Organizovanje ženskih društava

Organizovanje prvih ženskih društava u Kneževini Srbiji bilo je u direktnoj vezi sa podizanjem obrazovne svesti žena. Osnivanje Više ženske škole u Beogradu 1863. godine označilo je novo poglavlje u istoriji srpskog naroda. Svest o tome da i devojke mogu i treba da steknu obrazovanje vrlo brzo se proširila i postala prihvaćena ne samo u Beogradu. Tokom svog rada, vođena sigurnom rukom Katarine Milovuk, Perside Pinterović, Milke Vulović i drugih, Viša ženska škola će brzo postati rasadnik obrazovanih, talentovanih i društveno svesnih žena. Ona je postala centar iz koga će se ideje o ravnopravnosti polova širiti Kneževinom i Kraljevinom Srbijom.[2] Pokroviteljstvo kneginja i kraljica je takođe uticalo da se reč potekla iz škole čuje dalje, a akcije ostvare uprkos mnogim preprekama. Deo humanitarnih i patriotskih ciljeva nastavnice i učenice ove škole uspele su da ostvare u okviru Beogradskog ženskog društva. Kako su upravne članice bile supruge mnogih srpskih ministara, političara, naučnika, nove, revolucionarne ideje o pravu na školovanje i rad svake žene počeće polako da dobijaju podršku i među najvišim činovnicima. Prvo se okupilo Jevrejsko žensko društvo 1874. godine, sa ciljem da rade na humanitarnom, kulturnom i zdravstvenom planu. Pod rukovodstvom Tomi Azriel posećivale su bolesne, porodilje i davale pomoć siromašnim devojkama. Međutim, ovo društvo je po svom članstvu i ciljevima delovanje bilo ograničeno isključivo na jevrejsku zajednicu. Humanitarni ciljevi su bili razlog osnivanja i Beogradskog ženskog društva 1875. godine, a na inicijativu Katarine Milovuk. U „Pravilima Ženskog društva“ osnivačice ovog društva upoznale su javnost sa ciljevima svoga rada, pravilima, organima i uslovima pod kojima se može postati član društva. Članom 6 „Pravila“ bilo je predviđeno ko može da postane član društva: „Redovna članica može biti svako žensko, udato ili neudato, bez razlike vere i narodnosti, koje ima punih 17 godina, a pristaje na ova pravila“.[3] Ovaj član Pravila je bio posebno značajan za dalji rad društva i njegovu masovnost. Društvo je steklo veliki ugled kada je 6. septembra 1876.[4] prilikom održavanja prvog skupa društva kneginja Natalija Obrenović prihvatila da bude pokrovitelj i „visoka zaštitnica“ društva.

Odbor gospođa „Knjaginja Ljubica“ osnovan je 1899. godine na čelu sa predsednicom Milkom Vulović. Njihova delatnost je bila pre svega usmerena na pružanje pomoći srpskom narodu u Staroj Srbiji, ali kako je ta akcija morala da bude tajna, pomoć je doturana preko crkava i manastira.[5] Društvo Kolo srpskih sestara nastalo je 1903. godine obuhvatajući svojom delatnošću ciljeve svih prethodno stvorenih društava. Osnivačice su bile Nadežda Petrović i Delfa Ivanić, a društvo je za kratko vreme okupilo veliki broj članica i formiralo odbore u gotovo svim većim gradovima Srbije.[6] Članstvo u jednom društvu nije isključivalo delovanje u nekom drugom udruženju žena što je takođe govorilo o ženskoj solidarnosti i zajedničkom radu. Tako je predsednica Beogradskog ženskog društva Katarina Milovuk bila i potpredsednica Kola srpskih sestara, a Ljubica Luković, potpredsednica Odbora gospođa „Knjaginja Ljubica“, bila je članica, a od 1905. godine i predsednica Kola srpskih sestara. Saradnja ženskih društava je svoj organizacioni oblik dobila 1906. godine kada je formiran Narodni ženski savez.

Prva ženska bolnica

Prvi primeri milosrđa dobrovoljnih bolničarki pokazali su se tokom Krimskog rata 1854-1856. između Rusije s jedne i Turske, Francuske i Engleske s druge strane. Veliki broj ranjenika na obe strane motivisali su Engleskinju Florans Najtingejl (Florence Nightingale) da sa 37 dobrovoljnih bolničarki i velikom sanitetskom opremom krene u pomoć vojnom sanitetu. Isto je učinila i ruska velika kneginja Jelena Pavlovna, udovica Mihaila Pavloviča Romanova, brata ruskog cara Nikolaja I. Ona je sa preko 300 milosrdnih sestara stigla na ruski front. Njihov rad je vrlo brzo broj umrlih ranjenika sa 50% sveo na svega 3%, što je svim zaraćenim stranama skrenulo pažnju i otvorilo put ka sistematskoj obuci dobrovoljnih bolničarki. Krajem oktobra 1863. godine osnovano je Društvo Crvenog krsta, dok je Srpsko društvo Crvenog krsta osnovano 6. februara 1876, pred izbijanje Prvog srpsko-turskog rata.[7] Tokom januara 1876. godine dr Vladimir Đorđević je održao dva predavanja o značaju osnivanja ovog Društva u Srbiji i tom prilikom posebno istakao ulogu „dragovoljaca-bolničara i nudilja“. Istakao je važnu ulogu učiteljica i članica ženskog društva predlažući da se pošalju na praksu u beogradske bolnice, kako bi se za dva meseca obučile u pružanju prve pomoći i negovanju ranjenika.[8]

U Prvi srpsko-turski rat 1876. godine Srbija je ušla na prečac i potpuno nespremna. Vojni sanitet imao je na početku rata 19 lekara, 5 lekarskih pomoćnika, 1 apotekara i 4 apotekarska pomoćnika, dok je u građanskoj službi bio 41 lekara, 5 lekarskih pomoćnika, 25 apotekara i 5 apotekarskih pomoćnika.[9] Samo zahvaljujući brojnim stranim lekarskim misijama: ruskim, engleskim i rumunskim, vojni sanitet je mogao tokom rata 1876. godine da odgovori medicinskom izazovu. Prema podacima Ruskog Crvenog Krsta u Srbiju je otišlo 123 lekara, 118 milosrdnih sestara, 41 medicinar, 70 lekarskih pomoćnika i 4 apotekara.[10] Među njima nalazila se i dr Marija Fjodorovna Zibold koja je ostala u Srbiji i učestvovala u svim kasnijim oslobodilačkim ratovima. Proizvedena je kao prva žena u Kneževini Srbiji u čin srpskog sanitetskog majora.[11]

Prvu pomoć u obučavanju medicinskog osoblja pružilo je i tek osnovano Srpsko društvo Crvenog krsta. Odmah je organizovalo dva kursa koji su se održavali u Opštoj državnoj bolnici i to na hirurškom odeljenju. Predavanjima su rukovodili članovi Glavnog odbora Crvenog krsta dr Valenta, dr Steić, dr Medović i upravnik bolnice dr Gonsijerovski. Bilo je prijavljeno 103 muških i ženskih polaznika koji su po završenom kursu polagali ispit, a zatim su upućeni u bolnice u Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Jedna od prvih devojaka koja je ovaj kurs uspešno završila bila je i Milka Koturović, nastavnica Više ženske škole.[12]

Prvi srpsko-turski rat je otpočeo objavom rata Turskoj 30. juna 1876. godine, dok su ratna dejstva započela 12. jula. Odmah po objavi rata članice Beogradskog ženskog društva su donele odluku da otvore bolnicu koja je radila od 23. jula 1876. do 13. aprila 1877. Bila je smeštena u zgradu Terazijske polugimnazije koja se nalazila u današnjoj ulici Kraljice Natalije br. 100, na uglu sa Dobrinjskom ulicom. Kako zgrada nije bila uslovna, ni za školu, a kamoli za bolnicu osoblje je imalo velikih problema oko održavanja higijene i normalnog funkcionisanja. U bolnici je u početku razmešteno 25 ranjenika smeštenih u četiri sobe, dok se u dvorištu nalazila jedna izolovana soba. Upravne članice društva su dežurale su svakog dana, a sva uprava, administracija, ekonomija i lečenje bilo je u rukama žena. Na početku je jedini muškarac bio šef bolnice i hirurg dr Štajner (Steiner) iz Beča, ali ga je od septembra zamenila dr Marija Zibold. Osim nje u bolnici je radila i dr Raisa Samuilovna Svjatlovska (Raisa Samuilovna Svяtlovska), prva žena koja ja završila medicinu na univerzitetu u Bernu. Kao pomoćnice su radile Mileva Koturović i Božena Snećivna. U bolnici je duže ili kraće vreme radilo još nekoliko studenata i studentkinja medicine. Bolničku službu su gotovo isključivo vršile članice Društva uz pomoć nekoliko đaka bolničara Crvenog krsta, među kojima je bila i Darinka Vujić, učenica drugog razreda Više ženske škole.

Prilog I: Osoblje prve ženske bolnice Beogradskog ženskog društva: Milka Koturović, dr Marija Zibold, Božena Snećivna i učenica Darinka Vujić (sede), dr Štajner, dr Raisa Svjatlovska (stoje). (Muzej nauke i tehnike, Odeljenje istorije medicine, Beograd)

Najdetaljniji zapis o radu bolnice Beogradskog ženskog društva ostavio je Milan Radovanović, tada doktorand medicine.[13] On je u svojim Beleškama dao iscrpan izveštaj o osoblju bolnice, ranjenicima i bolesnicima koji su u njoj lečeni, vrsti bolesti ili rana, broju hirurških intervencija koje su obavljene. Od 164 lečenih pacijenata najveći broj su činili ranjenici koji su stizali sa svih većih bojišta: s Drine, iz Zaječara, Knjaževca, Deligrada, Đunisa, Šumatovca, Šišatovca i Kreveta. Bolnica je stekla veliki ugled zbog stručnosti lekarki, bolničarki i pomoćnog osoblja koji su požrtvovano radili na održavanju visokih higijenskih uslova, pripremali obilnu i dobru hranu. Rad ove bolnice i poverenje pacijenata pokazali su srpskom društvom, do tada pomalo skeptičnom, da i žene mogu vrlo uspešno da se uhvate u koštac sa najvećim izazovima, da budu vrsni stručnjaci, a da pri tome pokažu veliku upornost, radinost i volju. Prosečno su ranjenici u bolnici provodili 40 dana, što govori o brižljivoj nezi koju su dobijali, jer su otpuštani tek kada bi prezdravili.

Članice Društva i dobrovoljne bolničarke obavljale su različite poslove, od previjanja rana, merenja temperature, davanja lekova, do hranjenja pacijenata, čitanja ili pisanja pisama. Bolničarke su dolazile u bolnicu u sedam časova ujutru i u njoj najčešće ostajale po ceo dan, do sedam časova uveče. Hranile su se u bolnici, istim obrocima kao i ranjenici. Ostajale su često i tokom noći, naročito da bi dežurale pored tek operisanih ranjenika. Bolničarke su radile samo sa bolesnicima, dok su o kuvanju, pranju i peglanju rublja i ostalim ekonomskim pitanjima brinule druge članice društva. Bolničarke su pre vizite lekara spremale materijal za previjanje rana, a tokom vizite su asistirale prilikom razvijanja rana, pranja i ponovnog zavijanja. Samostalno su sprovodile lekarske naloge, davale lekove, stavljale obloge, čistile sobe, iznosile upotrebljen sanitetski materijal i drugu nečistoću. Bolesnike su presvlačile i prale, menjale su posteljinu, a u sobe unosile vodu i drva. Vodile su računa da pacijentu jedu, a često su ih hranile jelima koja bi donosile od svoje kuće.[14]

Pored pohvala za dobro vođenu administraciju i bolničke liste, Radovanović je na kraju zaključio: „Ali, šta bi bile reči moje prema onima kojima će naše celo pokolenje zapisati rad društva ovoga, u Istoriju rata svoga! Da, priznajem da mnogo i mnogo vrsta napišem, nikada ne bih kazao ni milijoniti deo onoga, što oseća duša jednoga bolnika koji je negovan u bolnici ovoj, ili što kazuje jedan pogled njegovih zaplakanih očiju, i jedna reč njegova, koja od uzbuđenja u grlu umire, – scena, koje sam sâm svedok ne jednom bio. … Žensko Društvo razvivši delatelnost svoju pokazalo je ne samo patrijotizam, saučešće, požrtvovanje, i t. d. nego je konstatovalo fakt, da nije daleko od onog velikog istorijskog pitanja koje se zove: oslobođenje ženskinja.“[15] Na žalost reči i želje Radovanovića se nisu obistinile – ne samo da su rad i požrtvovanost ruskih lekarki i članica Društva zaboravljen, već se ni u stručnim radovima nije o ovoj bolnici do sada mnogo govorilo.

Prvobitni cilj članica Beogradskog ženskog društva da pomognu u zbrinjavanju velikog broja ranjenika, postaće početni korak u velikim društvenim pomacima. Naročito treba naglasiti da je odnos prema ženama lekarima i bolničarkama u mnogim evropskim zemljama sve do Prvog svetskog rata bio potpuno drugačiji. Dovoljno je navesti odgovor Britanskog vojnog ministarstva britanskim lekarkama koje su im ponudile svoje usluge na početku Prvog svetskog rata, a kojima je rečeno: „idite kući i mirno sedite“![16] Osim što su srpske žene tokom Prvog srpsko-turskog rata pokazale zavidnu hrabrost, požrtvovanost i ogromnu fizičku i moralnu snagu, za pohvalu je i stav srpskog vojnog saniteta, vojnog i političkog vrha zemlje koji ih nisu sputavali, već su im poveravali vrlo odgovorne zadatke. Značaj ove bolnice je u tome što je verovatno bila prva ženska bolnica u Evropi, ne samo po sastavu osoblja već i po tome što je finansirana sredstvima Beogradskog ženskog društva. Do kraja 19. veka osnovano je u svetu nekoliko bolnica u kojima je žensko osoblje lečilo isključivo ženske pacijente i decu, ali nije poznat nijedan primer bolnice kakva je bila bolnica Beogradskog ženskog društva.[17]

Zbog velikih zasluga i pomoći dr Marija Zibold i dr Raisa Svjatlovska su izabrane za počasne članice Beogradskog ženskog društva. U znak zahvalnosti za sve što su uradile tokom rata Srpsko društvo crvenog krsta je odlikovalo mnoge članice društva medaljama i zahvalnicama.[18] Mnoge članice Društva dobile su i Zlatnu ili Srebrnu medalju za revnosnu službu Njene Svetlosti Knjaginje Natalije kojim ih je odlikovao knez Milan Obrenović.[19] Međutim, ni sva dobijena priznanja nisu bila dovoljna preporuka jer je po izbijanju Drugog srpsko-turskog rata tadašnji ministar vojni Sava Grujić 30. novembra 1877. godine zabranio da se primaju žene bolničarke. Iako je bio naklonjen socijalistima i drug Jevrema i Svetozara Markovića, ovog puta nije hteo da popusti. Ženama je dopušteno da budu nadzornice bolnica, da brinu o organizaciji i snabdevanju, ali ne i da brinu o ranjenicima.[20]

Po izbijanju Srpsko-bugarskog rata 1885. godine članice Društva koje su bile obučene za bolničarke opet su radile u različitim, uglavnom beogradskim bolnicama. Kraljica Natalija je, kao pokrovitelj Društva, opet uredila jednu salu u dvoru i pretvorila je u radionicu za izrađivanje rublja za ranjenike, kao i u vreme Srpsko-turskih ratova. U toj radionici su članice Društva zajedno sa kraljicom svakodnevno šile rublje i spremale zavoje, Radionica je radila od 15. oktobra do 12. decembra 1885. godine.[21]

Prva lekarka koja je u Srbiji radila kao operator i nadzornica bolnice bila je dr Marija Fjodorovna Zibold (1849-1939), Nemica poreklom iz Rige. Medicinu je završila u Cirihu, gde se upoznala sa Nikolom Pašićem. Univerzitet u Cirihu je još 1863. godine omogućio devojkama da studiraju zajedno sa muškim kolegama.[22] Nakon završetka studija Marija Zibold je radila privatno kao lekar u Petrogradu. Kada je 1876. počeo srpsko-turski rat, kao dobrovoljac, sa prvom ekspedicijom Slavjanskog opštestva, upućena je u Beograd. Po zatvaranju bolnice, tokom 1877. godine bila je upućena na ratnu službu u Rumuniju i Bugarsku jer je u to vreme Rusija ušla u rat sa Turskom. Vodila je vojnu bolnicu u Turn Severinu u kojoj je bilo preko 300 ranjenika. Nakon završetka rata 1878. vratila se u Srbiju, primila srpsko podanstvo i radila u Beogradu kao lekar. Uticaj dr Marije Zibold, kada je u pitanju pomeranje granica ženskih prava, ogleda se u njenoj borbi da joj u Srbiji priznaju znanje i diplomu. Prva je u borbu sa srpskom administracijom krenula dr Raisa Svjatlovska koja je početkom oktobra 1877. godina uputila molbu ministru unutrašnjih dela da joj dozvolio da radi kao lekar. Ministar 7. oktobra naređuje da se obrazuje komisija koja će odlučiti da li žene sa diplomom doktora medicine mogu da upražnjavaju lekarsku praksu u Srbiji. Njihov negativan odgovor je stigao već 15. oktobra, ali ih to nije obeshrabrilo. Marija Zibold je svoju molbu poslala 7. novembra, a odmah zatim i Raisa šalje novu molbu. To što su obe uspešno radile u bolnicama nije bilo dovoljna preporuka i garant njihovih znanja i sposobnosti. Problem prilikom zapošljavanja žena su bila ukazna nameštenja koja su im bila nedostupna jer ni Zakon o činovnicima iz 1864. godine ne predviđa mogućnost zapošljavanja žena. Zbog toga su one mogle da rade samo kao neukazni činovnici – kao lekarski pomoćnici, sekundarni lekari ili da se bave privatnom praksom. Na kraju su ipak uspele i lekarski odbor je 21. novembra poslao ministru unutrašnjih dela izveštaj o tome da su 19. novembra ispitali Raisu i Mariju i da „one imaju znanje i sposobnosti i da im se može dozvoliti lekarska praksa u Srbiji“. Time je završena prva, važna etapa u borbi za prava žena.[23] Njihov uspeh pomogao je i prvoj srpskoj lekarki Dragi Ljočić da pomera granice u lekarskoj profesiji.[24] Iako su Dragi Ljočić administrativne vlasti često pravile smetnje, njene kolege su joj priznale stručnost i znanje, pa je 1880. godine zajedno sa Marijom Zibold izabrana za redovnog člana Srpskog lekarskog društva.[25]

Dobrovoljne bolničarke u Balkanskim ratovima

Pored mnogobrojnih humanitarnih i obrazovnih akcija, kao i stalne borbe za prava žena, ženska društva su posle iskustava iz ratova počela da veću pažnju poklanjaju obuci članica za bolničarke. Jedna od prvih obučenih bolničarki bila je Mileva Milka Koturović. Rođena je u Ostružnici kod Beograda 1853. godine, gde je kao prva devojčica završila osnovnu školu. Posle se upisala u tek otvorenu Višu žensku školu u Beogradu i završila je sa odličnim uspehom. Od 1871. godine je postavljena za nastavnicu u ovoj školi i predavala je matematiku. Kao i mnoge druge nastavnice Više ženske škole, bila je član i sekretar Beogradskog ženskog društva. Pohađala je prvi kurs za dobrovoljne bolničare koji je organizovalo Srpsko društvo crvenog krsta i radila u bolnici Beogradskog ženskog društva. Kako je pokazala veliki dar za bolničku službu, dr Marija Zibold je odvela u Petrograd gde je završila još jedan bolnički kurs. Potom je 1877. sa odredom ruskih milosrdnih sestara otišla na rusko-turski front, gde je radila u poljskoj bolnici u Trnovu.[26]

Tokom 1892. godine Beogradsko žensko društvo je sa društvom Crvenog krsta počelo da radi na obuci jednog broja nudilja i bolničarki. Drugi kurs je otvorilo Kolo srpskih sestara 1908. godine na inicijativu tadašnje predsednice Ljubice Luković i potpredsednice Stanislave Sondermajer. Kurs je trajao tri meseca i organizovan je na Hirurškom odeljenju kod dr Vojislava Subotića, čija je majka Savka Subotić bila prva predsednica Kola srpskih sestara. Prvi kurs je završilo trideset polaznica. Do početka Balkanskih ratova Kolo je svake godine organizovalo ovakav tromesečni kurs za nove polaznice, dok su se već obučene bolničarke pozivale na petnaestodnevni rad u bolnici i novo usavršavanje: „Računalo je se da na taj način Srpkinje dobrovoljno odsluže svoj vojnički rok.“, zapisala je kasnije Delfa Ivanić.[27] Tako je Kolo dočekalo ratove sa preko dve stotina obučenih bolničarki, a tokom septembra 1912. godine organizovani su i vanredni kursevi od deset dana i uspešno ih je završilo još 200 bolničarki. Organizacijom kurseva ženska društva su na početku Balkanskih ratova uspela da mobilišu jednu žensku vojsku – vojsku milosrđa, kako su ih tada nazivali. Ženska društva su pred izbijanje rata ministarstvu vojnom predala spisak od 1500 obučenih bolničarki koje su odmah stavljene na raspolaganje vojnom sanitetu.[28]

Prilog II: Polaznice Prvog dobrovoljnog ženskog bolničarskog kursa Kola srpskih sestara (Vardar, kalendar Kola srpskih sestara za prostu 1935 godinu, XXIII, Beograd, 1934, 107)

Pred sam početak rata Beogradsko žensko društvo i Kolo srpskih sestara izvestili su vojni sanitet da imaju nameru da otvore svoje rezervne bolnice, a da će u njima ceo personal, osim lekara, činiti njihove članice. Beogradsko žensko društvo je dobilo dozvolu da otvori Petnaestu rezervnu bolnicu, a Kolo Četvrtu rezervnu bolnicu. Beogradsko žensko društvo je za otvaranje bolnice izdvojilo 5000 dinara iz sopstvenih sredstava, a nešto od potrebnih stvari je pozajmljeno od Crvenog krsta i iz fabrike Svetozara Gođevca. Članice društva su uspele da za samo dva dana potpuno opreme sva odeljenja i ambulantu bolnice koja je počela sa radom u zgradi Osnovne škole „Sveti Sava“ u Mekenzijevoj ulici. Već prve večeri je primljeno 150 ranjenika. Kapacitet bolnice je prvo bio 200, a kasnije je proširen na 250 do 270 postelja. Dužnost glavnih nadzornica vršile su predsednica i potpredsednice društva, dok su posao nudilja po bolesničkim sobama obavljale sve upravne članice, redovne članice koje su se prijavile, ali i druge žene koje nisu bile članice. One su brinule o nabavci potrebnog bolničkog materijala, ishrani bolesnika i održavanju higijene. Nadležni su često isticali ovu bolnicu po čistoći i redu, kao i brzoj lekarskoj usluzi jer su lekari stanovali u samoj bolnici. Bolnica Ženskog društva je među poslednjim završila svoj rad 11. septembra 1913. godine. Lečeno je ukupno 1750 ranjenika i bolesnika, a Uprava je o njima vodila brigu i kad su napuštali bolnicu, snabdevajući ih potrebnim stvarima, odećom, obućom i novčanim prilozima. Članice podružnica Društva širom Srbije takođe su se uključile kao nudilje i bolničarke i radile po bolnicama koje su postojale u njihovim mestima ili u blizini.[29]

Na ideju da se formira bolnica Kola srpskih sestara Delfa Ivanić je, uz podršku ostalih upravnih članica, došla još početkom septembra 1912. godine. Bolnica Kola je imala mesta za 140 ranjenika i bolesnika, a nalazila se u dva paviljona Osnovne škole „Car Uroš“ na Vračaru. Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine, a bolnica je radila deset meseci, do 26. avgusta 1913. godine. U njoj je zbrinuto 964 ranjenika od kojih je 81 bio oficir. O njima su brigu vodile, pored članica Kola i supruge diplomata i stranih predstavnika. U njoj su radile ledi Pedžet, supruga engleskoj poslanika, Aleksandra Hartvig (Aleksandra Gartvig), supruga ruskog poslanika, baronica Grizinger (Mme Griesinger), supruga nemačkog poslanika, gospođa Šliben (Mme Schlieben - gospođa Šliben), supruga nemačkog konzula. Međunarodna pomoć se ogledala i u sastavu lekarskog osoblja, bilo je lekara iz Praga, Ljubljane, Italije, Kelna, Berlina. Ranjenici su imali dobru negu i hranu, što je sve uticalo da su od ukupnog broja lečenih ranjenika samo trojica preminula. Članice Kola su od prikupljene pomoći i novčanih priloga mogle da izdržavaju svoju bolnicu ali su pomoć poslale u još 47 bolnica na frontu. Kad je rat 1913. godine završen Kolo je svoju bogato snabdevenu bolnicu sa operacionom salom, instrumentima i velikim materijalom poklonilo gradu Prištini. Članice podružnica ženskih društava širom Srbije takođe su se uključile kao nudilje i bolničarke i radile po bolnicama.[30]

Prilog III: Gospođa Šliben, supruga nemačkog konzula u Srbiji, u bolnici Kola srpskih sestara 1913. godine, stoji iza ranjenika. (Fotografija je dobijena ljubaznošću gospodina Miloša Jurišića)

Delfa Ivanić je osim rada na formiranju bolnice u Beogradu uspela da organizuje još dve manje bolnice. Prateći svog supruga stigla je u Lješ i Drač, gde je Ivan Ivanić bio postavljen za načelnika. Iako je još od kraja 1912. srpski Crveni krst uspeo da u Draču osnuje bolnicu sa 400 postelja, ovaj kapacitet nije bio dovoljan u vreme bitke za Skadar. Zatekavši stravične prizore i nedostatak medicinske opreme, Delfa Ivanić je odmah počela da radi na formiranju još jedne bolnica i obezbeđivanju neophodnog sanitetskog materijala i hrane u ova dva mesta. Uskoro je stigla norveška misija koju su sačinjavala dva lekara i pet sestara. Rusko poslanstvo u Beogradu poslalo je u Drač 14 sanduka pomoći, a uskoro je stigla i ruska lekarska misija donoseći i 10.000 dinara pomoći. Iz Londona je stigla pomoć koju je uputila ledi Pedžet. Neumornu Delfu nisu savladale nedaće i nemaština, obolela je od tifusa i jedva je preživela tešku bolest.

Dobrovoljnim bolničarkama je u početku bilo zabranjeno da odlaze na prve linije fronta. Međutim, ova naredba se nije uvek poštovala, pa su među prvim dobrovoljnim bolničarkama na front otišle Nadežda Petrović i Kasija Miletić, članice Kola srpskih sestara. Nadežda je radila na gotovo svim previjalištima – Javor, Prizren, Vezirov Most, Retke Bukve. Požrtvovano negujući ranjenike i sama je obolela od kolere, ali je uspela da se izbori sa teškom bolešću. Kasija Miletić, koju je Delfa zvala srpskom Florans Najtingejl, bila je sa Šumadijskom divizijom na ratište i sa srpskom vojskom je ušla među prvima u Prištinu. Iako težak srčani bolesnik, Kasija Miletić je danonoćno ukazivala prvu pomoć mnogobrojnim ranjenicima. Tu je ostala do proleća 1913. kada je sa armijom generala Petra Bojovića pošla ka Skadru i u Lješu je odmenila obolelu od tifusa Delfu Ivanić.[31]

Najveću podršku ženskim društvima u prikupljanju sredstava dala je Mejbl (Mabel) Grujić, supruga diplomate Slavka Grujića. Odmah po izbijanju rata prvo je organizovala prikupljanje pomoći u Londonu, a zatim je otputovala u Ameriku. Priključila se Potpornom komitetu Srpskog crvenog krsta koji je Mihailo Pupin osnovao 1912. godine. Mejbl je organizovala veliki broj predavanja širom zemlje tokom kojih je prikupljana pomoć. Po povratku u Srbiju prikupljenu pomoć je dala Crvenom krstu, Kolu srpskih sestara, Beogradskom ženskom društvu i drugim ustanovama. U Srbiji ju je zatekao i početak Drugog balkanskog rata, pa se Mejbl Grujić pridružila članicama Kola koje su radile u bolnicama, pomažući i negujući ranjenike.[32] Po završetku Balkanskih ratova Kolo srpskih sestara ju je u znak zahvalnosti izabralo za svoju počasnu članicu.

Članice Kola su, na predlog načelnika saniteta Lazara Genčića, u vreme Balkanskih ratova osnivale i prihvatne centre za ranjenike širom Srbije, takozvane čajdžinice. U Beogradu, Nišu, Stalaću, Paraćinu, Lapovu, Mladenovcu, ranjenicima su kuvale i služile čaj, toplo mleko, supu za okrepljenje. Osim ovih akcija, članice Kola su organizovale i šivenje košulja i rublja za ranjenike. U kući Marije i Josifa Predić, brata slikara Uroša Predića, ustupljen im je ceo sprat pa su članice osnovale šivaru. Njom je rukovodila Mila Nikolić, supruga Andre Nikolića, bivšeg ministra i predsednika Narodne Skupštine. Za deset dana su izradile hiljadu košulja za vojnike. Članice Društva „Knjeginja Ljubica“ tokom balkanskih ratova šile su zastave, prikupljale preobuku, čarape, knjige za čitanje. Radile su kao upravnice bolnica i dobrovoljne bolničarke. Po završetku rata prikupljale su i smeštale ratnu siročad i nosile pomoć u krajeve razorene ratom.

Dobrovoljne bolničarke u Velikom ratu

Početak rata sa Austro-Ugarskom, a zatim i Velikog rata, uslovio je prelazak srpske vlade iz Beograda u Niš. Za vladom su se u ratnu prestonicu povukli i drugi državni organi, pa i ženska društva. Članice su u Niš preselila svoje magacine, arhive i deo članstva, dok je deo koji je ostao u Beogradu radio u bolnicama i radionicama za izradu rublja, okupljajući izbeglice, decu bez roditelja, stare i bolesne. Zanatska škola Ženskog društva bila je pretvorena u radionicu u kojoj je besplatno šiveno rublje. Prihvat ranjenika u Beogradu je organizovala i Anka Đurović, jedan od osnivača Društva „Knjeginja Ljubica“ iako je tada imala preko 75 godina. Članice Društva „Knjeginja Ljubica“ su takođe u većem broju prešle u Niš. Prikupljale su pomoć za porodice vojnih obveznika i to priređujući koncerte i „Srpske večeri“ u Nišu. Tim novcem su otvorile Odmorište u Štimlju koje je pomagao i Crveni krst. Tu su primani i prihvatani iscrpljeni vojnici, pa su mogli da se odmore, okrepe i dobiju preobuku.

Pored svih aktivnosti kojima su se bavile, najvažnija je i ovog puta bila uloga dobrovoljnih bolničarki. Za razliku od situacije iz vremena Balkanskih ratova, sada nisu mogle da formiraju svoje rezervne bolnice, pa su radile u već postojećim bolnicama, pre svega u Vojnoj bolnici u Nišu, kao i u bolnicama u Kragujevcu i Valjevu. U Nišu su, zajedno sa ruskim, francuskim i danskim bolničarkama pomagale u negovanju obolelih i ranjenih u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici i rezervnoj bolnici kod železničke stanice. U najvećoj niškoj bolnici kod Ćele kule, Ljubica Luković je sa ostalim članicama neumorno radila na lečenju i negovanju na hiljade ranjenika. O radu ovih žena vredno svedočanstvo je ostavila Klara Šturceneger koja je kao član švajcarskog Crvenog krsta boravila u Srbiji. Kao dobrovoljna bolničarka je, pored ostalih, radila i Natalija Munk, članica Jevrejskog ženskog društva.

Prilog IV: Članice Kola srpskih sestara u Nišu (s leva na desno): Mirka Grujić, gospođica Pavićević i Ljubica Luković (Fotografija Klare Šturceneger)

 

Mejbl Grujić je takođe prešla u Niš i već u julu 1914. godine po želji srpske vlade otišla je u Englesku i započela prvu kampanju za angažovanje medicinskog osoblja i prikupljanje pomoći. U prvoj grupi od sedam bolničarki bile su Emili Lujza Simonds (Emily Luiza Simmonds) i Flora Sends (Flora Sandes). Na samom početku Prvog svetskog rata Mejbl Grujić je osnovala Srpski bolnički fond koji je radio do oktobra 1915, a učestvovala je i u osnivanju Srpskog potpornog fonda u Londonu, 23. septembra 1914. godine.[33] Po nalogu srpskog Crvenog krsta, 1. novembra 1914. godine Mejbl je opet krenula na put, ovog puta u Ameriku zajedno sa Jelenom Lozanić kako bi pomogle u prikupljanju pomoći. Po povratku u avgustu 1915. godine predala je srpskom Crvenom krstu preko 100.000 franaka prikupljene pomoći. Tada je Mejbl Grujić otvorila Dečiju bolnicu u Nišu, koju je uz pomoć američkog Crvenog krsta snabdela materijalom i osobljem. U bolnici je primljeno preko 300 dece i preko 4000 izbeglica iz cele Srbije. Bolnica je radila do proleća 1916. godine.[34] U novembru je u Skoplje stigla i ledi Pedžet (Lady Paget) sa 54 članova engleske medicinske misije, na čelu sa Džejmsom Morisonom (James T.J. Morrison - Džejms Morison), profesorom sudske medicine na Univerzitetu u Birmingemu. Misiju je opremljena zahvaljujući prilozima koje je prikupio Srpski potporni fond, pa je u Skoplje stigla kompletna bolnica sa 600 kreveta.[35]

Epidemija tifusa je bila najteža bitka sa kojom su se dobrovoljne bolničarke borile. Kada je u Valjevu počela epidemija, lekari tamošnje bolnice su pozvali Kasiju Miletić da im se pridruži, jer je već imala iskustva sa tifusom u bolnici u Draču. Ona je decembra 1914. godine iz bolnice u Kruševcu otišla u Valjevo i tu predano radila na suzbijanju epidemije. Nadežda Petrović je u leto 1914. boravila u Italiji na slikarskim studijama. Posle austrougarskog ultimatuma Srbiji, vratila se u otadžbinu. Odmah odlazi sa vojskom na bojište i radi u previjalištima i bolnicama na Mačkovom Kamenu, u Kragujevcu, Stepojevcima i najzad u Valjevu. U Valjevu je situacija bila najteža, pa Kolo srpskih sestara najveću pomoć usmerava baš tamo. U januaru 1915. Ljubica Luković odlazi u Valjevo kako bi odnela rublje i pomoć tamošnjim bolnicama. Ostala je nekoliko dana i negovala ranjenike, ali se i sama zarazila opakom bolešću. Po dolasku u Nišu umrla je 11. februara 1915. Kasija Miletić i Nadežda Petrović su nastavile da nesebično rade u najtežim uslovima, ali se prvo krajem marta razbolela Nadežda i 4. aprila 1915. preminula. Ubrzo je u maju mesecu preminula i Kasija Miletić.

Posle okupacije zemlje 1915. rad svih udruženja, pa i Kola srpskih sestara je zabranjen, a odbori raspušteni. Međutim, članice su nastavile da rade, pa su uspele da organizuju ishranu i smeštaj za decu i stare, a tajno su doturale pomoć u zarobljenike logore i zatvore u Beogradu i Mitrovici. Članice ženskih društava koje su napustile zemlju i našle se u izbeglištvu, čak i u tim okolnostima nastavile su da rade. Prikupljale su pomoć na razne načine, osnivale nova društva, poput Komiteta srpskih žena u Parizu i Nici, koji su organizovale Stanka Lozanić i Delfa Ivanić. Najznačajnija njihova akcija bila je usmerena ka nalaženju finansijske pomoći i slanju paketa zarobljenim vojnicima koji su se nalazili u logorima u Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. U Lozani je ovakvu akciju organizovala Draga Ljočić, u Bernu Mejbl Grujić, a u Hagu su slanje paketa organizovale Mirka Grujić i Mica Ćurčić. U Nici su članice Komiteta radile i kao bolničarke u dve bolnice, kao i u bolnici kod Tulona.

Posle završetka rata i povratka u otadžbinu, članice ženskih društava bile su suočene sa razorenim i opljačkanim domovima, nestašicom hrane i lekova. Prva velika akcija članica Kola zabeležena je već u decembru 1918. godine kada su počele da dele pomoć interniranim porodicama. Predsednica društva Mirka Grujić je inicirala otvaranje prvog i jedinog Invalidnog doma u Kraljevini SHS. Dom je otvoren već 6. marta 1919. godine u Deligradskoj ulici, gde su članice Kola svojim sredstvima renovirale jednu razrušenu zgradu. Nekoliko domova za siročiće otvoreno je širom Srbije. U Čačku je otvoren dom uz pomoć sredstava koja su takođe prikupljena u Americi. Domovi su otvoreni i u Vranju i Sremskim Karlovcima, dok je u Crikvenici otvoren centar za oporavak dece.

Dobrovoljne bolničarke, požrtvovane žene Srbije posle ratova doživele su međunarodni ugled i ponele mnoga strana odličja. Među njima, najuglednije je bilo Medalja Florans Najtingejl kojom je odlikovano nekoliko žena sa ovih prostora.[36] Prva je ovu medalju 1920. godine dobila Delfa Ivanić kao prva Srpkinja koja je ponela ovo odličje, ali i kao prva žena u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Potom su odlikovane: Anka Đurović 1923, Ljubica Luković 1925, Bosa Ranković 1931, Sofija Igrošanac i Stefanija Papiliolulos 1933. i Ruža Helih 1935. godine.[37]

Zaključak

Srpsko-turski ratovi i velika iskušenja koje je srpski narod proživeo tih godina doneli su ne samo nezavisnost Kneževine Srbije, već i početak borbe za nezavisnost srpske žene. Suočeni sa radom žena u rezervnim bolnicama tokom rata, njihovim samopregorom, brzim učenjem i velikom strašću da posao obave na najbolji način, ni najokoreliji konzervativci srpskog društva nisu ostali ravnodušni. Polako, ali sigurno srpske žene, pre svega obrazovane, počele su da se bore za svoje mesto u društvu, za pravo na rad, obrazovanje, usavršavanje, napredovanje. Nije bio mali broj muškaraca koji ih je u tome podržao, prihvatajući ih kao ravnopravne. Treba istaći i paradoksalnu situaciju da je 1877 ministar vojni Sava Grujić, socijalista, zabranio ženama da rade kao bolničarke u Drugom srpsko-turskom ratu, dok je najkonzervativniji srpski ministar Nikola Hristić dozvolio Mariji Zibold i Raizi Svjatlovskoj da polažu stručni ispit pred komisijom i da rade kao lekari.

Ženska društva su svojim radom uspele da spasu mnogobrojnu ratnu siročad, da izvidaju nebrojane rane i nahrane hiljade gladnih usta. Nesebični rad su mnoge platile životom kao žrtve epidemija ali i kao žrtve okupatora koji nije tolerisao njihovo milosrđe. Mnogobrojna evropska odličja koja su ponele posle rata, mnoge posthumno, govore o poštovanju koje su saveznici odali njihovom radu. Zaboravljene od potomaka, polako počinju da dobijaju mesto u srpskoj istoriji koje zaslužuju.