Име Ејби Лич (1855-1918) означава прекретницу у америчком образовању. Ејби Лич је била пионирка високог образовања која је убедила харвардске професоре да држе своја предавања девојкама окупљеним у такозваном „Анексу” Кембриџа у Масачусетсу. „Анекс” је постао колеџ Редклиф, а Ејби Лич професорка класичне филологије на колеџу Васар, где је имала водећу улогу у развоју курикулума за женске колеџе у фази формирања. Ејби Лич је такође била и прва жена председник Америчког удружења за филологију. Основни подаци о Ејби Лич налазе се у бази података о класичној филологији на Универзитету у Јужној Каролини која представља пројекат Друштва за класичне студије.

Позивајући се на савремене теорије цитатности као и на неке постструктуралистичке теорије интертекстуалности (Кристева, Барт), а посебно на дистинктивна обележја транстекстуалности које је дао Женет, овај рад испитује улогу и функцију библијског интертекста (цитата) у путопису Седам мора и три океана српске ауторке Јелене Димитријевић. Поред Библије као цитатног интертекста, истакнуте су и паратекстуалне стране овог путописа које кохерентно прате основну текстуалну матрицу, те неки видови интертекстуалних укрштања са Ламартиновим Путом на Исток где се као главни стожер њихових преклапања показује управо библијски прототекст. Благовремено евоцирање релевантних одломака из Светог писма, које прати хронологију ауторкиних обилазака светих места у Египту, Палестини и Сирији, читаоцима обезбеђује веродостојну референцијалну илузију, ефекат истинитог, животног и драматичног искуства. Историјски диксурс се утапа у библијски, прошлост у садашњост, чулне очи хране духовне, тријумфују верски занос и моћ имагинације. Најзад, приказано је како се мозаик библијских цитата и референци, који Јелена Димитријевић рефигурише у свом путописном тексту, у потпуности уклапа у илустративни тип цитатности који с дигнитетом репрезентује породичну, националну и општекултурну традицију.

Поређење приповетке Вирџиније Вулф „Госпођа Даловеј у Улици Бонд” и Писама из Солуна и романа Нове Јелене Димитријевић показује на који начин велики преврати попут Првог светског рата, ратова и револуција уопште, продиру у дела чија је основна тема наизглед приватни, скрајнути живот жена. Из истог угла пореде се и представе о маскулинитетима с почетка двадесетог века које припадају широком распону модернизма, а у овом случају су у питању два краја Европе – Британија и Балкан. Рад настоји не само да успостави везе између ова два дела Европе већ да преиспита и сам опсег појма модернизам и да у њега уведе и женску књижевност која је настајала на Балкану и бавила се Балканом.

У есеју се анализирају текстови објављени у часопису Жена у време балканских ратова и по завршетку Првог светског рата. Испитује се како су ауторке и аутори часописа Жена видели улогу жена, односно Српкиња, у тим ратовима. Указује се на три женске улоге у ратном периоду: идеализована жена, болничарка и „делија девојка“. Прихватање одређених родних улога у ратном периоду представља одлучан корак на путу до еманципације жена и остваривања политичких права. У послератном периоду, то јест, након 1918. године, жене захтевају политичка права тако што се позивају на своје учешће у рату и чињеницу да су у том периоду обављале мушке послове.

Почетак Првог балканског рата у октобру 1912. године уједно је био и почетак скоро непрекидног шестогодишњег ратног сукоба на Балкану. Оваква геополитичка ситуација допринела је променама у српском књижевном животу, које су уочљиве на два плана: у књижевним делима која су настајала током ратова и непосредно након њих и у периодици тог доба. Због тога овај рад има два дела. У првом делу се анализирају први ратни бројеви часописа Жена и Српски књижевни гласник. Месечник Жена је узет као пример еманципаторско-феминистичког листа, а Српски књижевни гласник је одабран као главни књижевни лист епохе и регулатор књижевног (и друштвеног) живота првих деценија XX века. Како бисмо показали колики преокрет је донео почетак Првог балканског рата, анализирали смо бројеве часописа који су објављени у новембру 1912. године и којима је интелектуална јавност прво одговорила на новонастале околности. На основу овог истраживања скицирали смо један део преовлађујућих (политичких и културно-политичких) идеја у српском друштву тога доба. У другом делу рада анализира се ратна проза одабраних ауторки, збирке приповедака Милице Јанковић Незнани јунаци и Чекање, као и збирка Из прошлости Исидоре Секулић, које су писане у периоду од 1912. до 1919. године и објављене непосредно након завршетка Првог светског рата. Зато што су оне и одговор на друштвене околности, али и својим идејним слојем део доминантних идеолошко-политичких струјања тог времена, ове збирке приповедака се посматрају као значајан сегмент у опусу ауторки, али и као допринос друштвеној клими описаној у првом делу рада. Анализом се посебно указује на поетичке специфичности књижевница, на одабрани приступ ратним темама, као и на уочене тематско-мотивске сличности и разлике међу ауторкама. Како одабране збирке приповедака до сада нису биле у фокусу књижевних истраживања, рад представља једно од првих савремених тумачења овог дела опуса Милице Јанковић и Исидоре Секулић.

Рад се бави животним причама две највеће физичарке двадесетог века – двоструке добитнице Нобелове награде Марије Склодовске Кири, пореклом Пољакиње и Аустријанке јеврејског порекла Лизе Мајтнер, којој јој је ова награда неправедно ускраћена. Догађаји, осећања и сећања ове две жене, пацифисткиње и научнице током једне замишљене, али могуће, ноћи коју проводе на супротним странама фронта друге године Првог светског рата, приказују се паралелно са догађањима и њиховим сусретањима у реалном животу. Парадоксално, научна открића Марије Кири и Лизе Мајтнер, које су искрено веровале у могућност међусобног разумевања и трајног мира, отворила су простор за најстрашније оружје којим је човечанство до тада располагало – атомску бомбу.

Чланак описује три симболичка мапирања врло значајне књиге Ребеке Вест Црно јагње, сиви соко: Путовање кроз Југославију. Првo је антиколонијално мапирање које се односи се на реакције у Западној Европи и САД након објављивања књиге 1941/42 – у јеку Другог светског рата. Друго, колонијално мапирање јесте употреба овог текста на Западу током распада Југославије деведесетих година двадесетог века. Треће је симболичко мапирање, омогућено новим преводом на српски језик интегралне верзије књиге Ребеке Вест (превод је објављен 2004), које би требало да буде постколонијално читање из пост-југословенских перспективa.

Идеја да обимна путописна (и не само путописна) књига Ребеке Вест Црно јагње, сиви соко може бити узбудљива основа за ТВ серију датира још од 1988/89, када су фрагменти књиге, у преводу мог оца Николе Кољевића, објављивани у Књижевним новинама. Главни уредник Телевизије Сарајево, Слободан Терзић, био је заинтересован да ЈРТ у копродукцији са BBC-ијем покрене тај пројекат. Није се далеко одмакло у преговорима (осим једног мог састанка са уредницима BBC -а 1989, када сам као студент драматургије проводио лето у Лондону радећи ’на црно’ као кувар у ресторану). У околностима које су брзо почеле да се мењају код нас, пројекат тог обима није било могуће реализовати.

Средином деведесетих – када је књига Ребеке Вест стекла нову популарност у светским оквирима – Терзић, сада уредник у драмском програму Телевизије Београд, опет ме је контактирао са идејом да покренемо ову копродукцију, али је и даље пројекат био преамбициозан за логистичке и остале капацитете ТВ Београд.

Тритмент који се овде први пут објављује написан је у јесен 2010, на енглеском језику, када је трећи пут, и овај пут најозбиљније, покренута иницијатива да се ова филмска прича реализује. За пројекат се, преко Терзића и Анђелке Влаисављевић, заинтересовала продуценткиња Габриела Тана, која је у то време у Београду продуцирала филм „Кориолан“ Реифа Фајнса. Габриела Тана је прибавила (на одређено време) права за филмску адаптацију књиге и ангажовала ме да напишем тритмент. Нјен план је био да заинтересује BBC или Channel 4 за мини-серију и филм... То је за сада крај приче о овом пројекту. А можда ће се прича једног дана наставити.

За писање тритмента, поред књиге Црно јагње, сиви соко, користио сам и одличну биографију Ребеке Вест, чија је ауторка Викторија Глендининг, као и различите материјале о Станиславу Винаверу (њеном водичу Константину у књизи), и југословенској књижевној, друштвеној и политичкој сцени тог времена.

---

Познато је да су у изграђивању српске средњовековне културе учестовале и жене. Образоване и способне, по правилу припаднице највиших друштвених кругова, старале су се о подизању и живописању цркава и манастира, преписивању књига и сликању икона. Поред ангажовања у политичком животу и предвођења дипломатских мисија, истакнуте чланице владарских породица бавиле су се различитим облицима стваралаштва. Запамћене су као изврсне везиље, сачувани примерци црквеноуметничког веза представљају врхунске споменике примењене уметности средњег века. Посебно место заузимају списатељице и владарке.

И поред показаног интересовања, обухватна студија о доприносу жена српској средњовековној култури још није написана. Овај преглед, посвећен осветљавању појединих аспеката њиховог рада, замишљен је као мали прилог у том правцу. Указује на делатности најзначајнијих жена онога времена: Јелене Анжујске, царице Јелене, кнегиње Милице, монахиње Јефимије, Јелене Балшић, Маре Бранковић и Ангелине Бранковић.

Због ограниченог простора поменуте су само најистакнутије жене српског средњег века, као и области у којима је њихово деловање било нарочито приметно. Из истог разлога сведена је и литература и бирани су новији радови, који садрже преглед претходних истраживања. За понеке сегменте (ктиторство, даривање, вез) излагање је максимално скраћено, а излаз је нађен у упућивању на литературу.

У другој половини 19. века целу Европу су задесиле крупне друштвено-економске промене као последице буржоаских револуција. На подручју Балкана се такође јавила потреба за променом начина живота, због чега ће уследити период модернизације друштва и еманципације на различитим пољима. У фокусу овог рада је положај жена и њихова улога као носиоца друштвених промена у већинској, српској заједници, али у у мањинској сефардској заједници у Србији. У раду се представљају три тезе које ће ауторке покушати да потврде путем теоријског истраживања: да су и Српкиње и Сефарткиње активно учествовале у модернизацији српског друштва, улазећи у нове улоге и борећи се за ослобађање од патријархалних стега, и на тај начин доприносећи еманципацији и равноправнијем положају жена у друштву; да је еманципација само делимично остварена и да су Српкиње и Сефарткиње стекле већа права у одређеним областима живота, док су у неким сферама и даље преовладавала патријархална схватања о подређености жене; да се начин живота јеврејске жене није много разликовао од живота српске жене због сличности у друштвеним обрасцима који су током историје обликовали живот и једних и других, што је утицало на то да се и процес њихове еманципације одвијао сличним токовима, с тим што су постојале и додатне препреке које су Сефарткиње морале да савладају на путу ка еманципацији.

Циљ овог рада је да се пружи хронолошки преглед најистакнутијих жена писаца у турској књижевности почев од 15. века па до данашњих дана, са посебним освртом на карактеристике сваког периода развоја кроз који је турска књижевност пролазила, од класичне диванске књижевности Османског царства до савременог доба.

Извођачки и теоријски рад Маге Магазиновић интерпретирам из контекста културалних студија, односно идеолошке критике и феминистичких теорија. Полазим од глобалног контекста у којем се обликовао модерни плес, након чега конструишем три наратива у оквиру којих тумачим рад Маге Магазиновић. Први наратив говори о њеном раду као развијању транснационалне идеје апсолутног плеса. Други наратив говори о њеном раду из перспективе културалног феминизма у смислу конструисања женског кореографског и извођачког субјекта и женске замишљене заједнице извођачица и публике. Трећи наратив говори о физичкој култури и модерном плесу, као и о пратећој теорији коју је Мaга Магазиновић артикулисала, те о дискурзивним техникама извођења националног југословенског идентитета као једног и мноштва истовремено. Њен рад посматрам у контексту савремених теорија светског система који културе дели на централне, полупериферне и периферне. Занима ме како се глобални културални модели реализују у локалном полупериферном систему српске и југословенске буржоаске културе.

Отеловљујући фигуре андрогина, Ероса и Нарциса, Марина Абрамовић и Улај су проверавали њихову и своју виталност у перформансима из серије насловљене Релациони рад, у којима су током седамдесетих година двадесетог века трагали за одговорима на питања колико дуго и колико интензивно разнолики спојеви, судари и трења мушког и женског тела могу истрајавати као својеврсне метафоре љубави. Стога овај есеј настоји да укаже на семантичку поливалентност њихових невербалних реторичких фигура насталих превођењем митског и филозофског дискурса о љубави на динамику извођачке презентације, те да размотри перцептивне модусе којима су се ови заљубљени уметници поигравали посредством визуелних, тактилних и мултимодалних метафора својих изведби. Начини на које су они искушавали сопствену одлучност да своју субјективност и самосвојност подреде интерсубјективности и заједништву како би превазишли мушко-женске антагонизме, у овој студији се тумаче са интердисциплинарног теоријског становишта које херменеутику живе метафоре Пола Рикера и теорију мултимодалне метафоре доводи у везу са семиотиком љубавних повести Јулије Кристеве и филозофијом тела Михаила Епштејна.

Рад се бави медијском изградњом новог родног модела жене на тлу Србије као последице промене доминантне националне идеологије. Као пример узета је дневна токшоу (talkshow) емисија „Жене” на Телевизији „Прва”, а анализирају се традиционални елементи овог жанра, његова неодвојивост од идеје женскости и женске публике, као и новине које ова специфична емисија уводи.