Ko sam ja?
Imam li samo jedan identitet – zasnovan na nacionalnosti, etničkoj pripadnosti, veri staležu, polu ili geografskom poreklu? Ili sam suštinski mešavina brojnih pripadnosti, kulturnih tradicija i različitih nasleđa, porekla i puteva?

(Šafak 2021: 39)

Kraj 20. i početak 21. veka, obeležen krizom identiteta, odsustvom čvrstog vrednosnog sistema, individualizmom i pomanjkanjem klasičnih autoriteta, donosi promene i u turskom društvu i njegovoj književnosti. Dekonstrukcija, ponovno promišljanje istorije, likovi s margina društva i iz različitih manjinskih grupa, svakako da su se turskim piscima tog perioda činili pogodnima za književnu obradu. Budući da je tursko društvo bilo, i još uvek jeste, duboko podeljeno na pristalice tradicije i modernog, kao i sve što je time obuhvaćeno, pojava novog talasa u književnosti bila je na meti brojnih kritičara koji su smatrali da će time biti ugroženo sve što je izvorno tursko. Elif Šafak je tako, uz još nekoliko savremenih pisaca, bila na čelu brojnih turskih postmodernista koji se u svojim delima okreću ponovnom i kritičkom promatranju i preispitivanju istorije, tradicije identiteta, a u okviru toga i rodnih i drugih kategorija.

Jedna od najpopularnijih turskih spisateljica današnjice, Elif Šafak odrasla je pod uticajem modernih i prozapadnjački orijentisanih roditelja, ali i pod njemu suprotstavljenim uticajem bake koja je bila duboko religiozna, konzervativna i sujeverna. Ta dihotomija je kod ove autorke dodatno pojačana kasnije, nakon što je počela da živi na relaciji Istanbul–London (i Amerika). Kako svaki pisac piše ono što zna i svoju istinu, tako se čini i da Elif Šafak u svojim delima, koja piše podjednako na turskom i engleskom, ponekad pripisuje sopstvene krize identiteta svojim likovima dok razmatra položaj žena, migranata, ali i pitanja nacionalnog identiteta i roda. Baveći se ovim temama, svet posmatra kao pozornicu i, kako i sama kaže na početku romanaMahrem, sve se u njemu odnosi na videti (posmatrati) i biti viđen (posmatran) (Shafak 2000:4). Društveno i psihološki proizvedeno posmatranje, posmatranje kulture koje nije nevino, u savremenoj teoriji poznato kao „pogled“ (engl. gaze) i preuzeto od francuskog teoretičara psihoanalize Žaka Lakana, podrazumeva bavljenje zajedničkim, uobičajenim načinima posmatranja. Elif Šafak je tako preuzela Lakanov diskurs o „pogledu“ (Lacan 1986: 79), koji znači govoriti o načinima posmatranja kroz koje čovek kao subjekt u određenom društvenom kontekstu posmatra i na koji ga drugi posmatraju.

Ovaj Lakanov teoretski okvir preuzela je i teoretičarka filma Lora Malvi, koja je u svom eseju „Vizuelno zadovoljstvo i narativni film“ razmatrala „muški pogled“ uperen na ženu na filmu, koncept primenjiv na sve narative. Malvi je skrenula pažnju da je u svetu uređenom heteroseksualnom polnom neravnotežom, zadovoljstvo u gledanju bilo postavljeno kao suprotnost između aktivnog/muškog i pasivnog/ženskog. Određujući muški pogled, prema Malvi, projektuje svoju fantaziju na žensku figuru koja je stilizovana u skladu s njim, žene su istovremeno gledane i izložene i svojom pojavom konotiraju gledanost. Zahvaljujući aktivnom pogledu muškog protagoniste, on kontroliše događaje, dok žena ne treba da ima kontrolu, odnosno trebalo bi da bude ograničena, jer bi njeno aktivno učešće ugrozilo mušku dominaciju (Mulvey 1975).

Baveći se društvenim opozicijama, Elif Šafak im pristupa kroz „aspekt Drugog“, koji se u delu postkolonijalnih studija razmatra kao „Drugost“ i koji se može definisati kao proces kojim neka većinska grupa definiše i kategoriše neku manjinsku grupu terminom „drugi“. U Turskoj se to pitanje prevashodno odnosi na binarne opozicije na relacijama Evropljanin–Azijac, muškarac–žena, musliman–hrišćanin, Turčin–Kurd (Al-Sammarraie 2019: 2901). U tom kontekstu, Šafakova smatra da današnja društva, u Turskoj, ali i širom sveta, teže da stvore kulturna geta na osnovu sličnosti, čime se razvijaju stereotipi o pripadnicima drugih grupa. Budući da po rođenju živimo kao pripadnici kruga uslovljenog rođenjem, važno je tokom života uspostaviti veze s ostalim krugovima, jer prekidanje takvih veza predstavlja opasnost po lični razvoj i humanost. Poredeći komunikacuju samo među članovima istog kruga, zurenjem u svoj lik u ogledalu, Elif Šafak želi da ukaže na opasnost koju nosi situacija kada smo usmereni samo na sebi slične i bez sluha za pripadnike ostalih grupa, odnosno za „druge“. Jedan od načina za prevazilaženje kulturnih geta ili „kulturnih čaura“[1] jeste kroz umetnost pripovedanja (Shafak 2014).

Na mnogo načina, 21. vek se ne razlikuje od 13. veka. Oba će biti zabeležena u istoriji kao vremena verskih sukoba i kulturalnih nerazumevanja bez presedana, kao i opštim osećajem nesigurnosti i strahom od „Drugog“. U takva vremena, potreba za ljubavlju je veća nego ikad (Şafak 2009: 34).

Ne slažući se s tendencijom da se „fikciji dodeli funkcija“, da treba da bude manifestacija identiteta, autorka insistira na pisanju priča koje su samo priče i stvaranju likova koji mogu da dočaraju čitaocu jednu novu kulturu, navodeći ga na upoznavanje jednog drugačijeg sveta. Ona veruje u preobražajnu moć priča da zbližavaju ljude i oslobađaju stvarni potencijal za empatiju i mudrost (Šafak 2021: 80). Mržnja prema „Drugom“ kojoj današnji svet svedoči, Elif Šafak smatra dehumanizacijom „Drugog“, stoga pripovedanje mora postati jedno od oruđa otpora toj dehumanizaciji (Šafak 2020). Ono što uvodi kao lajtmotiv i glavnu pokretačku snagu svih ispoljavanja, ali i prihvatanja Drugosti, jeste pojam ljubavi kao univerzalne kategorije i opšteg uslova za transformaciju. Bez toga čovek ne može da se otvori za mnogostruke pripadnosti i svakojake priče koje svet ima za nas, te će ostati u dvorani ogledala koja odražava nas same i ne nudi izlaz (Šafak 2021: 81). Pripovedanje nam omogućava da sagledamo perspektive drugih ljudi, shvatimo kolika je kompleksnost identiteta i oslobodimo se straha od nepoznatog. Strah od nepoznatog može se prevazići samo upoznavanjem „Drugog“, a upoznavanje vodi ka pozitivnim emocijama.

Kako je, prema feminizmu, rod konstrukcija, Šafakova u svojim delima postavlja pitanje da li to ukazuje i na određeni društveni determinizam koji sprečava mogućnost transformacije, budući da je, prema izvesnim shvatanjima, rod određen u anatomskom smislu, odnosno kao biološka sudbin a. Više od toga, a u skladu sa queer teorijom prema kojoj se binarne opozicije odnose na širok spektar društvenih binarnosti i pri čemu jedna strana nosi konotaciju ispravnog, pozitivnog i dobrog, a njen parnjak, ako ne eksplicitnu pogrešku, onda prosečnost i običnost (Simić 2009: 183–192), likovi u romanima Elif Šafak obeleženi su brojnim opozicijama (hermafrodit, žena majka – žena od karijere, majka koja ostaje u braku zbog dece – samohrana majka, odnos prema drugim narodima, tradicionalno–moderno) koje bivaju prevaziđene uz pomoć ljubavi koja donosi prihvatanje Drugosti i omogućava transformaciju u „Drugog“.

Pinhan, prvi roman Elif Šafak, objavljen je 1997. godine i govori o mladom dervišu, hermafroditu, koji kreće na put samospoznaje. Pinhan dospeva u dervišku tekiju, gde upoznaje Duri-babu, svog budućeg duhovnog vođu, s kojim već na početku zasniva poseban odnos. Duri-baba prepoznaje specifičnost mladog Pinhana i ohrabruje ga da krene u svet i pokuša da upozna samog sebe. Pinhan odlazi u Istanbul, grad koji i sâm ima ambivalentne osobine kakve, čitajući roman, spoznajemo i kod mladog derviša. Spletom neobičnih okolnosti, mladi Pinhan upoznaje muškarca u koga se zaljubljuje nakon što ga dugo posmatra, prigrlivši tako svoju žensku stranu i pronašavši konačno svoj pravi identitet. Roman dobija svoju mističnu dimenziju kada se lik u trenutku transformiše iz derviša obrijane glave u ženu duge crvene kose (Jović 2014: 22).

Prvo poglavlje romana uvodi čitaoca u unutrašnji svet mladog derviša. U romanu se ne pominje koje je ime dete nosilo pre dolaska u tekiju, već se na početku glavni lik pominje kao „dete koje će dobiti ime Pinhan“. Ime koje je dete dobilo od Duri-babe svakako potkrepljuje mišljenje koje autorka iznosi tokom romana: „Imena su magična. Nisu samo magična, imena i omađijaju“ (Şafak 2000-a: 20). Značenje ovog imena na turskom – „zatvoren, skriven“ nosi veliku simboliku, jer glavni lik i jeste opisan kao usamljeno, zbunjeno, ogorčeno i u sebe zatvoreno dete, svesno svoje različitosti, ali nemoćno da se sa njom izbori.

Dan i noć,
Sunce i mesec razdvojeni,
Među njima ambis
A on, lutalica
Čas tamo, čas ovde,
Umirao je i vaskrsavao s nadama
Štitio je svesno svoju tajnu,
Živeo krijući se od tuđih pogleda,
Zlobnih jezika,
I plašio se kao lud
Svaki put kad preskače ambis.
Sve do tog dana, dok ne srete to plavetnilo
(Şafak 2000-a: 6)

Kao simbol prekida s prošlošću i puta ka samospoznaji može se posmatrati opis Pinhana koji, skidajući odeću sa sebe, ispituje rukama svoje telo i manijakalno čupa dlake, sve dok ne ostane kao „ogoljeno drvo“. Nije bio ni muškarac ni žena; bio je i muškarac i žena. Pinhanovo putovanje ka samospoznaji doživljava prekretnicu u istanbulskoj „dvopolnoj“ mahali, koja je kao i on/a sam/a imala dvojako ime: staro muško ime Akrep Arif (Škorpija Arif) i novo žensko ime, Nakš-i Nigar (Lepa ljuba). Sujeverni, ali mudri stanovnici mahale, smatrali su da je neprihvatanje dvopolnosti mesta u kojem žive uzrok brojnih nesreća koje su ih zadesile, te su se uzdali da će hermafrodit Pinhan doneti spas, a simbolički, njihov spas je u prihvatanju njega kao drugačijeg.

U tebi je rešenje naših muka. Jer, došao si na ovaj svet kao hermafrodit. I mahala je, baš kao i ti, dvopolna. Njeno ime je i Akrep Arif i Nakš-i Nigar. Tu svakako nema nikakvog zla. Međutim, ne dopadaju se jedno drugom. Među njima ima zle krvi. Njihova se kavga proširila svuda. Znaš li šta se tada dešava? Kada se posvađaju, sigurno jedan izlazi kao pobednik. Jedan pregazi drugog. Sve smrdi na krv i barut. Nema čoveku mira. Eto, tako se desilo i nama.

...

Ako se tvoja dvopolnost pokaže u ovom hamamu, zla krv će se u mahali smiriti i zaustaviti svađu. Povratićemo stari mir. (Şafak 2000-a: 110)

A i šta je rekao Duri-baba? Zar nije rekao „Uđi u grad svog tela, posmatraj ga“. Šta je govorio Duri-baba? Zar nije rekao „Mi nismo za brisanje svog tela, već za spoznaju“. Pinhan je tada shvatio; odavno je došlo vreme da uđe u grad svog tela. Pošto priča koja nije ispisana i koju je toliko dugo tražio i želeo da je odnese u tekiju Duribabe, ona nije u daljini i nekom drugom svetu, već u njemu samom, mogao je da je pronađe u dubini sopstvene duše (Şafak 2000-a: 111).

Čini se da je, pišući ovaj roman, za koji je 1998. godine nagrađena Velikom Mevlaninom nagradom, Elif Šafak na umu imala čuvenu misao Simon de Bovoar: „Ženom se ne rađa, nego postaje“ (Butler 1990: 8). Imajući na umu da se autorka bavi širokom oblašću istraživanja koja obuhvata i studije roda, kao i da se njena magistarska teza bavila fenomenima roda i sufizmom, ne čudi izbor teme i glavnog lika za prvi roman. Kako se kategorija pola u standardnoj interpretaciji odnosila na prirodno svojstvo dato čoveku, a rod na društveno-kulturne aspekte, pojavilo se pitanje posmatranja kategorije roda kroz metafizičko pitanje suštine. Ovaj roman u izvesnom smislu možemo sagledati kao pokušaj autorke da odgovori na ova pitanja i da dokaže da je Simon de Bovoar bila u pravu.

Takođe, Elif Šafak, poput Džudit Batler, postavlja pitanje da li postoji „određeni“ rod koji ljudi imaju ili je to suštinski atribut koji osoba treba da ima; ako je rod konstrukcija, da li to ukazuje i na određeni društveni determinizam koji sprečava mogućnost transformacije; kako je, prema izvesnim shvatanjima, rod određen u anatomskom smislu, rod postaje definisan kao biološka sudbina. Razlog zbog čega se na kraju Pinhan transformiše u ženu ostaje misterija, ali je moguće objasniti je činjenicom da ciklična priroda ženskog tela bolje predstavlja sjedinjenje polova unutar formacije rodnog identiteta (Tuğlu 2016). Sve do podstreka Duri-babe da pronađe sebe, Pinhan nije bio ni muškog niti ženskog pola, da bi zatim prigrlio oba pola čija je obeležja nosio i konačno ih ujedinio u biološko telo žene, što je u duhu stava Lus Irigaraj da ženska seksualnost uvek obuhvata, u najmanju ruku, dualnost (Irigaray: 1981: 28). Pinhan pokazuje čitaocima da je formiranje roda u kontekstu identiteta nešto što je dinamično, što se razvija i transformiše u skladu s intimnim težnjama, a ne biološkim predodređenjem.

Nakon Pinhana, Šafakova se i u drugim romanima pozabavila likovima koji tragaju za svojim identitetom, što čini njihov odnos sa sopstvenom ličnošću i okolinom problematičnim i punim unutrašnje borbe. U drugim romanima Šafakova preispituje koliko rođenjem stečena pripadnost naciji, veri i društvenom miljeu sprečava mogućnost transformacija i određuje našu biološku sudbinu. Tako, za razliku od Pinhana i njegove polne transformacije, jedan od glavnih likova romana Ogledala grada, Migel Pereira, prolazi kroz isti proces u odnosu na svoju versku i nacionalnu pripadnost. „Posmatranjem“ Pereirinih snova punih simbolike, čitalac spoznaje da je kao Jevrejin u srednjovekovnoj Španiji bio doživljavan, odnosno posmatran kao „Drugi“. Nakon upozorenja koje je u snu dobio od svog „glasnika“ Magida (pripovedač, narator), duha koji ga opseda, Migel, bežeći od inkvizicije iz srednjovekovne Španije, odlazi u „Grad ogledala“ – osmanski Istanbul, u kojem se miri sa svojim poreklom i postaje Isak.

Nazivajući Istanbul „gradom ogledala“, Šafakova u duhu Lakanovog tumačenja „stadijuma ogledala“, koje podrazumeva preobražaj koji se zbiva u subjektu kada usvaja sliku, govori o usvajanju slike nekad imaginarnog drugog, odnosno o prihvatanju, poistovećivanju i mirenju s preobraženim egom (Lacan 2005:3). Takođe, govoreći o pozorištu u smislu u kome su ga i stari Grci doživljavali, kao ogledalu društva, Šafakova u duhu Lore Malvi zaključuje da je ono što gladamo to što konstruiše matricu imaginarnog, prepoznavanja/pogrešnog prepoznavanja i identifikacije, pa stoga i prve artikulacije „Ja“ subjektiviteta (Mulvey: 807), odnosno gledaoci jedne predstave imaju priliku da makar na kratko postanu deo „te igre unutar igara“ (Şafak 2011:189).

Svaka pozorišna scena je jedno veliko ogledalo, u kojem su uhvaćeni gledaoci; i svako ogledalo je jedna velika pozorišna scena, postavljena u utrobi života. Ljudi koji dragim kamenjem zatvaraju rupe ostale od čireva prošlosti, koji pompeznim zvanjima krpe svoje današnje rite, zaslepljenih očiju kad gledaju u budućnost o kojoj sanjaju, vide ogledala na pozorišnoj sceni; a u ogledalima pozorišne scene (Şafak 2011: 188).

U romanu Mahrem (na srpskom: Intimno), ili Pogled (The Gaze, kako je naslovljeno englesko izdanje), prevashodno se govori o transformaciji neimenovane Debele žene, koja iz uloge objekta posmatranja biva preobražena u subjekat, odnosno postaje žena koja se uzdigla iznad uloge objekata osuđujućih pogleda u moćnog posmatrača drugih. Osim te, Debela žena prošla je i kroz samonametnutu transformaciju kada je, kao žrtva seksualnog nasilja za koje veruje da mu je svedočilo indiferentno „svevideće (Nebesko) oko“, odlučila da svoje telo učini odbojnim. Autorka posredstvom motiva „svevidećeg oka“ osvetljava sve tajne likova romana i daje mu funkciju da čitaoce nauči da prihvate Drugost. Međutim, autorka je istovremeno poistovetila taj pogled s neba s muškim pogledom (engl. the male gaze) kao patrijarhalnim nadgledanjem ženskih tela. Na putu ka svojoj transformaciji Debela žena je u jednom trenutku uspela s prozora da posmatra svet tim muškim pogledom svog partnera:

Na dnu uzbrdice… u pedesetim… mesnata… bleda… poslušna… žena… domaćica…flanelska spavaćica…

...iako je uvek bila takva…uvek društvena…i tiha kao miš…niko nije pravio… pecivo sa spanaćem kao ona…mogla je da složi devet knedli na kašiku… (Şafak 2000: 9)

Motiv „svevidećeg oka“ u romanu Istanbulsko kopile Šafakova je ponovo iskoristila za pripovedanje o pretrpljenom porodičnom nasilju, razmatranje uloge žena u patrijarhalnoj turskoj porodici, kao i za uvođenje u rasplet u kojem se ispostavlja da su dve porodice koje pripadaju „neprijateljskim“ narodima, turskom i jermenskom, zapravo u krvnom srodstvu. Likovi tako doživljavaju preobražaj kojim se dokazuje apsurdnost mržnje i predrasuda, ovog puta po nacionalnom osnovu.

U autobiografskom romanu Crno mleko čitaoci svedoče ličnoj transformaciji autorke, budući da je reč o romanu koji govori o postporođajnoj depresiji i o teškoćama žena koje žele da se ostvare istovremeno na više frontova. Suočavajući čitaoca sa svojom podsvešću, autorka ukazuje na višeslojnost ženskog bića koje mora da prođe kroz dnevne transformacije kako bi odgovorila na svaki aspekt svoje ličnosti i uskladila ih sa ulogama koje mu društvo i okolnosti nameću.

Najdramatičnija pojava u romanu Ljubav jeste transformacija Ele iz domaćice opsednute kontrolom nad svojim životom u osobu koja prepušta životu da je nosi u nepoznatim pravcima, a do čega je dospela preuzimajući ulogu pasivnog posmatrača, indiferentnog poput „svevidećeg oka“. Kao što i sâm naziv romana ukazuje, ponovo je ljubav ta koja omogućava čoveku da pronađe sebe, odnosno da se prepusti preobražaju koji znači prihvatanje (Jović 2014). Ela svoj put ka sebi pronalazi usled ljubavi prema Azizu, čoveku koji je i sâm doživeo transformaciju kada se, kao Kreg Ričardson, upoznao i zavoleo sufizam i poeziju čuvenog persijskog mističkog pesnika islama Dželaludina Rumija:

Ranije je sebe smatrala centrom ove porodice, verujući da će se sve raspasti ukoliko ne drži sve pod kontrolom i na okupu. Bila je Žena lepak. Centralna snaga koja drži u ravnoteži čitavu porodicu i sve u kući! Međutim, sada se pretvorila u strpljivog i mirnog posmatrača koji je odustao od toga. Dani su prolazili, a ona je nepristrasno posmatrala razvoj događaja. Otkako je prestala da tuguje zbog stvari koje ne može da promeni, postala je druga žena. Dostojanstvenija, osamljenija i osećajnija (Şafak 2009: 223).

Po rečima Šemsa, junaka unutrašnjeg romana u romanu Ljubav, svaka prava ljubav je transformacija i novo rođenje; ukoliko se čovek ne promeni zbog ljubavi, znači da nije dovoljno zavoleo. Isto tako, po Šemsu, gledanje u nešto što si zavoleo, ako je ta osoba ogledalo tebe, dovodi do identifikacije s njom, sa slikom koju vidimo, i tako se fragmenti (naše ličnosti) spajaju u celinu, u kompletnu sliku. Kroz takve transformacije prošli su i sam Rumi i Ela, ali i Pinhan i svi likovi drugih romana obuhvaćenih ovim radom.

Misliš da ćeš živeti onako kako si i do sada. Zatim se pojavi neko sasvim neočekivano. Ne liči ni na koga iz tvoje okoline. Počinješ da posmatraš sebe u ogledalu tog novog čoveka. To je čarobno ogledalo koje ne pokazuje ono čega kod tebe ima, već ono čega nema. I ti shvataš da si toliko dugo živeo sa osećanjem praznine i čeznuo za nečim nepoznatim. Istina te pogađa u lice kao šamar. Ta osoba koja pokazuje tu prazninu u tebi može biti tvoj duhovni vođa, učitelj, drug, saputnik, suprug ili ponekad i dete. Ono što je važno jeste da pronađeš dušu koja će te ispuniti. Isti je savet koji su dali svi proroci: pronađi čoveka koji će biti tvoje ogledalo! A za mene to ogledalo je Šems (Şafak 2009: 240).

Rastuću popularnost Elif Šafak dokazuje, osim činjenice da su njeni romani uobičajeno među najčitanijim u Turskoj, i sve veći broj akademskih radova koji se bave njenim stvaralaštvom. Pojedini ugledni turski teoretičari književnosti istakli su značaj njenih dela prevashodno zbog ispitivanja različitih identiteta i nastojanja da premosti razlike i polaritete kojih je, posebno u Turskoj, toliko mnogo. Međutim, među kritičarima u Turskoj ima i onih koji joj nisu naklonjeni, prevashodno zbog njene hiperproduktivnosti, ali i zbog kritike konzervativnih ideja i vladajućih struktura.

S druge strane, Elif Šafak je odavno osvojila evropsku i američku publiku, kritiku i akademsku zajednicu, pre svega zbog tematika koje obrađuje, ali i usled svog aktivizma i specifičnog književnog stila. Kada je reč o našoj zemlji, međutim, uprkos tome što je njenih osam knjiga, koliko ih je prevedeno na srpski jezik od 2006. godine, propraćeno pozitivnim reakcijama publike, njen opus još uvek nije privukao značajnu pažnju ovdašnjih akademskih krugova, te izostaju naučni radovi na temu njenih dela u regionu.

Nasuprot tome, reakcije javnosti u Srbiji su brojne i pozitivne, te su njeni romani uvek na listama preporučenih knjiga u časopisima i na svim internet portalima koji se bave prikazima knjiga. Vladimir Matković je 2020. godine u kolumni za list „Danas“ nazvao Šafakovu ozbiljnom autorkom koja je uspela da pronađe ravnotežu između angažovane književnosti i komercijalne isplativosti i od koje bi mnogi domaći pisci mogli da nauče kako se piše. Aleksandra Đuričić je u svom prikazu najnovije knjige „Ostrvo nestalog drveća“ napisanom za „Bukmarker“ jula 2022. godine pohvalila lepotu proze Elif Šafak, koja se ogleda u vazdušastoj i ubedljivoj rečenici i likovima koji su izvajani prema živim modelima. Đuričićeva primećuje da roman poručuje da ljubav i strpljenje možda neće spasiti svet, ali hoće pojedinca.

Elif Šafak piše za brojne ugledne listove i časopise i to koristi kao priliku za izražavanje stavova o najrazličitijim aktuelnim društvenim temama. Čini se da najviše pažnje poklanja položaju žena u Turskoj i van nje. Smeli stavovi koje izražava u svojim esejima i člancima dokazuju njeno uverenje da je jedan od zadataka pisaca da ruše kulturne barijere i podučavaju. Stoga, raduje što se i publika u Srbiji tokom 2021. godine našla u prilici da bude „poučena“ kroz knjigu eseja „Kako sačuvati zdrav razum u doba podela“, u kojoj Šafakova kroz lične ispovesti razmatra društvena i politička zbivanja i upozorava na različite aktuelne trendove u Turskoj i svetu koji u ljudima izazivaju gnev, strah, apatiju, razočaranost i zbunjenost.

Govoreći o kolektivnoj narcisoidnosti, odnosno o zajedničkoj iluziji da smo mi centar sveta i da postoji jasna razlika između „nas“ i „njih“, Šafakova smatra da je u pitanju kompenzacija za naše lične frustracije, mane i promašaje. Da bismo to prevazišli, moramo se otvoriti „za nebrojene, beskrajne, mnogostruke pripadnosti“, prepustiti se emocijama i izgubiti strah od složenosti identiteta (Šafak 2021: 81), jer pozitivne emocije brišu strah od Drugosti.

Zaključak

Zbog svog porekla i životnog iskustva, Elif Šafak ima poseban sluh za prepoznavanje koncepta „Drugosti“, koji se kao globalni fenomen odnosi na različite grupe koje se u današnjim društvima određuju kao manjinske na osnovu roda ili nacionalne i/ili verske pripadnosti. Kao velika aktivistkinja i produktivna spisateljica, Šafakova svojim romanima želi da ukaže da je ljubav pokretačka sila koja ima dvostruku ulogu – uz pomoć nje možemo da prihvatimo, zavolimo i razumemo ono što određuje naš sopstveni identitet, ali i sve razlike koje u sebi nose „drugi“ ljudi. Stoga, ljubav se može posmatrati kao ključ ka transformaciji, ličnoj i kolektivnoj, a sâm preobražaj kao put ka empatiji i prihvatanju „Drugosti“, pri čemu pripovedanje ima krucijalnu ulogu budući da predstavlja moćno sredstvo koje doprinosi otporu uvreženoj vladavini predrasuda i straha od „drugog“ u duboko polarizovanim društvima današnjice, jer predstavlja način da se svet sagleda iz perspektive druge osobe.

---