Mari-Madlen de Lafajet (Marie-Madeleine de Lafayette, 1634-1693) ubraja se u najznačajnije francuske romanopisce XVII veka. Poreklom iz porodice sitnog plemstva, udaje se za grofa De Lafajeta, ali nakon dve godine napušta neaktivan provincijski život i vraća se u Pariz. U mladosti posećuje preciozni aristokratski salon markize De Rambuje (Rambouillet); strasna čitateljka gospođice De Skideri (Scudéry), i sama je prve romane i novele (među kojima se ističe Zaida iz 1670. godine, potpisana Segreovim (Segrais) imenom) napisala u preciozno-galantnom duhu baroknog romana. Ipak, nju pre svega interesuju psihologija likova i unutrašnja previranja skrivena iza privida raskošnog i uglađenog dvora, na kojem je i sama često boravila. Sklona meditativnoj osami, obeležena jansenizmom i opštim pesimizmom svoga doba, gospođa De Lafajet temu fatalne i pogubne strasti istražuje u novelama „Princeza de Monpansije” i „Grofica de Tand”. Ipak, savršenstvo izraza postiže romanom Princeza De Klev (La Princesse de Clèves) iz 1678. godine, čije je autorstvo poricala.

Priča o strasti mlade aristokratkinje, gospođice De Šartr, udate za mnogo starijeg princa De Kleva, prema mladom vojvodi De Nemuru, te o borbi koju vodi sa samom sobom da bi sačuvala čast i spokoj, smatra se velikim začetkom modernog psihološkog romana u Francuskoj i dan-danas rado čita u celom svetu. Što se naših područja tiče, kako uočava Ljiljana Glumac-Tomović, „nema decenije, izuzev decenije obeležene drugim svetskim ratom, da se nije pojavio poneki tekst o najistaknutijem romanopiscu XVII veka”.[3] Primetimo da ni krajem prošlog i početkom našeg veka interesovanje ne jenjava: između ostalog, 2002. godine Alfa u Beogradu izdaje roman u okviru zbirke Biblioteka Megahit, a 2005. Politika ga štampa u 10.000 primeraka u okviru zbirke Biblioteka Bestseler. „Megahit” i „bestseler”, koji ne prestaje da zaokuplja pažnju matične kritike, roman Princeza De Klev je u XXI veku i predmet tri naučna članka i poglavlja pet monografija u nas. Prvi (i jedini) prevod Živojina Živojinovića datira iz 1953. godine, a od tada je roman ponovo štampan 1961, 1966, 1976, 1979, 1981, 1984, 1988, 1989, 1991, 2002 i 2005. godine, najčešće u izdanju subotičke Minerve i beogradske Narodne knjige.

Prvi put se delo gospođe De Lafajet pominje u knjizi Uroša Petrovića Ipolit Ten, istoričar književnosti XVII veka, objavljenoj na francuskom jeziku u Parizu 1907. godine. Kritikujuću Tenovu tezu o uticaju sredine na pisca i njegovu želju da podvrgne književnu kritiku metodi prirodnih nauka, Petrović mu zamera da ne poznaje razlike između prve i druge polovine XVII veka, tj. aristokratske i građanske književnosti koje im pripadaju, te da preteruje jer posvećuje najviše pažnje datumima i spoljašnjem okviru, a manje „psihološkom slučaju”, za njega „jedinstvenost gospođe De Lafajet više ne postoji, sve je u okolnostima”.[4]

Članak Svetislava Petrovića „Jedan francuski roman iz XVII veka: ’Kneginja De Klev’ od g-đe De Lafajet” iz 1912. predstavlja štampani deo predavanja koje je autor držao iste godine u Francuskom književnom društvu. Petrović tom prilikom primećuje da je naziv dela čuven, ali da samo delo nije dovoljno poznato, što je, dodaje, šteta jer se „gubi jedna lepa pouka i jedno veliko uživanje”.[5] On najpre izlaže dugačak rezime romana uz reprezentativne citate delova u sopstvenom prevodu. U drugom delu predavanja daje ocenu dela koje opisuje kao „stapanje morala i poezije”,[6] ističući njegove zasluge. Princeza De Klev je, naglašava autor, psihološki, moralni, istorijski roman (zamera, doduše, spisateljici na ulepšanoj slici francuskog dvora) i roman naravi. On naširoko hvali slikanje osećanja i stil gospođe De Lafajet i smatra da je fatalna, neodoljiva i neobjašnjiva sila ljubavi koja bije bitku sa razumom „naslikana s tananošću i prozirnošću koje se ne mogu prevazići”.[7] Upoređujući gospođu De Lafajet sa hirurzima ljudskog srca poput Voltera (Voltaire) ili Marivoa (Marivaux), Petrović tvrdi da je delo aktuelno i tri veka kasnije zahvaljujući vičnoj i vernoj predstavi složenog mehanizma strasti. U borbi te strasti sa dužnošću vidi bliskost gospođe De Lafajet sa Kornejevim (Corneille) shvatanjima i podvlači: „Gđa De Klev ne ponavlja sa našim modernim junakinjama da ona ima ’pravo na sreću’ i da je njeno osećanje božanski plamen; naprotiv, ona ga smatra kao uljeza, neprijatelja”,[8] a njeno priznanje mužu ocenjuje kao „stvar izvanrednu, herojski jedinstvenu”,[9] dodajući da, ipak, postoji i jedan egoistički razlog za odbijanje Nemura: pored brige za spokoj i moral u aristokratskom svetu uzdržavanja, dostojanstva i uglađenosti, ona je svesna da je ljubav, ma koliko jaka, prolazna. Na kraju, roman gospođe De Lafajet je, prema oceni kritičara, delo za primer, jer predstavlja otklon od dugih i zamršenih precioznih romana svojim delikatnim, otmenim i umerenim stilom, jasnoćom, slikanjem ličnosti svoje epohe i jednostavnom radnjom, zbog čega se za spisateljicu „bez preterivanja može reći da je ona stvorila roman u Francuskoj”.[10]

Međuratni period donosi samo poneki osvrt na značaj dela u nekoliko rečenica u okviru istorija francuske književnosti (Pavle Mitrović 1919, Slavko Ježić 1928, Ljubomir Petrović 1929, Svetislav Banica 1931), bez ikakvog novog rasvetljavanja ili dublje analize. Zanimljivo je, međutim, spomenuti paralelu Ljubomira Petrovića: pišući o La Rošfukou (La Rochefoucauld), najvećem prijatelju gospođe De Lafajet, autoru Maksima iz kojih izviru duboki pesimizam i gorčina, Petrović podvlači da su

...Maksime i Kneginja De Klev, dve knjige koje treba čitati jednu za drugom, da bi se osetila i sva vrednost Maksima i sva čar Knjeginje De Klev. La Rošfuko je našao da, uglavnom, vrlina ne postoji, i, ako je katkad i ima, ona je vrlo retka. Kneginja De Klev prikazuje taj redak slučaj, slučaj skoro neverovatan, dvostruko neverovatan […] U ovom slučaju i vrlina bez licemerstva ide do mučenja.[11]

Iz istog perioda datira i Milačićev prikaz kritičkog izdanja Princeze De Klev iz 1934. godine, sa uvodom Albera Kazesa (Albert Cazes). Autor ocenjuje da Kazesov uvod predstavlja „poslednje rezultate biografskih i književnoistorijskih istraživanja o piscu Kneginje De Klev”[12] jer na šezdeset strana donosi sve što je bitno o autorki, epohi i romanu, objašnjavajući njegov uspeh sa stilskog i psihološkog stanovišta i ukazujući na uticaj koji je delo ostvarilo na potonje autore.

U posleratnom periodu osobito se ističu radovi Dušana Milačića. U obimnom predgovoru izdanju iz 1953. godine Milačić iznosi podatke o životu i delu gospođe De Lafajet, o pitanju autorstva romana koje je dugo vremena okupiralo kritičare i biografe, o kritičkoj recepciji romana u Francuskoj i oceni francuskih autora. Zatim daje rezime i ocenu dela čija je glavna tema nadmetanje strasti i dužnosti i koje je dvostruko značajno: i kao slika društva svoga doba, epohe Luja XIV, pod anahroničkim velom dvora Anrija II, iako znatno ulepšana, kako je već Svetislav Petrović primetio, ali na čije je naličje ipak ukazano (ambicija, ljubavne intrige, interesi i spletke) i, daleko značajnije, kao dragocen psihološki dokument svoga veka, ali i večnih ljudskih istina, analiza „pravih istinitih strasti”.[13]

Milačić, takođe, 1956. godine u monografiji Eseji iz francuske književnosti prvi esej posvećuje gospođi De Lafajet, sumirajući već iznete stavove i dublje razmatrajući poređenja sa Kornejem i Rasinom (Racine). Kritičar najpre ističe da je „rečeno da je Princeza De Klev u suštini jedna Kornejeva moralna ideja koju je obradio Rasin, to jest, svedena gotovo na epizode i uzgrednosti”.[14] Međutim, on nijansira ovu tvrdnju podvlačeći da, za razliku od nemilosrdne, jake i neumitne volje kornejevskih junaka sigurnih u sebe, „duh je jasan, ali volja više nije onako snažna i moćna [...] Princeza De Klev zna dobro šta treba da čini, ali koliko je suza i patnji staje njeno žrtvovanje ljubavi, njena vernost dužnosti”.[15] Stoga ona beži od Nemura i pati kada izgubi majčinu podršku i oslonac, nasuprot Kornejevim junacima koji se bez problema susreću.[16] Pripisujući svojim junacima ljudske slabosti, gospođa De Lafajet ih čini bližim nama i dostojnijim divljenja jer su pobedu izvojevali u teškoj borbi. Još jedan postupak koji čini junakinju istinitijom, iako umanjuje veličinu njene žrtve, jeste, kao što je već Svetislav Petrović uočio, princezin strah „da veže svoj život za čoveka u čiju postojanost ne veruje, koji je neće više voleti kad bude zadovoljio svoju strast”.[17] Milačić dodaje da na taj način spisateljica istovremeno osuđuje i „psihu dvorskog plemstva”,[18] libertenstvo dvorjana svoje epohe. Najzad, autor naglašava novinu koju je gospođa De Lafajet donela u francusku književnost: umesto mladih ljubavnika koji polako otkrivaju osećanja, izneta je drama udate žene, delikatnim i odmerenim stilom „tako da ponekad zažalimo što silovite duševne drame, grozničave unutrašnje borbe, uzrujanosti i nemire ljubomore, ne slika sa više žestine i surovosti”.[19] Uz to, dok je muž u pozorištu i pripovednoj književnosti najčešće slikan u vidu „nekog smešnog zvekana i dedaka”,[20] knez De Klev se prikazuje sasvim drugačije: plemenit, simpatičan, dirljiv, što dramu čini još većom.

Slobodan Vitanović kraći tekst „Roman o ljubavi koja se odriče sebe”, predgovor izdanju iz 1966. godine, započinje pregledom kulturno-istorijskih okolnosti koje su uslovljavale tok razvoja francuskog romana, ističući da je ipak roman Princeza De Klev od pojave „bio primljen kao nešto novo, izuzetno, mnogo više kao neočekivana vrednost [...], nego kao kruna u razvoju jednoga žanra”.[21] Pored osnovnih biografskih podataka, autor razmatra zašto je gospođa De Lafajet svoja dela potpisivala Segreovim imenom: dostojanstvo i ugled plemstva nisu dozvoljavali bavljenje spisateljskim pozivom, a gospođa De Lafajet ima dodatnu prepreku: „budući grofica i, uz to, žena”.[22] Vitanović akcenat stavlja osobito na analizu lika princeze De Klev i spornih mesta koja su kritičari zamerali romanu, prvenstveno „psihološku neverovatnost princezinog priznanja mužu”,[23] gotovo nadljudsku. Autor se poziva na u to doba modernu psihološku studiju Kloda Vižea (Claude Vigée) koja opisuje podsvesno značenje priznanja kao čin zamene izgubljene majke mužem. Drugu spornu tačku – koincidenciju Nemurovog prisustva u letnjikovcu u toku scene priznanja – kritičar takođe objašnjava modernim strukturalističkim shvatanjima Žana Rusea (Jean Rousset) kroz simboliku posmatranja. U zaključku podvlači da je roman delo izuzetnog stila i da gospođa De Lafajet likove slika „diskretnim senčenjem, finim slikanjem jedva uhvatljivih preliva”.[24] U dvorskom društvu koje insistira na baroknom prividu i spoljašnjosti, „ideal izuzetnih i najuzvišenijih bio je da uspostave sklad između spoljnog izgleda i suštine bića”.[25] Princeza do smrti teži ovom idealu, iako svesna da je ljubav iracionalno osećanje koje razumom ne može biti potpuno pobeđeno.

U svojim potonjim studijama o klasicizmu, Slobodan Vitanović će se samo usputno (u monografijama posvećenim istoriji francuske književnosti) osvrtati na delo gospođe De Lafajet, i to ili u obliku kratkog bio-bibliografskog dodatka,[26] ili prilikom promatranja problema razuma u francuskom društvu i književnosti XVII veka.[27]

Iste 1966. godine pojavljuje se prikaz romana iz pera Miodraga Rackovića, pod naslovom „Unutrašnji pejzaž”. Osnovna namera autora jeste da opovrgne pogrešno poređenje dela sa Kornejevim tragedijama koje, u stvari, proističe iz opštih načela klasicizma i moralnih shvatanja epohe. Paradoks u romanu, tvrdi prikazivač, leži u činjenici da svest i saznanje o fatalnoj snazi ljubavi počinje slabljenjem razuma, a katarza dolazi „u obliku ponovno uspostavljene moralne ravnoteže, bez obzira na posledice koje je poremećaj ostavio u odnosu na sudbine junaka”.[28] Zanimljivost u analizi lika princeze jeste isticanje najpre njenog neiskustva mlade devojke, udate iz računa za dosta starijeg muža („ona je potresena osećanjima koja sa neiskustva ne može da racionalizuje”),[29] potom i njene moralne nadmoći nad likovima muža i Nemura: funkcija prvog je u tome što su njegove sumnje „objektivizirane unutrašnje grižnje i nespokoji same princeze De Klev”, a drugi ima funkciju da „dušu princeze De Klev okrenu ispitivanju”.[30] Tumačenje Miodraga Rackovića razlikuje se od mišljenja drugih kritičara nadasve konstatacijom da je samosvest princeze u neku ruku „prikriveni oblik strasne potrebe za gospodarenjem”.[31] Kada ljubav postane moguća nakon muževljeve smrti, ona je neće prihvatiti, ne iz straha da će se Nemurova vatra brzo ugasiti, na šta se otvoreno poziva, već iz oholosti i zebnje da joj se ne „prebaci da je samo čekala na smrt gospodina De Kleva i da je time njena žrtva bila jedna vrsta licemerja”.[32] Autor zaključuje da princeza živi u zabludi da je njena žrtva ponovo uspostavila moralnu ravnotežu i da ceo život beži od strasti u red i razum „koji ne donose smirenje”.[33]

Ponovno poređenje gospođe De Lafajet sa Rasinom (i delimično Kornejem) donosi poglavlje „U kandžama strasti i ljubomore” komparatističke monografije Čitanja neizvesnosti (2006) Jovana Popova. Autor proučava motiv ljubavnog trougla kroz tri dela gospođe De Lafajet: „Grofica De Tand”, „Princeza De Monpansije” i Princeza De Klev čije su zajedničke odlike „nedostojna ljubav, kajanje, tragičan kraj, patetično-emfatičan ton i diskretno sugerisana moralna pouka”.[34] Ključna reč za Rasina i gospođu De Lafajet jeste strast, neodoljiva sila ljubavi; oni ne idealizuju svoje likove i akcenat, nasuprot prethodnicima, stavljaju na jednu od najjačih strasti – ljubomoru: „Princeza De Klev je”, naglašava Popov, „roman o ljubomori više nego o ljubavi”.[35] Na taj način roman reflektuje pesimističko-melanholično poimanje ljubavi u duhu klasicizma. Suprotno utvrđenom obrascu u prve dve novele, roman Princeza De Klev, prema mišljenju kritičara, predstavlja veliki napredak jer smanjen broj likova omogućava preciznije psihološko slikanje, a sami likovi su, za razliku od prethodnih dela gde čitalac oseća prezir prema grofovima, svi puni vrlina i bude saosećanje i simpatije.

U svojoj prethodnoj monografiji Klasicistička poetika romana (2001), Jovan Popov posvećuje manji deo gorepomenutoj problematici, a prvenstveno se bavi romansijerskim tehnikama gospođe De Lafajet, poput redukcije obima, stepenastog građenja sižea, pojednostavljivanja fabule i smanjenja elemenata retardacije kao i broja likova, te umetanja istorijskog i filozofskog diskursa. Povinovavši se novom tipu „umetničke proze u kojem se interes pripovedanja sa spoljašnjeg premešta na unutrašnji život likova” i postavivši tematski okvir priče o udatoj ženi, gospođa De Lafajet postavlja temelje „jedne bogate tradicije francuskog romana, tradicije ženskog iskušenja i preljube, kojoj će doprinos dati bezmalo svaki značajniji romansijer, od Lakloa, preko Stendala do Flobera”.[36] Ona se vešto služi nekim elementima baroka, kao što su umetnute novele, ali one „više nisu nakalemljeno strano telo, kao u barokno doba, već imaju svoju preciznu funkciju u kontekstu priče”.[37] Autor navodi i inovativnost pripovedačke tačke gledišta, predmet podrobnijih tumačenja Žerara Ženeta (Gerard Genette) i Fransoaze Ževre (Françoise Gevrey), kao i analizu načela gospođe De Lafajet prema ondašnjim filozofskim idejama, o čemu je pisao Rože Fransijon (Roger Francillon). Jovan Popov predočava Fransijonova poređenja romana gospođe De Lafajet sa najvećim delima baroka koja su joj prethodila (D’Irfeova (D’Urfé) Astreja i Klelija gospođice De Skideri) i produkcijom sopstvene epohe (novele Segrea, Sorela (Sorel), gospođe De Vildje (madame de Villedieu) i opata de Sen-Reala (abbé de Saint-Réal), Gijragov (Guilleragues) epistolarni roman Portugalska pisma). Pri ovom navođenju, Popov ličnim zapažanjima obogaćuje postojeća tumačenja, osobito paralelu između Princeze De Klev i romana Vojvotkinja d’Estramen (1682), iz pera gospodina Di Plezira (Du Plaisir). Najzad, zasluga gospođe De Lafajet je, zaključuje autor, što upotrebom anahronizama utiče na „menjanje oveštalog horizonta očekivanja”[38] koje, na primer, Valenkur (Valincourt) nije umeo da prepozna, a o čemu saznajemo u iscrpnom poglavlju o sporu oko Princeze De Klev.

Članak Marine Koprivice „Princeza de Klev madam De Lafajet i neki primjeri ruskog romana” analizira paralele između princeze De Klev, Ane Karenjine, Aksinje Astahove, Bulgakovljeve Margarite i Lare Antipove, ženskih likova koje plaćaju ceh doživljaja ljubavi i ustaljenih moralnih pravila i građanskih regula oličenih, u slučaju princeze, u majci, gospođi de Šartr. Autorka smatra da je i na lik princeze De Klev primenljiv moto Ane Karenjine, „moja je osveta i ja ću je izvršiti”, budući da je njeno samokažnjavanje povlačenjem u manastir „kao vid tihog samoubistva”.[39] Podvlači uticaj romana na koji je već ukazao Milačić: „stvorila je tip romana o junakinji, udatoj ženi, čija ljubav izvan braka prijeti raspadu porodice, kao osnovne ćelije društva”[40] i ističe da je poslužio kao model za remek dela XIX i XX veka poput Madam Bovari. Primećuje još da sudbine junakinja povezuje traganje za srećom, a da su „tragičnim krajem ovih ženskih likova pisci ukazali na stepen moralnog zakona, kao i na to da se pokušaj iznuđenog sticanja sreće na ličnom planu, na kraju, po pravilu svršava i ličnim žrtvama”.[41] Koprivica uz to naglašava zaslugu gospođe De Lafajet koja napušta stereotipe galantnog romana razuđenog sižea i usporenog ritma, s mnoštvom prepreka u cilju potvrđivanja trajnosti ljubavi. Ljubav je kod gospođe De Lafajet, tvrdi autorka, sudbonosna i rušilačka sila, a „posebno je zastupljena ona duhovna veza junaka, koja bi se mogla nazvati i ljubavlju u iščekivanju”.[42] Osobita snaga složenog lika princeze leži u tome što „sa nivoa moralne ravni ona odbacuje mogućnost borbe za svoju ljubav, ako je takav čin pod velom neistine”.[43]

Dve strane monografije Nadežde Čačinović Vodič kroz svjetsku književnost za inteligentnu ženu: koristan i za inteligentne muškarce posvećene su Princezi De Klev. Gospođa De Lafajet u ovoj svojevrsnoj antologiji našla je mesto pored Dž. Ostin, S. Ficdžeralda, E. Hemingveja, sestara Bronte, Kolet, D. Lesing, G. Flobera, V. Vulf, Dž. Džojsa i dr. Autorka u uvodnom delu izlaže fabulu romana i istorijsko-društveni okvir u kojem je pisan i podvlači: „Ovaj je roman vrlo elegantno djelo, značajan u povijesti romana zbog mnogih novina, privlačan i razumljiv i danas”.[44] Zatim se osvrće na „prave” precioze kojima je pripadala i gospođa De Lafajet (za razliku od njihovih karikatura iz provincije, koje je Molijer ismevao), a koje su, po rečima autorke, „htjele biti cijenjene po sebi, ne samo kao nečije kćeri, supruge ili ljubavnice”.[45] One su svesne da je ljubav zamka, da „potvrđuje ženinu vrijednost, ali ne traje”,[46] a užasi ljubomore su veliki. Na kraju, autorka članka zapaža mesto u romanu koje nije privlačilo veliku pažnju kritike i tumači ga na svoj način: „U toj se knjizi pojavljuje neobična rečenica: ’Dovoljno je da postojimo.’ Ne treba nam čak ni ljubav da bismo bile ono što jesmo”,[47] te zaključuje da Princeza De Klev nije roman sa tezom jer, iako pokazuje rizike ljubavi, istovremeno predočava i njenu privlačnost.

Roman gospođe De Lafajet razmatra i Marjana Đukić u okviru monografije U potrazi za romanom. Francuski roman Srednjeg, XVI i XVII vijeka, ističući najpre da je na prostoru nekadašnje Jugoslavije slabo interesovanje za francuski roman XVII veka i da neki od najvećih romana, poput D’Irfeove Astreje, nisu prevedeni. Tome možda doprinosi činjenica da i sama francuska teorija i kritika dugo nisu poklanjale pažnju romanu ovog perioda. Izuzetak predstavlja upravo roman Princeza De Klev koji je, kako primećuje autorka, „iz mnoštva romana XVII vijeka ostao u Francuskoj najreprezentativniji predstavnik epohe. Valjda zato što je pisan u duhu klasicizma”.[48] Ona ovo delo opisuje kao „romaneskni biser” i osobitu pažnju, kao J. Popov, poklanja novinama u narativnom postupku: „Toposom kojim se završava većina romana – vjenčanje i brak, autorka počinje priču”.[49] Osim toga, gospođa De Lafajet odbacuje „sistem ključa” kojim se služio barokni roman i koristi se istorijskom i memoarskom dokumentacijom u slikanju stvarnih ličnosti istorije Francuske XVI veka. Autorka uočava i da je izbor pripovedanja u trećem licu, iako meta napada kritike, optimalno rešenje jer junakinja

... nije svjesna onog što joj se događa. Prisustvo njenih solilokvija omogućava saznanje u kojoj mjeri i kojim tempom se samoj princezi otkriva prava priroda onog što je muči, a narator se u tim trenucima odriče sveznanja. Događaji su povremeno prikazani onako kako ih princeza vidi, pa se više može govoriti o naratorovom tumačenju princezinih analiza i povremenim stapanjem s njenom tačkom gledišta.[50]

Marjana Đukić predočava i neke postupke koje je gospođa De Lafajet zadržala iz baroknog romana: uvođenje opštih mesta i motiva kao što su izgubljeno pismo, viteški turniri, prisustvo sakrivenog lika i prisluškivanje, krađa portreta; zatim, umetnute su četiri priče koje osvetljavaju sporedne likove i podsećaju na barokne digresije, međutim, one su, objašnjava autorka, uvedene u tekst prirodnije, kao deo razgovora, i sve predstavljaju različita viđenja tragike ljubavi čime u velikoj meri utiču na princezin razvoj i konačnu odluku (što je zapazio i J. Popov). U zaključnom delu poglavlja kritičarka ukazuje da

... uprkos upotrebi konvencionalnih motiva, autorka je uspjela da publiku iznenadi. [...] premješta zaplet na psihološku ravan, u uzdržanom miljeu dvorske aristokratije. Etikecija i nepokazivanje emocija s jedne strane i strastima mučeni junaci s druge strane zamjenjuju kornejevski sukob dužnosti i ljubavi.[51]

U tom psihološkom slikanju strasti u svim njenim etapama (nemir u prisustvu Nemura, stid, kajanje, strah, ljubomora), ljubav predstavlja „slabost koja krnji uzvišenost i herojstvo junaka”[52] i od koje se strada. U poglavlju „Zašto je princeza De Klev odbila ljubav?”, autorka izlaže oprečne stavove kritičara koji su pokrenuli čitavu polemiku oko romana, osobito oko scene priznanja mužu, koju smatraju nepotrebnom. No, ona zastupa stav da je priznanje logično i u skladu sa princezinim likom i vaspitanjem u surovom i neiskrenom aristokratskom svetu. Taj licemerni svet prikladnosti, koja je samo privid, plaši princezu koja svim spoljašnjim preprekama (brak, moral, prikladnost) dodaje i priznanje mužu, sprečavajući na taj način sebe da podlegne snazi strasti kao mnoge žene. A kada okolnosti budu dozvolile brak sa Nemurom, princeza će ga odbiti više zarad svog spokoja nego iz obaveze prema majci ili mužu, jer, svesna da je ljubav u braku kratkog daha, izuzev u slučaju njenog pokojnog muža koji je tu ljubav zadržao pošto mu nije bila uzvraćena, „princeza De Klev odustaje od svega, osim da voli. Ona se zapravo ne odriče ljubavi, već je spašava”.[53] Istovremeno, autorka se poziva i na Ruseova razmatranja o problemu komunikacije u romanu koja je uvek posredna te primećuje da će princezino odbijanje konačno biti jedina „prava verbalna razmjena”.[54]

Na kraju, Marjana Đukić se dotiče i izjave bivšeg francuskog predsednika Sarkozija (i reakcija profesora i studenata književnosti na nju)[55] iz 2006. godine da je reforme u društvu nemoguće izvršiti dok se u školama i dalje izučava gospođa De Lafajet, i zaključuje: „Princeza De Klev je i dalje u nastavnim programima, na ispitima i konkursima, a Nikoli Sarkoziju može da zahvali na novoj popularnosti koju je doživjela početkom XXI vijeka”.[56]

U članku „Klasicistička misao i savremena osjećajnost gospođe De Lafajet ili nemogućnost ostvarivanja ljubavi”, dopunjenom, reorganizovanom i napisanom na francuskom jeziku 2013. pod imenom „Fatalnost ljubavi u romanu Princeza De Klev” (”La fatalité de l’amour dans le roman La Princesse de Clèves”), Dragan Bogojević razvija tezu o konceptu nemogućnosti ljubavi u XVII veku, obeleženom jansenističkom pesimističnom vizijom ovozemaljskog života i zauzdanom konvencijama. Autor najpre nabraja pozorišne i filmske adaptacije dela, a među imitatore ubraja Konstanovog (Constant) Adolfa, Balzakov (Balzac) Ljiljan u dolu i Stendalovu (Stendhal) Armansu. Pozivajući se na francusku kritičku literaturu o gospođi De Lafajet iz XX i XXI veka, gde uočava raznovrsna tumačenja: kartezijansko, jansenističko, paskalovsko ili frojdovsko čitanje, egzistencijalističke, strukturalističke i semiotičke analize, Bogojević razmatra pitanja od estetskih i etičkih vrednosti epohe, preko narativnog postupka i sličnosti sa Rasinovim tragedijama (osobitu pažnju posvećuje poetici pogleda), do analiza uzroka ponašanja likova. Usput u jednoj rečenici podvlači i da su izvesni kritičari u romanu videli „ljubavnu priču ingeniozno vođenu rukom feministkinje koja se protivi braku”.[57] Bogojević smatra da „mada konvencionalna patetika klasicističkog diskursa danas umije da izgleda pomalo potrošeno, roman nadvisuje univerzalna poruka (ne)izrecive ljubavne igre”,[58] a univerzalnost i aktuelnost romana pripisuje aluzivnoj slici – po njegovom viđenju, roman je „čisto intelektualni i imaginarni fenomen promišljanja ljubavi”,[59] „primitivna slika iracionalnog ljubavnog osećanja koje teži da se ugasi čim se pokrene mehanizam njegovog samopromatranja putem razuma”.[60]

Na osnovu svega navedenog, možemo zaključiti da interesovanje za delo gospođe De Lafajet u našoj književnoj kritici, rođeno s početka XX veka, ne presahnjuje. Osobitu pažnju kritike roman je izazivao sredinom prošlog veka, u periodu dva značajna izdanja prevoda Živojina Živojinovića sa predgovorima Dušana Milačića (1953) i Slobodana Vitanovića (1966). Od sedamdesetih do kraja devedesetih godina prošlog veka kritički odjek je, ipak, gotovo nepostojeći, a veće interesovanje ponovo se javlja s početka XXI veka, kada stručnjaci za francusku književnost klasicizma osobito insistiraju na značaju ovog dela u razvoju romanesknog žanra. O probuđenom zanimanju za delo gospođe De Lafajet svedoči i prevod njene novele „Kneginja de Monpansije”iz 2000. godine.[61] Iako Miodrag Racković prikaz iz 1966. zaključuje rečima da je Princeza De Klev „delo koje zahteva daleko veću pažnju”,[62] a Ljiljana Glumac-Tomović pruža podatke o obeležavanju tristogodišnjice rođenja La Fontena, Rasina, Dekarta, Paskala i drugih. kod nas, dok je uočljivo da gospođa De Lafajet nije imala isti tretman, dok Vesna Cvetičanin u monografiji Francuska književnost u Srpskom književnom glasniku citira dve odrednice za gospođu De Lafajet naspram daleko zastupljenijih pozorišnih pisaca,[63] sa dvanaest izdanja prevoda i dvadeset pet bibliografskih odrednica kritičkog odjeka ipak možemo sa pravom smatrati da su prevodna i kritička recepcija zadovoljavajuće i u skladu sa matičnom kritikom. Pažnju naše književne javnosti zaokupljaju inovativnost narativnih postupaka gospođe De Lafajet, psihološka analiza likova i nijansi osećanja, slikanje epohe, poređenje romana sa najvećim tragedijama Rasina i Korneja. U skorije vreme prisutno je i poređenje princeze De Klev sa drugim istaknutim ženskim likovima u književnosti, uz poneko isticanje položaja žene u društvu i pozivanje na biografiju autorke, koja je feministkinja avant la lettre, ali primetno izostaju, na primer, ginokritička čitanja samog dela kakva su se u francuskim studijama u inostranstvu pojavila nekoliko decenija unazad.[64] Budući da je na našim prostorima teorijski okvir razmatranja l’écriture féminine skorijeg nastanka (i da značajan korpus literature o ženskom pismu na francuskom jeziku tek treba prevesti), kao i da se konstituisanje teorijskog okvira ženskog pisma i „rehabilitacija“ književnosti srpskih autorki nameću kao prioritet (što potvrđuju i plodovi istraživanja i rada projekta Knjiženstvo), sledećim logičnim korakom čini nam se aktualizacija klasika svetske književnosti iz ugla modernih ginokritičkih teorija (zastupljena, doduše, u znatnoj meri, u razmatranjima o američkoj i engleskoj književnosti, ali ne i francuskoj).