Рад је посвећен покушају да се прво дело деспотице Јелене Серске осветли кроз тренодијску традицију хеленске и византијске поезије, остављајући по страни друге делове интертекстуалне мреже из које је исткано, пре свега иконофилску и стоичко-етичку традицију. Интертекстуалне везе са тренодијском баштином нису једнозначне, али управо у својој сложености омогућавају да се на херменеутичком путовању стигне до самосвојности првог женског гласа српске књижевности. Рад ће за том самосвојношћу трагати на месту на коме хришћански доживљај стварности, и свеобухватан и универазално кодиран, ступа у додир са личним, емотивним и осетилним – са семантичким зрачењем које се сабира у две речи: тело и матерњи.

На основу посредних сведочанстава зна се да је Цвијета Зузорић као муза инспирисала многе дубровачке и италијанске поете ренесансе. Према схватањима савременика била је отелотворење складног споја физичке лепоте и духовне усавршености. Истовремено, давала је особени тон интелектуалним круговима Дубровника XVI века, те се формирао током времена својеврсни култ Цвијете Зузорић, који је надрастао њену индивидуалну појаву узносећи је ка симболу ренесансе на нашим просторима.

Намера ми је да у овом тексту контекстуализујем поезију Данице Марковић као ауторке која je делoвaлa у оквирима доманантне мушке песничке формације. То ћу учинити бавећи се дискурсима српске историје књижевности, конструисањем нових интерпретативних оквира за њихово читање. Поћи ћу од тезе да је је симптом модернизације и извођења периферног националног књижевног поља успостављање аутономије књижевности. Српску модерну ћу, зато, дефинисати као малу, периферну европску књижевну културу која тежи да развије аутономију књижевних пракси и тиме националног књижевног поља. У том сегменту реферираћу на текстове Предрага Палавестре и Јована Деретића. Затим ћу се усредсредити на феминистички оријентисане интерпретације Биљане Дојчиновић и Магдалене Кох које се тичу поезије Данице Марковић. Анализирајући интерпретацију Радомира Константиновића, заговараћу тезу да је ова ауторка артикулисала женско лирско ја у својој поезији, користећи стратегије и тактике доминантно мушке модернистичке песничке културе у којој је партиципирала. 

Есеј aнализира жанровски синкретизам поезије Данице Марковић тако што уочава читав низ интимистичких књижевних облика у њеним песмама. Доводи, притом, у питање уобичајено одређење њеног песничког опуса као исповедног и аутобиографског и указује на значајан удео дневничког у њеним стиховима. Имајући у виду њену ослобођену женску субјективност, као и њен бунтовни став према друштвеним предрасудама патријархалне културе, интимизам њене поезије сагледава са становишта родних студија.

У раду се анализирају приповетке Лепосаве Мијушковић. Показује се њихово место у контексту српске књижевности и анализира се рецепција током живота и након смрти ауторке. Примењени приповедачки поступци попут технике тока свести и фрагментарност текста, као и дисконтинуирано схватањe времена и субјективистичка перспектива и интериоризација приповедања, ове приповетке лоцира у књижевноисторијски контекст почетка српске модерне, који подразумева раскид са реалистичком приповетком. Анализом садржаја приповедака дефинише се љубавна прича као њихова тематска окосница на основу чега се ове приповетке укључују у љубавни дискурс литературе. Показује се њихова припадност интимистичким жанровима карактеристичним за женску књижевност почетка XX века и препознаје се припадност фукоовски схваћеном жанру исповести који, поред љубавне тематике, подразумева аутобиографску заснованост и аналитичност наратива. Анализом природе главних ликова показују се генеративни моменти и перформативност њиховог родног идентитета, где се као кључни моменти анализом издвајају прекорачење забране и меланхолија.

Cilj ovoga rada je na temelju općih teoretskih odrednica Bildungsromana utvrditi razlike između muške i ženske varijante ove vrste romana, kao i pratiti razvoj Bildungsromana koji pišu žene: od njegovih početaka, pa sve do dvadesetog stoljeća, kada ova vrsta uslijed snažnih povijesnih, društvenih i kulturoloških promjena i modernističkih strujanja doživljava velike izmjene, a spisateljice su, možda i više nego prije, svjesne razvoja ženske ličnosti do granica koje i dalje određuje patrijarhalno društvo.

Рад разматра роман Нове (1912) Јелене Димитријевић и женско питање, тј. положај жене у оријенталном друштву на прелазу два века. Кроз главну јунакињу Фатму, васпитану на западноевропским, просветитељско-сентименталним узорима, ауторка је сагледала аспекте положаја жене у затвореним друштвима, а њеном побуном најављују се и стварне, револуционарне промене, које ће се десити у турском друштву (Младотурска револуција). По својој теми и њеној обради, овај српски роман, са почетка 20. века, занимљив је и у интернационалним оквирима. 

У раду се разматра есејистички опус Исидоре Секулић у родном кључу. Прво се показује зашто је управо есеј идеална форма за списатељке и зашто га је Исидора тако радо користила пишући о страним и домаћим ауторкама. Тај жанр пре свега даје одређену формалну и тематску независност, дозвољава да се изразе сопствене визије и интелектуална убеђења, помаже да се улази у полемике и изрази посебан глас женског субјекта. У другом делу текста анализирају се поједини есеји које је Исидора Секулић посветила проблему феминизма или списатељицама. Као први се разматра важан, мада до сада мало запажен, есеј из 1911. Има ли право Константин Брунер? у коме Исидора полемише са тезама немачког филозофа на тему инфериорности женског ума и представља свој захтевни феминизам. Даље, у тексту се представљају Исидорини есеји о страним европским списатељицама (Вирџинији Вулф, Селми Лагерлеф, Франсоаз Саган) у којим есејисткиња примењује универзални приступ женској књижевности. На крају се разматрају есеји о домаћим ауторкама (Даници Д. Христић, Даници Марковић, Јелени Димитријевић, Јелисавети Ибровац, Милици Јанковић, Види Ј. Радовић, Смиљи Ђаковић и на крају Милици Косић Селем). На том есејистичком материјалу показује се еволуција Исидориног приступа читању жена и њеног померања од универзалног према родном.

У тексту је реч о раду књижевнице, етнографкиње и педагога Јелице Беловић Бернаджиковске на самоафирмацији и афирмацији стваралаштва савременица. Њена настојања да рад жена у култури и јавној сфери опише и представи сагледана су у светлу специфичне идеје о култури коју излаже у монографији о везу из 1907. године, и повезана са радом и рецепцијом савременица представљеним у алманаху Српкиња из 1913. године. 

У међуратној Југославији, поред, раније формираних, хуманитарних друштава јављају се и прве феминистичке организације које се залажу за политичка права жена. О раду и организовању феминистичког покрета у међуратној Југославији може да се говори почев од 1919. године. Друштва која су баштинила феминистичке идеје 1926. године су се издвојила од женских, посвећених искључиво хуманитарном раду. Жене из тих друштава створиле су нови савез у који су могла да се учлане искључиво друштва Женски покрет. Краљевина Југославија је у свом оквиру имала шест различитих правних подручја. Све време трајања ове државе није извршено уједначење грађанског права. Женска удружења се све време трајања Краљевине настојала да се права жена и мушкараца законски изједначе.

Рад је покушај да се преко часописа за жене са почетка 20. века и на примеру две списатељке, Јелене Димитријевић, Исидоре Секулић, и нешто старије Милице Стојадиновић Српкиње, покаже како одевање говори о социјалном статусу, културној и друштвеној припадности, и како се уз помоћ одеће врши диференцијација или идентификација у друштву. Када се посматра одећа списатељки или када се говори о ономе шта оне пишу о одевању, уочава се да одећа показује зависност, ропство али и ослобађање од друштвених норми. Иако одећа изражава и артикулише родне различитости, она је пре свега израз индивидуалности и покушај личности да обележи своје место у друштву. С друге стране, текстови у часописима показују како одећа има социјалну и културну димензију и у вези је са подржавањем националних осећања и вредности.

На простору јужне Угарске и Кнежевине Србије категорије попут еманципације жена, „женског питања” и „женских права” разматрају се у другој половини деветнаестог века. Под окриљем национално-ослободилачког покрета еманципација жена се доводи у тесну везу са формирањем српске државе и нације. Овај рад представља покушај да се осветле различити дискурси везани за еманципацију жена, „женско питање” и „женска права” у часопису Жена који је излазио у Новом Саду, између 1911. и 1921. године. Први део рада пружа општији теоријски оквир за анализу женских часописа на српском језику који су објављивани на почетку 20. века. Други део рада посвећен је анализи конкретних примера из часописа Жена.