Udžbenik Književne pretkinje: spisateljice u dijalogu sa sopstvenom tradicijom[1] (Literary Foremothers: Women Writers in Dialogue with a Tradition of Their Own ) Katje Mihurko Poniž (Katja Mihurko Poniž) nastao je kao deo projekta u okviru onlajn mentorskog programa Open Education for a Better World, kroz koji se finansira razvijanje obrazovnih resursa u otvorenom pristupu. Napisan je na engleskom jeziku, a u uvodnoj reči Mihurko Poniž navodi da se „može koristiti kao materijal za učenje ili za nastavu na kursevima koji se tiču istorije ženskog pisanja“ (Mihurko Poniž 2020: viii). Ona ističe tri cilja udžbenika: „da predstavi bogatstvo i važnost ženskog pisanja, da pokaže kako nam digitalni alati mogu pomoći u istraživanju i proučavanju spisateljica, posebno recepcije njihovih dela, i da podigne svest čitateljki i čitalaca o tome da žene imaju sopstvenu istoriju čiji je doprinos istoriji čovečanstva jednak istoriji muškaraca“ (Mihurko Poniž 2020: viii). Udžbenik ubedljivo ističe jaku povezanost između ženske književne istorije i digitalne humanistike, nastojeći da one koji budu koristili udžbenik osposobi za dalje samostalno istraživanje korišćenjem digitalnih alata. Kroz sva poglavlja jasna je ključna uloga koju različite baze podataka (poput VRE NEWW Women Writers) imaju za pohranjivanje i pronalaženje informacija o autorkama.

Udžbenik se sastoji od osam poglavlja koja, osim tekstova, sadrže i po pet sati rada s drugim sadržajima (uglavnom su u pitanju dokumentarci i epizode podkasta) i osam sati daljeg čitanja po poglavlju. Kroz sedam poglavlja, Mihurko Poniž ukršta priče različitih spisateljica koristeći najrazličitije multimedijalne resurse – odlomke iz njihovih dela u kojima se dotiču svojih književnih prethodnica ili savremenica, utiske jednih o drugima iz drugih izvora poput pisama, dokumentarce i podkaste u otvorenom pristupu koji se bave njihovim životima i delima, biografije, priloge iz kritika itd. Pored toga, svako od poglavlja ima strukturu lekcije – pitanja i zadaci prate svaki prilog, uz već pomenute spoljne resurse koji produbljuju svaku od tema. Na ovaj način autorka uspeva da se dotakne najvažnijih teorijskih pojmova vezanih za žensko književno stvaralaštvo, (ponovo) predstavi više i manje poznate autorke i ukaže na različite istorijske kontekste u kojima su one stvarale.

U prvom poglavlju pod nazivom „Razmišljanje o ženskoj književnoj tradiciji“, autorka kreće od najvažnijih pitanja vezanih za ovu temu – šta je to književna tradicija a šta rodni esencijalizam odnosno antiesencijalizam, usput dajući uvid u važne feminističke tekstove koji se ovim bave. Kroz pesmu Sestre (The Sisters ) američke pesnikinje Ejmi Louel (Amy Lowell) ukazuje na to da promišljanja spisateljica o svojim pretkinjama nisu našla zamaha samo u teoriji, već i u samim književnim delima, što je nit koja se provlači i kroz sva kasnija poglavlja. Zahtevajući od čitalaca da u stihovima pesme podvuku imena pesnikinja s čijim delima su se do sada susreli, autorka na samom početku podstiče čitaoce i čitateljke da razmisle o položaju pesnikinja i uopšte autorki u književnoj tradiciji, suočavajući ih sa (verovatno malim) brojem autorki kojima su do tada bili izloženi.

U drugom poglavlju Mihurko Poniž povezuje Sapfo, Kristin de Pizan (Christine de Pisan) i Kerolajn Norton (Caroline Norton), ukazujući čitaocu da čak i Sapfo ima pretkinju u manje poznatoj sumersko-akadskoj pesnikinji Enheduani (Enheduanna), koja je „živela i stvarala približno pola veka pre nastanka Epa o Gilgamešu“ (Mihurko Poniž 2020: 46)). Potom autorka stvara vezu između Virdžinije Vulf (Virginia Woolf) i Afre Ben (Aphra Behn), zatim između Džordž Eliot (George Eliot) i Šarlot Bronte (Charlotte Brontë), Džejn Ostin (Jane Austen) i Marije Edžvort (Maria Edgeworth), Džordž Eliot i Emili Dikinson (Emily Dickinson), Elizabet Beret Brauning (Elizabeth Barrett Browning) i Žorž Sand (George Sand). Kroz odlomke njihovih pisama, kritičkih tekstova, pesama i proznih dela, ove autorke jedne prema drugima iskazuju divljenje, a Mihurko Poniž ovakvom njihovom zajedničkom kontekstualizacijom iz poglavlja u poglavlje dokazuje svoju tezu o neophodnosti sagledavanja rada autorki zajedno s radom njihovih prethodnica, koje su njihovi posredni ili neposredni uticaji.

Za Virdžiniju Vulf važnost prethodnice poput Afre Ben je pre svega praktična. Prva engleska spisateljica koja je uspevala da živi od svog pisanja za Vulf predstavlja prekretnicu za žensko stvaralaštvo i ohrabrenje svim ženama da zarade „pet stotina (funti) godišnje svojom pameću“ (Mihurko Poniž 2020: 58). U drugim slučajevima uz divljenje dominira empatija, kao što je slučaj sa Kerolajn Norton prema Sapfo i Emili Dikinson prema Džordž Eliot, ili solidarnost kada je u pitanju Džejn Ostin koja u sopstvenom romanu staje u odbranu Marije Edžvort. Ovaj izrazito empatičan i solidaran stav koji prati divljenje (ili mu prethodi) prisutan je u gotovo svim vezama koje Mihurko Poniž povlači između spisateljica. Odnos Elizabet Beret Brauning prema Žorž Sand pomalo se izdvaja od ostalih, jer je njegova važna komponenta i divljenje prema stavu i stilu života ove spisateljice, a ne isključivo opčinjenost njenim književnim talentom. Mihurko Poniž čitaoce suptilno navodi da ovo primete, tražeći od njih da razmisle kojoj spisateljici bi se oni obratili na način na koji to čini Beret Brauning, kako bi iskazali svoje reči hvale i da li bi pohvalili njen način pisanja, lični integritet ili nešto treće (Mihurko Poniž 2020: 166). Ovim autorka ističe važnost ovakvih primera za žene ne samo kada je u pitanju njihovo književno stvaralaštvo već i svakodnevni život. Osim što aktivnosti u okviru poglavlja upućuju čitaoce na dodatne resurse ili postavljaju pitanja koja bi trebalo da im ukažu na važne aspekte ovih tekstova ili prodube njihovo razumevanje, neki od zadataka poput ovog su i kreativni. U slučaju Afre Ben, na primer, autorka poziva čitaoce da napišu esej ili pesmu, naprave fotografiju ili video snimak, ili naslikaju sliku na sledeću temu: „Ovo je cvet koji bih stavila na grobnicu Afre Ben“ (Mihurko Poniž 2020: 60).

Poslednje poglavlje se pomalo razlikuje od prethodnih. Ovde, naime, Mihurko Poniž predstavlja manje poznatu skandinavsku autorku Lauru Marholm (Laura Marholm) i njenu knjigu Moderna žena. Iako su ideje koje je Marholm u njoj iznela smatrane kontradiktornim i naišle na različite reakcije, a tadašnja feministička javnost se distancirala od nje, Mihurko Poniž je navodi kao dobar primer koji ilustruje važnost ponovnog čitanja zaboravljenih tekstova. Zanemarujući njene problematične stavove i objašnjavajući ih kao karakteristične za nemačko društvo tog vremena, Mihurko Poniž ističe vrednost ovog teksta koja je u vreme njegovog objavljivanja ostala u senci. Naime, Marholm je insistirala na tome da „žena ne može da stvori ništa iznova, ne može da počne ispočetka, već je verovala da je sve nusproizvod nečeg drugog ili u vezi sa nečim što je stvoreno pre njega“ (Mihurko Poniž 2020: 198). Njen rani upliv u diskurs o karakteristikama ženskog pisanja i značaja rada prethodnica je posebno upečatljiv iz današnje perspektive i zavređuje pažnju i podrobnu analizu. Na ovom primeru autorka želi da istakne čestu pojavu razlike u recepciji dela autorki u vreme kada su ona objavljena i danas kada bivaju ponovo otkrivena. Ovim na neki način i zatvara krug započet u prvom poglavlju, navodeći čitaoce da razmisle o tome zašto su brojne književne pretkinje dugo bile žrtve zaborava.

U uvodnoj reči Mihurko Poniž prilično široko definiše ciljnu grupu ovog udžbenika. Ovo pitanje njegove idealne publike takođe se nameće iz poglavlja u poglavlje. Dok je tačno da neki tekstovi zahtevaju detaljnije bavljenje književnom analizom i upućenost u književnu teoriju kako bi ciljevi lekcija u potpunosti bili postignuti, resursi koji su dostupni i način na koji su pitanja i zadaci formulisani ostavljaju dovoljno prostora da poglavlja zainteresuju, informišu i senzitivišu čitateljke i čitaoce koji su manje upućeni u ove teme. Osim samostalnog čitanja i istraživanja, stiče se utisak da bi udžbenik s ovako detaljno razrađenim poglavljima i zadacima lako našao primenu i u učionicama na različitim nivoima obrazovanja, u zavisnosti od kurikuluma i čitalačkih sposobnosti učenika i učenica odnosno studentkinja i studenata. Dodatna vrednost koncepta ovog udžbenika ogleda se u njegovom oslanjanju na digitalnu humanistiku i digitalne alate uopšte, da ne pominjemo njegovu dostupnost. Baze podataka i drugi multimedijalni resursi na kojima se insistira u zadacima su vredni resursi za dalje istraživanje, osim što su važna dopuna tekstovima koji su sadržani u udžbeniku, a čitateljke i čitaoci su motivisani da ih samostalno dalje istražuju i koriste.

---