Зборник радова Жене: род, идентитет, књижевност доноси текстове са Међународног научног скупа Српски језик, књижевност, уметност, одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу у октобру 2010. године. Очито, зборник се претежно бави темом жена и књижевности, проблематиком која је код нас, на срећу, све више заступљена у проучавању литературе и културе уопште. Радови који га чине углавном се крећу у методолошким оквирима критичке и компаративне анализе текста, гинокритике, феминистичке и постфеминистичке критике, као и студија рода. Како нас у кратком предговору уредник обавештава, четрдесет и три текста овог зборника подељена су у следеће целине: Жене, идентитет, језик, књижевност, култура; Отпори, границе и политике превазилажења родног идентитета; Аутопоетике женског стваралаштва; Жене – маскирани мушкарци; Бог, Истина, Жена, Тело; Пијетизам: обожавање (вечно) женског; Историја жена као историја сексуалности; Књижевност је женског рода; Трансмисија женских стереотипа кроз књижевност и културу. У зборнику, међутим, те тематске целине нису означене, већ се разноврсни текстови слободно нижу један за другим, без очигледног груписања. Предговор нам даје још један занимљив податак: пун назив зборника заправо је Жене: род, идентитет, сексуалност, књижевност, али, нажалост, остајемо ускраћени за објашњење због чега је до оваквог скраћивања наслова дошло, то јест, због чега је реч сексуалност изузета из наслова на корицама.

Приметно је да је највећи број радова усредсређен на два питања: на књижевност коју пишу жене (и, у оквиру ње, проблем женског ауторства, особености женског искуства и перспективе, као и женске књижевне традиције) и на женске ликове у књижевним делима (како су жене виђене у књижевности и уметности, какав је утицај доминантног мушког дискурса итд). Неколико радова је посвећено педагогији (од наставне обраде романа женских писаца до квантитативне и квалитативне анализе заступљености женских ликова у школским уџбеницима), а неколико периодици, тачније, значају и утицају периодике на рецепцију појединих књижевних дела код нас.

Као одличан увод који даје теоријски оквир и подлогу за касније текстове зборника, рад Зринке Блажевић разматра проблем категорије фемининог и његовог редефинисања у (пост)феминистичкој теорији. „Постоји ли патерњи језик? Женско писмо? Може ли се бити родно неутралан у писању?“, питања су која се разматрају у тексту Биљане Тешановић, који веома добро заокружује радове посвећене женама ауторима у зборнику. Бавећи се питањем женског пера и местом жене аутора у историји књижевности, ови радови се крећу кроз различите књижевне периоде и националне књижевности. Неизбежном основом за настанак књижевних дела, али и за њихово проучавање, сматрају се различити историјски, социјални и културни услови, а међу њима и књижевна традиција у којој жене стварају. Пишући о поезији мексичке песникиње из XVI века, Сор Хуане Инес де ла Крус, Мирјана Секулић указује на њену смелост и спремност да у доминантни (мушки) песнички дискурс (форме петраркистистичког сонета и куртоазне поезије) утисне идеје о праву жене на избор у љубави и равноправност у мушко-женским односима. Бранећи право жене на слободан избор у различитим сферама живота, пишу и три француске ренесансне списатељице, чија прозна дела анализира Тамара Валчић-Булић, разобличавајући мизогинију и дијаболизацију жене у стварности и у наративној традицији тог периода. Дела домаћих ауторки које су стварале у другој половини XIX века, а која су доскора била готово занемарена, све чешће постају предмет проучавања, па тако и у овом зборнику. Првим женским романом у српској књижевности бави се Ана Живковић у тексту „Девојачки роман Драге Гавриловић“, где указује на еманципаторске идеје дате кроз лик главне јунакиње и пружа увид у положај жене у Србији тог доба. Ипак, ауторка текста истиче да роману не приписује „вредност сразмерну признатим реалистичким романима“, то јест, доминантном, мушком канону. Овако „патријархално“ вредновање дела помало квари општи утисак о тексту. „Поетика приповедне прозе српских књижевница“ Славице Гароње-Радованац даје кратку анализу приповедних опуса дванаест српских књижевница од краја XIX века до данас, указујући на неке заједничке карактеристике, на основу којих се може говорити о постојању женске књижевне традиције у нас. О првим женама писцима драмских дела код нас, на челу са Драгом Димитријевић-Дејановић, пише Нада Савковић, повезујући њихов рад са отварањем прве школе за жене у Сомбору у другој половини XIX века. Кроз компаративну анализу прозних текстова Исидоре Секулић и Вирџиније Вулф, Ивана Ђурић-Пауновић и Кристина Стевановић проналазе заједничке теме и опсесије које се код ове две списатељице испољавају и на формалном плану. У светлу феминистичке критике посматра се и поезија савремених ауторки – Радмиле Лазић, која „у својим песмама успоставља веома сложену [...] вишегласну мрежу лирских гласова о женском али и мушком телу као пољу сталне дискурзивне борбе“[1] и Владиславе Војновић, чија је збирка „Женске јуначке песме“, истиче Лидија Делић, писана као побуна против доминације мушког система вредности. Односом мајке и ћерке, веома интересантним за феминистичку теорију, бави се Станислава Бараћ, анализирајући његову комплексност и амбивалентност у драмама Биљане Србљановић. Рад на тему из дечије књижевности, „Поетика женског писма“ Тихомира Петровића, иако, чини се, има намеру да афирмативно говори о женама писцима дечије књижевности, заправо понавља стереотипе о женама, истичући њихову „снажну инвенцију“ и „особену сензибилност“, с којима се гинокритичарке нипошто не би сложиле. Текст Новице Петровића „Феминистичка утопија Џоане Рас“ указује на допринос ове америчке списатељице повратку утопије у дистопијски свет друге половине XX века. У свом роману „Женски мушкарац“, Џ. Рас успешно спаја елементе утопије, научне фантастике (раније сматране „бастионом маскулинитета“) и феминистичке реторике. У веома интересантном раду, Владислава Гордић-Петковић користи термин постколонијалне теорије, апропријацију (присвајање заплета или историјског догађаја), да покаже како савремене ауторке, попут Мирјане Митровић, Глорије Цигман, Саре Вотерс и Ен Бити, ревидирају канонска дела. Њихова борба за „видљивост“ женског канона аналогна је борби колонизоване културе за ослобођење од доминације империјалне културе. Ауторка констатује, а и ми се с њом нажалост слажемо, да „женску књижевну традицију још увек обележава топос маргиналности, да је и даље прати теза о ућутканом и потиснутом женском идентитету [...]. Књижевни канон женско стваралаштво још увек третира као куриозитет [...] а не као свој конститутивни део“.[2]

Велики бој радова, као што је већ речено, посматра лик(ове) жене у књижевним делима. Неколико њих бави се различитим жанровима српске усмене књижевности и улогом жене у њој. Жена је ту учесница обреда, било магијских ритуала (у лазарицама и додолским песмама које призивају плодност и кишу), где се јавља као посредница између људског и божанског света,[3] било свадбених обреда (где се у оквиру шаљивих свадбених песама инверзијом „ванобредне стварности, поступака и понашања својствених младиној свакодневници“ терају зле силе и обезбеђује успешан брак и плодност).[4] Да је лик жене у народној књижевности условљен жанром показује текст „О епским ратницама и хајдучицама, или о игри идентитета у српској народној епици“, где се указује на различите исходе игре идентитета (маскирање жене у мушкарца) и неприхватања родних улога у новелистичким и епским песмама. Слично томе, у тексту „Жена у бугарштицама“, Бошко Сувајџић примећује да су ове песме извођене у вишим друштвеним круговима, где влада витешка отменост и церемонијалност, па отуда не пресликавају социјалну структуру патријархалног друштва, тачније, жена у њима није друштвено пасивна и подређена мушкарцу. „Женски еротизам у српским народним причама“ предочава мноштво примера у којима је приказана реална (а не идеална, морална) слика породичне задруге, и где нема култа жене-супруге и мајке. Преко (негативног) представљања жене у српској хагиографској књижевности Светлана Томин указује на мизогину идеологију у средњевековној Србији, где је жена која се одликује врлинама називана „мужаственом“ – сличном мушкарцу. Радови се баве различитим књижевно-историјским периодима, анализирајући женске ликове у делима ренесансних писаца („Полакше памети и/или господарица сцене: тема родно другог у ренесансном опусу Марина Држића“, „Ликови сељанки у књижевности ренесансног Дубровника“), романтичара („Однос према женском принципу у Бајроновом епу Дон Жуан“), реалистичких писаца („Типско у приказу јунакиња збирке Божји људи Борисава Станковића“, „Жене као носиоци мушке родне улоге у приповиједној прози Боре Станковића“, „Патнички триптих – јунакиње српског реалистичког романа“, „Острво мушкараца“) у којима се углавном скреће пажња на подређен положај жене у владајућем патријархату. Проучавајући однос мушког и женског субјекта кроз дела српске књижевности од романтизма до данас, Слободан Владушић запажа како од традиционалне матрице мушки субјект – женски објект, преко амбивалентног односа мушког и женског субјекта, а затим женске телесности која се супротставља и мушком и женском субјекту, долазимо до постмодерног асексуалног субјекта – потрошача. Упркос његовој обимности, скрећемо пажњу на рад „Без-Нађе: „где престаје она, а где почиње сан?“ Или како су се волели Бретон и Ристић“ Биљане Андоновске, који анализирајући потискивање имена жене у Ристићевом антироману открива везе између српског и француског надреалисте. Треба издвојити и тумачење поезије Р. Грејвза и Т. Хјуза и утицај митолошке матрице древног матријархалног друштва коју доноси Томислав Павловић. Слично томе, Весна Вукићевић-Јанковић у поезији П. П. Његоша проналази принципе свепрожимајуће вечне женствености, који се доводе у везу са култом богиње Исиде/Луне/Дијане.

Постоји и неколико текстова за које је оправдано запитати се како су нашли место у овом зборнику. Под изговором да расправљају о жени, идентитету и књижевности, они више говоре о личним интересовањима њихових аутора, било да су то Петроград и Петар Велики („Антропологија идентитета, Један покушај спајања неспојивог“), црква („Херменеутика принципа женског“) или занимање за нове технологије и компјутере („О (не)могућности женског компјутера“). Међутим, без обзира на неуједначен квалитет текстова у овом зборнику, свако разматрање односа између жена и књижевности је добродошло. Домаћој феминистичкој критици и гинокритици потребно је што више критичара и што више подстицаја, а ова књига садржи неке одличне текстове и запажања која ће сигурно иницирати даља проучавања.