Na fotografijama: Sibelan Forester
Kolaž izradila: Jovana Mitrović

Sibelan Forester je profesorka na Koledžu Svortmor u Pensilvaniji, gde predaje ruski jezik i književnost, i to prvenstveno rusku poeziju 20. veka i rusku žensku književnost, kao i hrvatsku i srpsku književnost. Književnim prevođenjem bavi se teorijski i praktično: prevela je deset knjiga i veliki broj pesama i priča. Između ostalog, prevela je roman Milice Mićić Dimovske,[1] kao i deo romana Apejron Miroljuba Todorovića.[2] Njen najnoviji prevod jeste obiman izbor iz poezije Marije Knežević, objavljen kao dvojezično izdanje pod naslovom Tehnika disanja.

Nedavno si učestvovala na Međunarodnom književnom susretu u Krupari, kao i na nekoliko književnih događaja u Beogradu. Čime te to privlače Srbija, njen jezik i njena kultura?

Poziv da učestvujem na književnom skupu podstakao me je da putujem prvi put od kako je počela pandemija i da provedem neko vreme u Novom Sadu i Beogradu, gradovima koje sam poslednji put posetila 2018. godine. U Srbiji imam divne prijatelje – pametne, zanimljive i ljubazne – a uvek ima i novih interesantnih knjiga i zanimljivih novih autora, novih barem za mene.

Tvoj najnoviji prevod sa srpskog jeste veliki izbor iz poezije Marije Knežević, naslovljen Tehnika disanja. Knjigu je prošle godine objavio poznati izdavač Zefir pres. Šta te je približilo poeziji Marije Knežević?

Urednik Zefir presa me je 2017. godine pozvao da nađem srpskog pesnika ili pesnikinju (upravo su bili objavili poeziju Ane Ristović u prevodu Stivena i Maje Teref), pa sam tragala po knjižarama, a potom pitala svoju prijateljicu i koleginicu Svetlanu Tomić da mi predloži nekoga. Marija Knežević je bila na vrhu njene liste. Onda smo Svetlana i ja pošle na burek, i na tom putu pojavila se – ko drugi nego baš Marija Knežević! Tako smo se upoznale, kratko porazgovarale i ona se načelno složila da mi dozvoli da prevedem nekoliko pesama.

Dok sam dublje zalazila u čitanje njene poezije pogodile su me ozbiljnost i složenost, a oduševili humor i potpuno vladanje jezikom – i zvukom i bogatstvom značenja. Mnogo je lakše prevesti dela koja ti se dopadaju; ako čine ono što bi ti želela da možeš s rečima. Ona je studirala u SAD i njen engleski je toliko dobar da bi odmah primetila i najmanju nepreciznost u mojim prvim verzijama, što znači da je i praktični aspekt ovog projekta tekao lako.

Kako bi opisala proces prevođenja? Kako ga opisuješ svojim studentima, na primer?

Ponekad čuješ rečenicu ili par reči i prevod ti sâm iskrsne. To mora biti način na koji rade simultani prevodioci – tu veštinu ne znam. Obično, čak i ako volim tekst i mislim da bih mogla lepo da ga prevedem, moram prvo da ga razložim na delove i da u prvi nacrt unesem sve sinonime. To je faza koja sporo ide; kada sam radila prvi nacrt prevoda Mrene nisam mogla da obradim više od 10 do 12 stranica dnevno. Kada sam svoje izvore zamolila da mi pomognu sa onim što mi ni rečnici ni internet nisu razjasnili, vraćala bih se i kretala mnogo brže, birajući reči delom i s obzirom na ritam jezika. Ova faza može zahtevati nekoliko prolazaka, naročito ako je reč o poeziji.

Znam da pojedini prevodioci rade tako što dovedu do savršenstva svaku rečenicu i onda prelaze na sledeću! Ali, ja podstičem studente da svoj zadatak započnu „buldožerom“, kao što i sama činim, i da onda rade sa tekstom između redova koji opisujemo kao „izgubljen u prevodu“. Kada uporedim prvi grubi nacrt s kasnijim verzijama, mogu da ocenim studente koji prevode s jezika koje ne govorim – s arapskog, kineskog, korejskog, malajskog. Ako počnu na taj način, to im pomaže da steknu sopstveno praktično iskustvo. Podstičem ih ne samo da potraže ljude koji znaju jezik i kulturu s kojih prevode, a to mogu biti i njihovi stariji rođaci, već i da pokažu svoje kasnije verzije prevoda prijateljima koji ne znaju originalni jezik da bi im rekli ima li prevod smisla za čitaoce.

Zašto si izabrala da prevedeš roman Mrena Milice Mićić Dimovske a ne Poslednje zanose MSS o kojima si s divljenjem pisala?

Ah, kada sam pročitala Poslednje zanose (za mene je to bila teška knjiga: nisam poznavala taj period, njegov rečnik ni probleme), naravno da sam poželela da je prevedem tako da bih mogla da je podelim s onima koji znaju samo engleski. Mislim da je to briljantna knjiga: govorila sam o njoj na jednoj konferenciji i poslala tekst Milici da vidi da sam se zaista bavila tim romanom. Mora biti da joj se dopala moja interpretacija, jer je udesila da je na srpski prevede izuzetna Draginja Ramadanski i da bude objavljena u Letopisu Matice srpske. Ipak, bila sam sigurna da američki čitaoci ne bi razumeli roman i da ne bi imali vremena da prolaze kroz njegove elemente koji su im nepoznati.

Mrena, s druge strane, nudi čitaocima mnogo načina da uđu u radnju. Problem jaza među generacijama je poznat svim društvima, a najmlađi likovi u romanu često upućuju na američku (i britansku) kulturu – popularnu muziku, književnost, i takođe na jednostavne i poznate fraze na engleskom. Nisam znala, kada sam počinjala da radim na ovom romanu ubrzo pošto je objavljen, da će privući tako mnogo negativne i pristrasne kritike. Moji su studenti uživali dok su ga čitali i otkrili su u njemu mnogo stvari o kojima su diskutovali.

U jednom intervjuu na internetu rekla si da si na prvoj godini studija počela da učiš ruski iz čiste zabave. Kako se dogodilo da si počela da učiš hrvatski i srpski?

Kada sam upisala postdiplomske studije na Univerzitetu Indijana u Blumingtonu, rečeno nam je da treba da učimo „drugi slovenski jezik“. Pridev „drugi“ prilično je rečit, podrazumeva da će ti jezici uvek biti sekundarni u odnosu na ruski. U tom trenutku je izbor bio moguć između češkog, poljskog i onog što su tada zvali srpskohrvatski. Postdiplomci su takođe mogli da izaberu savremene istočnoevropske jezike koji nisu slovenski – estonski, mađarski, letonski, litvanski – ili, mislim, centralnoazijske jezike – poznavala sam ženu koja je uzela uzbečki, ali mislim da ga kasnije nije koristila u svom radu.

Ne znam zašto sam se odlučila za srpskohrvatski, možda zato što nikada nisam čula taj naziv, ali sam svakako imala puno sreće: naša nastavnica je bila Fulbrajtova stipendistkinja Rada Borić, čija je misija da čini čuda širom sveta. Puna energije i blistave inteligencije, ona je fantastična profesorka jezika, i svi smo je voleli.

Pošto sam učila ruski, osetila sam pomeranje naglaska u poznatim rečima (obično jedan slog ranije nego u ruskom) kao i veliku otvorenost u zvučanju vokala kao muzički preobražaj, kao da plešem umesto da hodam. Tako da nisu samo Rada Borić a potom i profesor Henri Kuper bili neodoljivi. Bila sam očarana lepotom jezika i želela da ga očuvam u životu za sebe pored ruskog (koji je takođe lep, naravno, ali nekako više siv, ili možda sedefast po svojoj boji).

Da li su studenti u Americi zainteresovani za ruski jezik i kulturu?

Studenti su svakako zainteresovani za ruski jezik i kulturu, premda mnogi odustaju od studiranja ruskog jer ovaj jezik ima reputaciju da je „težak“ (kažem im, „Da, i kada vaš budući šef vidi ruski na vašem rezimeu znaće da se ne plašite napornog rada.“) Otkrivamo da u ruskom, kao i u mnogim drugim akademskim disciplinama, treba da predstavimo kulturu i književnost na načine koji čine očiglednim njihovu širu važnost: vezu sa istorijom, ili da predstavimo probleme očuvanja okoline. Studenti političkih nauka sigurno shvataju da moraju da poznaju Rusiju. A pojedini autori – naročito Dostojevski – dovoljno su poznati da privuku studente filozofije, psihologije ili religije zajedno sa ljubiteljima književnosti. Veliki broj naših studenata susretne se s ponečim od Dostojevskog u srednjoj školi, tako da su na fakultetu spremni da ga produbljenije čitaju.

O kojim ruskim autorkama predaješ?

O različitim piscima na različitim kursevima. Na kursu o ljubavi i seksu (!) čitamo uspomene Nadežde Durove-Aleksandrove, poeziju Katarine Pavlove, Evdokije Rostopčine, Sofije Parnok i Marine Cvetajeve, i prozu Julije Voznesenske i Ljudmile Ulicke. Na kursu o okolini, prirodi i industriji, čitamo Voznesensku, opet, i Svetlanu Aleksijevič. Na kursu o ruskim bajkama Marinu Cvetajevu, Ninu Sadur i Tatjanu Tolstoj; na Ruskoj i istočnoevropskoj naučnoj fantastici – Olgu Larionovu i Daliju Truskinovskaju.

Da li si imala studente srpskog ili hrvatskog tokom poslednjih pet godina? Šta bi rekla u vezi sa budućnošću „malih“ jezika u američkoj akademiji?

Ne uspevam da redovno ponudim kurseve jezika (mada su od mene jednom to tražili da učinim kao „usmereno čitanje“), ali kada na prvoj godini držim seminar o istočnoevropskoj prozi mogu da se snažno oslonim na svoje poznavanje južnoslovenskih pisaca. U zavisnosti od toga šta je objavljeno (avaj!), mogli smo da čitamo Ivu Andrića, Mešu Selimovića, Irenu Vrkljan, Danila Kiša, Dubravku Ugrešić i Milicu Mićić Dimovsku.

Kada je reč o budućnosti „malih“ jezika – teško je znati. Verujem da su svakoj zemlji potrebni stručnjaci u skoro svakom mogućem polju, a naše obrazovne institucije mogu da ponude prvi korak ka znanju s tim zahtevima za „drugi“ južnoslovenski jezik i slično. Primetila sam, međutim, da su skoro svi mladi stručnjaci za južnoslovenske jezike na velikim univerzitetima koji imaju značajne slavističke katedre iz bivše Jugoslavije, ili su odatle emigrirali kao mladi.

U socijalističkom periodu bilo je mnogo više prevođenja među jezicima istočne Evrope. Sada, što je čudno, izgleda kao da su engleski ili nemački posrednici između različitih jezika, čak i ako postoje sjajni prevodioci koji mogu da rade direktno sa srpskog na poljski, kao, na primer, Jovanka Dorota Ćirlić.

Sve dok postoje divni pisci, muzičari, filmski autori i tako dalje, i najmanji jezik može imati svoju ulogu na svetskoj sceni. Nadam se da vlade kojih se to tiče obezbeđuju finansiranje prevoda i daju podršku umetnosti i umetnicima kod kuće.

Književno veče posvećeno tvojoj poeziji održano je u Beogradu u avgustu. To je bilo svojevrsno otkriće, sudeći po reakcijama na internetu. U kojoj meri je to što predaješ i istražuješ rusku poeziju 20. veka uticalo na tvoju poeziju?

Prva stvar koju je ruska poezija učinila za mene (naročito veliki modernisti – Cvetajeva i Mandeljštam) bila je da mi pokažu da nisam dovoljno ozbiljna da budem ta vrsta pesnika, pa sam se okrenula postdiplomskim studijama i akademskom životu, misleći da ću pisati u slobodno vreme. (Ha – uzvikuju univerzitetski profesori!) Mislim da me je bavljenje ruskom poezijom, kao i hrvatskom i srpskom, učinilo osetljivijom na etimologiju u jeziku, zbog bogatstva načina na koji se u slovenskim jezicima formira reč, kao i na zvuk i ritam poezije. Svaki put kada radim na prevodu poezije, to podstakne moju kreativnost, a i čitanje naučnih radova može biti inspirativno.

U zbirci Polovna sudbina iz 2016. poigravaš se značenjima svakodnevnog života izvedenim iz „polovnog“ – od odeće do ljubavi. Naslovna pesma se takođe bavi i socijalnom nepravdom. Da li se slažeš s tim da, kada se piše polazeći s neke „male“ tačke, ipak možemo da stignemo do svega što je na ovom svetu važno? Ili misliš da pesnik ili pesnikinja treba da pođu od „značajnijih pitanja“ ako žele da govore o političkim, društvenim, istorijskim problemima?

U sopstvenim pokušajima da pišem o ozbiljnim društvenim pitanjima vidim da mi to bolje ide ako počnem od malih stvari, i možda se to odnosi na žensko pisanje u načelu: često smo mi te za šivaćom mašinom, ili sudoperom, ili čistimo najmanju (najjeftiniju) ribu s pijace da bismo je ispržile za porodicu – trenutak koji Cvetajeva opisuje u jednom pismu. Pokušala sam da pišem o velikim stvarima – bože, kakve sve velike stvari postoje u SAD o kojima treba pisati – ali obično mi ne ide od ruke ako to činim s namerom.

Svoju poeziju i prevode objavljuješ na internetu. Godina 2020. donela nam je izazov onlajn predavanja. Sve više i više prelazimo u digitalnu sferu. Šta je u tome dobro a šta ne baš toliko dobro iz tvog ugla profesorke, s jedne, i pesnikinje i prevoditeljke, s druge strane?

Prvi vebsajt sam načinila 1995. ili 1996, što je prilično rano za profesora koji se ne bavi kompjuterima. Bilo mi je uzbudljivo da se povezujem sa ljudima koji su daleko. Velika je radost naći sajt kao što je Knjiženstvo, sa svim sjajnim informacijama i vrednim naučnim tekstovima na internetu. Vodila sam preko elektronske pošte razgovore koji su mi bili izuzetno važni i imala ponekad zadovoljstvo da povežem ljude koji je trebalo da se poznaju i da uzajamno znaju šta rade ali nisu ranije otkrili jedni druge. Svaki novi način stvaranja ljudskih i intelektualnih veza dragocen je. Postoje odlični onlajn poetski časopisi, časopisi prevodne književnosti, naučni i kulturni časopisi, jedno ogromno blago tekstova koji su preskočili uobičajene prepreke a da ne zahtevaju velika finansijska ulaganja – samo ulaganja u vidu vremena i ljubavi.

Najpre sam objavila nekoliko prevoda hrvatske proze i poezije, a ono što me je prvo uvuklo u srpsku kulturu, koju sam posećivala ali u njoj nisam ostajala, bio je imejl od Draginje Ramadanski, koja me je našla tražeći stručnjaka za Cvetajevu da napiše predgovor za njen prevod. Poruke su dovele do susreta uživo i do divnog razgovora. Zajednički rad na projektima i naši ljudski kontakti preko digitalnih komunikacija su tako dobra stvar, mada su neki od rezultata efemerniji nego pisma ispisana mastilom na papiru.

Svakako da nisam prva osoba koja oseća ograničenja onlajn komunikacije – mogućnost da se imejl ili SMS poruka napisana na brzinu pogrešno razumeju, ili čak i mogućnost da mlađi sagovornik ni ne proverava mejl redovno. Skajp i zum zavise od kvaliteta tehničke veze, mada su zbog vizuelne informacije bolji i manje izazivaju anksioznost kod sagovornika kome jezik konverzacije nije maternji nego međunarodni telefonski poziv. Predavanja onlajn su prilično depresivna: ne samo zato što se gubi spontanost (studenti ne žele da ćaskaju pre nego što čas počne, jer bi ih svi čuli, osim ako to ne čine privatno, što funkcioniše samo ako već poznaješ osobu s kojom razgovaraš), nego je tu i ono strašno beskrajno sedenje. Nisam ranije shvatala koliko hodam dok predajem, ili ustajem da pišem na tabli, dok se nisam našla zarobljena u stolici sa laptopom u krilu.

Šta su ti planovi za narednih godinu-dve? Ima li među njima nekog iznenađenja za srpsku kulturu? Neka korespondencija s nepoznatim podacima ili neki novi prevod?

Divno pitanje i dobra ideja da zaokružimo razgovor pogledom u budućnost. Počela sam da prevodim jednu fascinantnu rusku pesnikinju, Elenu Mihailik, koja predaje u Australiji – čime podvlačim kako digitalna komunikacija olakšava rad s nekim na drugoj strani zemljine kugle. Prilikom ove posete Beogradu skupila sam poveću hrpu pesničkih knjiga koje ću čitati sa zanimanjem i zadovoljstvom i koje će sigurno biti pune inspiracije. A ko zna kakva će divna poruka stići sutra, s nekim velikim podsticajem ili provokativnim pitanjem?

Prevela s engleskog Biljana Dojčinović