Jelena J. Dimitrijević je pesnikinja, svetska putnica, humanitarna radnica, „viloslovka“, kako ju je majka zvala. Jednom prilikom za nju je rečeno: „Jer onaj ko se za slobodu bori, taj zbilja sa vilama govori,“ a Jelena J. Dimitrijević se u najvećoj meri zalagala upravo za slobodu i toleranciju. Iako nije imala školsko obrazovanje – obrazovala se kod kuće, čitajući knjige iz bogate biblioteke svoga brata po majci – naučila je nekoliko evropskih jezika, a uz njih i turski, uvek bila otvorena prema novim saznanjima i uvek slobodnog duha.

U dobi od 64 godine, Jelena J. Dimitrijević 1926. kreće na put oko sveta: iz Đenove kreće na Istok, u Egipat, Palestinu, Siriju, Liban, a potom u Indiju, Kinu, Japan i Ameriky. Ona je tada iskusna putnica i spisateljka, a rezultat tog putovanja jeste putopisSedam mora i tri okeana u dve knjige, kao i niz pesama.[1] Poseta Indiji čini skoro čitavu Drugu knjigu ovog putopisa, a to je upravo vreme u kom u ovoj zemlji delaju dve velike ličnosti – Mahatma Gandi (Mahatma Gandhi, 1869–1948) i Rabindranat Tagor (Rabindranath Takhur, 1861–1941), čiji su stavovi o slobodi, naciji i položaju žena, ma koliko međusobno različiti, u osnovi bliski stavovima naše putnice. Iako Gandija nije susrela, a Tagora jeste samo na nekoliko minuta, slobodno možemo reći da, u kontekstu njihovih misli, put oko sveta Jelene J. Dimitrijević dostiže u Indiji filozofski i politički krešendo.[2]

Religija i verska tolerancija

Putopis Sedam mora i tri okeana u celini odiše tolerancijom kakvu dosežu retko obrazovani i otvoreni ljudi. To se najpre vidi u pitanjima religije. Kakva je religioznost Jelene J. Dimitrijević? U svemu što čini, uvažava jednako sve religije, ali je njena senzibilnost pre svega estetička, modernistička, a njena vera jeste poetizacija sveta. Tako, na primer, u Jerusalimu, jednu pravoslavku, ali i kosmopolitkinju, ne sprečava da u mističnoj tišini, u unutrašnjosti Omarove džamije, jedinstvenom spomeniku judeo-hrišćanske i islamske vere, oseća prisustvo najvišeg Bića i da mu se nesvesno moli:

Mesto gde se Mojsije molio Bogu. Otisak Hristove stope. Ploča na kojoj je Omar klanjao. Mojsije, Hristos, Muhamed; sve je izmešano, pomešano; sve je obavijeno velom Mistike i Misterije... Kakve kontradikcije![3] (Dimitrijević 2016: 314–315)

Da vera treba da bude čvrsta, ali ne i kruta, možda najbolje na ovom mestu pokazuje „osvešćena“ religioznost Jelene J. Dimitrijević. Iako kosmopolitkinja koja duhovnost doživljava kao opštu, jedinstvenu i suštinski istovetnu potrebu ljudi sa svih meridijana sveta, srpska putnica ne može da se otrgne od izvorne osetljivosti za „svoju“ pravoslavnu veru, onu koju je usvojila od detinjstva i najranije mladosti. Ona duboko poštuje predačku tradiciju – baka po ocu Hadži-Ruža je bila na hadžiluku, biblijske slike i poruke stalno su joj na umu dok hodi kroz Svetu zemlju. Tako se na pomen Maslinove gore zaplakala: „Niko nikad ne bi pomislio da će hrišćanske svetinje ovako uticati na nekoga kome su svi ljudi jednaki, ma koju veru verovali“ (Dimitrijević 2016: 283). Naposletku, čvrsta vera, tolerancija, fascinacija multikulturnim blagom mističnog i misterioznog Istoka, to bi ukratko bili kulturni i poetski sadržaji koje naša spisateljica učitava u svoj putopisni tekst[4] (Đurić 2013). Ali, u jednom ranijem, takođe putopisnom tekstu – zbirci poezije Na Okeanu i preko Okeana (u rukopisu 542 u Narodnoj biblioteci Srbije), datiranoj na Njujork 1920. godine, pod vitmanovskim naslovom „Pesma o meni“, postoji stih: „Kako je Bog (ili priroda, jedno isto)“, što pokazuje svojevrsni panteizam koji ničim ne odudara od njene verske tolerancije.

Na sličnim humanističkim pozicijama nesumnjivo stoji i Gandijevo poimanje religije i njene uloge u čovekovoj samospoznaji. Poznato je da se njegov hinduizam podudara s nekim suštinskim odlikama hrišćanstva i islama kao što je, na primer, uzvisivanje u poniznosti:

Onaj koji traži istinu treba da bude manji od prašine... tako ponizan da ga čak prašina može zgaziti... Dijalog između Vasišta (Vasishtha) i Višvamitra (Vishwamitra) neobično jasno ovo osvjetljava. Kršćanstvo i islam takođe na to jasno ukazuju (Gandhi 1966: 8).

Međutim, dok Jelena J. Dimitrijević prenosi svoje praktično iskustvo s „lica mesta“, Gandi svoje stavove izlaže uopštenim filozofsko-teorijskim narativom: „Ideali kojima se rukovodim u životu prihvatljivi su za celo čovečanstvo. [...] Verujem u adviatu... suštinsko jedinstvo svega živog“ (Gandi 1970: 3, 100). „Pod religijom smatram ne formalnu religiju, ili uobičajenu religiju, nego onu koja se nalazi u osnovi svih religija, onu koju nas dovodi licem u lice sa našim Stvoriteljem“ (Gandi 2014: 65). Najzad,

to što sam želio da postignem... jest usavršavanje svoje ličnosti kako bih mogao da se suočim s bogom lice u lice, da dosegnem Mokša (Moksha).[5] Smisao mog postojanja i življenja sastoji se u angažiranosti i traganju za ovim ciljem (Gandhi 1966: 6).

Takva angažovana religioznost, koja podrazumeva pre svega kontinuirani rad na sebi u potrazi za čvrstom istinom (čuvena je Gandijeva doktrina o satjagrahi, jeste zajednička osnova na kojoj počivaju i iz koje se razvijaju ostale vitalne vrednosti koje dele Jelena J. Dimitrijević i Gandi: poniznost, skromnost, uzdržljivost, tolerantnost, trpeljivost, upornost, hrabrost, samopožrtvovanje, optimizam i, iznad svega, ljubav prema drugima i drugačijima, jer nema izgradnje identiteta bez poštovanja, spoznanja i saživljenja s alteritetom: „Podeliti ljubav drugima znači znati kako poštovati sebe. Znati na koji način sebe prepoznavati u njima.“ S tim u vezi je i čovekov duhovni razvoj koji uslovljava razvoj drugih: „Ako jedan čovek raste duhovno, ceo svet se duhovno razvija, a ako jedan čovek pada, i ceo svet pada“ (Gandi 1970: 100).

Duhovnost i imaginacija su i za Jelenu Dimitrijević vrhunske moći koje ljudsko biće poseduje i koje treba maksimalno da iskoristi. Česta je, na primer, njena sintagma da se nešto dešava „pred duhovnim očima našim“, u bujnoj fantaziji ili imaginaciji koje rekreiraju takozvanu istorijsku, dokumentarnu stvarnost čineći je plemenitijom i „religioznijom“. Koliko je imaginarno, preneto usmenim predanjem od majke i bake Hadži-Ruže, jače od realnog, to jest čulnim očima vidljivog, pokazuje iskustvo naše spisateljke na Svetom grobu: „I tada je moja detinja glavica bila puna čudnih zamisli i predstava, kojih ne mogu da se oslobodim čak ni pošto sam videla Hristov Grob!...“ (Dimitrijević 2016: 299).

Prva knjiga putopisa – Egipat

Socijalna nepravda i pacifizam

Na putu oko sveta Jelene J. Dimitrijević Egipat je jedna od prvih stanica. To je zemlja u kojoj zatiče mnoge suprotnosti jedne pokraj drugih. Putujući od Aleksandrije do Ramlea prošla je pored luksuznih kuća, letnjikovaca aleksandrijske i kairske gospode, ali ju je po izlasku iz prevoza dočekalo koptsko selo od blata. Autorka konstatuje s mnogo gorčine: „Socijalna pravda ista kroz sva vremena.“[6] To je siromaštvo kakvo do tada nije videla: seoske žene ne žele ili ne smeju da govore sa strancima, čak ni sa strankinjama, kuće ne liče na ljudska staništa već na gomile mulja, a u njima stoluje gorka beda. U jednoj kući vidi kako u uglu leži krava i preživa, a u drugom kutu bolesna devojka ječi. „Krava je ležala na šaši od kukuruza, devojka na slami od pirinča“ (Dimitrijević 2016: 108), piše, podvlačeći ovim paralelizmom koliko je život seljanke u Egiptu daleko od civilizacije i osnovnih zdravstvenih normi.

Jelena J. Dimitrijević je do tada već mnogo puta pokazala da je angažovana autorka, ali ovde jasno vidimo trenutak u kom više ne samo da piše i opisuje, već zahteva pravdu i za nju se verbalno bori sopstvenim glasom i perom.

Zgrožena istorijski značajnim imenima koja su značila ratove i ubijanje, i vodičevom profesionalno dobro izvedenom, ali mehaničkom pričom o pobedama nad neprijateljima, Jelena J. Dimitrijević se retorski pita – zar nisu svi oni bili isti i zar nije rat uvek samo ubijanje i pljačka? I odriče se slike velike istorije:

O, hvala vam na slavopojkama posvećenim Ramzesu Drugom i Setosu Trećem! Neka krvoločnike veličaju muškarci ako hoće – žene neće. Krv, grobovi! Možda su se ove žene iz naroda, ovde, u Misiru počele uvijati u crno još od ratova, u bitkama pod Ramzesom Drugim i Setosom Trećim; i navikavši se na crninu, ne skidaju je (Dimitrijević 2016: 227–228).

Pacifizam Jelene J. Dimitrijević nije ni slučajan niti samo deklarativan, ponajmanje bezrazložno vezan za žene i njihove sudbine. Kao i socijalna nepravda koju je naša putnica jasno uvidela i kao činjenica da zlo nepogrešivo uvek najviše pogađa žene.[7]

Antikolonijalna svest i problem prosvećenosti

Antikolonijalna svest i problem prosvećenosti jesu teme koje Jelena J. Dimitrijević provlači kroz čitav putopis.[8] Razgovori u hotelu, s jednim Englezom i jednim Egipćaninom, pokazuju šta znači kolonizacija. Krivicu za bedu u kojoj se Egipat nalazi, Egipćanin svaljuje na Engleze. On tvrdi da je nezavisnost Egipta privid, jer je pravi kralj Džordž Lojd (Sir George Lloyd), a Fuad (King Fuad I) samo figura. Ogorčen je zbog toga što se škole u Egiptu zatvaraju: po njegovim rečima, 1922. godine zatvorene su trideset dve škole, pismenost je tek sedam odsto, a ženska deca na selu potpuno su nepismena (Dojčinović 2016: 31). Dodaje da kolonizatori to rade s planom da bi lakše podjarmili kolonizovane: neprosvećenost ljude čini podložnijim ropstvu jer ne znaju za bolje. Drugi sagovornik Jelene J. Dimitrijević, Englez, ima sasvim drugačiji odnos prema ovom problemu. Kada ga upita zašto je egipatski narod na selu potpuno neprosvećen, on joj odgovara: „Ostavite ih, veli on, u njihovom neznanju, da bi bili srećni. Zar smo mi, vi i ja srećni što smo prosvećeni?“ (Dimitrijević 2016: 177–178). Autorka jednostavno prenosi njegove reči, bez komentara, jer je cinizam kolonizatora očigledan i toliko direktan da se od njega jednostavno zanemi.

Druga knjiga: Indija

Indija i Srbija – tema patriotizma

U drugom delu putopisa, u celini objavljenom tek 2020,[9] nastavljaju se ove teme. Dijaloška scena iz poglavlja „Puri“ izgleda kao paralela s razgovorom u Egiptu. Njen sagovornik joj saopštava:

– Ostavili nas bez škole (Englezi), nastava nije slobodna. A čime ćemo plaćati ovakva sirotinja? Sve iznesoše i još iznose: biser iz naših voda, drago kamenje iz naših gora (Dimitrijević 2020: 174).

U daljem toku razgovora, kada čuje odakle dolazi, njen sagovornik i njegov pratilac joj se s poštovanjem duboko poklone. „Ne pokloniše se, naravno, meni, no, junačkoj i maloj, ali velikih imena Srbiji.“ I to nije retkost:

Nju, majku moju, Srbiju, po prostoru malu, tako malu, pozdravlja ogromna Indija! Iako ovo doživljujem u Indiji, u svakom njenom mestu, gotovo svaki dan, ipak me dira i, sa radosti, uvek zaplačem (Dimitrijević 2020: 174).

Taj čin je odavanje priznanja zemlji koja se oslobodila svojih tlačitelja i jednovremeno poziv na pobunu, na borbu protiv neprijatelja koji otimaju i tlače. Jelena podvlači paralelu s onim što je već doživela na Bliskom istoku.

Druga zemlja, drugi narod, a žalopojke istovetne sa onima u Egiptu, Palestini, pa i u Siriji.

„Šta će Evropa u Aziji? Što ne sedi kod svoje kuće i ne gleda svoju decu?“, bune se (Dimitrijević 2020: 174).

Putovanje Jelene J. Dimitrijević po Indiji započelo je u februaru 1927. godine, u Bombaju. Znamo da je videla i Džajpur, Delhi, Kalkutu, Benares. Na proputovanju se našla i u situaciji da drži predavanje o Srbiji jednoj grupi devojaka. Ona beleži:

S kakvom su me pažnjom slušale, koliko su pljeskale kad sam, ukratko, naravno, prelistala slavnu istoriju srpskog naroda, od početka, pod Turcima, do naših dana. Pljeskale su mi, klanjale su mi se, to jest srpskom narodu, i ljudima iz naroda, onima što su digli protiv Turaka prašnjavim topovima. I kao da sam svakoj iz očiju pročitala: „A mi? A mi?” I poče se razgovor o Gandiju – tih razgovor, diskretan, kao kad bi reklo: „Pst! I duvar ima uši.“ (Dimitrijević 2020: 86).

U samom putopisu ona ne raspravlja o Gandijevim idejama, ali na nekoliko mesta pokazuje koliko je Gandi skrenuo pažnju na ono što se u Indiji zbiva. Njeno zalaganje za duh tolerancije i za oslobođenje, nesporno je: „Nema toga putnika koji dođe u Indiju, sada, u Gandijevom pokretu, koji ne misli o sudbini Indije“ (Dimitrijević 2020: 88). Na drugom mestu piše:

Hindusi su svi bez razlike u „narodnom kostimu“, za koji im Gandi preporučuje da ga dobro čuvaju. A oni, slušajući svoga duhovnog vođu, vrše u jedno isto vreme dve patriotske dužnosti: čuvaju narodno odelo i bojkotuju englesku robu. Uzgred da kažem, da se taj hinduski narodni kostim sastoji iz komada belog pamučnog platna, obavijenog oko golih bedara, i gornje haljine, slične običnoj beloj muškoj košulji i peškir oko glave kao neki turban: sve od indijskog pamuka i indijskog platna. Istina, haljina što liči na košulju kao da ne spada stvarno u narodno odelo, pošto su gore mnogi goli ili sa šalom bačenim preko golih ramena (Dimitrijević 2020: 87).

A u poglavlju „Po gradovima radža i maharadža u Radžputani“, Jelena J. Dimitrijević meditira ispred jednog hrama u Udajpuru u vreme večernje molitve:

Toliki studiraju u Evropi, naročito u Engleskoj, a ostaju verni sinovi svoje zemlje; žive od drevnog nasledstva ostavljenog im od predaka [...] Kao što Gang, sveta reka, ne menja svoj tok, tako i narod njen, Hindusi, ne menjaju svoje običaje. Pogledajte Mahatmu Gandija. Čuva im sve narodno, pa čak i nošnju mada je studirao u Engleskoj (Dimitrijević 2020: 133).

Autorkin antikolonijalizam koji prikriveno ili očigledno provejava kroz ceo putopis možda je najeksplicitniji u ovom odlomku iz poeme „Indija“:

Kako bih, kako bar vođa da sam,
Ne svima,
Samo ovima
Što jaram nose kao vo
Jer nitʼ se bune niti prkose;
Il da probudim njih – Istok klet –
Što verujuć u fatum zaboraviše čak i datum
Kad im je jaram metnut na vrat.
I kao volovi što riknu,
Oni da viknu:
„Napolje, uljezi, s naših dedova tla,
Starog, velikog, svetog tla!“
Gromko da viknu da se probudi ponovo začmali svet.

(Dimitrijević NBS: R 542)

Pisma iz Indije: Tagor i Gandi

Poseban segment druge knjige putopisa čine Pisma iz Indije. To je jedan od tri teksta iz drugog dela putopisa koji su do sada objavljeni.[10] Zapravo, Pisma iz Indije objavljena su dva puta do sada, prvi put već 1928. godine u izdanju Narodnog univerziteta u Beogradu, dok se novo izdanje, koje je priredila Ana Stjelja, pojavilo 2017. godine i to s prevodima na engleski i hindi jezik. Sama Jelena J. Dimitrijević je održala predavanje na Narodnom univerzitetu u februaru 1928. godine, koje je bilo dobro posećeno s obzirom na popularnost naše autorke. ^[11]

Pisma iz Indije su reportaža Jelene J. Dimitrijević o susretu s Rabindranatom Tagorom, koji je u tom trenutku svetski poznati pisac. Tagor je dobio Nobelovu nagradu 1913, a u Beogradu je boravio u novembru 1926. godine, kada je naša autorka već bila na putu oko sveta. Verovatno da su do nje doprle vesti o kratkom ali značajnom boravku Pesnika u Beogradu i možda je imala osećaj da je propustila važan događaj. No, ona piše da je želela da ga sretne kod kuće, što je svakako posebna prilika. Opis tog putovanja, namere, konteksta i samog susreta čine od ova dva pisma savršenu književnu reportažu.

Prvo pismo, datirano iz Madrasa od 11. marta 1927. u stvari je glava XXVIII drugog dela putopisa Sedam mora i tri okeana, pod nazivom „U Kalkuti, Tagorova kuća bez Tagora“, dok je drugo pismo, takođe iz Madrasa od 12. marta 1927. u stvari glava XXIX – „U poseti Tagoru u Santiniketanu“. Jedina razlika između štampanog teksta Pisama i rukopisnog teksta putopisa jeste odsustvo naslova u Pismima (koji su izvesno naknadno dati kad je autorka spremala jedinstven tekst putopisa) i odsustvo, to jest brisanje datiranja u putopisu. U našem radu pozivamo se na rukopisni tekst putopisa.

U ovim pismima, koja su i poglavlja putopisa, Jelena J. Dimitrijević nas obaveštava da postoji suprotstavljenost ideja i pristalica Tagora i Gandija, ali i da njeni sagovornici uglavnom kazuju da postoje dvojica najvećih Indusa u tom trenutku za koje svi imaju podjednako poštovanje i divljenje, pa čak i gaje kult ličnosti. „Tagor peva patriotske pesme, Gandi traži slobodnu Indiju“ (Dimitrijević 2020: 142). Razlika je u tome što je Tagor reformista, a Gandi revolucionar, i ona to želi da prikaže na književni način. Sasvim u duhu njenih „dramatizovanih pripovesti“, koje i Isidora Sekulić naslućuje u prikazu putopisa Novi svet,[12] a koje smo mogli da prepoznamo i u Pismima iz Soluna, te u prvom delu Sedam mora i tri okeana, ponajviše u susretu s „ruskim pustinjicama“, naša autorka prisustvuje jednom rečitom dijalogu. Naime, na železničkoj stanici, dok čeka voz da ode do mesta u kom Tagor živi, čuje raspravu između Tagorovca i Gandijevca, u maniru antičkih i renesansnih dijaloga.

U tom dijalogu Tagorovac tvrdi da je Poet (tako iz ljubavi i poštovanja Tagora nazivaju njegovi zemljaci) uz Engleze, jer zna da Indusi ne umeju da vladaju, i jer pod britanskom upravom imaju železnice, puteve i lepe zgrade, a Gandijevac mu odgovara da je to sve njihov novac i njihova snaga, da 200.000 Engleza vlada nad 326 miliona pripadnika indijskih naroda i iskorišćava ih. Tagorovac zamera Gandiju što je jeo s muslimanima, a Gandijevac kaže da bez muslimana ništa ne bi mogli da učine, jer, iako ima samo 70 miliona muslimana spram 200 miliona Indusa, savez je neophodan.

„On ne prede da podstiče za bojkot robe iz Mančestra, kako njegovi protivnici kažu da bi ga ponova strpali u zatvor: Gandi prede osnovu za slobodnu Indiju“ završi Gandijevac.

„A ko će ispresti potku? Ko?“ – pita Tagorovac s ironijom. Zar mi, Indusi? Mi, Indusi, nismo ni diplomati ni vojnici. Mi, Indusi poetski smo narod, i sanjalice smo, i m0ističari“ (Dimitrijević 2020: 149–150).

Ovaj dramolet koji Jelena J. Dimitrijević predstavlja kao ranojutarnji razgovor na stanici Hovrah, na kojoj čeka voz do Santiniketana, ilustruje ono što je po mišljenju njihovih pristalica osnovna razlika između Tagora i Gandija.

Sličnu scenu doživeće i kasnije, u razgovoru o kolonijalnom zlu u Puriju koji smo već pomenuli. Njen sagovornik joj je tada rekao:

– Mi smo miran i pobožan narod, a ne prosvećen. Prosvećeni rezoniraju?? – eto, Gandi; neprosvećeni mole se bogovima i predaju se volji njihovoj i ćute. Mada obožava indijskog poeta Rab-Indra-Nat Ta-kur-u njegovoj politici zamera. Hvali mu veliko poduzeće – reformu njihove vere. Osuđuje Gandija što je jeo s muslimanima za jednim stolom. Uvek isto... Svi (Dimitrijević 2020: 174).

Nekoliko meseci pre toga, prilikom posete Beogradu, sâm Tagor je bio neprijatno iznenađen protestom zenitista na njegovom predavanju o modernoj civilizaciji, održanom 15. 11. u sali Univerziteta. Povicima „Dole Tagora! Živeo Gandi!“ oni su javno i glasno prikazali podelu poput one o kojoj svedoči Jelena J. Dimitrijević u putopisu.[13]

Poseta Tagoru za Jelenu Dimitrijević bila je jedna od najuzbuljivijih i najdirljivijih epizoda na putu oko sveta, mada skoro da i nije bilo samog susreta s velikim Poetom, jer on je u tom trenutku bio bolestan od malarije, malaksao, a slabo je i govorio (to nije bio govor nego „bolesničko stenjanje“, piše Jelena J. Dimitrijević). Međutim, iz poštovanja prema nekome ko dolazi iz daleka, i još iz junačke Srbije, Poet je pristao na viđenje, makar i nakratko. Poseta je trajala nekoliko minuta i sâm susret je opisan u jednom pasusu, ali Jeleni J. Dimitrijević je značajno to što ju je primio jer dolazi iz Srbije: „Jer velikoj Indiji imponuje mala Srbija; a nju uzimaju kao ideal za ostvarenje svojih ideala“ (Dimitrijević 2020: 147). A taj ideal nije ništa drugo do oslobođenje od tlačitelja.

Pri odlasku iz Santiniketana, Jelenin pratilac i vodič, mladi student filozofije Krišna, sumira duhovne i intelektualne domete dvojice velikana gde se suštinske razlike između njih brišu, jer su na koncu obojica, kao i svi Indusi, izvorno „sinovi Prirode“, misteriozne i mistične:

Mi obožavamo, Prirodu: vodu, vatru, sunce. Jeste li bili na svetoj Gangi u svetom Beneresu kad se rađa sunce? Mi živimo prostim prvobitnim životom. I Gandi nas uči da uvek živimo prosto čuvajući svoju veru i svoje običaje. Tagor nam peva i patriotske i mistične pesme. I mi vidimo da smo došli na svet iz ničega da iskusimo nešto… Tagor i Gandi. Gandi i Tagor. I mi ne znamo ko je veći od ova dva velika Indusa (Dimitrijević 2020: 160).

Žene u Indiji

Tipično za Jelenu J. Dimitrijević, još od Niša, a u ovom putopisu od poseta Egiptu, Palestini i Siriji, jeste zanimanje za žene, za njihov način života, običaje i društveni položaj. Tako je i u Indiji – njenu pažnju naročito privlače hinduske udovice, kako i glasi naslov jednog od poglavlja druge knjige putopisa Sedam mora i tri okeana. U jednom trenutku pokazuju joj jednu mladu ženu, zapravo, dete.

Sin ove mladice rodio se u isti čas kad joj je muž izdahnuo. Smrt i život. Otac odlazi, sin dolazi.“ I tada mi kaza da je u braku bila šest i po godina. Da joj ovo nije prvo dete, nego treće, da ima „punih petnaest godina...“

„Bog ju je obdario decom, te udovički život neće provoditi sama, nego s decom“, završi i duboko uzdahnu.

Slušam i mislim: „Sad joj je petnaest godina. Šest i po godina bila sa mužem. Druga godina kako joj je muž umro.“ Dakle kad se udala nije imala ni punih osam godina (Dimitrijević 2020: 185–186).

Tu temu ona nastavlja i u pesmama. U pesmi „Na Gangu kad sunce izgreva“, objavljenoj u časopisu Misao godine 1929, na jezgrovit i efektan način ne samo da sumira lajt-motive iz zemlje čudesa („bukte lomače“, „trepere sveće i oltari“, „zvone sićana hramovska zvona“, „zveče talambasi“, „Krišna-Hari! Krišna-Hari!“), nego iskazuje autorkin otvoren protest protiv mizerne sudbine sasvim mladih udovica, gotovo devojčica, sudbine koju im nisu dodelili bogovi, već onaj za koga se one tim bogovima mole:

Oh, proklete ste!
Ne od Brame, ne od Krišnu, ne od Sive,
Ni od Sivine osvetljivice – žene, Kali,
Već od onoga koga vam srce i voli i žali,
Za čiju surovu dušu moli se duša vaša
Nežna i meka:
Proklete ste od čoveka.

Išle ste u smrt s onim što vam je značio život;
Žive ste skakale u oganj za njim mrtvim na lomači.
O, da grdnoga srama!
Kazna...
Crna je lica, prezrena, kriva je za smrt muža svoga
Induska udovica.

(Dimitrijević 1929: 347)

Slično je pre toga Jelena J. Dimitrijević, feministkinja, stala na stranu mladih Turkinja kada je u romanu Nove i Pismima iz Soluna potkazivala samoživost i osionost njihovih ljubomornih muževa, jer „[...] ovo [velovi, kafezi, haremi] ženama nije došlo iz svetog Korana, već iz glava ljubomornih muževa“ (Dimitrijević 2008: 51). Tako i Hinduskinje nisu proklete od Brame, Višnu, Šive ili Kali, već od muževa „nesvesnih za svoj među gresima vekovni najveći greh, i za svog veka grdan sram“ (Dimitrijević 1929: 347). Ona navodi da u Indiji, po poslednjem popisu, ima preko dvadeset miliona hinduskih udovica i ističe da je u pravu Pesnik kad svojim reformističkim društvom želi da spreči nastavak tog zla, jer se zalaže da se donesu zakoni o važnim promenama: „prvo! – protiv udavanja dece; drugo – za preudavanje udovica; treće i poslednje – da se prestane s poligamijom“ (Dimitrijević 2020: 185).

Na ovu tematiku se sasvim prirodno mogu nadovezati Gandijeve refleksije koje se u ovom kontekstu čine kao reformulacije Jeleninih stihova:

Od svih zala za koje je čovek sebe učinio odgovornim, nijedno nije tako ponižavajuće, tako uznemirujuće ili tako brutalno kao njegovo vređanje, za mene bolje polovine čovečanstva, ženskog pola, ne slabijeg pola. [...] Pukim dejstvom naopakih običaja, čak i najneukiji i najnepismeniji muškarac uživa prevlast nad ženom koju ne zaslužuje i koju ne bi trebalo da ima (Gandhi 2014: 173, 175).

Zanimljivo je da je Tagoru u Beogradu postavljeno i pitanje o feminizmu, o čemu je pisala Politika. Njegov odgovor danas nam može izgledati odveć neodređen i kompromisan – on kaže da je glavna oblast ženine delatnosti kuća, da su nežnost i lepota njene ključne osobine a njihovo očuvanje osnovni zadatak, kao i da su indijske žene „suviše naglo počele upadati u javni život“. Ipak, ne treba zaboraviti kontekst iz kog govori a koji Jelena J. Dimitrijević opisuje u svom putopisu, dok, s druge strane, valja obratiti pažnju na to kako povezuje nacionalizam i status žene u svojoj viziji budućeg društva:

U budućem društvu, koje neće više biti osnovano na nacionalizmu, i na njegovim suviše ograničenim principima, već u kome će sarađivati svi narodi, žena će imati centralnu funkciju. Zbog toga što je duševnija, što je određenija, obdarena sposobnošću da se više interesuje za sve živo nego čovek (Politika 1926: 4).

Slično misli i Gandi. Prosvećenost je od ključne važnosti: „Država mora da plati za obrazovanje, gde god za to ima nedvosmislene koristi“, a najveća korist bi bila u prosvećivanju odvajkada najugroženije društvene grupe: „Mišljenja sam da spas Indije zavisi od (po)žrtvovanja i prosvećivanja njenih žena“ (Gandi 2014: 164, 172). Gandijev pacifizam je u tesnoj vezi s njegovim feminizmom, jer upravo je ženi „povereno da, zabrinuti svet, žedan tog nektara, podučava umetnosti mira“ (Gandi 2014: 172). Za Gandija nema sumnje da je žena u pogledu istrajnosti, hrabrosti, intuicije i moralne snage daleko nadmoćnija od muškarca. Zato su upravo one jači pol – pod uslovom da spoznaju svoju prirodnu osetljivost za rešavanje konflikata nenasiljem koje je za Gandija jedino ispravno i etičko postupanje, štaviše izjednačeno s egzistencijalnim načelom:

Ako nenasilje predstavlja zakon našeg postojanja, budućnost pripada ženi... [...] Kad bi žene samo zaboravile da pripadaju slabijem polu, ne sumnjam da bi, protiv rata, mogle da učine neuporedivo više od muškaraca (Gandi 2014: 174–175).

To su svakako vitalni principi koji provejavaju ne samo kroz navedeni putopis, već i kroz čitavo književno stvaralaštvo Jelene J. Dimitrijević.

Zaključak

Na putu kroz Indiju 1927. godine Jelena J. Dimitrijević je sagledala veličinu i lepotu ove zemlje, ali i izuzetno teške životne uslove pod kolonijalnom vlašću Britanaca. Dobro obaveštena o političkim kretanjima, ona podjednako poštovanje ukazuje i političkom vođi Gandiju kao i pesniku Tagori, s time što Poetu želi i da lično upozna. Zahvaljujući poznavanju života i običaja muslimanskih žena, koje je stekla u mladosti, živeći u blizini harema u Nišu, ona razumeva i svojevrsnu pasivnost Istoka, ali ne razume i ne prihvata versku ozlojeđenost Gandijevih protivnika. Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da je bila pod Gandijevim uticajem, jednostavnim poređenjem stavova o veri, toleranciji, položaju žena, kolonizaciji, borbi za slobodu, pokazali smo da se njeni stavovi u velikoj meri podudaraju s onim što je Gandi propovedao kao način života i borbe, kao i da je duboko poštovala reformističke napore Tagora. Putopis Jelene J. Dimitrijević o Indiji tako je istovremeno i slika trenutka u kom su delala ova dvojica velikih mislilaca i aktivista, što je još jedna od dragocenih osobina ovog izuzetnog teksta.

---