Malo toga se zna o Leli Davičo, Jevrejki koja je živela na prostoru Srbije i koja je za sobom ostavila vredno književno delo. Glavni izvori podataka koji su prikupljeni o njoj u ovom radu jesu domaći arhivi, naročito Arhiv Srbije i Arhiv Jevrejskog istorijskog muzeja, digitalizovani časopisi i bibliografije, kao i strana digitalizovana bibliotečka i arhivska građa s međunarodnim bazama građanskih registara Jevreja. Istraživanje o Leli Davičo moralo je teći prvenstveno preko istraživanja o njenom suprugu koji je bio javna ličnost, te je njegovo kretanje u službi bilo zabeleženo u novinskim člancima s kraja 19. i početka 20. veka i u državnim šematizmima.[2] Zbog tih okolnosti, od kojih je najteža bila ta što je Lela Davičo bila stranog porekla i što je u Srbiji živela relativno kratko, istraživanje je predstavljalo poseban izazov. Različite transkripcije prezimena Davičo pokazale su se kao prepreka prilikom pretrage stranih izvora, koji su i doveli do rasvetljenja prošlosti Lele Davičo.[3] Zahvaljujući saznanjima o njenom životu, književno stvaralaštvo ove autorke dobija kontekst i stiče se uvid u njen doprinos srpskoj ženskoj književnosti s kraja 19. i početka 20. veka.

O životu Lele Davičo

O Leli Davičo se govori sasvim posredno kao o srpskoj književnici i supruzi srpskog diplomate jevrejskog porekla, Hajima Daviča (1854–1918). Ne postoji nijedan tekst posvećen samo njenom životu i delu zato što su najosnovniji podaci o njoj veoma teško dostupni. Otuda, na primer, i to što se Leli pogrešno pripisuju imena kao što je Jelena.[4]

Zahvaljujući digitalizovanim građanskim registrima i notarskim zapisima, saznajemo da je pravo ime Lele Davičo bilo Adel Gold (Adél Gold, Adele Gold). Rođena je 3. maja 1856. godine u Pešti,[5] u braku jevrejskog zanatlije Jozefa (József; 1830–?) i Babete Gold (Babette, Betti; 1831–1907), rođene Kon (Kohn). Bila je najstarija od troje braće i sestara, Ane (Anna; 1857–?) i Đule (Gyula, Julius; 1860–?), ako se izuzme njihova rano preminula sestra Matilda (Mathild; 1854–1855).[6] Sa samo šesnaest godina, tačnije 1872. godine, Lela se udala za peštanskog advokata Miksu Šomođija (Miksa, Miksáné, Max Somogyi; 1842–1926). Ubrzo je sa njim dobila ćerke Malvinu (Malvina; 1873–?) i Hedvig (Hedvig; 1874–?), kao i sina Imrea (Imre; 1876–?). Razvela se u decembru 1886. godine, a u martu 1887. godine se udala za Hajima Daviča, koji je u tom periodu u Budimpešti radio kao srpski konzul. Prema podacima koje beleži jedan bečki list, u to vreme, Lela je radila u Budimpeštanskim dnevnim novinama (nem. Budapester Tagblatt) gde se služila pseudonimom Alma (Alma).[7]

Priroda Hajimovog posla je podrazumevala brojne selidbe u različite evropske gradove. Tako su, na primer, kratko vreme od 1888. do 1889. godine živeli u Rimu, gde je radio kao sekretar srpskog poslanstva, da bi se ubrzo vratili u Budimpeštu. Negde od 1892. do 1897. godine živeli su u Beogradu i u tom periodu su bili jedni od osnivača i članova Književno-umetničke zajednice, gde je zabeleženo da je Lela čitala svoje tekstove.[8] Od 1897. pa do 1900. godine živeli su u Trstu, gde je njen suprug bio generalni konzul. Ubrzo zatim, 1903. godine, preselili su se u Minhen gde je Hajim Davičo radio najpre kao konzul, a zatim i kao predstavnik srpske trgovinske misije. Tokom svog boravka u Minhenu, Lela je vodila prepisku s istaknutim osobama svoga doba poput Vladana Đorđevića, Rikarde Huh (Ricarda Hugh) i Ermana Ćekonija (Ermanno Ceconi),[9] a poznavala je i Oskara Šmica (Oscar A. H. Schmitz) koji je pominje u svojim dnevnicima kao nekoga ko je dolazio na čajanke kod izvesne gospođe Šević (nem. Frau von Schewitsch).[10] Pred Prvi svetski rat, oko 1914. godine, sele se u Ženevu, gde je Lela postala udovica 1918. godine. O njenoj nezavidnoj finansijskoj situaciji svedoči molba koja je upućena srpskom konzulatu u Ženevi za pristup Hajimovom bankovnom računu, ali i izjava Hajimovog brata da čitavu zaostavštinu nasledi Lela.[11]

Nakon toga, Leli se skoro gubi svaki trag. Pronađen je podatak da je živela u Francuskoj, te da je i dalje pisala na nemačkom i da je objavljivala u Pariskim dnevnim novinama (Pariser Tageszeitung).[12] Na osnovu teksta kojim raspolaže Arhiv Jevrejskog istorijskog muzeja, saznajemo da je bila u životu 1940. godine (Alkalaj 1940: 5). Ostaje nepoznanica da li su ona i Hajim Davičo imali dece: ako je suditi po sekundarnim izvorima, imali su ćerku Elizabetu Žak Ruso.[13]

O delu Lele Davičo

Lela Davičo je stvarala književnost koja predstavlja izuzetan primer ženske književnosti na srpskom jeziku.[14] Radi veće preglednosti, njeno celokupno stvaralaštvo može da se podeli na tri perioda: peštanski period, beogradski period i minhenski period. Prvi, peštanski period, traje do 1887. godine i o Lelinom stvaralaštvu pre same udaje za Hajima ne znamo ništa pored gore navedene činjenice o tome da je radila za Budimpeštanske dnevne novine i da je objavljivala svoje tekstove pod pseudonimom Alma. Za srpsku književnost, međutim, posebno je bitan beogradski period, koji je trajao od 1887. do 1903, kada je pisala na srpskom jeziku. Ovu periodizaciju njenog stvaralaštva treba uzeti uslovno, jer je u periodu između 1887. i 1903. godine Lela živela samo šest godina u Beogradu (Davičo 1908: 20). U pogledu književnih rodova i vrsta, pisala je eseje, drame, pesme u prozi, crte i skice, a u njima dominiraju teme ljubavi i položaja žene u društvu.

Lelin tekst pod nazivom „Dva ženska portreta“ sastoji se iz dva dela: „Čuvena lepotica“ i „Nepoznata žena“ i objavljen je u Velikom narodnom kalendaru Smiljevac, godine 1893. Iako sižejno nepovezani, ovim tekstovima je zajedničko to što dotiču goruća pitanja o položaju žene u društvu. „Čuvena lepotica“ je kratak dijalog između muškarca i žene, s tim što se pripovedačev glas stapa s glasom žene, te se može tvrditi da su autorka, ženski pripovedač i junakinja ove dijaloške priče izjednačene, ili barem da je granica među njima zamagljena. Osnovna tema razgovora je izvesna Olga, jednoglasno priznata kao čuvena lepotica. Olga je ćerka jedinica bogatih roditelja, koja zbog toga uživa ugled žene koju krase mnoge vrline. Međutim, stvarnost je drugačija, što se čitaocu stavlja do znanja kroz opis njenog povlašćenog položaja: vrline koje joj se pripisuju samo su proizvod Olgine narcisoidnosti. U tom smislu, izuzetno je ilustrativna opaska na temu njenog porođaja: „Što se od drugih žena traži kao danak što duguju, od nje dolazi kao poklon“ (Davičo 1893: 80). Odgovori mladića koji u razgovoru učestvuje kroz šaljive i ironične doskočice predstavljaju odgovore javnosti koje ženski pripovedački glas rekonstruiše i implicira. Da je autorka bila upućena u začetke feminističke misli svog doba dokazuje i pominjanje Žorž Sand (George Sand) i Gospođe de Stal (Madame de Staël), ali i stereotipa dosadne usedelice koja brblja koješta o Tolstojevim romanima i na koju se svaljuje krivica zbog lošeg provoda. Njena osetljivost na biološku i društvenu nejednakost polova toliko je izražena da se ne može prenebregnuti kao nešto što je doprinelo stvaranju dominantnog tona, punog iskrenosti, ogorčenosti, ali i istovremene pobune i rezignacije. Provejava, osim toga, i osetljivost na klasnu nejednakost, kritika taštine kroz Olginu preteranu brigu o odevanju i uređivanju doma po poslednjoj modi i zanemarivanje uloge majke. Čitamo da: „[O]osim nekoliko francuskih romana, iz kojih se mogu crpsti samo ideje kako valja nameštati svoje budoare i kriti trag ljubavnim sastancima, gospođa Olga nije ništa drugo pročitala“ (Davičo 1893: 80). Ono što pripovedačica u prvom licu ističe, jeste da Olga ne samo da je smatrana čuvenom lepoticom, već i ženom koja je poznata kao: „pikantna, duhovita, milokrvna i osobito darovita“ i koja, na naratorkino preneraženje, zavređuje obožavanje i poštovanje[15] svog muža (Davičo 1893: 79). Jasna je, samim tim, kritika upućena licemernim društvenim pravilima i vrednostima. Ciklična struktura ovog dela ukazuje na pesimizam povodom ostvarenja bilo kakve promene.

„Nepoznata žena“, druga priča diptiha, takođe je ciklične strukture i predstavlja svojevrsni antipod „Čuvenoj lepotici“. Njihova suprotnost vidna je i u samim antitetičkim naslovima: nepoznata i čuvena. „Nepoznatu ženu“ autorka piše u potpunosti u prozi, a ton koji preovlađuje je ton empatije, saosećanja, a donekle i poistovećivanja s junakinjom. Ova priča prati Hristinu, koja je, iako ćerka bogatih roditelja, bila zapostavljana u odnosu na svoje sestre. Zbog zanemarivanja u kom je odrastala, Hristina je u tišini patila. Pokazivala je, međutim, naročitu sklonost ka učenju, a povodom te osobine se nedvosmisleno pomalja pripovedačeva društvena kritika:

Ovoliko vrlina, na žalost, dovoljno je da žena bude lišena blaženstva ženskog, zemaljskog raja. Raspoloženja i vaspitna načela, koja vladaju u društvu za žene, takva su, da skreću i usredsređuju svu pažnju na spoljnost, vižljavost, maloumnost i klobodanstvo ženskinja. Žena koja misli i radi kao dobro i čestito muškinje, sasvim je izlišna u društvu, kao što nije mesto ruži u leji luka, ni bogorodičinoj ikoni u lopovskoj konobi. (Davičo 1983: 83)

Hristina je protiv svoje volje udata za čoveka kog nije mogla da voli, a neželjeno je postala i majka. Ni muž ni deca nisu pokazivali ljubav, nežnost ni brigu prema njoj, a sama nije nikad skretala pažnju na sebe. Nastavila je da živi skrajnuto, u oskudici, prilikom čega o ekonomskoj zavisnosti žena u braku pripovedač govori sledeće: „Novac koji je za kućenje dobijala, kao što dobijaju fabričke radenice nedeljnu zaradu, dostizaše sad manje, no pre, da namiruje potrebe“ (Davičo 1893: 85–86). Onda kada nije pomišljala na samoubistvo, Hristina se prepuštala čitanju knjiga i sviranju Betovena i Šumana. Čitamo: „U takvim trenucima Hristina je bila prava umetnica. Ali to niko ne znađaše i jedva da se znalo da svira“ (Davičo 1893: 87). Olga i Hristina, prema tome, tipovi su koji služe za ilustraciju ženskih osobina koje se u Olginom slučaju vrednuju, a u Hristinom preziru. Ova dva dela, samim tim, prožeta su motivom sveta okrenutog naopačke.

Dela Lele Davičo odišu modernističkom estetikom, tako da se za veliki broj njenih tekstova možda reći da predstavljaju pesme u prozi. Do izražaja dolazi pripovedanje u prvom licu i lirski karakter njene proze, odabran jezik i melodični opisi. Jedno ovakvo delo je „Jedna ljubavna noć: skica sa primorja“, objavljeno u Brankovom kolu 1903. godine. Čak i strukturom ovaj tekst podseća na pesmu zahvaljujući upotrebi refrena i pregršta stilskih figura.[16] Pripovedni tok ove prozaide prati ženskog pripovedača koji se priseća ljubavnih razgovora na primorju između više parova. Naratorka najpre razmišlja o odnosu između kapetanice Mažuranićke i pisca Ivana Budisavljevića, idealizujući ga sve do onog trenutka do kad ne čuje njihov razgovor. Između ovog sukoba idealizovanog i stvarnog, očekivanog i opredmećenog, rađa se groteskni humor:

Pošto je meki ženski glas neko vreme ućutao, začu se zvučni glas čuvenog pisca i ja razabrah ove značajne reči:

– Danas je teleće pečenje bilo sasvim suho i krto; zbog njega neću zacelo moći svu noć zaspati. Ne, u tako rđavoj i gadnoj kujni ne mogu više ostati.

– Uzmite malo ugljeno-kiselog natrona. Imam punu kutiju; kad se vratimo, daću vam – bio je odgovor. (Davičo 1903: 1163)

Naredna dva razgovora, koja nam naratorka jednim ispovednim i prisnim tonom prenosi, vodila su se između Jele Ježićeve i Pere, s jedne, i izvesnog Zvonimira i njegove dragane, s druge strane, a bliski su tim pre što se oba tiču ljubomorne scene. Srela je naratorka i grupu čamaca punih dece koje je osvetljavao japanski fenjer i koji su pevali valcere i kuplete, bezbrižno uživajući u blagoj primorskoj noći. Ujedno, naratorka između ovih razgovora umeće refren didaktičkog karaktera, a nekad i opširnije deonice koje bliže opisuju refren. Moralizatorski element dela se ogleda u zapažanjima o ljudskoj prirodi zbog koje ljudi, osim u detinjstvu i u starosti, od kojih je starost predstavljena kroz razgovor starijeg bračnog para, neprestano sami sebi zadaju neznatne jade, ne uviđajući veličinu svega što ih okružuje. More, stoga, kod Lele predstavlja metaforu uzburkanih strasti i života, pod čijim talasima se ljudi dave i, kako nam poručuje refren: „Iz te kože, po ovom vremenu, ne beše spasa“ (Davičo 1903: 1164). Zato čitaoca ne čudi to što stariji bračni par ne sedi u čamcu, već na klupi, spokojno posmatrajući more. Refren ovde trpi preobražaj i poprima sledeći oblik: „Dakle, ima i tome spasa“ (Davičo 1903: 1166). Čitajući ovo delo, nemoguće je, međutim, ne dovesti ga u vezu s menipskom satirom, gde nas pripovedač vodi kroz predele koji podsećaju na predele iz snoviđenja, ostvarujući s čitaocima blizak odnos i umećući britak humor. Lela Davičo, svojim kratkim i sadržajnim izrazom, slika delove svakodnevnih razgovora brižljivim potezima svog pera, ostavljajući izrazito snažan utisak na čitaoca.

U Velikom narodnom kalendaru Smiljevac iz 1894. godine Lela je objavila još jedno delo po imenu „Pesnik i žena“. Po principu kineske kutije, ovaj tekst sadrži priču unutar priče. Dijalog pesnika i žene, u kom je ženski lik ujedno i pripovedač u prvom licu, otkriva prirodu njihovog odnosa. Naša junakinja izražava divljenje prema pesnicima zbog toga što poznaju suštinu ženskog bića, dok pesnik ističe da su jedini istinski pesnici upravo žene. Navodi: „Žena je tek pravi pesnik, i ono što mi kažemo i pevamo lepo je stoga što one razumeju to tako dobro da čitaju“ (Davičo 1894: 63). Pesnik saopštava svojoj sagovornici da žene žive u poeziji svoju istinu, dok pesnici nemaju u sebi nimalo nežnih i dubokih osećanja o kojima pevaju. Da bi joj to dokazao, on preuzima glas pripovedača i započinje svoju životnu priču koja je sve do samog kraja neizvesna. Proslavljeni pesnik imao je sve što bi poželeo, a život mu se pretvorio u dosadu koju je prekraćivao čitajući romantičarsku književnost: Bajrona, Puškina, Leopardija, Hajnea i Getea. Romantičarski zanos koji ga je prožeo prilikom boravka na Rajni u blizini jednog zamka probudio je u njemu želju za ljubavlju. U tom trenutku, kao u izmaglici sna, pesnik nam opisuje ljubavni susret s Koređovom Magdalenom, kako je on naziva. Aluzije na Novi zavet su brojne: ne samo da je žena Bogorodica, već je pesnik, kao bolničar u ratu, imao prilike da upozna njihovog sina koji mu je umro na rukama: jasna aluzija na Isusa Hrista. Veličanje žene u odnosu na muškarca, još je jedna bitna odlika Leline književnosti, kao što će se pokazati u ostalim njenim delima.

Iste godine je Lela objavila i priču „Velika sreća: domaća slika“ u Novoj iskri u kojoj opisuje svakodnevicu gospođe Jele. Ona je utonula u dosadu svog života, a sve čemu se ranije i umela radovati, počelo joj je delovati lažno i ništavno. Život joj se činio snom, a čovekova priroda nestalnom. Razmišljajući o svom mužu, gospođa Jela je uvidela da ga ne poznaje, kao što ni on ne poznaje njen unutrašnji svet. Njene misli o braku ispoljene su kroz sledeće zapažanje:

Ono, poneki put joj je baš prijatno kad može reći, da je udata. Jer moći reći: moj muž, za ženu već znači imati nekakav društveni položaj. A njen muž ima baš poznato i poštovano ime. Zašto? Kažu da je stručnjak u svome poslu. Ali šta ona ima od svega toga? Šta ona zna i mari za etnografiju! Možda je on stručnjak u svojoj oblasti, ali njenu struku – on ne razume. Njena je struka lepota, za koju opet on slabo mari. (Davičo 1903: 294)

Sveznajući pripovedač uvodi čitaoca u najdublje misli i osećanja svoje junakinje. Ipak, iako u određenoj meri bezličan, u njegovom tonu postoji i doza saosećajnosti i blagog humora, kom je Lela bila sklona. Stiče se utisak da je u osnovi njene filozofije ljudska težnja ka istinskoj ljubavi i dostizanju unutrašnjeg mira, negovanju duha putem umetnosti i prevazilaženju uzburkanih, površnih strasti, poruka koja izbija iz njene celokupne književne zaostavštine na srpskom jeziku. Međutim, ne treba smetnuti s uma da, iako je Lela pokazivala čisto emancipatorske elemente u svojim tekstovima, u njima ipak iznosila reafirmaciju patrijarhata. U navedenom izvodu iz samog dela prisutna je i klasična, patrijarhalna podela na sfere: umetnost i estetika pripadaju domenu ženskog, a nauka domenu muškog. Kod Lele ne vidimo pobunu protiv ovog dualizma koji se uzima za prirodan, već ideju o njegovom prihvatanju i prevazilaženju.

Izrazito komično i satirično Lelino delo iz 1903. godine jeste „Navika: crta iz života“, objavljeno u Brankovom kolu. U pitanju je vrlo uspela priča u kojoj se ismevaju običaji i karakteri, a koja prati sekretara Ministarstva Pavla Petrovića i njegove žene Anke Šondine. Gospođa Anka pati od jedne boljke koju pripovedač, ne znamo da li muški ili ženski, naziva ludilom srodstva, poredeći je s lutkom koja ponavlja reči „papa, mama“ (Davičo 1903: 326). Pavle Petrović je zbog takvih okolnosti patio u sebi, ali se vremenom prilagodio i povinovao takvom načinu života. Tragikomičnost ove crte dostiže svoj vrhunac nakon što Anka umire ugušivši se ribljom koščicom, a Pavle počne da mašta o svojoj budućoj slobodi. Sugestivnost naslova, međutim, prati nas sve do kraja priče, kada Pavle Petrović iz navike odlučuje da odbaci svoju novostečenu slobodu i da se oženi Ankinom mlađom sestrom Marom Šondinom, nastavljajući da živi pređašnjim načinom života, sputano i s rodbinom koja mu je uvek za petama.

Jedino Lelino delo na srpskom jeziku o kom se do sad pisalo je „Balska noć: dijalog“[17] i ono predstavlja dramsko delo u jednom činu, objavljeno 1887. godine u Otadžbini. Kratak zaplet počinje monologom gospođe Anđelije koja pokušava da sačini crtež po sećanju na jedan dan proveden u prirodi sa svojim suprugom Milenkom Veselinovićem. Monolog prekida upravo on, najavom svog odlaska na bal s drugovima Ljubom i Rašom, a gde će biti prisutne i Jela Rončićeva i mnoge druge lepotice. Gospođa Anđelija na to odgovara najpre razdražljivo, a zatim predlaže svoj odlazak na igranku na kojoj će biti Dragoljub, naočit vojnik i pesnik, čije stihove zna napamet i koje recituje.[18]

Kao što u svom tekstu kaže Aleksandar Pejčić: „Uspevajući da kontroliše svoja osećanja (povređenost, ljubomora) koristi se [Anđelija] elementima scenskog nastupa – zavodljiva haljina obnaženih ramena, erotična pesma, senzualni glas, hod, saopštavanje aluzivne namere“, i otpočinje bitku koristeći se istim oružjem kojim je napadnuta: izazivanjem ljubomore i zahtevom za javnim, društvenim životom. Muškarac, međutim, sve vreme ostaje nesvestan ženinih pravih namera zbog čega ona odnosi konačnu pobedu. Kroz ovu jednočinku problematizuje se pitanje osvajanja i ograničavanja slobode supružnika. Opisujući Lelinu jednočinku kao primer realističke srpske drame s tipskim likovima kakav su patrijarhalni muž i emancipovana žena, tipskom radnjom koja se svodi na želju za potčinjavanjem, igru nadmudrivanja i manipulacije, otkriva nam se i njen feministički potencijal. Pejčić u svojoj knjizi Zaplet u komediji srpskog realizma ističe taktilnost i priznavanje prava ženi na javan život, a latentna ideologija se svodi opet na potvrđivanje ženine nadmoćnosti, kako intelektualne tako i emotivne (2012: 131–132, 599).

Još jedna Lelina pesma u prozi, iako pisana u Minhenu u koji se autorka preselila 1903. godine, uključuje se u beogradski period njenog stvaralaštva kao poslednje delo koje je napisala na srpskom jeziku. Nosi naziv „Sfinga“, po reči koja služi kao metafora koja ukazuje na misterioznu i enigmatičnu, ali i okrutnu, prirodu koja se tradicionalno pripisuje ženi, a tematizuje svađu dvoje ljubavnika, žene-sfinge i pesnika. Ovaj poetizovani dijalog, kombinovan je s melodičnom naracijom i stilskim figurama, od kojih su najzastupljenije figure dikcije, a one doprinose stvaranju jednog naročito liričnog, neposrednog i upečatljivog teksta. Kao i u „Balskoj noći“, i u delima „Pesnik i žena“ i „Sfinga“, zastupljena je ideja o uzvišenosti žene, njenog senzibiliteta, dovitljivosti i uopšte, njene superiornosti.

Tokom svog života u Minhenu, Lelin tekst „Srpske žene“, prvobitno objavljen u jednom minhenskom časopisu, preveden je s nemačkog i objavljen 1908. godine u Domaćici. Po svom karakteru esej, ovaj tekst je zasnovan na ličnim iskustvima sa Srpkinjama koje je autorka stekla tokom svog života u Beogradu. Upućen je nemačkoj publici, a orijentisan je ka borbi protiv negativnih stereotipa koji vladaju među Nemcima kada je u pitanju Srbija. Srpkinje su opisane kao posvećene i požrtvovane majke, rodoljubive i izuzetno vične svakom zanatu, naročito tkanju. Pritom, u vezi s tkanjem, u ovaj tekst, prepun emotivnog naboja, unosi i dozu erudicije poredeći ih s Omfalom i Penelopom. One su i obrazovane, a ima i onih koje biraju druge životne puteve, ne odričući se nužno i uloge majke, pa tako postaju lekarke i učiteljice. Lela ne propušta priliku da iznese i kritiku Zapada, koji je mnogo konzervativniji po pitanju uključivanja žena u visoko obrazovanje od Srba i Rusa mada njih zapadnjaci smatraju nazadnim nacijama. Srpkinje su, osim toga, vešte i u spravljanju proizvoda za lepotu od prirodnih materijala, mada su po prirodi lepe, a po načinu odevanja ugledaju se na žene iz Zapadne Evrope. Lela Davičo završava svoj esej pozivanjem Nemaca da preispitaju svoje predrasude kada je u pitanju srpski narod, a naročito srpske žene.

Lela je ostavila za sobom još jedan članak na srpskom jeziku, koji objavljuje Domaćica. On nosi naziv „Ženski poziv“ i prvobitno je objavljen u Trgovinskom glasniku 1911. godine. U njemu iznosi svoje viđenje o značaju duhovnog razvoja žene i njenog obrazovanja. Osim same sadržine teksta, kojim nam se književnica još jednom predstavlja kao zagovornica ženske emancipacije, dragocen je podatak koji se nalazi u fusnoti članka, a koji nam govori o njenom običaju da se potpisuje pseudonimom Kolomba (Colomba).

Minhenski period je, međutim, najplodniji period njenog književnog stvaralaštva kada piše isključivo na nemačkom. Taj period traje od 1903. do 1914. godine. Tada je napisala niz književnih tekstova u nemačkim novinama,[19] a u Lajpcigu je objavljena i njena monografija pod naslovom Die Tugendhaften (Kreposnice). Održavala je snažne kulturne veze s istaknutim ženama svog vremena, poput Ide Klaus, a pišući njenu biografiju, doprinela je razvoju biografistike, što je još jedan njen legat kasnijem širenju feminističke misli.

Zaključak

Lik i delo Lele Davičo dugo su predstavljali oblast na marginama istraživanja kako srpske tako i srpske ženske književnosti. O njoj se govorilo vrlo sporadično u ponekim tekstovima o njenom suprugu, diplomati i književniku Hajimu S. Daviču, a najčešće u kontekstu njihovog jevrejskog porekla. U ovom radu je načinjen pokušaj da se njena biografija otkrije i njeno književno delo na srpskom jeziku predstavi na što sistematičniji način.

Činjenica da je stvarala i na nemačkom jeziku i da se periodi pisanja na nemačkom i srpskom donekle i poklapaju, otežala je u znatnoj meri ovaj pokušaj sistematizacije koji je zasnovan pre na geografskom nego na hronološkom kriterijumu. Ipak, najuspeliji pokušaj sistematizacije bi morao biti prepušten stilskim ili žanrovskim kriterijumima, s obzirom na to da joj je stvaralaštvo tematski homogeno te da ne pruža mogućnost značajne tematske diferencijacije. Međutim, ovakav poduhvat bi podrazumevao obradu i njenih dela na nemačkom jeziku, što prelazi okvire ovog rada.

Njena dela su obojena kulturnim i društvenim promenama koje su obeležile period u kom je živela i stvarala. Postaje jasno, čak i na osnovu sugestivnih naslova većine njenih dela, da je bila je pod snažnim uticajem emancipatorskih ideja s kraja 19. i početka 20. veka, te se njeno delo može smatrati i doprinosom ranom feminističkom nasleđu.

Stvaralaštvo Lele Davičo, nezasluženo zapostavljeno u domaćoj kritici, upotpunjuje sliku o samoj autorki koja nam se otkriva kao obrazovana i duhovita žena, istančanog osećaja za kulturnu dinamiku i intelektualnu razmenu ideja. Književnost joj odiše angažovanošću: ima mnogo toga da nam kaže, a njena životna filozofija, iako kritička i naklonjena blagoj satiri, u suštini je pacifistička i zasnovana na toleranciji i prihvatanju razlika.

Imajući u vidu društveni i istorijski kontekst u kom je živela, Lelina dela mogu da se čitaju kao čvrsti koraci ka ostvarivanju ženske slobode. Dotičući se pitanja muško-ženskih odnosa u kojima dominiraju ljubomora, strast, svađe, manipulacije, pa čak i nagoveštaji seksualnog, Lela otvara i nova poglavlja poput prava na izbor kada su u pitanju brak i majčinstvo, prava na obrazovanje i prava na društvenu ravnopravnost. Osim toga, njen jezik je negovan, izraz sažet, likovi su tipski, a priča data u obrisima koje čitalac iznova i iznova upotpunjuje svojim iskustvima. Prosvetiteljski karakter je sadržan u celokupnom njenom delu, a doprinos koji je dala emancipaciji žena u Srbiji i borbi protiv ksenofobije uperene ka Srbima u svom eseju, potvrđuje još jednom njen empatični i čovekoljubivi duh.