Pišem protiv onih koji smatraju da imaju
sve odgovore. Nadam se da će svaka od mojih
knjiga biti rasadnik pitanja koji rađa još
novih pitanja i na sreću ne daje gotovo
nijedan odgovor.

(Valensuela 2019: 114)

Kroz istoriju hispanoameričke književnosti ženski likovi su se tradicionalno kategorisali kao dobri ili loši u zavisnosti od toga da li su ispunjavali društvena očekivanja. Žene su bile podložne definisanju s muškog stanovišta, što kao posledicu ima ograničavanje njihovog razvoja. Uobičajena idealizacija žene i usled toga dodeljivanje uloga kao što su domaćica, verna žena i voljena majka, dovela je do stvaranja patrijarhalnog modela u društvu. Majke i verne supruge predstavljale su dobre žene prema kriterijumima patrijarhalnog društva, dok su se lošim ženama smatrale one koje su izlazile iz tih okvira (Pina 2006: 297). Početkom XX veka u mnogim zemljama Hispanske Amerike javljaju se feministički pokreti kako bi se sprovele političke i društvene promene po pitanju prava žena. Promene su se odnosile pre svega na prava žena kada je u pitanju njihova uloga i mesto u domaćinstvu i društvu (Rohrer 2012: 7–8). Proces globalizacije i borbe feministkinja dovodi do stvaranja drugačije književnosti u kojoj je akcenat na borbi za prava žena. Novom pravcu književnosti pripadaju i dela Luise Valensuele (Pina 2006: 297).

Sloboda u društvu, liberalna razmišljanja, kao i prava koja se tiču ravnopravnosti polova usko su povezani s političkom situacijom u državi. Politička nestabilnost, nagle promene na vlasti i diskontinuitet borbi za demokratiju mogu značajno da utiču na socio-kulturološki napredak (Prigorian 2017: 87). U ovakvim društvenim i kulturološkim okolnostima javljaju se različiti vidovi neravnopravnosti koje su proizvod društva čija je struktura zasnovana na rodnoj nejednakosti (Sagot 2008: 215).

Roman Moraš da se smeškaš značajan je pri analiziranju teme ženskog identiteta kao i faktora koji utiču na njegovo formiranje. Delo Luise Valensuele nastaje uoči širenja feminističkih pokreta u Argentini, a obrađuje temu patrijarhalnog položaja žene i ophođenja prema njoj. Stoga, cilj rada je analiza načina na koji se u romanu prikazuje borba za nov identitet i položaj žene. Takođe, analiza romana daje nam uvide u početke feminističkih ideja autorke romana.

Društvene okolnosti Argentine i rađanje feminističkih ideja

Dela Luise Valensuele karakteriše društveni naboj, te je potrebno osvrnuti se na društveni okvir Argentine krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, kada nastaje njen roman. Predočavanjem društvenih okolnosti razumeće se sâm kontekst romana, kao i pitanja koja se u njemu javljaju, a povezana su s borbom za novi identitet.

Početak XX veka bio je buran za zemlje Hispanske Amerike jer je to period koji je obeležen krizama na različitim poljima. Političke, ekonomske i društvene krize nisu zaobišle ni Argentinu i imale su snažan uticaj na društvo. Ovaj period obeležen je represijom i diktaturama koje su se smenjivale jedna za drugom. Jedna od posledica nasilja tokom perioda diktatura je socijalni sukob unutar države koji je bio najprisutniji kod onih koji su bili nezaposleni ili odbačeni od društva (Romero 2007: 130). Paralelno s tim, šezdesetih godina XX veka radikalizovale su se dve ideologije koje su se poklopile sa sukobima početkom sedamdesetih godina XX veka. S jedne strane, razvijala se liberalna i progresivna ideologija, dok je na drugoj strani bila antiliberalna, čija je osnova katolička konzervativna ideologija (Romero 2007: 24). U ovom periodu počinje slobodnije da se govori o seksualnosti, prihvaćene su vanbračne zajednice, što je dovelo do ublažavanja predrasuda, i osuda dvostrukog morala po pitanju roda. U Argentini su se uspostavljale norme između starih i novih stavova o društvenim ulogama i modelima. Stari model domaćinstva i položaja podrazumevao je ženu čiji je zadatak bio da obavlja kućne poslove i čuva decu, dok bi muškarac bio zadužen za izdržavanje porodice. Nasuprot tome, novi stavovi pokreću pitanja razvoda, uključivanje žena na tržište rada i rađanje van braka (Cosse 2006: 40–41). Dotadašnji stavovi podrazumevali su da je ugled mladih žena bio povezan s njihovim seksualnim životom, odnosno nevinošću, a identitet se zasnivao na njihovom statusu kćerki, supruga i majki. S druge strane, muževnost je bila povezana sa seksualnim razvojem i eksperimentisanjem, dok je zrelost muškarca povezivana s postizanjem radnog položaja i sposobnosti da izgrade i ekonomski izdržavaju porodicu. Govoreći o procesu modernizacije smatralo se da su porodični i bračni odnosi središte promena koje su uticale na ekonomiju, kulturu i vrednosti društva koje prelazi iz tradicionalnog u moderno (Cosse 2006: 41). Stoga, mladi su pokrenuli proteste usled težnje da se promeni i obnovi nasleđeni mentalitet (Favero 2016: 225).

Tokom perioda diktatura u Argentini javlja se problem nasilja koje je postalo svakodnevno i prihvaćeno. Kada je reč o nasilju nad ženama, mučenje nije služilo samo kao kazna kada je reč o političkim prestupima, već i kada je reč o društvenim pravilima ženskog ponašanja. Sâm čin nasilja, koji je najčešće bio seksualnog karaktera, imao je za cilj da žene učini pasivnim, krhkim i poslušnim (Marković 2013: 207). Drugi vid seksualnog nasilja nad ženama bila je prostitucija, pa se postavilo pitanje da li je prostitucija nasilje nad ženama i ropstvo, ili se može smatrati poslom. U vezi s tim se razvijaju dve strane, jedna koja ima za cilj legalizovanje prostitucije kao posla, i druga koja ima za cilj da se ono ukine jer se smatra vrstom rodnog nasilja (Morcillo 2017: 215). Nove okolnosti utiču i na posmatranje samog seksualnog čina, koji se iz tradicionalnog ugla definiše kao opasnost, dok se iz liberalne perspektive predstavlja kao način za istraživanje i uživanje (Morcillo 2017: 225). Seksualno nasilje nad ženama kroz istoriju pokazalo je, međutim, da se seksualnost žena posmatrala kao nešto što treba biti kontrolisano i da je svrha ženske seksualnosti reproduktivnost (Justovon Lurzer 2013: 91). U ovakvim društvenim i političkim okolnostima nastaje prvi roman Luise Valensuele, Moraš da se smeškaš.

Pisati telom

Luisa Valensuela koristi temu seksualnosti kao početno mesto ženske potčinjenosti i represije, a telo žene predstavlja kao glavnu tačku koja se napada. Pri tome se misli na objektivizaciju i dehumanizaciju žene od strane društva. Na taj način žensko telo postaje sredstvo borbe protiv patrijarhalnog sistema. Svaka žena drugačije reaguje na napade, a ključ u borbi protiv potčinjenosti je u tome da se nađe savršeno oružje. Pronalazak savršenog oružja podrazumeva pronalaženje načina da se izraze vlastiti stavovi žena i njihovog načina da se odupru autoritativnom režimu. Valensuelino oružje u toj borbi jeste moć naracije, odnosno mogućnost njenih junakinja da same ispričaju svoju priču (Hatry 2010: 243).

Ono što karakteriše feminističko pisanje Luise Valensuele jeste koncept pisanja telom (escribir con el cuerpo).[1] Ovaj koncept se zasniva na promišljanju o uživanju kao takvom, željama i jeziku koji je karakterističan za žene. Njena promišljanja su sociološkog, političkog i psihoanalitičkog karaktera (Marković 2013: 89). Valensuela posmatra telo kao jedino mesto sa kojeg može da se pristupi ženskom iskustvu (Magnarelli 1996: 58). Kroz telo i na telu vidimo odnos moći pri čemu se ne misli samo na muškarca koji želi da potčini ženu, već i na društvo koje je marginalizuje. Osim toga, istraživanjem seksualnosti žene ispituju identitet koji im je nametnut ujedno rušeći njegove granice. Valensuela objašnjava ovaj koncept kao zajedničko delovanje glave i onog drugog odnosno nagona koji nas teraju da se krećemo, plešemo i dišemo. Nemogućnost komuniciranja uz pomoć reči ima kao posledicu komuniciranje preko tela (Hatry 2010: 339). Telom pišu potlačeni, oni kojima je glas oduzet, oni čija stvarnost ne može biti artikulisana dominantnim diskursima moći i samim tim telo postaje oruđe pobune. Ožiljci, povrede, opekotine kao i nasilje koje se vrši nad njihovim telima ali i njihovo erotizovanje ukazuju na ženski položaj u društvu i prenose njihovo iskustvo čak i kada one bivaju ućutkane. Valensuelina tehnika pisanja telom povezana je direktno s iskustvom života u diktaturi (Marković 2013: 189–190). Pisanje autorke ima kao krajnji cilj slobodu, pri čemu se misli na seksualnu, političku i kulturološku slobodu žena (Hatry 2010: 344).

Roman Moraš da se smeškaš prvo je delo ove autorke, objavljeno 1966. godine. Struktura dela je takva da je podeljeno na tri celine, prva je Telo, zatim Međustanje, i na kraju treća celina pod nazivom Glava. Tematika romana je i dalje aktuelna i zastupljena u Argentini, zbog čega je roman predmet istraživanja i decenijama nakon prvog objavljivanja. Roman je pisala dok je boravila u Parizu, a udaljenost joj je dala bolju perspektivu u sagledavanju problema ženskog pitanja.[2] Naziv romana je ironičan i aludira na poziciju žene koja mora da bude poslušna i zahvalna patrijarhalnom društvu čak i u situacijama u kojima pati. Donald Šo (Dondal Shaw) smatra da je ovo delo protofeminističko (Marković 2013: 23).

Uticaj porodice i društva u identitetskom pronalaženju

Dela Luise Valensuele bave se dinamičnim odnosom tela, jezika i političkih okolnosti. Ono što spaja ova tri aspekta jeste moć, odnosno njeno iskazivanje. Valensuelino stvaralaštvo na različite načine prikazuje šta se dešava kada žena izađe iz uloga nametnutih od strane društva (Díaz 2001: 164). To je slučaj i u delu Moraš da se smeškaš, u kojem Valensuela prikazuje stege društva i kako one utiču na protagonistkinju Klaru.

Predstavljajući identitetsko formiranje protagonistkinje, autorka polazi od uticaja porodice na pojedinca. Protagonistkinja dolazi u Buenos Ajres, i usled nesporazuma završava u delu grada u kom su prostitutke. Prostitucija postaje i njena profesija pošto ju je otac izbacio iz kuće, na šta je ona pasivno pristala (Valensuela 2017: 12). Nedostatak borbenosti i sopstvenog glasa u okviru porodice dovodi do toga da se Klara kasnije prepušta volji muškaraca i dozvoljava da joj oni kontrolišu život. Na samom početku romana Klara upoznaje Don Marija koji joj nudi svoju zaštitu i pomoć. Prihvatanjem njegove ponude on preuzima očinsku figuru:

Ali ja nisam od onih koji iskorišćavaju druge ‒ uzdahnu. ‒ A sem toga, danas je sve postalo tako rizično. Ali ja te neću nikako povrediti, videćeš i sama. Zaštitiću te kao otac.

Čemu sve služe očevi, Kada bi ti znao priču moga oca… (Valensuela 2017: 19)

Kada su u pitanju Klara i njena porodica, o roditeljima se ne govori, osim kada se nagoveštava da je majka ostavila nju i oca (Valensuela 2017: 12). Prećutno se stavlja do znanja da je Klara proizvod disfunkcionalne porodice i da biva prinuđena da sama traži put kroz život. Model ponašanja koji vidi u svojoj kući ona će preneti dalje kroz život, što predstavlja kritiku porodičnih odnosa.

Iako se bavila prostitucijom, Klara nije imala potrebu da pronađe drugačiji posao, već je pronalazila rešenje u tome da se uda. Upravo kroz njene ambicije Valensuela prikazuje položaj žene u argentinskom društvu. Ženin cilj u skladu s normama društva morao je biti da teži braku i majčinstvu. Sve što je bilo drugačije od ustaljenog šablona bio je loš primer. Klarina potreba da udovolji standardima društva vidi se u njenim razmišljanjima:

Kada sam ja bila mala, da budem dobra je značilo da pomognem mami da očisti pod, opere sudove, i takođe da svake nedelje odem na misu. Kasnije je da budem dobra značilo da ne pustim momke da me ljube u mračnim ulicama i da ih opomenem kada me pipkaju. Šta li kog vraga danas znači biti dobar? (Valensuela 2017: 89)

Rastrzanost Klare koja je kroz roman sve jača predstavlja sukob ideologija prisutnih u Argentini šezdesetih godina XX veka.

Analizom Klarinih odnosa s muškarcima zaključuje se da ona u njima vidi mogućnost da bude zaštićena i zbrinuta, umesto da teži tome da bude samostalna. Posledica toga jeste da je u svim tim odnosima ona gubila svoje ja, glas i pravo na svoje želje i stavove. Gubitak Klarine ličnosti bio je postepen, a svaki muškarac je određivao svoja pravila. Ograničavanje i kontrolisanje žene u Valensuelinom romanu je dvostruko. S jedne strane, muškarci kontrolišu njeno telo, posmatraju je kao objekat i dehumanizovano biće. S druge strane, Klari se nameće uloga supruge i domaćice, pri čemu se prikazuje drugačiji vid dehumanizacije. Stavljanje žene u društvene kalupe, oduzimanje njenih osnovnih prava i slobode dovodi do objektivizacije i dehumanizacije ženskog tela i duha.

Patrijarhalno društvo zauzima stav da je muškarac taj koji donosi odluke, koji govori, pa je takav slučaj bio i u Klarinom braku:

Tek su se bili upoznali i Klara je već shvatila da s njim nije vredno truda otvarati usta. Ideja da neće moći da govori nije je previše uznemirila jer niko joj neće zabraniti da nastavi tihi ali silni unutarnji dijalog. (Valensuela 2017: 26)

Klara je mnogo čistila ne buneći se nikada zato što on nije dopuštao da mu se odgovara a ona je već bila izgubila glasovne sposobnosti mada se vešto služila maštom. (Valensuela 2017: 27)

Ipak, u ovim situacijama možemo videti unutrašnji otpor protagonistkinje, kao i pokušaje muškarca da nametnu svoja uverenja i stavove. Njena nametnuta uloga bila je da vodi domaćinstvo i da preuzme ulogu supruge. Osim toga, njen muž Viktor rešava u Klarino ime da se ona neće više baviti starim poslom i zabranjuje joj da traži bilo koji posao van kuće. Kroz njihov odnos se zapravo oslikava patrijarhalno viđenje da je muškarac taj koji zarađuje, donosi odluke dok je žena ona koja vodi brigu o domaćinstvu. Klara, međutim, nije bila srećna u takvom odnosu i mašta o moru, koje zapravo predstavlja slobodu koju nije imala. Iako se više nije bavila prostitucijom njeno telo i dalje nije bilo njeno, i dalje je pripadalo nekome ko je odlučivao umesto nje. Posledica toga je predaja Klare i prihvatanje da od sanjarenja o slobodi nema ništa jer su njene mogućnosti ograničene, da to o čemu mašta nikada neće moći da postigne: „Muškarci ne shvataju da žena ne može da dosegne plafon, a kamoli nebo“ (Valensuela 2017: 67).

Međutim, njen unutrašnji otpor odraziće se kroz čin napuštanja Viktora i daljom potragom za svojim identitetom. Nakon toga, Klara upoznaje Alehandra i od momenta njihovog susreta autorka naglašava njegovu želju da prisvoji Klaru. Primer toga je njihov prvi razgovor u kojem mu ona govori svoje ime i kako želi da ga promeni jer su joj mnogi rekli da ono ne ide uz nju. Kada ga je upitala koje ime se njemu sviđa, rekao joj je da će se zvati Klara, ali da to nije isto ime. Pre je bila nečija druga Klara, sada se zna kome pripada, odnosno biće njegova Klara (Valensuela 2017: 102). Na taj način Alehandro tretira Klaru kao predmet, što se vidi u trenutku kada joj kaže da će ona zauvek ostati s njim jer je on doneo tu odluku. Ipak, promena imena može se protumačiti kao Klarina potreba za identifikovanjem, koje u ovom slučaju vrši muškarac. Alehandro i Klara će stupiti u brak, a Alehandrova odluka da se oženi Klarom nije bio gest ljubavi već iskazivanje moći (Rohrer 2012: 12), način da je kontroliše da mu ne bi pobegla kao što je pobegla muškarcima pre njega.

‒ Venčaćemo se, jesi li čula? ‒ ponovio joj je kako ne bi ostavio mesta za sumnju.

Klara se još nije sasvim razbudila i sklapale su joj se oči.

‒ Ali ja ne znam da li želim da se venčam… ‒ prigovorila je.

‒ Naravno da želiš, čemu drugom bi ti mogla da težiš?

‒ Da težim, ničemu. Ranije sam, istina, želela da se udam, ali sada… ne znam više. (Valensuela 2017: 133)

Razlog zbog kojeg Klara pristaje na brak nije ljubav koliko zaštita, jer je verovala da će biti bezbedna ako bude bila nečija žena. Osim toga, kroz ovaj razgovor vidi se zapravo Klarino lutanje i pobuna. Ona je želela da bude supruga i majka pre svega jer je to značilo biti dobar za društvo. Ta njena želja se kasnije menja i ona traga za sobom i onim što će je ispuniti, odnosno za slobodom. Prilikom njene potrage, Alehandro i Klara su počeli da rade zajedno, i mada se čini da dolazi do napretka, to je zapravo samo deo Alehandrovog plana da je kontroliše. Klara ubrzo shvata da, iako živi dostojanstvenije otkad je u braku, i dalje nema slobodu i oseća se kao zver u kavezu. Na kraju, ona odustaje od borbe, svesna da je doživotni ugovor koji je potpisala s Alehandrom konačni gubitak njene slobode:

Ne mogu više da trčim. Alehandro će me stići i moja sudbina će biti da zauvek živim zatvorena u hotelu, a unutar hotela u šatoru, a unutar šatora u sanduku, a unutar svega toga ja, opkoljena sanducima i šatorima i hotelima, zato što sam stavila potpis. (Valensuela 2017: 178)

Upravo u ovom Klarinom zaključku autorka upućuje kritiku društvu i stavu da je brak krajnji cilj jedne žene. Sam brak i dostojanstven život značio je zatvor za Klaru podjednako kao i nedostojanstven život prostitutke. Iako je postupala po društvenim normama, odrekla se svoje slobode i svog glasa. Čak i sam naziv romana upućuje na to da je žena u obavezi da se smeška i krije svoje probleme zarad mišljenja javnosti. Klari to postaje jasno kada joj Alehandro kaže više puta da mora da se smeška bez obzira na to što je nesrećna ili što joj je teško, čak će to biti i njene poslednje reči pre nego što je on ubije. Nasilna smrt Klare, od strane muškarca, simbolično predstavlja njihovu moć nad ženama. Protagonistkinja je živela u svetu u kojem su vladali muškarci, koji su nasilno kontrolisali žene, samim tim njena smrt simbolično prikazuje kako od toga nije mogla da pobegne.

Telo kao sredstvo govora

Roman pokazuje eksploatisanje žene i njeno potčinjavanje u društvu. Valensuela je pisala roman u periodu kada su počeli da se formiraju feministički pokreti u Argentini koji su se borili protiv ustaljenih stereotipa o položaju i ulozi žene.

Kako bi istakla kritiku takvog društva, Luisa Valensuela svoju protagonistkinju opisuje kao oličenje vrednosti koje su se pripisivale ženi tog perioda. Klara je samim tim predstavljena kao nežna, naivna, pokorna i pasivna. Međutim, Valensuela će na Klarinom primeru istaći nezadovoljstvo, frustraciju i unutrašnju borbu žene. Valensuelina protagonistkinja se u životu prepušta onima koji su od nje tražili samo telo i čezne da dočeka trenutak kada će koristi glavu, odnosno kada će je neko videti kao nešto više od dehumanizovanog objekta. Kasnije, kada dobije priliku da izvodi mađioničarski trik sa svojim mužem Alehandrom, po prvi put moći će da koristi glavu, a ne telo:

[…] ali ne, nikakva šteta, to je blagoslov s neba zato što ću konačno moći da radim glavom, samo glavom, bez ovog tela koje mi samo smeta i dovodi me u nevolju. Treba koristiti glavu, kako mi je govorila učiteljica. Treba koristiti glavu... ipak, nisam bila loša učenica, upravo suprotno, ali nešto mora da mi je falilo sigurno. Odsad ću moći da koristim glavu i samo glavu. Nema zašto da se jadam. (Valensuela 2017: 155)

Iako se čini da dolazi do napretka, to je samo privremeno dok Klara ne shvati da se i njena glava dehumanizuje isto kao i telo. Na isti način na koji je njeno telo posmatrano kao objekat posmatra se i njena glava, odnosno njena razmišljanja: ona i dalje nema slobodu i sve njene potrebe i želje se potiskuju. Klara shvata da to što se služi glavom znači da mora da zaboravi na svoje telo i da se odrekne svojih želja. Dok je koristila telo ono je pripadalo drugima, a njene potrebe su bile potisnute, što je na kraju bio slučaj i kada je koristila glavu. Ona ne koristi svoje telo kako bi se popela na višu lestvicu u društvu, već je reč o preživljavanju.

Prostor u kojem se gradi ovaj lik posmatran je na dva načina. S jedne strane, prostitutke se posmatraju kao one koje donose zadovoljstvo i kao muze inspiracije, dok su, s druge strane, predstavljene kao opasnost, pretnja i greh. Izložene su okolnostima koje predstavljaju opasnost za njih, a ta opasnost se odnosi na izloženost nasilju i ponižavanju. Princip po kom se prostitutke posmatraju kao objekti daje njihovim telima vrednost robe (Bianchi 2013: 1).

Odluka da protagonistkinja bude prostitutka može se pripisati upravo Valensuelinoj nameri da prikaže kako je telo žene glavna tačka koja se napada. Kupovina i prodaja seksualnih usluga degradira žene i one bivaju podvrgnute surovom, brutalnom i nehumanom ophođenju (MacKinnon 1993: 13). Prostitucija samim tim predstavlja pokušaj dominacije i potčinjavanje žena, pri čemu treba istaći da je dominacija muškarca nad ženom kako fizička, tako i psihička (MacKinnon 1993: 25). Upotrebom Klarinog tela, njegovim posedovanjem, muškarci u Klarinom životu su zapravo kontrolisali njen život i slobodu. Čak i kada nije bilo reči o njenim klijentima, već partnerima, situacija je bila ista. Zapravo, upravo se kroz partnerske odnose vidi potreba muškarca da preko tela utiče na ukidanje ženskog glasa, odnosno njenih stavova i mišljenja.

Tragičnost Klarinog života je u tome što, bilo da koristi telo ili glavu, nečega mora da se odrekne i nešto joj se uskraćuje. Takođe, kroz prikaz nedostatka borbenosti kod protagonistkinje, izvodi se zaključak o represivnosti žene od strane društva, koja kulminira na samom kraju romana: „To je moja sudbina, posle svega. Nema više svrhe da bežim, ni da vičem, ni da se branim“ (Valensuela 2017: 181).

Valensuela se zalaže za to da treba prekinuti tradiciju u okviru koje muškarci govore o ženskim telima i koji ga otkrivaju. Valensuelina dela prenose poruku da treba prekinuti s prikazivanjem ženskog tela kao ogledala muške požude (Magnarelli 1996: 71). Zaključujemo da upravo zato Klara istražuje značaj svog tela, svoju poželjnost i šta sa svojim telom želi da radi, kako bi se pobunila protiv muškaraca koji je čitav njen život definišu. S druge strane, kroz prikazivanje objektivizacije protagonistkinje vrši se kritika društva. Osnova patrijarhalnog sistema jeste pretpostavka da muškarac raspolaže ženskim telom, dok je žena dužna da ispuni ono za šta je biološki predodređena (Vasiljević 2008: 101). Stoga, Valensuela kroz svoju protagonistkinju i prikazivanjem ophođenja muškaraca prema njoj želi da ukaže na to da žene moraju da pronađu svoje oruđe borbe i izražavanja. Iako se protagonistkinja ne bori za sebe verbalno, njeno telo govori za nju, u njemu je ispisana njena priča.

Zaključak

Luisa Valensuela odlučuje da prikaže lik žene unutar društvenog konteksta izlazeći iz tadašnjih ustaljenih okvira. Roman Moraš da se smeškaš prikazuje dominaciju muškarca nad ženom. Protagonistikinja romana je prikazana kao žena čija životna tragedija leži upravo u činjenici da ne može da pobegne od šablona koje je društvo formiralo. Društveno-političke okolnosti su kreirale društvo u okviru kojeg se kontrolisanje žene i nasilje smatralo očekivanim, podjednako kao i njena pasivnost. U okviru romana Moraš da se smeškaš pod nasiljem podrazumevamo pre svega nasilnu smrt protagonistkinje, kao i fizičko i psihičko potčinjavanje od strane muškarca. Od Klare se očekuje da bude predmet muške požude, da zadovoljava njihove potrebe i da im se pokori. Svaki vid pokušaja da se izađe iz predviđenih uloga kažnjen je od strane društva. Protagonistkinja je primorana da prebrzo odraste i da se oslanja na muškarce i svoje telo s obzirom na to da nije bila, po ustaljenom običaju, zadužena za razmišljanje, donošenje odluka ili obrazovanje.

Valensuela govori o stavu društva da je dobra žena ona koja ispunjava ulogu majke, supruge i domaćice. Međutim, ono što autorka takođe prikazuje jeste da ispunjavanje ovih uloga ne predstavlja nužno sreću za svaku ženu. Klarini partneri predstavljeni su kao dominantni, represivni, brak predstavlja način kontrole, a ne čin ljubavi. Uzrok nasilja nad ženama nalazi se u društvu koje opravdava dominantnost muškaraca i vezuje muževnost za dominaciju i moć. Rezultat takvog ponašanja jesu žene čiji je glas oduzet, čija se mišljenja i stavovi vide samo kroz muškarca, kada i ako on to dozvoli. Borba liberalne i konzervativne ideologije koja se odvijala u Argentini predstavljena je na Klarinom primeru.

---