pesničkog iskustva u 19. stoleću, no isticati jednu pesnikinju na uštrb druge i time omeđavati manifestacije poetske imaginacije spisatljica. Dragina putena, strasna, dijalogična poetska reč rodonačelna je u istoj meri koliko i Miličina setna, ponikla u osami, elegijski obojena. Obe reči su podjedanko nadahnute, intimne i zračne i obe jesu utisnute u istočnik srpskog modernog ženskog pesničkog bića.