Prva publicistička knjiga Mirjane Mitrović, Kao veliki kompas, posvećena je životu i radu velike srpske umetnice, slikarke, dizajnerke, modne kreatorke i pesnikinje, Milene Pavlović Barili. Interesovanje autorke za svoju svetski poznatu sugrađanku datira još iz rane mladosti. Naime, ovoj publicističkoj knjizi o Mileni prethodio je roman Autoportret sa Milenom, objavljen 1990. godine, koji je nagrađen Zlatnom značkom KPZ Srbije i našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Nije zgoreg naglasiti da ovaj roman postoji, jer ga valja pročitati, svejedno pre ili posle Velikog kompasa. Obe knjige rasvetljavaju i oživljavaju lik umetnice, viđen očima iste autorke, na različite načine. Ona joj se vraća posle trideset godina, ali sada s dokumentarnom građom (prepiskom, slikama i porodičnim fotografijama) koja svedoči ne samo o Mileninom životu, već i o jednom teškom, prelomnom vremenu kako za Jugoslaviju tako i za čitav svet.

Milena je rođena je u Požarevcu 1909. godine, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, a svoj život je prerano završila podlegavši srčanim problemima i posledicama pada sa konja, 1945. godine u Njujorku. Po majci je bila Srpkinja, a po ocu Italijanka, te se još od detinjstva kretala između Požarevca, gde je provela ranu mladost, s majkom Danicom Pavlović (1883–1965), i Parme, rodnog mesta njenog oca Bruna Barilija (1880–1952). Danica je pripadala staroj srpskoj porodici, potomcima najstarije Karađorđeve kćerke Save. Bruna je upoznala studirajući klavir i pevanje na Konzervatorijumu u Minhenu. Njihov brak je trajao kratko, ali su se, razišavši se pre Prvog svetskog rata, ponovo zbližili posle Drugog svetskog rata, naročito posle Milenine smrti.

Tokom druge polovine dvadesetog veka Milenino delo skoro da je bilo zaboravljeno. U kontekstu tog vremena, ratnih i posleratnih godina i burnih političkih previranja, interesantno je spomenuti pismo predsedniku Josipu Brozu Titu koje svedoči o borbi Milenine majke Danice da sačuva uspomenu na svoju kćer. To je pismo s inventarnim brojem 129, poslato 19. 7. 1953. godine, koje je, kao i sva sačuvana pisama, u knjizi Kao veliki kompas navedeno u celini. Ona se obraća lično predsedniku, „kao ocu čitave preporođene Jugoslavije i našem vrhovnom zaštitniku umetnosti i kulture“ (str. 156–157), moleći ga da primi poklon – Daničinu kuću u centru Požarevca s devetnaest ari placa, od koje bi se napravio stalni muzej sa postavkama Mileninih radova:

Ja imam zbirku radova moje kćeri od njene treće do 23. godine života, koji izlaze na stotine. Ta zbirka bi išla zajedno sa kućom Vama. Ostali pozniji njeni radovi nalaze se u inostranstvu, koje bi vi lako dobavili. Informacije o mojoj kćerki i njenoj umetničkoj vrednosti može dati g-đa Beta Vukanović, njena nastavnica, i Petar Lubarda, Lazar Linčenovski i drugi naši slikari koji su je poznavali u Parizu. Među svojim kritičarima imala je i Menotija i Žana Kasua. (str. 156)

Iz Kabineta predsednika Republike je stigao odgovor koji pokazuje odgovornost jedne ozbiljne države prema umetnosti, ali iz koga se čita i podozrenje prema Mileninom dvojakom poreklu, zbog koga je Danica, potomak dinastije Karađorđevića a udata za Italijana, i morala da se obraća snishodljivim tonom „ocu preporođene Jugoslavije“. U odgovoru u pismu zavedenim pod inventarnim brojem 130 navodi se:

Vaš predlog, kako ste ga u pismu saopštili, smatramo rodoljubvim gestom, jer on pruža dovoljno uverenja o Vašim osećanjima prema svojoj zemlji i njenom narodu. Sakupljanje slikarskih radova Vaše pokojne kćeri na jednom mestu pružilo bi, s druge strane, dosta likovnoj umetnosti naše zemlje, jer su njeni radovi, po mišljenju naših kritičara, potpuno individualni, odišu svežinom, prijatnim koloritom, osećajnošću i bogatstvom mašte, a u razvoju naše likovne umetnostu upotpunili bi vidnu prazninu, pošto iz vremena stvaranja Vaše kćeri nema sličnih kreacija kod nas. (str. 157)

Knjiga Kao veliki kompas podeljena je na četiri dela, a ti delovi su dalje podeljeni na poglavlja čiji su naslovi, poput novinskih, sugestivni, i u najkraćim crtama nagoveštavaju o kojim će likovima i događajima biti reči. Neki su likovi iz Mileninog života umetničkom fikcijom oživljeni još u Autoportretu sa Milenom, dok u Velikom kompasu Mirjana Mitrović oslikava čitavu galeriju likova toga vremena, oblikujući njihove književne potrete. U romanu se, osim Mileninog oca i majke, spominju kralj Aleksandar (na čijem je dvoru Milena živela), ali i Musolini, koji je, navodno, podržavao umetnike i za koga Milena kaže da je „potpuno drugačiji od mršavog i nezdravog, zadrtog kralja Aleksandra“ (mada Musolinija pred kraj tog poglavlja, zbog nadmenog držanja, a niskog rasta, opisuje „kao pevca koji pije vodu“). Tu su Čedomilj Mijatović, Sibe Miličić, Milenina nastavnica Beta Vukanović, kritičar Kasu, kompozitor Đan Karlo Menoti, Brunov otac, zatim Milenina velika ljubav Rodrigo, njen muž Robert, ali i Daničin najstariji brat Mihajlo i ostali članovi porodice Pavlović, čije porodične odnose autorka delimično obrađuje i u romanu.

O svim ovim likovima, naročito o zanimljivim ujacima, u publicističkoj knjizi Kao veliki kompas nalazimo književne portrete zasnovane na dokumentarnoj građi. Mihajlo je bio bez sluha za umetnost ali je, kako autorka kaže, od jednog dinara umeo da napravi četiri, Voja je bio najlepši, vodio je Milenu u Ljubičevo i učio ju je da jaše. Bora je učestvovao u balkanskim ratovima i posle ranjavanja kod Kumanova unapređen je u čin poručnika. Dragoljub je bio prvi Požarevljanin koji se profesionalno bavio fotografijom i najzaslužniji je za postojanje desetina Mileninih fotografija.

Mileni je bio najdraži ujak Boža, koji joj je kupio prvi blok i bojice, a o kome je književnica Milica Janković, inače rođaka Pavlovića, napisala odličnu priču, sa naslovom „Kolera“. Tu priču je u celosti Mirjana Mitrović uvrstila u knjigu, dodelivši joj mesto u odeljku „Jedno pismo, jedna priča i pet ujaka“. Autorka u jednom od narednih poglavlja navodi još jedan zanimljiv podatak – da je na prvom konkursu Politike za kratku priču pobedila upravo ta Miličina priča, koja govori o Mileninom najdražem ujaku. Boža je živeo sa svojom sestrom Danicom do kraja života u njihovoj porodičnoj kući. Završio je prava, jedno vreme bio upravnik Kazneno-popravnog doma u Zabeli, ali je osim toga svirao i pevao uz gitaru i mnogo vremena provodio u kafani. Milenu je obožavao i bio je najbitnija muška figura u njenom detinjstvu, budući da je svog oca vrlo retko viđala, a Boža se nije ženio i nije imao dece. Između njegovog književnog portreta i priče „Kolera“, u kojoj je opisan trenutak njegovog suočavanja sa smrću, stoji fotografija iz 1913. godine. Na njoj je Milena s ujka Božom, koji ju je umotao u svoj oficirski šinjel, tako da joj viri samo glava. Ova fotografija, jedna od najlepših, približava nam Milenino detinjstvo i emotivne porodične odnose, pa se čini kao da pred sobom imamo sopstveni porodični album iz koga prizivamo uspomene.

Fotografije su, uz pisma, još jedna dragocenost koju nam donosi Knjiga Kao veliki kompas. Značajne su i za strukturu knjige jer oživljavaju književne potrete kojima služe kao kompas. Fotografija Žana Kasua, recimo, otvara Prvi deo i poglavlje Veliki katalizator, u kome je dat njegov književni portret. Tu je i njegova prepiska sa Milenom. Kasu je bio Brunov prijatelj, a kada ga je Milena upoznala imao je trideset šest godina. Napisao je tekst za katalog Milenine prve pariske izložbe i već tada postaje važna ličnost u Mileninom životu i umetničkom radu. Autorka njihovo prijateljstvo naziva karmičkim. Druga fotografija na kojoj je Žan Kasu zatvara pomenuto poglavlje. Na njoj je, pored Kasua, Danica Pavlović Barili, a fotografija je nastala u Galeriji Milene Pavović Barili, u Požarevcu, 1963. godine.

Drugo poglavlje prvog dela, Profesori i Minhen tuđe mladosti, otvara se fotografijom Huga fon Habermana, koja je propraćena odgovorom profesora Habermana na Milenino pismo, u kome joj želi uspeh i umetnički procvat. Sledi fotografija Franca fon Štuka, propraćena pozivnicom za Slikarsku koloniju 1828. godine, a odmah potom i fotografija studenata s klase profesora Huga fon Habermana iz 1927. godine. Koliko je i sama autorka, dok je proučavala građu i pisala ovu knjigu, bila lično vezana za Milenu i osećala je kao nekog sebi bliskog, u najmanju ruku kao svoju duhovnu rođaku iz prošlosti, govori i lični komentar koji joj se otrgao kada je opisivala Milenino mukotrpno zalaganje kako bi studirala kod Štuka, a njegova narcisoidnost ugušila je sve Milenine mladalačke snove:

Priča o Mileninim profesorima ovde bi se mogla završiti komforno i bez griže savesti, kad dramaturgija života ne bi nametala jedno hipotetičko, ali sasvim osnovano pitanje: zašto, pobogu, Danica nije Milenu upisala na Akademiju u Parmi, na kojoj su se još sećali i visoko poštovali uspomenu na svog počivšeg profesora i direktora Čekropea Barilija, Mileninog dedu po ocu?! Akademiju u Parmi završio je i Milenin stric, Brunov mlađi brat Latino, koji je u vreme kad je Milena studirala u Minhenu, već bio priznat i zaposlen parmski slikar i koji će, samo koju godinu kasnije, i sam postati profesor na istoj Akademiji na kojoj je njegov otac predavao slikanje. (str. 32)

Odgovor, takođe iz ličnog ugla, budući da i ovaj tekst piše neko ko Milenu smatra svojom duhovnom rođakom iz prošlosti, možemo pronaći u činjenici da je, između ostalog, Danica prećutala u svojim sećanjima svoje angažovanje oko ranjenika u bolnici (od jula 1914. do marta 1915. radila je dobrovoljno u Vojnoj bolnici u okolini Požarevca, o čemu postoji dokument), a na šta sama autorka obraća pažnju pišući o Mileninim ujacima. Verovatno iz čistog srca koje ne poznaje nepotizam i koristoljublje bilo koje vrste, iz verovanja da bi svako trebalo da sâm dokaže svoj talenat i izbori se za svoje mesto na umetničkoj sceni, ne koristeći svoje poreklo, veze svojih roditelja i predaka, pa čak ni ime sopstvenog oca. Jer, postoji li u malograđanskoj javnosti nešto sumnjivije, i u neku ruku, etički nečasnije, od toga da dete glumaca upiše glumu, dete režisera režiju, dete lekara medicinu, dete pisca postane pisac, a dete iz porodice slikara postane slikar? Iz razloga onog, na kraju krajeva, što bi se danas nazvalo skromnošću po pitanju sopstvenih zasluga, talenta i vrednosti, a što ulazi u karakterizaciju lika Milenine majke, pa samim tim i Milene same, jer je sa majkom celog života imala jak, emotivan i prisan odnos, prepun ljubavi i poverenja. Ako je zahvaljujući nekome postigla sve što je postigla, bilo je to zahvaljujući njenoj majci Danici, koja je povremeno živela kao puka sirotica ne bi li Mileni priuštila umetničku karijeru (dirljiv i upečatljiv primer imamo u romanu Autoportret sa Milenom – kada majka i ćerka u vreme Mileninog studiranja na smenu izlaze iz iznajmljene sobice, jer imaju samo jedan par cipela za kišu).

Fotografija Ivana Meštrovića otvara poglavlje Saveti velikog meštra. Veliki Meštrović, tada uveliko poznat i priznat, bio je prijatelj Mileninog oca, a u to vreme, kako iz Meštrovićevih pisama saznajemo, Milena i Danica nisu imale nikakav kontakt s Brunom. Ovo prijateljstvo između Milene i Meštrovića ispostaviće se značajno i s tačke proučavanja Milenine biografije, na šta autorka posebno skreće pažnju. Sva dalja poglavlja možemo pratiti po reprodukcijama slika ili po fotografijama ličnosti čijim će se portretima autorka baviti. Pošto knjiga nema sadržaj, ovakvo kretanje kroz raznovrsnu i složenu građu može biti putokaz, posebno za one koji imaju vizuelno pamćenje. Tako ćemo imati prilike da vidimo kako su na fotografijama izgledali Jelena Petrovna Romanov Karađorđević, kralj Aleksandar i Marija Karađorđević, Ramon Novaro...

Poglavlja Sfingina trilogija i Žensko bratstvo i polurukavice ne otvaraju se fotografijama već reprodukcijama ulja na platnu. Prva je otvorena Mileninim portretom Čedomilja Mijatovića, a druga portretom Milice Janković koji je uradio Miodrag Petrović. Od svih Mileninih rođaka, za pisce, književne istoričare i teoretičare, najinteresantnija je porodična veza s Milicom Janković, čijem se književnom delu tek u poslednje vreme pridaje zasluženi značaj. Milenin deda Stojan Pavlović i Daničina baba Živka, bili su rođeni brat i sestra. Milena je bila dosta mlađa od Milice, pa ju je zvala teta Mica i divila se njenim književnim uspesima. Teta Mica je u književnost ušla iste godine kada se Milena rodila, 1909, što je jedna interesantna koincidencija.

Drugi deo knjige autorka otvara fotografijom Bruna Barilija, a posle nekoliko pisama nalazimo i Daničinu fotografiju iz mladosti, na kojoj je se vidi da je bila prava lepotica. Milena nije nasledila njenu lepotu, o čemu autorka piše u Autoportretu, gde, pripovedajući u prvom licu, u Milenino ime, govori kako je bila ružna devojčica i kako je zbog toga u svoju lepu majku gledala kao u neko više, božansko biće.

Treći deo je naslovljen Post – mortem i sadrži prepisku Mileninih roditelja posle njene smrti. Ovo je najpotresniji deo knjige. U četvrtom delu nalazi se zvanična prepiska koja se takođe tiče Milenine smrti, u kojoj se nalaze pisma Otpravnika poslova Kraljevske jugoslovenske ambasade, Roberta Tomasa Goselina (Mileninog supruga), Danice Pavlović (koja se potpisuje sa DPB), Margaret Malori, Odgovor predstavnika Kabineta predsednika Republike, Đan Karla Menotija, Iva Andrića... U pismu s inventarnim brojem 223, koje Bruno piše Danici u Rimu 6. avgusta 1949, stoji:

Milenica počiva u miru, časno i zauvek ispod jednog čempresa na najlepšem groblju na svetu – na groblju glumaca i slikara – Engleza, Rusa, Nemaca – ima svoj mali grob između dva ruska groba. Ruski sveštenik govorio je i održao opelo, u kapeli na groblju. Položena je na jednu klompu... i prekrivena crnim velom. (...) U urnu od pečene zemlje stavili smo Milenu i unutra sam stavio tvoj i moj portret, a zatim stavio jedan cvetak koji je jedna dvogodišnja devojčica (nama nepoznata) stojeći tamo slučajno, držala u ruci. Zatim je urna zatvorena, pokrivena zemljom, a zatim kamenjem, a na kamenje stavljen mali nadgrobni kamen iz mora sa natpisom, a zatim je Tatjana tamo stavila vazu s vodom i puno cveća, i tamo smo stavili Milenu. (str. 142)

Pisma u kojima se roditelji, jadajući se jedno drugome, ponovo zbližavaju nad tragičnom smrću svog jedinog deteta, daju ovoj publicističkoj knjizi sentimentalnu, poetsku i dramatičnu notu. Tako će se čak i čitalac koji pre ove knjige nije o Mileni ništa znao, neminovno za nju vezati, zavoleti je, i tako se uključiti u veliku, prekookeansku plovidbu Mileninim brodom do večnosti.

Knjiga je pisana vođena autorkinom ljubavlju prema umetnosti, a o umetnici koja je živela za umetnost i radi umetnosti. Milena nije imala dece, a umrla je pre svojih roditelja. Ništa u njenom životu nije se odvijalo redosledom koji je predviđen za smrtnike. Umetnost koju je ona stvarala ostaće potonjim generacijama, jer je išla unapred, ispred umetnice koja ju je stvarala.

„Nigde nebo nije tako plavo kao iznad mog dvorišta“, ispisane su Milenine reči na ulazu u Galeriju, smeštenu u njenoj rodnoj kući, koju je njena majka Danica poklonila gradu Požarevcu. Preliva se plavetnilo sa ogromnog murala njenog Autoportreta sa kistom na desnom zidu ulaza, dok slova o ljubavi prema rodnoj kući i dvorištu streme prema plavetnilu neba. Svedoče da je Milena imala domovinu, iako je pripadala celom svetu. O njoj se danas piše više nego ikada. Postala je inspiracija slikara, muzičara, multimedijalnih umetnika. Noseći veliki kompas, usamljena u svojoj različitosti, možda je bila prva. Ali nije sama.