Držim, da bi i danas ženski listovi mogli da štošta nauče
listajući godišta „Jugosl. žene“.
Zdenka Marković

Urednički projekat Zofke Kveder

Slovenke me neće više, Hrvatice me ne priznaju još za „svoju“, Srpkinje takođe ne. Istina je, da to ponekad boli, ali mi takođe daje snagu da ostanem što sam: Jugoslavenka.[1]

Epohalni iskorak koji odslikava navedeni iskaz Zofke Kveder može se osvetliti iz različitih uglova. Može mu se pristupiti u kontekstu autorkinih emancipatorskih ideja u dijahronijskoj ravni, a može mu se pristupiti uz uvažavanje sociokulturnih implikacija istorijskog trenutka u kojem je izrečen. Takođe, uviđanju radikalnosti sadržane u rečima Zofke Kveder i njenih kulturoloških reperkusija, možda i ponajviše, doprinosi analiza diskurzivnog prostora u kojem je izrečen – ženski periodik. Jer, ideja sadržana u autorkinom iskazu blisko je skopčana sa afirmacijom novog kulturnog modela žene koji se snažno oslanja na štampanu reč koja treba da ga podupire i „omasovi“. Stoga se epohalnost ideje Zofke Kveder poklapa sa epohalnim iskoracima ženske periodike nakon Velikog rata, formirajući složeni narativ o novim probojima feminističke misli i kulturnih obrazaca koji su se oblikovali pod njenim uplivom. U centru tog narativa iskrsava figura spisateljice obremenjena novim značenjima, te zavređuje istraživačku pažnju, koja joj se i poklanja u ovom tekstu, značenjima koji otvaraju novo poglavlje u reprezentaciji ženskog identiteta u javnom prostoru.

Od svojih prvih članaka i crtica kojima se oglasila pred kraj 19. stoleća u periodici na slovenačkom jeziku preko, na primer, knjiga Misterija žene (1900), Njen život (1914) i Hanka (1917), do tekstova objavljivanih na koncu Prvog svetskog rata, Zofka Kveder je povišenim tonom i polemički istesanim perom problematizovala u patrijarhatu ukorenjene predstave žene, otvarajući niz tabuisanih tema sa epistemološki povlašćene pozicije. Njenu stvaralačku osobenost i književnoistorijski i kulturološki značaj istakla je Katja Mihurko Poniž, zapažajući da „Zofka Kveder predstavlja u slovenačkoj književnosti jedinstvenu individualnost (...) do danas se u istoriji slovenačke književnosti nije pojavila spisateljica u kojoj su bili združeni umetnička stvaralačka moć, kritička tekstualizacija problema ženskosti, angažovano zauzimanje za prava žena i prisutnost u slovenačkoj i drugojezičnim kulturama“.[2]

U trenutku kada pokreće časopis Ženski svijet[3] u Zagrebu 1917. godine Zofka Kveder iza sebe ima sadržajan feministički angažman i bogato stvaralačko iskustvo i njen urednički potpis apriorno usmerava recepcijski horizont novopokrenutog periodika. Pored književnog i prevodilačkog rada, iza nje je i dvodecenijsko publicističko iskustvo. Bila je jedna od glavnih saradnica u prvom slovenačkom ženskom časopisu Slovenka (Trst, 1897-1902), posebno za vreme urednikovanja Ivanke Anžič Klemenčić koja je časopis od tradicionalistički i konzervativno usmernenog (za vreme urednice Marice Nadlišek Bartol) okrenula ka progresivnijim tendencijama, zahvaljujući i prilozima Zofke Kveder. Od 1904. godine do 1914. godine uređivala je list Domači prijatelj,[4] a čitavu deceniju uoči Prvog svetskog rata bila je saradnica u redakciji zagrebačkog Agramer Tagblatt-a, uređujući subotnji podlistak Frauenzeitung. Sarađivala je, takođe, u časopisima Edinost, Slovan, Slovenski narod, kao i u periodici na češkom i nemačkom jeziku.

Emancipatorska platforma koju je Kveder izložila u Slovenki u bitnome je obeležila čitav njen opus. Ideje koje je zastupala u svojim tekstovima korespondiraju sa opštom orijentacijom časopisa i u dosluhu su sa tadašnjim feminističkim strujanjima u evropskom okviru: zalagala se za neophodnost promene vaspitnog modela devojčica; isticala je nužnost obrazovanja žena; insistirala je na ekonomskoj nezavisnosti žena, izjednačavanju prava radnika i radnica, posebno na planu materijalne nadoknade; podsticala je razvijanje stvaralačkih sposobnosti žena itd. Međutim, emancipatorski diskurs Zofke Kveder odgovara ambivalentnosti imanentnoj Slovenki. Sa jedne strane, u rubrici Kod kuće čitateljke su snabdevane praktičnim savetima kako da poboljšaju svoju domaćičku, supružinsku i majčinsku ulogu, a sa druge strane, u Slovenki je objavljen tekst Elvire Dolinar Slobodna ljubav i brak u kojoj se autorka zalaže za rasterećivanje žene od kućnih i majčinskih obaveza i povećanju dužnosti muškarca.

Emancipatorski diskurs Zofke Kveder, mada bliži progresivnijim tendencijama, nije doticao nijedan od ova dva oprečna pola, pa nije ni bio izuzet od protivrečnosti.[5] „Da prodre u dubinu toga problema [feminizma], i objavi nove vidike, sprečavala ju je njena vlastita, vrlo ženska, osećajna priroda, i mentalitet ondašnjih nemačkih feminista kako je odjekivao u Dokumente der frau i sličnim časopisima toga vremena, koje je marljivo čitala“,[6] pisala je povodom feminizma Zofke Kveder Julka Hlapec Đorđević, dodajući da je „ona manervirala sa poznatim argumentima das die eigentliche Domäne der Frau das Haus und Heim ist und seih soll“, insistirajući istovremeno da žena ne sme da bude zapostavljena jer je žena, ne videći da se „time zapleće u cirkulus viciozus iz kojeg nema izlaska“.[7]

Afirmišući socijalnu i duhovno-intelektualnu nezaviznost žene, Zofka Kveder ipak nije napuštala tradicionalne uloge u okviru kojih žena treba da dosegne svoj zenit, ulogu supruge i majke.[8] Drugim rečima, rečima Julke Hlapec Đorđević, iz kruga nije uspela da izađe. Hlapec Đorđević je, takođe, izložila možda i najbolju procenu feminističkog angažmana Zofke Kveder, doduše obojenu njenim privilegovanjem racionalnosti, ističući da je Zofka, poput pionirke našeg feminizma Drage Dejanović, značajna ne toliko u književnom ili feminističkom polju, koliko svojom ličnošću, celokupnim delom,[9] precizirajući da je „rođena prema svome preterano razvijenom ženstvu prekasno, a s obzirom na svoju intelektualnu jačinu i moderne nazore prerano, noseći u sebi osobine stare i nove žene“.[10]

Povezica ideja Zofke Kveder je drsko drugačiji (K. Mihurko Poniž) pogled na identitet žene koji se očituje u svesti o konstruktivnoj priodi rodnih uloga, ili bolje rečeno tipova, i zadataka namenjenih ženama. Svojim tekstovima, ali i svojim životnim izborima,[11] ona je zastupala mogućnost izbora, osnaživanje žene da rodni identitet nije datost i gotovost, već prostor autorskih intervencija. Među brojne nove reprezentacijske modele žene koje je unela u slovenačku književnost, Zofka Kveder je u kulturnu svest utisnula i predstavu autorke koja nije pisala samo za zabavu, već i da bi preživela.[12]

Pored rodnog, Zofka Kveder je, dakle, promovisala novi kulturni identitet žene, nezavisne intelektualke. Marijan Dović vezuje Zofku Kveder za dve prelomnice u istoriji razvoja uloge slovenačkog književnog autora – stupanje na scenu prve snažne spisateljice i profesionalizaciju umetničkog stvaralačkog modela. Zajedno sa Ivanom Cankarom, ona je ustoličila novi model autora, pisca-umetnika „koji stvara unutar strukturno razvijenog i pretežno autonomnog literarnog sistema, ali se percipira kao neko ko je izvan i iznad njegove mašinerije“.[13] Ovaj model, takođe, podrazumeva estetski autonomnog autora koji iz dubine svoje unutrašnjosti ispoveda umetničku istinu i beskompromisno sledi sopstveni umetnički imperativ, s tim da taj imperativ može biti i, kao u slučaju Zofke Kveder, socijalno-tendenciozni.[14]

Već u svojim tekstovima u Slovenki autorka je tematizovala opreke na koje nailazi žena koja stupa ili želi da stupi u javnu sferu. Reč je o nizu stereotipa koji se kaleme na ženu, a koji predstavljaju varijaciju na temu da je u ženskoj ruci namesto pera mnogo prikladnija kutlača. Međutim, već tada je u njoj sazrela svest o nužnosti borbe u javnoj areni i samozastupanju interesa, ideja o ženskom časopisu kao „forumu u kojem će se raspravljati želje i potrebe svih slojeva slovenačkih žena“.[15] Svest o neophodnosti formiranja alternativnog diskurzivnog prostora koji će vršiti kulturno-prosvetnu misiju, oponirajući meritornom društvenom, ideološkom i kulturnom diskursu puno ostvarenje dostići će u časopisu Jugoslavenska žena.

Ideja sadržana u iskazu Zofke Kveder navedenom na početku ovog teksta još jedno je usložnjavanje njenih idejnih postavki – pored toga što žena ima mogućnost da osmišljava svoj rodni identitet, te da sa bori za kulturni model koji će podržati njenu kreativnost i intelektualnu radoznalost, žena je slobodna i da se nacionalno samoodređuje. Nameće se odmah, naravno, retorsko pitanje nije li to previše izbora postavljenih pred prosečnu čitateljku Jugoslavenske žene, posebno kada su izrečeni u trusnom vremenu, vremenu obeleženom nizom sporova oko nacionalnog pitanja koje se izlučivalo i u debate oko pitanja kulturne orijentacije, to jest kultunog obrasca u novoosnovanoj državi.[16] Istovremeno, to ukazuje na težnju da se u časopisu formira konstrukcija stvarnosti koja je u datom momentu tek željeni model, dakle, osvedočava se njegova emancipatorska funkcija.

Period izlaženja Jugoslavenske žene (1917-1920) je period u kojem je u središtu pažnje kulturne javnosti i intelektualne elite bilo pitanje kulturno-civilizacijske matrice u osnovi kojeg će se otvoriti sporovi oko unifikacije ili koegzistencije različitih kulturnih modela. Iako Jugoslavenska žena nije lišena političkih konotacija jugoslovenske ideje, ipak je ne razrađujući na planu političke prakse, jugoslovenstvo je najplodonosnije realizovano na planu kulturne politike časopisa, ukrštajući se sa dominantnim ideološkim diskursima časopisa, feminističkim i socijalističkim. Diverzitet sadržan u ideji jugoslovenstva uvezuje se sa konceptom diverziteta u okviru kojeg se želi predstvljati ženski identitet.

U programskom tekstu Što hoćemo? Zofka Kveder je izložila časopisnu orijentaciju. Novonastala epohalna situacija nameće raskid i prevrednovanje svih postojećih građanskih i kulturnih obrazaca. Apokaliptično iskustvo rata iznedrilo je i kolaps postojećeg rodnog sistema, nove uloge i nove izazove na koje je žena odgovorila tokom ratnih godina. Sticanje građanskih, političkih i radničkih prava žena odlučno se stavlja na dnevni red jer je žena u praksi već potvrdila svoje sposobnosti, te je njihova institucionalizacija (tek) korak koji deli ženu od potpune afirmacije kao ravnopravnog subjekta u društvenom polju.

Stoga je ključna osobenost moderne žene, žene koja je stupila na scenu, nezavisnost. To je okosnica, takođe, programski koncipiranog teksta Pauline Lebl Moderna žena. „Jest, došlo je vreme kada više niko ne može da odriče ženama pravo da same odlučuju, kakvi treba da su zakoni po kojima će živeti one i njina deca.“[17] Postojeći vaspitni, obrazovni i bračni modeli ne odgovaraju potrebama savremene žene: „Stoga za sadašnje složene prilike, za moderno vreme, moraju se raspitati i moderne žene.“[18] Moderna žena je usmerena na izgrađivanje sopstvene ličnosti i individualnosti i usavršavanje i negovanje duševnosti. Obrazovana, ekonomski nezavisna, borkinja za politička prava i afirmaciju ženske kreativnosti u javnom prostoru „moderna žena“ Jugoslavenske žene značajna je etapa u prodoru ideologeme nova žena u jugoslovenskoj ženskoj periodici – docnija periodika navedenim osobenostima nove/moderne žene pridodaće i seksualnu emancipaciju.[19]

Jedna od ključnih reči u uvodniku Što hoćemo? jeste ujedinjenje – ujedinjenje ženskih snaga, odnosno sestrinstvo: „Mi, jugoslavenske žene, pokazat ćemo, da i možemo, što hoćemo! (...) A Vi, žene, sestre moje! Hrvatice! Srpkinje! Slovenke! (...) Molim Vas, nemojte dopustiti, da smalakšem u borbi zs Vas i svoja prava, za Vaše i moje ideale. Ako budemo složne, bit ćemo jake, pa i Vaš i moj rad ne će biti uzaludan i bez koristi, ni za nas žene, a niti za narod naš, za cijelo čovečanstvo“.[20] U prvom broju časopisa objavljena je i studija Ženke Frangeš O posestrimstvu u narodnom životu i narodnim pesmama Južnih Slavena koja korelira programskom tekstu, otvarajući tradicijsku vertikalu prakse koja se nastoji časopisom reaktuelizovati. Jugoslovenski karakter časopisa na kojem je Zofka Kveder insistirala, uprkos svojevrsnoj kulturnoj izmeštenosti sa kojom se u periodu izlaženja časopisa suočavala, bio je važan zbog ujedinjenja i emancipovanja svih žena, zbog uviđanja sličnosti unutar različitosti koje su bile uvažavane u časopisnim tekstovima. Urednica je predosetila epohalnu važnost interkulturne perspektive koja omogućava polifoniju ženskih glasova čime se usložnjava reprezentacijska mreža žene, dobijajući time na svojoj snazi.

Na pitanje da li je Zofkin stav o neprihvatanju i nepripadanju istaknut na početku teksta istovremeno i svedočanstvo o neuspešnosti prosvetno-kulturne misije časopisa najbolje svedoče tekstovi objavljeni povodom njene smrti. Ističući da je Zofka Kveder jedna od najsnažnijih individualnosti na jugoslovenskoj feminističkoj sceni, Zdenka Marković svedoči da je „Zofka Kvederova bila prva u nas, - može se to reći mirne duše, koja je dala prilike, da žene glasno progovore, da se javno potuže na ono, što ih tišti; ona je htjela da čuje njihove jade i i da im onda pomogne.“[21] Posvećujući pažnju Jugoslavenskoj ženi, „ozbiljnom“, „neobično dobro uređivanom“ časopisu, autorka ističe da je u tom periodu razvila najveću svoju delatnost, te da je bila „duša lista, ne samo obični redaktor, već je okupivši oko sebe najbolje žene slovenačke, srpske i hrvatske, postala u neku ruku centar, oko kojega se kretao sav rad žena.“[22]

Minka Govekar se u svom tekstu, takođe, osvrnula na Jugoslavensku ženu. „Bio je to najlepši, najozbiljniji i u svakom pogledu najbolji jugoslovenski ženski časopis, koji je do sada izlazio. Bogat po sadržini i lep po spoljnjem obliku borio se ovaj časopis za žensku ravnopravnost na svim poljima.“[23] U tekstu na slovenačkom jeziku za Ženski svet (Trst-Ljubljana) Minka Govekar je ponovila stavove iz teksta objavljenog u beogradskom periodiku – „sa pesničkim poletom je Zofka u svom časopisu podigla glas za sve male i zapostavljene žene. Okupivši oko sebe najbolje slovenačke, hrvatske i srpske kulturne radnice, plamtećim člancima je Jugoslovenki krčila put u javnost, ne plašeći se omalovažavanja i preziranja.“[24] Međutim, autroka dodaje da ostaje večno da lebdi nad jugoslovenskom mladeži činjenica da nisu dovoljno pomogli, ni duhovno ni finansijski, Zofkina plemenita i nadasve ženama korisna stremljenja. Šest godina nakon njene smrti, u tekstu U spomen Zofke Kveder odaje se priznanje i njenom časopisu: „Kvederova je neumorno prikupila oko svog časopisa rasturene ženske i muške snage našeg naroda. (...) Uspela je da njen časopis ‘Ž. S.’, docnije nazvan ‘J. Ž.’ stvori lepu vezu između Srpkinja, Hrvatica i Slovenki.“[25]

Sudeći po eksplicitnim iskazima autorki navedenih tekstova, napori i upornost Zofke Kveder bili su plodonosni. Iskaze autorki, takođe, podupire i činjenica da sve potiču iz različitih kulturnih sredina – slovenačke, srpske i hrvatske. Međutim, navedeni tekstovi upućuju na još jednu osobenost časopisa Zofke Kveder. Naime, tekstovi su objavljeni u Ženskom pokretu, Ženi i svetu, Ženskom svetu i Jugoslavenskoj ženi. Svi časopisi imali su potrebu da odaju poštu Zofki Kveder i, iako sažeti, mesta su našli prevashodno za njenu Jugoslavensku ženu. Dakle, ideološki drugojačije orijentisani časopisi svoju prethodnicu vide u časopisu Zofke Kveder.

Ova činjenica se može tumačiti preplitanjem ideoloških diskursa, odnosno višeglasjem u Jugoslavenskoj ženi. U časopsu se mogu izdvojiti tendencije građanskog, socijaličkog feminizma i nešto prigušenije konzervativne tendencije koje su se razgranale u pomenutim periodicima. Stoga se časopis može posmatrati kao jezgro feminističke kontrajavnosti u Kraljevini SHS iz kojeg su potekle emancipatorske/feminističke struje koje oličavaju tri međuratna periodika, a koje su u Jugoslavenskoj ženi meandrirale tekstovima Minke Govekar, Ruže Stojanović, Pauline Lebl, Zorke Janković, Alojzije Štebi, Adele Milčinović, Julke Hlapec Đorđević, Milice Đurić, Zdenke Marković itd.

„Ženskinja postaje ženom“ – autorska paradigma u časopisu

„Danas, kada se revolucioniše sve društvo, kad padaju stare tvorevine u prah, a iz njih se dižu nove, kada život dobija novi vid, kada se iz najskorije budućnosti pomaljaju novi oblici društva, počinje život i jedan novi list, čija je pojava nesumnjiva nužnost, ona mora obradovati svaku ženu, koja je svesna: koliki je značaj pisane reči u naše burno doba“,[26] misli su kojima Milica Đurić otvara tekst Značaj ženskog lista. Tekst je višestruko značajan – za koncepciju konkretnog časopisa, uvodeći eksplicitno proletersku kontrajavnost u njega, koja je posebno bila negovana u okviru stalne rubrike Staleški interesi žena i, šire, u kontekstu teoretizacije poetike ženske periodike, dajući značajan prilog promišljanju pozicije ženske periodike u širem društvenom kontekstu, kao i njenu konceptualnu ravan.

Najopštije rečeno, ženski list treba da je „forum svih žena“, borbu za oslobođenje žene treba da „propoveda i rukovodi ženina štampa, i one već probuđene, kojih već ima dosta“.[27] Periodik koji uređuju i čije tekstove pišu žene jedno je od glavnih i najuticajnijih sredstava u borbi za emancipaciju žena. Kako časopis koji je posvećen borbi treba da bude koncipiran? Zašto je važno da ga žene stvaraju? Odgovore daje autorka, a zbog svoje preciznosti, osvešćenosti i dalekosežnosti ne zaslužuju da budu parafrazirani:

Za ženu je njen list od golemog značaja, jer ona u njemu može reći sve, što oseća i misli, a u njemu može i naći sve, što joj za njenu borbu treba. (...) žensko pitanje mora biti naročito raspravljano i pretresano baš od samih žena; jer one znaju mnogo bolje, šta njima treba, šta njima nedostaje i šta one hoće, no što to muževi mogu da pogode. (...) Žena ne sme moljakati i prositi, ona se mora hrabro boriti i znati izvesti ono, što hoće. A tu je opet pomoćnik prvi: ženski list. Ali on onda ne sme biti forum na koji će se izliti more sentimentalnosti i raznežavanja. Te su priče, koje su do sada ženama pričane, ostarile i iščezle sa pozornice realnog života. Naprotiv, on mora biti zborište srčane borbe i realnoga čeličenja za pobedu. (...) Njen list će njoj biti vodilja, koja neće dati da se sa puta skrene. Osim toga on će njoj biti i informator za sve ono, što se širom sveta u njenih sestara zbiva. Ali taj njen list mora sebi postaviti princip specijalan za svoj cilj. Nije dovoljno samo biti glasilo žena; ono mora biti: moderno, razumno, stvarno, opšte i objektivno glasilo, u kome će žena naći forum, sa koga će se širti borbeni poklič širom sveta, i dopirati u najdalji i najosamljeniji kut svojom impresivnom snagom, da diže one, koje su odavna pale, one, koje je staro društvo nemilosrdno oborilo i potčinilo. (...) Najzad, njegov je značaj i u tome, što žena ženi ume bolje da preda jednu istinu, jer žena ženu bolje pojmi no što to može muž. Žena u ženi ima više veze, više poverenja no u muža.[28]

U navedenom odlomku uočljiva je kritička distanca koju autorka uspostavlja prema postojećoj štampi namenjenoj ženskoj čitalačkoj publici i svest o potrebi ustanovljivanja nove časopisne paradigme. Jugoslavenska žena je tipološki načinila raskid sa koncepcijom „časopisa za žene“ u pravcu „ženskih časopisa“, ali zadržavajući osobenosti prvog tipa glasila, te se stoga može odrediti kao „hibridni ženski časopis“. Ovaj tip časopisa Stanislava Barać određuje koncepcijski bliskim ženskim časopisima, dakle, časopisima koji uređuju žene i koji često imaju feministički program, ali koji ipak nisu dosledno uspeli da se otmu svim stereotipima o ženi i patrijarhalnom diskursu.[29]

I Lena Ujević je u jednom tekstu posebno istakla važnost ženskog autorstva i zajedništva na čemu je insistirala Milica Đurić: „Žena ženu razumije najbolje. Naš list ima vrijednih i spremnih suradnica, ali one nijesu egoistične, one će svoje iskustvo i znanje podijeliti i sa nama. Mjesto onih dugih sijela i čavrljanja, za koje mi sada nemamo vremena, razgovarat ćemo se preko našeg lista. Promislite, sve mi, mnogo nas skupa, koje govorimo istim ili sličnim jezikom – sve u jednom koru glasova, pa da ti se srce ne rastapa?! (...) Rat ... (...) postadosmo iskusne, razborite, iskrene, zrele; ženske postaju ženama.“[30]

Jugoslavenska žena se zasnivala i bila je posvećena afirmaciji i promovisanju ženskog autorstva. Časopis je uređivala žena, autori većine studija, eseja i članaka su žene, a takođe, najveći broj tekstova je i posvećen promociji ženskog autorstva, uglavnom u žanru ženskog-portreta.[31] Žena nije pasivni konzument, već subjekat koji proizvodi značenja. U časopisnoj paradigmi se može prepoznati ono što su savremene teoretičarke postulirale kao feministički profilisano čitanje – „otkrivanje, artikulisanje i razrada pozitivnih izraza žesnke tačke gledišta, veličanje opstanka ove tačke gledišta uprkos ogromnim silama koje joj se suprotstavljaju“. Susret spisateljice i čitateljke iznedrava „dijalektiku komunikacije“ (nasuprot dijalektici kontrole) koja je svojstvena feministički orijentisanom čitanju, koje, rečima Patrosinio Švajkart (Patrocinio Schweikart), obeležava „poriv ‘za povezivanjem’“ i stvaranjem zajednice feminističkih spisateljica i čitateljki.

Međutim, u časopisu su tematizovane i prepreke na koje nailazi puna afirmacija ženskog stvaralaštva. O tome je pisala sama urednica. Naime, u jednom tekstu iz 1919. godine Kveder se požalila da je zamolila nekoliko žena da napišu studiju o Adeli Milčinović, ali su se one oglušile o njen poziv – „ja uzalud moljakam već treću godinu mnoge naše spisateljice, da se kojom kratkom crticom (...) sjete i našeg ženskog lista, koji je ne samo naš list, nego i sviju jugoslavenskih žena“.[32] Glavni razlog neuspeha Zofka Kveder nalazi u pasivnosti mladih žena koje se hrane žutom štampom potpadajući pod uticaj njenog senzacionalizma u službi kulta lepote, ne zadirući dublje u pozadinu uspeha pojedinih umetnica – mukotrpan i naporan rad. Mlade obrazovane žene se zadovoljavaju da budu inteligentne supruge i majke, ne ispunjavajući nade koje je javnost položila u njih. „Inteligentni članovi malih naroda imadu velikih dužnosti (...) Oni moraju dati svoju inteligenciju i široj javnosti“,[33] ne samo sebi, porodici i profesionalnom pozvanju. Mlade obrazovane žene su neproduktive. One imaju kritički stav i kritizersku praksu, ali ne u javnom prostoru.

Moderna, obrazovana žena, intelektualka mora preuzeti odgovornost i aktivno učestvovati u javnoj areni. No, Zofka Kveder u tekstu prigodom nove knjige Adele Milčinović otvara još jedno problemsko mesto koje zavređuje posebnu pažnju. Naime, autorka ističe kako je tišti nesolidarnost naših žena jer „žene kod nas u velikoj većini prešućuju rad svojih drugarica“ za razliku od muškaraca koji rad svojih prijatelja „iznesu na javnost, krče mu puteve, propagiraju njegove ideje, pišu studije i prikaze njegovog dela“.[34] Precizno zapažajuće mehanizme prozvodnje i promocije muškog autorstva, urednica skreće pažnju da u češkim i italijanskim feminističkim časopisima pišu ne samo prvi pesnici i pisci, već i najdarovitije žene, „ne samo novinarke, organizatorke i propagatorke, već i literatkinje“.[35]

U vremenu kada postoji diskurzivni prostor u kojem ženska kulturna zajednica može nesputano delovati, čemu su težile intelektualke uoči Prvog svetskog rata,[36] žene odbijaju saradnju, nespremne ili nesklone osnaživanju sopstvene interpretativne mreže. U čemu koreni strah i/li neprihvatanje ženskog autorstva o kojem piše Zofka Kveder? Iako se odgovor na ovo pitanje račva u više pravaca, čini se da smernice za njegovo razrađivanje treba tražiti u stereotipnim i diskvalifikujućim predstavama o emancipovanoj ženi u kolektivnoj svesti, potom u negativnoim estetskim konotacijama kojima je bremenita sintagma ženska književnost, kao i nemogućnosti stvaralačke afirmacije u zabavno-poučnoj periodici i želji za legitimizacijom koju pružaju „kanonski“ prostori komunikacije. Jugoslavenska žena je nastojala da preoblikuje i prevrednuje poziciju autora/autorki u periodiku koji uređuje žena, a u čijoj koncepcijskoj osnovi leži feminizam.

Literatkinje u Jugoslavenskoj ženi

Žensko autorstvo je u časopisu afirmisano putem eseja i članaka o spisateljicama i originalnog književnog stvaralaštva žena. Tokom četiri godine izlaženja časopisa spisateljicama, među kojima su Marselin Desbord-Valmor, Eliška Krasnohorska, Leopoldina Kulka, Elen Kej, Marija Konopnicka, Ružena Svobodova, Ana Vidovića, Milica Stojadinović Srpkinja, Jelena Dimitrijević, Isidora Sekulić, Milica Janković, posvećen je značajniji broj ženskih portreta.

Hibridno koncipirani, portreti su donosili biografije žena, akcentujući intelektualne profile i njihovu ideološku opredeljenost, odlučnost i borbenost u savlađivanju društvenih prepreka, kao i interpretaciju njihovih književnih tekstova stavljajući težište na emancipatorski diskurs koji ih prožima. Važnost i značaj javnog angažmana, moć pisane reči i podsticajnost ličnog primera u emancipatorskim procesima lajt-motivi su ženskih portreta u kojima su predstavljene spisateljice. Mozaički ukršteni portreti prethodnica formiraju bogatu mrežu ženskog autorstva čiji je cilj uspostavljanje kontinuiteta ženske stvaralačke tradicije i svojevrsna podrška/ogledalo savremenicama.

Koncept portreta prethodnica, sagledan u korelaciji sa književnim tekstovima autorki, upućuje na još jednu osobenost ženske stvaralačke paradigme u časopisu. Ona je, takođe, inicirana i podnaslovom časopisa – Mjesečnik za kulturne, socijalne i političke interese (jugoslavenskih) žena. Tipična podnaslovna odrednica ženske periodike, poučno-zabavna, nestala je u podnaslovu Jugoslavenske žene. Pitanje na koje valja odgovoriti jeste da li su i tekstovi spisateljica odgovorili na programski zahtev koji se implicira podnaslovom časopisa. Jugoslavenska žena je objavljivala poeziju, pripovetke, aforizme i dnevničko-memoarsku i putopisnu prozu koju su pisale žene. Pored saradnica, u časopisu su sarađivali i Ksaver Meško, Gustav Krklec, Miroslav Krleža, Ivan Cankar, Svetislav Stefanović, Ivo Andrić, Gvido Tartalja, Milan Rakić, Dragutin Domjanić itd. I letimičan pregled autora koji su objavljivali u časopisu apriorno sugeriše (a čitanje njihovih tekstova to i potvrđuje) da svoje priloge nisu saobražavali prosvetiteljsko-poučnim tendencijama čiji se naboj oseća u člancima, studijama i aforistici.

Da bi se u potpunosti osvetlila inovativnost u pristupu oblikovanja ženskog autorstva u Jugoslavenskoj ženi podsticajno je časopis komparativno sagledati sa uticajnim ženskim periodikom tog doba, Ženom Milice Tomić, „paradigmom za feminističko mišljenje u (srpskoj) kulturi u prvim decenijama 20. veka“.[37] Analizirajući književne priloge u Ženi, Jelena Milinković je istakla da je reč o dominantno tendencioznoj književnosti, oslonjenoj „na ono što je izvan-književno i izvan-umetničko“, korespondirajući sa drugim tekstovima u časopisu kojima je cilj da poduče, obrazuju i emancipuju. Takođe, autorka je skrenula pažnju na (uglavnom) nepotpisivanje književnih tekstova. Nepotpisivanje tekstova, obrazlaže Milinković, ukazuje na specifično shvatanje autorstva: „autori ovih tekstova ne objavljuju radove kako bi izgrađivali svoj stil i kako bi čitaoci/čitateljke bili upoznati sa književnim opusom u autorskom smislu“; skrivanje autorstva ukazuje na koncept razumevanja književnosti kao angažovane delatnosti; naposletku, nepotpisivanje tekstova upućuje da je uređivački pluralitet publikacije značajniji od autorskog singulariteta, te je multiautorstvo, imanentno periodici, apsolutno realizovano u Ženi.[38]

Nepotpisivanje tekstova (upotreba pseudonima) u Jugoslavenskoj ženi pojava je na nivou incidenta. Po pravilu, autorke su svoje priloge potpisivale punim imenom i prezimenom, naznačujući i svoju lokaciju, podatak koji je podupirao interkulturnu perspektivu časopisa. Stalne saradnice časopisa bile su Dora Pfanova, Jovanka Hrvaćanin, Iva Rod, Katarina Bogdanović, Zorka Janković Velikovecka, Darinka Odović, Josipa Radošević, Mira Velikovecka, a sporadično su se sa književnim prilozima javljale Zofka Kveder, Bosa Milenković, Ksenija Atanasijević, Vera Nažinić, Ljubica Milošević, Jela Ostojić i brojne druge autorke. Veliki broj saradnica različitog stvaralačkog senzibiliteta, izražajne snage i estetskih afiniteta odrazio se i na poetičku mapu Jugoslavenske žene, iznedravajući njen stilski pluralizam, od realističkih i neoromantičarskih tendencija, preko simbolističko-impresionističkih stilskih linija do ekspresionističkih odseva.

Pripovetku u časopisu pretežno odlikuje naglašena subjektivna pripovedna perspektiva i upotreba intimističkih žanrova (dnevnik, pismo), a mogu se izdvojiti dva dominantna ciklusa: ratne pripovetke i pripovetke iz učiteljskog života. Tematski korpus ratne pripovetke oscilira oko doživljaja ratnih strahota iz perspektive majke, sestre i supruge koje preživljavaju (ili ne uspevaju da prebole) gubitke najdražih i prožet je antiratnim protestom. Dve pripovetke iz ovog ciklusa se posebno izdvajaju svojom ekspresivnošću i oneobičenim pristupom u obradi teme u odnosu na druge pripovetke u časopisu (a i šire).

U pripoveci O onima koji se vraćaju[39] Zofka Kveder u fokus stavlja anksioznost žene izazvanu povratkom muža sa fronta. Uspelim kontrastiranjem zadihanih, eliptičnih rečenica supruge koja iščekuje neposredni povratak muža, puna radosnog uzbuđenja i nestrpljenja, i mučnog i prenapregnutog ćutanja druge žene čiji se muž već vratio, autorka demistifikuje podrazumevano ispunjenje supruge zbog muževljevog povratka. Ratnik-povratnik je čovek koji je izgubio identitet, obuzet je animalnim nagonima koji umrtvljuju etiku herojstva, a posebno čojstva. Predavanje porocima, grubost i zverstvo u odnosu sa ženom ispunjavaju mirnodopske dane nakon ratnog iskustva, pa žena gubi moć radosti zbog muževljevog preživljavanja ratnih strahota. U pripovednom diptihu Ratne rane Marije Oratinove[40] iz kojeg pulsira sineastični kvalitet, u dva se kadra zumiraju obeščašćeni ratni pozadinci. Rat ranjava žensko telo glađu, pohotom, uznemirenim čulima koja vape da budu zadovoljena i stoga telo pada u koketeriju i/li neobuzdano sladostrašće, samozaborav u grubim i agresivnim muškim rečima i znoju muškog tela, potirući ljudskost do njenog potpunog nestanka. Međutim, „ratne rane“ koje metaforički sažima pervertovana erotika tragično su osenjene strahom, strahom od smrti koji se konvertuje u raspomamljeno predavanje nagonskim silama.

Pripovetke koje tematizuju život učiteljica poprilično su shematski koncipirane i u njihovoj osnovi je sukob ideala i stvarnosti, gašenje entuzijazma usled čamotinje svakodnevice, gorčina učiteljskog života uslovljena nerazumevanjem sredine (seoske i malograđanske) i nezavidnom materijalnom situacijom, kao i žrtve koje se podnose, a koje kulminiraju bolešću ili smrću mladih žena. Njihov kvalitet je u depatetizaciji, trezvenost i lucidnost u prikazu uslova rada i života učiteljica, a istovremeno u tome se ogleda njihova socijalna angažovanost.

Proznom korpusu tekstova priključuju se i crtice ili skice, što je česta autožanrovska odrednica ovih tekstova, u kojima se impresionističko-simbolističkim poetičkim rekvizitarijumom oblikuje unutrašnje iskustvo ljubavi, bola, razočaranosti. Naglašeno ispovedno usmereni, raspršene narativne strukture i lirskog ritma, alegorijskih pretenzija, ovi tekstovi „pate“ od prenaglašenog patosa i sentimentalističkih nanosa.

Poezija u Jugoslavenskoj ženi dominantno je intimistička. Imajući u vidu godine pokretanja i izlaženja časopisa, iznenađuje mali broj rodoljubivih pesama (i uopšte književnih priloga). U tradicionalnom metru (deseterac, jedanaesterac, dvanaesterac) i vezanim strofičkim jedincama (dominiraju tercine i katreni), lirske junakinje ispovedaju traumatična iskustva ljubavnog rastanka, usamljenosti, čežnje i neispunjene erotske želje. Raspon pesničkog glasa seže od prigušene i svedene osećajnosti do eksklamativno-himničkog tona. Objedinjujući motivi su panteistički doživljaj prirode koja se budi i koja je projekciono platno razbuđenih čula, motiv prolaznosti koji se prelama kroz žal za mladošću i konrastiranje prošlog i sadašnjeg vremena. Iako na nivou pojedinačnih ostvarenja ima povoda da se izdvoje osobeni estetski kvaliteti, posebno smelo iskazivanje erotske želje, u celini sagledavajući žensko pesničko iskustvo na stranicama Jugoslavenske žene, svojim estetskim kvalitetima i ujednačenošću izdvaja se melanholično-refleksivna i deskriptivna poezija Jovanke Hrvaćanin.

Pojedini tekstovi u časopisu otvaraju mogućnost da budu sagledani u kontekstu manifestovanja avangardnih tendencija u književnosti Kraljevine SHS, odnosno da časopis bude sagledan u korelaciji ne samo sa ženskom periodikom, već i sa časopisima u kojima se nakon Prvog svetskog rata oblikovala nova društveno-idejna i poetička paradigma, polazeći od metodološki podsticajne napomene Dragiše Vitoševića da je svaki časopis „mnogim, vidljivim i nevidljivim, nitima u nekakvoj vezi sa ostalom svojom savremenom sabraćom, bilo da se nekima (ili čak svima) pritajeno ili otvoreno suprotstavlja, ili da njihov hod (ili hor) samo, u većoj ili manjoj meri, dopunjava“.[41]

Urednica i saradnice Jugoslavenske žene, Dora Pfanova, Zora Kasnar, Adela Milčinović, Jovanka Hrvaćanin, Zdenka Marković, Paulina Lebl, Julka Hlapec Đorđević objavljivale su poeziju i književne prikaze u Književnom jugu. Dve stalne saradnice Književnog juga, Isidora Sekulić i Milica Janković, bile su predstavljene u Jugoslavenskoj ženi. Ksenija Atanasijević se 1918. godine našla u uredništvu časopisa Dan u kojem će se intenzivno manifestovati avangardne tendencije. No, 1919. godine urednik Dana Dobroslav Jevđević je objavio oštru i negativnu kritičku ocenu Đakona Bogorodičine crkve (roman je pozitivnu recenziju dobio u Jugoslavensoj ženi) privilegujući u vrednosnom smislu maskulinistički diskurs Krležinog Plamena i lirike Crnjanskog kao poetičkih inovativnosti vrednih pažnje. Krležin Plamen je bio meta oštre kritičke reakcije u Jugoslavenskoj ženi.

Iako na nova raspoloženja i doživljaje sporadično nailazimo u pojedinim poetskim slikama i leksičkom registru autorki (zvezde, opozicija nebo/zemlja, krila i let, težnja ka lakoći, kao i panteistički doživljaj sopstvenog tela, te pounutarnjenje iskonskih ritmova prirode) koje nagoveštavaju poeziju Jele Spiridonović Savić i Milice Kostić Selem, o avangardnim tendencijama konkretnije možemo govoriti povodom tekstova Zore Janković i Mire Velikovecke.

Triptihon Uskrsli ideali[42] Zore Janković sugestivno oblikuje topos ekspresionističkog pesništva – kraj sveta i rođenje novog, pročišćenog čovečanstva. Iz apokaliptičnih slika, naturalistički i groteksno oblikovanih, prožetih patosom biblijskog proročanstva, izrasta reinterpretiran hrišćanski motiv nebeskog Jerusalima koji u pesnikinjinoj viziji dobija značenja univerzalne utopije u čijoj osnovi emanira solarni kult. Za razliku od pesnika koji su u ratnim godinama „optimalnu projekciju“ gradili u nacionalnom ključu, Uskrsli ideal lišen je nacionalnih značenja. Zimnja sonata[43] Mire Velikovecke najpre privlači pažnju svojom formalnom i grafičkom organizacijom, intermedijalno ustrojenom. Žanrovska neuhvatljivost i fragemntarnost objedinjeni su muzičkim principom koji sugerišu podnaslovne odrednice (Introduction, Intermezzo I, Thema, Intermezzo II. Trio, Sherzo, Duo brilant, Cappricio, Finale). Iako je simbolička i mitološka ravan podosta razuđena, i odaje utisak opšteg postupaka, a ne vezivanja za određenu mitološku tradiciju i predstavu, narativne jedinice ulančavaju motivi apokrifne geneze Žene koja prerasta u antropološko-filozofsku viziju oslonjenu na anamnezu koju Sunce podstiče u Ženi, smeštenu u značenjski neproziran okvir epskog naboja o pohodu mrtvih predaka u postapokaliptičnom dobu.

Avangardne tenedencije u hrvatskoj/jugoslovenskoj književnosti bile su i predmet polemičkih reakcija urednice Jugoslavenske žene. U tekstu Miroslav Krleža, njegovi trabanti i njihov „Plamen“ Zofka Kveder je analizirala pesništvo Plamena, izdvajajući njegove ključne poetičke osobenosti, pri tome ih negativno vrednujući. Posebnu pažnju autorka posvećuje slici žene u Krležinim stihovima. Priznajući Krleži veliki talenat, u njemu vidi potencijalnog naslednika Ivana Cankara kojem nedostaje Cankareva dobrota i plemenitost da bi to već tada bio. Autorka žali što Krležin smeh razara, bije, ruši, uništava umesto da leči, negoduje njegove ekstravagancije, sarkazam, grozote, užase, sablasti, njegovu retoriku uništavanja i pobune protiv tradicije, odricanje svih humanističkih vrednosti. Ono što autorka očekuje od književnosti jeste estetsko preoblikovanje stvarnosti i kultivisanje ličnosti čitaoca, te smernice za preporod i spasenje ljudske duše, a uzorni pisci su joj Cankar i Dostojevski. Obračun sa idejama i retorikom Plamena Zofka Kveder usmerava i na biografske podatke njegovih autora koji se razmimoilaze sa programskim i manifestnim povicima i proklamacijama. Biografski ključ joj služi da autore diskvalifikuje, ukazujući na njihova ideološko-politička reakcionarna usmerenja koja ne odgovaraju reviji koja teži da bude revolucionarna.

Međutim, kako sama ističe, posebno je isprovocirana što mlađi ženski svet potpada pod uticaj reklame Plamena, a „najizrazitiji lik žene koju su dosada naši mladi buntovnici, naši novi, plamni Mesije postavili pred nas“[44] je žena koja puzi u blatu pred muškarcem, ponižena bez milosti, prezerena, „sotonski karikirana“, histerična, besna, bedna, mazohistički privržena muškarcu. Autoka, portretišući sadističko-egoističkog avangardnog subjekta, ističe kako se nelagodno osećala dok je čitala i kako joj je bilo mučno kao da su je lično uvredili.

Iako je negativno vrednovala, Zofka Kveder je valjano uočila i izdvojila poetičku inovativnost Miroslava Krleže i Plamena, uviđajući da je iskustvo rata i poetički formativno. Mada je odveć manifestne iskaze tumačila u kontekstu empirijske sfere i sameravala stvaralaštvo mladih estetičkim aršinima koji ne odgovaraju novonastalim epohalnim promenama, autorkino privilegovanje ginocentrične interpretativne perspektive otvara dijalog na temu političnosti književnosti koja se mimo osvešćene ženske perspektive percipira kao neproblematična (univerzalna) u vrednosnom smislu. Tekst značaj crpi, takođe, i u osvedočenoj potrebi da se na stranicama ženskog časopisa diskutuje o novinama na književnoj sceni,[45] a ta diskusija je istovremeno i prilog genezi „čitateljke koja odoleva“ i koja se služi interpretacijom teksta u cilju dekonstruisanja vrednosnog sistema koji je podjarmljuje.

Korak dalje Jugoslavenske žene u osvajanju autorstva

Zahtevi za samoizražavanjem i samoreprezentacijom koji su isticani u programskim tekstovima odrazili su se i na književnost koju su žene objavljivale u časopisu. Književni prilozi u časopisu mogu se posmatrati i sa aspekta njihove funkcije podupiranja osnovnog diskursa časopisa – insistiranja na obrazovanju i širenju kulturnih i kreativnih perspektiva žene – uz obaveznu natuknicu da emancipatorski diskurs sa kojim su u dosluhu ne krnji u značajnijoj meri njihove estetske potencijale.

Figura spisateljice u časopisu korespondira sa konceptom moderne žene koji je oblikovan u programskim tekstovima. Pre svega, u svojim tekstovima spisateljica ispoljava individualnost, posebnost doživljaja sveta i lične intime, posebnost koja se očitava i na planu žanrovskih izbora, tematskih okupacija i stilskih rešenja. Iako dele pojedine poetičke crte, u časopisu se, na primer, jasno uočava posebnost poezije Jovanke Hrvaćanin, Ive Rod ili Dore Pfanove. Okretanje ka duševnosti (žene) kao privilegovanom prostoru sa kojim časopis komunicira odražava se na tematski i stilski okvir književnih priloga, podjednako i muških i ženskih autora.

Estetski nedostaci tekstova, a nije ih malo, nisu, dakle, plod časopisne koncepcije ili imperativnog saobražavanja tekstova programskim ciljevima i prosvetiteljsko-poučnim pretenzijama, već su plod autorske snage, odnosno odsustva talenta ili kreativnosti. U tom smislu Jugoslavenska žena je otišla korak dalje u konceptualizaciji ženskog autorstva na dijahronoj liniji ženskih periodičkih publikacija na južnoslovenskim prostorima, dajući novu fizonomiju časopisu za žene, nastojeći da zbaci sa njega getoizujuće breme stereotipa, odnosno šireći dijapazon kulturnih interesovanja žena. Mišljenje Zdenke Marković o časopisu, istaknuto kao epigraf ovom tekstu, danas se više odnosi na istraživače i istraživačice. Jer, prelistavanje i čitanje Jugoslavenske žene osvetljava nove (sa stanovišta dosadašnjeg književnoistorijskog znanja) uloge koje je žena i njena književnost imala u procesima formiranja i oblikovanja poetičkih paradigmi nakon Prvog svetskog rata.