Док је у студији Женска штампа и култура женствености, у којој је анализирана женска штампа у Србији од 1960-1986. године, констатовано да је „штампа срца“ медиј „културе женствености“, кojи подржава традиционалну представу о жени и „женској природи“, компаративна анализа пет савремених женских листова на случајном узорку јул-октобар 2012. године, указује на њену наглашену оријентацију на потрошњу, као главну тему и на јунакињу потрошње - „шопингхоличарку“. У Србији данас доминирају две врсте штампе за жене: луксузни, лиценцни, у нашим условима скупи, релативно нискотиражни glossy часописи чијим садржајем доминира Њ.В. оглас, и јефтина, популарна, понекад лиценцна штампа за жене са доминантним садржајима практично-саветодавне оријентације. Све ређи, традиционални, домаћи „женски“ листови општег типа тешко преживљавају конкуренцију.

Циљ овога рада је да на методолошким основама Хабермасове теорије грађанске јавности и њених феминистичких ревизија и примена оцрта могући приступ проучавању и дефинисању феминистичке контрајавности у оквирима српског друштва и културе. Ауторка полази од схватања да је одређена субалтерна контрајавност у потпуности формирана тек када се одговарајућа маргинализована друштвена група од претежно пасивне публике претвори у сопственог гласноговорника, образујући паралелну дискурзивну арену. Зато све манифестације феминистичке контрајавности у српским срединама до завршетка Првог светског рата сагледава као процес постепеног "рађања" ове јавности. Такође, полази се и од схватања да подређене јавности понављају пут формирања грађанске јавности. Подразумевајући доприносе учења Светозара Марковића и Уједињене омладине српске, и других конкретних ауторки/аутора у процесу женске еманципације тј. настајања феминистичке контрајавности у 19. веку, ауторка се у овом раду ограничава на анализу Девојачког романа Драге Гавриловић (1889). Kао специфично периодички жанр, роман у наставцима, овај роман је одиграо двоструку улогу у датом процесу: 1) он је актер и зачетник феминистичке контрајавности, једним делом захваљујући и фрагментарности форме и њене контекстуалне неодвојивости од часописне целине, која га чини граничним жанром између књижевности и журналистике; затим захваљујући и дијалошкој форми просветитељског дискурса као и чињеници да је остварује у најмасовнијем медију свога времена – штампи; 2) док истовремено, као производ фикције, представља и саму слику рађања те јавности.

Рад анализира часопис Жена (1911–1921), који је покренула и уређивала Милица Томић. Контекстуализацијом уредничке политике часописа показује се еманципаторско-просветитељска тенденција овог листа, а посебно се анализира улога и значај књижевних прилога. Циљ рада је да покаже улогу и место књижевности у еманципаторским процесима, као и да укаже на парадигматичност листа Жена за корпус часописа сличног усмерења у историји женске штампе.

За сексуалну педагогију с краја 19. и почетка 20. века од пресудног значаја била је идеја о здравој и снажној (српској) нацији. Санкционисање и нормирање сексуалног понашања било је у функцији неговања врлина и начела потребних за формирање пожељног идентитета грађана младе нације. У овом раду описују се и анализирају културални и педагошки дискурси полности и сексуалности, који се најчешће јављају у вези са браком и породицом, те репродуктивним здрављем и хигијеном. Тврди се да су одређени појмови и знања „допутовали“ из западноевропских земаља на територију Србије, где су без промена усвојени. Категорија „расе“ показала се важном за разумевање усвајања идеја са Запада.

У овом раду покушаћу да, кроз анализу дискурса у писмима објављеним у часопису „Женски свет: орган добротворних задруга Српкиња“, истражим вредносне ставове читатељки о моди и облачењу. Путем текстуалне анализе садржаја, у првом делу рада описаћу програм и доминантну идеологију о моди промовисану у самом часопису, а затим ћу, користећи се конкретним примерима из писама читатељки, упоредити ту идеологију са вредносним ставовима који су изнети у писмима. У анализи ћу посматрати узајамну повезаност моде и концепата традиције, морала и еманципације жена.

The paper’s intention is to present how Ottoman Greek women challenged social inequalities through press, during the Tanzimat period and up to the 1908 Constitutional Reform. The study is based on three journals published in Istanbul, namely Kypseli (1845), Eurydice (1870-1873) and Bosporis (1899-1907), and focused on the journals’ discourses on education inequalities. The debates on women’s education, the argumentation and philosophical platforms provided, illustrate the changing contents of the notions like “equality”, “inequality”, “social injustice” and “female emancipation”. The paper will try to evince the impact of the changing ideologies and political events/circumstances on the changing content of the educational debates and on the declining “feminist” discourse, reflected in the aforementioned journals.

Taking as a starting point the association between embroidery and language conveyed by the Greek myth of Filomela and Procne, this article examines the relationship between social status and ornaments like embroidery and lace. In order to illustrate this relationship an example is selected form the letters exchanged between the Marquise of Alorna and her Father where a connection is established between the production of these 'feminine' crafts, women's culture and womens writing, in the XVIII^th Century.

Овај рад испитује начине трансферa и рецепцијe француских књижевних и културних модела у опусу Јелене Димитријевић. Приказано је како њени јунаци виде Француску и како посредством тих модела стварају слику за коју се убрзо испоставља да је чист привид – опсена. У свом истраживању, аутор се највише ослања на релативно млад огранак француске компаратистичке школе – имагологију. Најпре ће бити изложене неке од метода и термина ове школе (од Балдaнспержеа до Пажоа), са посебним освртом на компаративно-имаголошки приступ чији је истакнути представник савремени компаратиста Данијел Анри Пажо. Коришћена је и терминологија из руске компаратистике (Жирмунски) те из француске постструктуралистичке критике (Барт, Женет, Кристева). Обе су релевантне за ово истраживање. После теоријског увода, испитане су могућности примене наведених поступака у делу Јелене Димитријевић, а у контексту француске културе и француске мисли. У првом плану се налази проблематика рецепције западне културе на Истоку (Солун), али и vice-versa: виђење Истока у очима странкиња које тамо путују и живе. На крају, овај рад истиче имагинарни карактер конструисане слике о другом као и њене реалне последице.

Опште је место о Даници Марковић, а донекле и о већини српских књижевница почетком XX века, да је као ауторка тематски и жанровски ограничена на оно што се традиционално сматрало „женским“ простором у књижевности – приватни, интимни живот субјекта и прво лице. Овај рад ће настојати да прикаже једну другу страну Данице Марковић, као и промену до које је, под утицајем искуства Првог светског рата и учешћа у Топличком устанку, дошло у њеном односу према заједници. Поређење између предратне песме „27-ми јуни“ и послератних „Утисака из буне у Топлици“, као и песме „Дванаест хиљада“, треба да послужи као основ за употпуњавање представе коју имамо о односу Данице Марковић према заједници у којој је живела и стварала, али и српских књижевница уопште према искуству Првог светског рата.

Указано је на основна обележја опуса Јованке Хрваћанин, на који посебно светло пада из перспективе њеног постхумно објављеног, а заправо првог написаног озбиљнијег дела, романа Невиђени. Њено стваралаштво, које никада није у целини сагледано, чине две, тематски и формално различите целине. Највреднији део њеног опуса (Пjесме невиђеном, роман Невиђени, Записи), настао у међуратном периоду, испуњен је централним ауторкиним искуством из година одрастања и открива основна својства њене поетике: језгровитост казивања, склоност интроспекцији, оријентисаност на унутрашња преживљавања и откривање себе достојном саговорнику. Чежња за идеалом, за љубављу као интегралним искуством и истинским другим, која и јесте spiritus movens њеног стварања, основа је на којој почива кохерентност написаног.

Овај рад покушава да типолошки прикаже различитеформе номадизма у стваралаштву и животу Милене Павловић Барили (1909-1945), сликарке и песникиње, која је била активна у међуратном периоду и уметнице која је припадала различитим културним срединама. Она је стварала између српског и италијанског, немачког и француског, шпанског и англо-америчког језика и културе. У првом делу рада дато је кратко објашњење савременог номадизма као перформативне метафоре интелектуалног и уметничког начина мишљења, стварања и постојања (по Бауману, Делезу, Гатарију и Брајдоти). У другом делу текста предложена је типологија номадизма Милене Павловић Барили: национално-етнички, лингвистички, уметничко-естетски, родни, културни и књижевно-жанровски номадизам. Путујући модел егзистенције и различите форме номадизма чине Милену Павловић Барили уметничком појавом која функционише у међузонама, у полижанровским и интердисциплинарним дискурсима.