Држим, да би и данас женски листови могли да штошта науче
листајући годишта „Југосл. жене“.
Зденка Марковић

Уреднички пројекат Зофке Кведер

Словенке ме неће више, Хрватице ме не признају још за „своју“, Српкиње такође не. Истина је, да то понекад боли, али ми такође даје снагу да останем што сам: Југославенка.[1]

Епохални искорак који одсликава наведени исказ Зофке Кведер може се осветлити из различитих углова. Може му се приступити у контексту ауторкиних еманципаторских идеја у дијахронијској равни, а може му се приступити уз уважавање социокултурних импликација историјског тренутка у којем је изречен. Такође, увиђању радикалности садржане у речима Зофке Кведер и њених културолошких реперкусија, можда и понајвише, доприноси анализа дискурзивног простора у којем је изречен – женски периодик. Јер, идеја садржана у ауторкином исказу блиско је скопчана са афирмацијом новог културног модела жене који се снажно ослања на штампану реч која треба да га подупире и „омасови“. Стога се епохалност идеје Зофке Кведер поклапа са епохалним искорацима женске периодике након Великог рата, формирајући сложени наратив о новим пробојима феминистичке мисли и културних образаца који су се обликовали под њеним упливом. У центру тог наратива искрсава фигура списатељице обремењена новим значењима, те завређује истраживачку пажњу, која јој се и поклања у овом тексту, значењима који отварају ново поглавље у репрезентацији женског идентитета у јавном простору.

Од својих првих чланака и цртица којима се огласила пред крај 19. столећа у периодици на словеначком језику преко, на пример, књига Мистерија жене (1900), Њен живот (1914) и Ханка (1917), до текстова објaвљиваних на концу Првог светског рата, Зофка Кведер је повишеним тоном и полемички истесаним пером проблематизовала у патријархату укорењене представе жене, отварајући низ табуисаних тема са епистемолошки повлашћене позиције. Њену стваралачку особеност и књижевноисторијски и културолошки значај истакла је Катја Михурко Пониж, запажајући да „Зофка Кведер представља у словеначкој књижевности јединствену индивидуалност (...) до данас се у историји словеначке књижевности није појавила списатељица у којој су били здружени уметничка стваралачка моћ, критичка текстуализација проблема женскости, ангажовано заузимање за права жена и присутност у словеначкој и другојезичним културама“.[2]

У тренутку када покреће часопис Женски свијет[3] у Загребу 1917. године Зофка Кведер иза себе има садржајан феминистички ангажман и богато стваралачко искуство и њен уреднички потпис априорно усмерава рецепцијски хоризонт новопокренутог периодика. Поред књижевног и преводилачког рада, иза ње је и дводеценијско публицистичко искуство. Била је једна од главних сарадница у првом словеначком женском часопису Slovenka (Трст, 1897-1902), посебно за време уредниковања Иванке Анжич Клеменчић која је часопис од традиционалистички и конзервативно усмерненог (за време уреднице Марице Надлишек Бартол) окренула ка прогресивнијим тенденцијама, захваљујући и прилозима Зофке Кведер. Од 1904. године до 1914. године уређивала je лист Domači prijatelj,[4] а читаву деценију уочи Првог светског рата била је сарадница у редакцији загребачког Agramer Tagblatt-а, уређујући суботњи подлистак Frauenzeitung. Сарађивала је, такође, у часописима Edinost, Slovan, Slovenski narod, као и у периодици на чешком и немачком језику.

Еманципаторска платформа коју је Кведер изложила у Slovenki у битноме је обележила читав њен опус. Идеје које је заступала у својим текстовима кореспондирају сa општом оријентацијом часописа и у дослуху су са тадашњим феминистичким струјањима у европском оквиру: залагала се за неопходност промене васпитног модела девојчица; истицала је нужност образовања жена; инсистирала је на економској независности жена, изједначавању права радника и радница, посебно на плану материјалне надокнаде; подстицала је развијање стваралачких способности жена итд. Међутим, еманципаторски дискурс Зофке Кведер одговара амбивалентности иманентној Slovenki. Са једне стране, у рубрици Код куће читатељке су снабдеване практичним саветима како да побољшају своју домаћичку, супружинску и мајчинску улогу, а са друге стране, у Slovenki је објављен текст Елвире Долинар Слободна љубав и брак у којој се ауторка залаже за растерећивање жене од кућних и мајчинских обавеза и повећању дужности мушкарца.

Еманципаторски дискурс Зофке Кведер, мада ближи прогресивнијим тенденцијама, није дотицао ниједан од ова два опречна пола, па није ни био изузет од противречности.[5] „Да продре у дубину тога проблема [феминизма], и објави нове видике, спречавала ју је њена властита, врло женска, осећајна природа, и менталитет ондашњих немачких феминиста како је одјекивао у Документе дер фрау и сличним часописима тога времена, које је марљиво читала“,[6] писала је поводом феминизма Зофке Кведер Јулка Хлапец Ђорђевић, додајући да је „она манервирала са познатим аргументима das die eigentliche Domäne der Frau das Haus und Heim ist und seih soll“, инсистирајући истовремено да жена не сме да буде запостављена јер је жена, не видећи да се „тиме заплеће у циркулус вициозус из којег нема изласка“.[7]

Афирмишући социјалну и духовно-интелектуалну незавизност жене, Зофка Кведер ипак није напуштала традиционалне улоге у оквиру којих жена треба да досегне свој зенит, улогу супруге и мајке.[8] Другим речима, речима Јулке Хлапец Ђорђевић, из круга није успела да изађе. Хлапец Ђорђевић је, такође, изложила можда и најбољу процену феминистичког ангажмана Зофке Кведер, додуше обојену њеним привилеговањем рационалности, истичући да је Зофка, попут пионирке нашег феминизма Драге Дејановић, значајна не толико у књижевном или феминистичком пољу, колико својом личношћу, целокупним делом,[9] прецизирајући да је „рођена према своме претерано развијеном женству прекасно, а с обзиром на своју интелектуалну јачину и модерне назоре прерано, носећи у себи особине старе и нове жене“.[10]

Повезица идеја Зофке Кведер је дрско другачији (К. Михурко Пониж) поглед на идентитет жене који се очитује у свести о конструктивној приоди родних улога, или боље речено типова, и задатака намењених женама. Својим текстовима, али и својим животним изборима,[11] она је заступала могућност избора, оснаживање жене да родни идентитет није датост и готовост, већ простор ауторских интервенција. Међу бројне нове репрезентацијске моделе жене које је унела у словеначку књижевност, Зофка Кведер је у културну свест утиснула и представу ауторке која није писала само за забаву, већ и да би преживела.[12]

Поред родног, Зофка Кведер је, дакле, промовисала нови културни идентитет жене, независне интелектуалке. Маријан Довић везује Зофку Кведер за две преломнице у историји развоја улоге словеначког књижевног аутора – ступање на сцену прве снажне списатељице и професионализацију уметничког стваралачког модела. Заједно са Иваном Цанкаром, она је устоличила нови модел аутора, писца-уметника „који ствара унутар структурно развијеног и претежно аутономног литерарног система, али се перципира као неко ко је изван и изнад његове машинерије“.[13] Овај модел, такође, подразумева естетски аутономног аутора који из дубине своје унутрашњости исповеда уметничку истину и бескомпромисно следи сопствени уметнички императив, с тим да тај императив може бити и, као у случају Зофке Кведер, социјално-тенденциозни.[14]

Већ у својим текстовима у Slovenki ауторка је тематизовала опреке на које наилази жена која ступа или жели да ступи у јавну сферу. Реч је о низу стереотипа који се калеме на жену, а који представљају варијацију на тему да је у женској руци наместо пера много прикладнија кутлача. Међутим, већ тада је у њој сазрела свест о нужности борбе у јавној арени и самозаступању интереса, идеја о женском часопису као „форуму у којем ће се расправљати жеље и потребе свих слојева словеначких жена“.[15] Свест о неопходности формирања алтернативног дискурзивног простора који ће вршити културно-просветну мисију, опонирајући мериторном друштвеном, идеолошком и културном дискурсу пуно остварење достићи ће у часопису Југославенска жена.

Идеја садржана у исказу Зофке Кведер наведеном на почетку овог текста још једно је усложњавање њених идејних поставки – поред тога што жена има могућност да осмишљава свој родни идентитет, те да са бори за културни модел који ће подржати њену креативност и интелектуалну радозналост, жена је слободна и да се национално самоодређује. Намеће се одмах, наравно, реторско питање није ли то превише избора постављених пред просечну читатељку Југославенске жене, посебно када су изречени у трусном времену, времену обележеном низом спорова око националног питања које се излучивало и у дебате око питања културне оријентације, то јест култуног обрасца у новооснованој држави.[16] Истовремено, то указује на тежњу да се у часопису формира конструкција стварности која је у датом моменту тек жељени модел, дакле, осведочава се његова еманципаторска функција.

Период излажења Југославенске жене (1917-1920) је период у којем је у средишту пажње културне јавности и интелектуалне елите било питање културно-цивилизацијске матрице у основи којег ће се отворити спорови око унификације или коегзистенције различитих културних модела. Иако Југославенска жена није лишена политичких конотација југословенске идеје, ипак је не разрађујући на плану политичке праксе, југословенство је најплодоносније реализовано на плану културне политике часописа, укрштајући се са доминантним идеолошким дискурсима часописа, феминистичким и социјалистичким. Диверзитет садржан у идеји југословенства увезује се са концептом диверзитета у оквиру којег се жели предствљати женски идентитет.

У програмском тексту Што хоћемо? Зофка Кведер је изложила часописну оријентацију. Новонастала епохална ситуација намеће раскид и превредновање свих постојећих грађанских и културних образаца. Апокалиптично искуство рата изнедрило је и колапс постојећег родног система, нове улоге и нове изазове на које је жена одговорила током ратних година. Стицање грађанских, политичких и радничких права жена одлучно се ставља на дневни ред јер је жена у пракси већ потврдила своје способности, те је њихова институционализација (тек) корак који дели жену од потпуне афирмације као равноправног субјекта у друштвеном пољу.

Стога је кључна особеност модерне жене, жене која је ступила на сцену, независност. То је окосница, такође, програмски конципираног текста Паулине Лебл Модерна жена. „Јест, дошло је време када више нико не може да одриче женама право да саме одлучују, какви треба да су закони по којима ће живети оне и њина деца.“[17] Постојећи васпитни, образовни и брачни модели не одговарају потребама савремене жене: „Стога за садашње сложене прилике, за модерно време, морају се распитати и модерне жене.“[18] Модерна жена је усмерена на изграђивање сопствене личности и индивидуалности и усавршавање и неговање душевности. Образована, економски независна, боркиња за политичка права и афирмацију женске креативности у јавном простору „модерна жена“ Југославенске жене значајна је етапа у продору идеологеме нова жена у југословенској женској периодици – доцнија периодика наведеним особеностима нове/модерне жене придодаће и сексуалну еманципацију.[19]

Једна од кључних речи у уводнику Што хоћемо? јесте уједињење – уједињење женских снага, односно сестринство: „Ми, југославенске жене, показат ћемо, да и можемо, што хоћемо! (...) А Ви, жене, сестре моје! Хрватице! Српкиње! Словенке! (...) Молим Вас, немојте допустити, да смалакшем у борби зс Вас и своја права, за Ваше и моје идеале. Ако будемо сложне, бит ћемо јаке, па и Ваш и мој рад не ће бити узалудан и без користи, ни за нас жене, а нити за народ наш, за цијело човечанство“.[20] У првом броју часописа објављена је и студија Женке Франгеш О посестримству у народном животу и народним песмама Јужних Славена која корелира програмском тексту, отварајући традицијску вертикалу праксе која се настоји часописом реактуелизовати. Југословенски карактер часописа на којем је Зофка Кведер инсистирала, упркос својеврсној културној измештености са којом се у периоду излажења часописа суочавала, био је важан због уједињења и еманциповања свих жена, због увиђања сличности унутар различитости које су биле уважаване у часописним текстовима. Уредница је предосетила епохалну важност интеркултурне перспективе која омогућава полифонију женских гласова чиме се усложњава репрезентацијска мрежа жене, добијајући тиме на својој снази.

На питање да ли је Зофкин став о неприхватању и неприпадању истакнут на почетку текста истовремено и сведочанство о неуспешности просветно-културне мисије часописа најбоље сведоче текстови објављени поводом њене смрти. Истичући да је Зофка Кведер једна од најснажнијих индивидуалности на југословенској феминистичкој сцени, Зденка Марковић сведочи да је „Зофка Кведерова била прва у нас, - може се то рећи мирне душе, која је дала прилике, да жене гласно проговоре, да се јавно потуже на оно, што их тишти; она је хтјела да чује њихове јаде и и да им онда помогне.“[21] Посвећујући пажњу Југославенској жени, „озбиљном“, „необично добро уређиваном“ часопису, ауторка истиче да је у том периоду развила највећу своју делатност, те да је била „душа листа, не само обични редактор, већ је окупивши око себе најбоље жене словеначке, српске и хрватске, постала у неку руку центар, око којега се кретао сав рад жена.“[22]

Минка Говекар се у свом тексту, такође, осврнула на Југославенску жену. „Био је то најлепши, најозбиљнији и у сваком погледу најбољи југословенски женски часопис, који је до сада излазио. Богат по садржини и леп по спољњем облику борио се овај часопис за женску равноправност на свим пољима.“[23] У тексту на словеначком језику за Ženski svet (Трст-Љубљана) Минка Говекар је поновила ставове из текста објављеног у београдском периодику – „са песничким полетом је Зофка у свом часопису подигла глас за све мале и запостављене жене. Окупивши око себе најбоље словеначке, хрватске и српске културне раднице, пламтећим чланцима је Југословенки крчила пут у јавност, не плашећи се омаловажавања и презирања.“[24] Међутим, аутрока додаје да остаје вечно да лебди над југословенском младежи чињеница да нису довољно помогли, ни духовно ни финансијски, Зофкина племенита и надасве женама корисна стремљења. Шест година након њене смрти, у тексту У спомен Зофке Кведер одаје се признање и њеном часопису: „Кведерова је неуморно прикупила око свог часописа растурене женске и мушке снаге нашег народа. (...) Успела је да њен часопис ‘Ж. С.’, доцније назван ‘Ј. Ж.’ створи лепу везу између Српкиња, Хрватица и Словенки.“[25]

Судећи по експлицитним исказима ауторки наведених текстова, напори и упорност Зофке Кведер били су плодоносни. Исказе ауторки, такође, подупире и чињеница да све потичу из различитих културних средина – словеначке, српске и хрватске. Међутим, наведени текстови упућују на још једну особеност часописа Зофке Кведер. Наиме, текстови су објављени у Женском покрету, Жени и свету, Ženskom svetu и Југославенској жени. Сви часописи имали су потребу да одају пошту Зофки Кведер и, иако сажети, места су нашли превасходно за њену Југославенску жену. Дакле, идеолошки другојачије оријентисани часописи своју претходницу виде у часопису Зофке Кведер.

Ова чињеница се може тумачити преплитањем идеолошких дискурса, односно вишегласјем у Југославенској жени. У часопсу се могу издвојити тенденције грађанског, социјаличког феминизма и нешто пригушеније конзервативне тенденције које су се разгранале у поменутим периодицима. Стога се часопис може посматрати као језгро феминистичке контрајавности у Краљевини СХС из којег су потекле еманципаторске/феминистичке струје које оличавају три међуратна периодика, а које су у Југославенској жени меандрирале текстовима Минке Говекар, Руже Стојановић, Паулине Лебл, Зорке Јанковић, Алојзије Штеби, Аделе Милчиновић, Јулке Хлапец Ђорђевић, Милице Ђурић, Зденке Марковић итд.

„Женскиња постаје женом“ – ауторска парадигма у часопису

„Данас, када се револуционише све друштво, кад падају старе творевине у прах, а из њих се дижу нове, када живот добија нови вид, када се из најскорије будућности помаљају нови облици друштва, почиње живот и један нови лист, чија је појава несумњива нужност, она мора обрадовати сваку жену, која је свесна: колики је значај писане речи у наше бурно доба“,[26] мисли су којима Милица Ђурић отвара текст Значај женског листа. Текст је вишеструко значајан – за концепцију конкретног часописа, уводећи експлицитно пролетерску контрајавност у њега, која је посебно била негована у оквиру сталне рубрике Сталешки интереси жена и, шире, у контексту теоретизације поетике женске периодике, дајући значајан прилог промишљању позиције женске периодике у ширем друштвеном контексту, као и њену концептуалну раван.

Најопштије речено, женски лист треба да је „форум свих жена“, борбу за ослобођење жене треба да „проповеда и руководи женина штампа, и оне већ пробуђене, којих већ има доста“.[27] Периодик који уређују и чије текстове пишу жене једно је од главних и најутицајнијих средстава у борби за еманципацију жена. Како часопис који је посвећен борби треба да буде конципиран? Зашто је важно да га жене стварају? Одговоре даје ауторка, а због своје прецизности, освешћености и далекосежности не заслужују да буду парафразирани:

За жену је њен лист од големог значаја, јер она у њему може рећи све, што осећа и мисли, а у њему може и наћи све, што јој за њену борбу треба. (...) женско питање мора бити нарочито расправљано и претресано баш од самих жена; јер оне знају много боље, шта њима треба, шта њима недостаје и шта оне хоће, но што то мужеви могу да погоде. (...) Жена не сме мољакати и просити, она се мора храбро борити и знати извести оно, што хоће. А ту је опет помоћник први: женски лист. Али он онда не сме бити форум на који ће се излити море сентименталности и разнежавања. Те су приче, које су до сада женама причане, остариле и ишчезле са позорнице реалног живота. Напротив, он мора бити збориште срчане борбе и реалнога челичења за победу. (...) Њен лист ће њој бити водиља, која неће дати да се са пута скрене. Осим тога он ће њој бити и информатор за све оно, што се широм света у њених сестара збива. Али тај њен лист мора себи поставити принцип специјалан за свој циљ. Није довољно само бити гласило жена; оно мора бити: модерно, разумно, стварно, опште и објективно гласило, у коме ће жена наћи форум, са кога ће се ширти борбени поклич широм света, и допирати у најдаљи и најосамљенији кут својом импресивном снагом, да диже оне, које су одавна пале, оне, које је старо друштво немилосрдно оборило и потчинило. (...) Најзад, његов је значај и у томе, што жена жени уме боље да преда једну истину, јер жена жену боље појми но што то може муж. Жена у жени има више везе, више поверења но у мужа.[28]

У наведеном одломку уочљива је критичка дистанца коју ауторка успоставља према постојећој штампи намењеној женској читалачкој публици и свест о потреби установљивања нове часописне парадигме. Југославенска жена је типолошки начинила раскид са концепцијом „часописа за жене“ у правцу „женских часописа“, али задржавајући особености првог типа гласила, те се стога може одредити као „хибридни женски часопис“. Овај тип часописа Станислава Бараћ одређује концепцијски блиским женским часописима, дакле, часописима који уређују жене и који често имају феминистички програм, али који ипак нису доследно успели да се отму свим стереотипима о жени и патријархалном дискурсу.[29]

И Лена Ујевић је у једном тексту посебно истакла важност женског ауторства и заједништва на чему је инсистирала Милица Ђурић: „Жена жену разумије најбоље. Наш лист има вриједних и спремних сурадница, али оне нијесу егоистичне, оне ће своје искуство и знање подијелити и са нама. Мјесто оних дугих сијела и чаврљања, за које ми сада немамо времена, разговарат ћемо се преко нашег листа. Промислите, све ми, много нас скупа, које говоримо истим или сличним језиком – све у једном кору гласова, па да ти се срце не растапа?! (...) Рат ... (...) постадосмо искусне, разборите, искрене, зреле; женске постају женама.“[30]

Југославенска жена се заснивала и била је посвећена афирмацији и промовисању женског ауторства. Часопис је уређивала жена, аутори већине студија, есеја и чланака су жене, а такође, највећи број текстова је и посвећен промоцији женског ауторства, углавном у жанру женског-портрета.[31] Жена није пасивни конзумент, већ субјекат који производи значења. У часописној парадигми се може препознати оно што су савремене теоретичарке постулирале као феминистички профилисано читање – „откривање, артикулисање и разрада позитивних израза жеснке тачке гледишта, величање опстанка ове тачке гледишта упркос огромним силама које јој се супротстављају“. Сусрет списатељице и читатељке изнедрава „дијалектику комуникације“ (насупрот дијалектици контроле) која је својствена феминистички оријентисаном читању, које, речима Патросинио Швајкарт (Patrocinio Schweikart), обележава „порив ‘за повезивањем’“ и стварањем заједнице феминистичких списатељица и читатељки.

Међутим, у часопису су тематизоване и препреке на које наилази пуна афирмација женског стваралаштва. О томе је писала сама уредница. Наиме, у једном тексту из 1919. године Кведер се пожалила да је замолила неколико жена да напишу студију о Адели Милчиновић, али су се оне оглушиле о њен позив – „ја узалуд мољакам већ трећу годину многе наше списатељице, да се којом кратком цртицом (...) сјете и нашег женског листа, који је не само наш лист, него и свију југославенских жена“.[32] Главни разлог неуспеха Зофка Кведер налази у пасивности младих жена које се хране жутом штампом потпадајући под утицај њеног сензационализма у служби култа лепоте, не задирући дубље у позадину успеха појединих уметница – мукотрпан и напоран рад. Младе образоване жене се задовољавају да буду интелигентне супруге и мајке, не испуњавајући наде које је јавност положила у њих. „Интелигентни чланови малих народа имаду великих дужности (...) Они морају дати своју интелигенцију и широј јавности“,[33] не само себи, породици и професионалном позвању. Младе образоване жене су непродуктиве. Оне имају критички став и критизерску праксу, али не у јавном простору.

Модерна, образована жена, интелектуалка мора преузети одговорност и активно учествовати у јавној арени. Но, Зофка Кведер у тексту пригодом нове књиге Аделе Милчиновић отвара још једно проблемско место које завређује посебну пажњу. Наиме, ауторка истиче како је тишти несолидарност наших жена јер „жене код нас у великој већини прешућују рад својих другарица“ за разлику од мушкараца који рад својих пријатеља „изнесу на јавност, крче му путеве, пропагирају његове идеје, пишу студије и приказе његовог дела“.[34] Прецизно запажајуће механизме прозводње и промоције мушког ауторства, уредница скреће пажњу да у чешким и италијанским феминистичким часописима пишу не само први песници и писци, већ и најдаровитије жене, „не само новинарке, организаторке и пропагаторке, већ и литераткиње“.[35]

У времену када постоји дискурзивни простор у којем женска културна заједница може неспутано деловати, чему су тежиле интелектуалке уочи Првог светског рата,[36] жене одбијају сарадњу, неспремне или несклоне оснаживању сопствене интерпретативне мреже. У чему корени страх и/ли неприхватање женског ауторства о којем пише Зофка Кведер? Иако се одговор на ово питање рачва у више праваца, чини се да смернице за његово разрађивање треба тражити у стереотипним и дисквалификујућим представама о еманципованој жени у колективној свести, потом у негативноим естетским конотацијама којима је бременита синтагма женска књижевност, као и немогућности стваралачке афирмације у забавно-поучној периодици и жељи за легитимизацијом коју пружају „канонски“ простори комуникације. Југославенска жена је настојала да преобликује и превреднује позицију аутора/ауторки у периодику који уређује жена, а у чијој концепцијској основи лежи феминизам.

Литераткиње у Југославенској жени

Женско ауторство је у часопису афирмисано путем есеја и чланака о списатељицама и оригиналног књижевног стваралаштва жена. Током четири године излажења часописа списатељицама, међу којима су Марселин Десборд-Валмор, Елишка Краснохорска, Леополдина Кулка, Елен Кеј, Марија Конопницка, Ружена Свободова, Ана Видовића, Милица Стојадиновић Српкиња, Јелена Димитријевић, Исидора Секулић, Милица Јанковић, посвећен је значајнији број женских портрета.

Хибридно конципирани, портрети су доносили биографије жена, акцентујући интелектуалне профиле и њихову идеолошку опредељеност, одлучност и борбеност у савлађивању друштвених препрека, као и интерпретацију њихових књижевних текстова стављајући тежиште на еманципаторски дискурс који их прожима. Важност и значај јавног ангажмана, моћ писане речи и подстицајност личног примера у еманципаторским процесима лајт-мотиви су женских портрета у којима су представљене списатељице. Мозаички укрштени портрети претходница формирају богату мрежу женског ауторства чији је циљ успостављање континуитета женске стваралачке традиције и својеврсна подршка/огледало савременицама.

Концепт портрета претходница, сагледан у корелацији са књижевним текстовима ауторки, упућује на још једну особеност женске стваралачке парадигме у часопису. Она је, такође, иницирана и поднасловом часописа – Мјесечник за културне, социјалне и политичке интересе (југославенских) жена. Типична поднасловна одредница женске периодике, поучно-забавна, нестала је у поднаслову Југославенске жене. Питање на које ваља одговорити јесте да ли су и текстови списатељица одговорили на програмски захтев који се имплицира поднасловом часописа. Југославенска жена је објављивала поезију, приповетке, афоризме и дневничко-мемоарску и путописну прозу коју су писале жене. Поред сарадница, у часопису су сарађивали и Ксавер Мешко, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, Иван Цанкар, Светислав Стефановић, Иво Андрић, Гвидо Тартаља, Милан Ракић, Драгутин Домјанић итд. И летимичан преглед аутора који су објављивали у часопису априорно сугерише (а читање њихових текстова то и потврђује) да своје прилоге нису саображавали просветитељско-поучним тенденцијама чији се набој осећа у чланцима, студијама и афористици.

Да би се у потпуности осветлила иновативност у приступу обликовања женског ауторства у Југославенској жени подстицајно је часопис компаративно сагледати са утицајним женским периодиком тог доба, Женом Милице Томић, „парадигмом за феминистичко мишљење у (српској) култури у првим деценијама 20. века“.[37] Анализирајући књижевне прилоге у Жени, Јелена Милинковић је истакла да је реч о доминантно тенденциозној књижевности, ослоњеној „на оно што је изван-књижевно и изван-уметничко“, кореспондирајући са другим текстовима у часопису којима је циљ да подуче, образују и еманципују. Такође, ауторка је скренула пажњу на (углавном) непотписивање књижевних текстова. Непотписивање текстова, образлаже Милинковић, указује на специфично схватање ауторства: „аутори ових текстова не објављују радове како би изграђивали свој стил и како би читаоци/читатељке били упознати са књижевним опусом у ауторском смислу“; скривање ауторства указује на концепт разумевања књижевности као ангажоване делатности; напослетку, непотписивање текстова упућује да је уређивачки плуралитет публикације значајнији од ауторског сингуларитета, те је мултиауторство, иманентно периодици, апсолутно реализовано у Жени.[38]

Непотписивање текстова (употреба псеудонима) у Југославенској жени појава је на нивоу инцидента. По правилу, ауторке су своје прилоге потписивале пуним именом и презименом, назначујући и своју локацију, податак који је подупирао интеркултурну перспективу часописа. Сталне сараднице часописа биле су Дора Пфанова, Јованка Хрваћанин, Ива Род, Катарина Богдановић, Зорка Јанковић Великовецка, Даринка Одовић, Јосипа Радошевић, Мира Великовецка, а спорадично су се са књижевним прилозима јављале Зофка Кведер, Боса Миленковић, Ксенија Атанасијевић, Вера Нажинић, Љубица Милошевић, Јела Остојић и бројне друге ауторке. Велики број сарадница различитог стваралачког сензибилитета, изражајне снаге и естетских афинитета одразио се и на поетичку мапу Југославенске жене, изнедравајући њен стилски плурализам, од реалистичких и неоромантичарских тенденција, преко симболистичко-импресионистичких стилских линија до експресионистичких одсева.

Приповетку у часопису претежно одликује наглашена субјективна приповедна перспектива и употреба интимистичких жанрова (дневник, писмо), а могу се издвојити два доминантна циклуса: ратне приповетке и приповетке из учитељског живота. Тематски корпус ратне приповетке осцилира око доживљаја ратних страхота из перспективе мајке, сестре и супруге које преживљавају (или не успевају да преболе) губитке најдражих и прожет је антиратним протестом. Две приповетке из овог циклуса се посебно издвајају својом експресивношћу и онеобиченим приступом у обради теме у односу на друге приповетке у часопису (а и шире).

У приповеци О онима који се враћају[39] Зофка Кведер у фокус ставља анксиозност жене изазвану повратком мужа са фронта. Успелим контрастирањем задиханих, елиптичних реченица супруге која ишчекује непосредни повратак мужа, пуна радосног узбуђења и нестрпљења, и мучног и пренапрегнутог ћутања друге жене чији се муж већ вратио, ауторка демистификује подразумевано испуњење супруге због мужевљевог повратка. Ратник-повратник је човек који је изгубио идентитет, обузет је анималним нагонима који умртвљују етику херојства, а посебно чојства. Предавање пороцима, грубост и зверство у односу са женом испуњавају мирнодопске дане након ратног искуства, па жена губи моћ радости због мужевљевог преживљавања ратних страхота. У приповедном диптиху Ратне ране Марије Оратинове[40] из којег пулсира синеастични квалитет, у два се кадра зумирају обешчашћени ратни позадинци. Рат рањава женско тело глађу, похотом, узнемиреним чулима која вапе да буду задовољена и стога тело пада у кокетерију и/ли необуздано сладострашће, самозаборав у грубим и агресивним мушким речима и зноју мушког тела, потирући људскост до њеног потпуног нестанка. Међутим, „ратне ране“ које метафорички сажима первертована еротика трагично су осењене страхом, страхом од смрти који се конвертује у распомамљено предавање нагонским силама.

Приповетке које тематизују живот учитељица поприлично су схематски конципиране и у њиховој основи је сукоб идеала и стварности, гашење ентузијазма услед чамотиње свакодневице, горчина учитељског живота условљена неразумевањем средине (сеоске и малограђанске) и незавидном материјалном ситуацијом, као и жртве које се подносе, а које кулминирају болешћу или смрћу младих жена. Њихов квалитет је у депатетизацији, трезвеност и луцидност у приказу услова рада и живота учитељица, а истовремено у томе се огледа њихова социјална ангажованост.

Прозном корпусу текстова прикључују се и цртице или скице, што је честа аутожанровска одредница ових текстова, у којима се импресионистичко-симболистичким поетичким реквизитаријумом обликује унутрашње искуство љубави, бола, разочараности. Наглашено исповедно усмерени, распршене наративне структуре и лирског ритма, алегоријских претензија, ови текстови „пате“ од пренаглашеног патоса и сентименталистичких наноса.

Поезија у Југославенској жени доминантно је интимистичка. Имајући у виду године покретања и излажења часописа, изненађује мали број родољубивих песама (и уопште књижевних прилога). У традиционалном метру (десетерац, једанаестерац, дванаестерац) и везаним строфичким јединцама (доминирају терцине и катрени), лирске јунакиње исповедају трауматична искуства љубавног растанка, усамљености, чежње и неиспуњене еротске жеље. Распон песничког гласа сеже од пригушене и сведене осећајности до екскламативно-химничког тона. Обједињујући мотиви су пантеистички доживљај природе која се буди и која је пројекционо платно разбуђених чула, мотив пролазности који се прелама кроз жал за младошћу и конрастирање прошлог и садашњег времена. Иако на нивоу појединачних остварења има повода да се издвоје особени естетски квалитети, посебно смело исказивање еротске жеље, у целини сагледавајући женско песничко искуство на страницама Југославенске жене, својим естетским квалитетима и уједначеношћу издваја се меланхолично-рефлексивна и дескриптивна поезија Јованке Хрваћанин.

Поједини текстови у часопису отварају могућност да буду сагледани у контексту манифестовања авангардних тенденција у књижевности Краљевине СХС, односно да часопис буде сагледан у корелацији не само са женском периодиком, већ и са часописима у којима се након Првог светског рата обликовала нова друштвено-идејна и поетичка парадигма, полазећи од методолошки подстицајне напомене Драгише Витошевића да је сваки часопис „многим, видљивим и невидљивим, нитима у некаквој вези са осталом својом савременом сабраћом, било да се некима (или чак свима) притајено или отворено супротставља, или да њихов ход (или хор) само, у већој или мањој мери, допуњава“.[41]

Уредница и сараднице Југославенске жене, Дора Пфанова, Зора Каснар, Адела Милчиновић, Јованка Хрваћанин, Зденка Марковић, Паулина Лебл, Јулка Хлапец Ђорђевић објављивале су поезију и књижевне приказе у Књижевном југу. Две сталне сараднице Књижевног југа, Исидора Секулић и Милица Јанковић, биле су представљене у Југославенској жени. Ксенија Атанасијевић се 1918. године нашла у уредништву часописа Дан у којем ће се интензивно манифестовати авангардне тенденције. Но, 1919. године уредник Дана Доброслав Јевђевић је објавио оштру и негативну критичку оцену Ђакона Богородичине цркве (роман је позитивну рецензију добио у Југославенсој жени) привилегујући у вредносном смислу маскулинистички дискурс Крлежиног Пламена и лирике Црњанског као поетичких иновативности вредних пажње. Крлежин Пламен је био мета оштре критичке реакције у Југославенској жени.

Иако на нова расположења и доживљаје спорадично наилазимо у појединим поетским сликама и лексичком регистру ауторки (звезде, опозиција небо/земља, крила и лет, тежња ка лакоћи, као и пантеистички доживљај сопственог тела, те поунутарњење исконских ритмова природе) које наговештавају поезију Јеле Спиридоновић Савић и Милице Костић Селем, о авангардним тенденцијама конкретније можемо говорити поводом текстова Зоре Јанковић и Мире Великовецке.

Триптихон Ускрсли идеали[42] Зоре Јанковић сугестивно обликује топос експресионистичког песништва – крај света и рођење новог, прочишћеног човечанства. Из апокалиптичних слика, натуралистички и гротексно обликованих, прожетих патосом библијског пророчанства, израста реинтерпретиран хришћански мотив небеског Јерусалима који у песникињиној визији добија значења универзалне утопије у чијој основи еманира соларни култ. За разлику од песника који су у ратним годинама „оптималну пројекцију“ градили у националном кључу, Ускрсли идеал лишен је националних значења. Зимња соната[43] Мире Великовецке најпре привлачи пажњу својом формалном и графичком организацијом, интермедијално устројеном. Жанровска неухватљивост и фрагемнтарност обједињени су музичким принципом који сугеришу поднасловне одреднице (Introduction, Intermezzo I, Thema, Intermezzo II. Trio, Sherzo, Duo brilant, Cappricio, Finale). Иако је симболичка и митолошка раван подоста разуђена, и одаје утисак општег поступака, а не везивања за одређену митолошку традицију и представу, наративне јединице уланчавају мотиви апокрифне генезе Жене која прераста у антрополошко-филозофску визију ослоњену на анамнезу коју Сунце подстиче у Жени, смештену у значењски непрозиран оквир епског набоја о походу мртвих предака у постапокалиптичном добу.

Авангардне тенеденције у хрватској/југословенској књижевности биле су и предмет полемичких реакција уреднице Југославенске жене. У тексту Мирослав Крлежа, његови трабанти и њихов „Пламен“ Зофка Кведер је анализирала песништво Пламена, издвајајући његове кључне поетичке особености, при томе их негативно вреднујући. Посебну пажњу ауторка посвећује слици жене у Крлежиним стиховима. Признајући Крлежи велики таленат, у њему види потенцијалног наследника Ивана Цанкара којем недостаје Цанкарева доброта и племенитост да би то већ тада био. Ауторка жали што Крлежин смех разара, бије, руши, уништава уместо да лечи, негодује његове екстраваганције, сарказам, грозоте, ужасе, сабласти, његову реторику уништавања и побуне против традиције, одрицање свих хуманистичких вредности. Оно што ауторка очекује од књижевности јесте естетско преобликовање стварности и култивисање личности читаоца, те смернице за препород и спасење људске душе, а узорни писци су јој Цанкар и Достојевски. Обрачун са идејама и реториком Пламена Зофка Кведер усмерава и на биографске податке његових аутора који се размимоилазе са програмским и манифестним повицима и прокламацијама. Биографски кључ јој служи да ауторе дисквалификује, указујући на њихова идеолошко-политичка реакционарна усмерења која не одговарају ревији која тежи да буде револуционарна.

Међутим, како сама истиче, посебно је испровоцирана што млађи женски свет потпада под утицај рекламе Пламена, а „најизразитији лик жене коју су досада наши млади бунтовници, наши нови, пламни Месије поставили пред нас“[44] је жена која пузи у блату пред мушкарцем, понижена без милости, презерена, „сотонски карикирана“, хистерична, бесна, бедна, мазохистички привржена мушкарцу. Аутока, портретишући садистичко-егоистичког авангардног субјекта, истиче како се нелагодно осећала док је читала и како јој је било мучно као да су је лично увредили.

Иако је негативно вредновала, Зофка Кведер је ваљано уочила и издвојила поетичку иновативност Мирослава Крлеже и Пламена, увиђајући да је искуство рата и поетички формативно. Мада је одвећ манифестне исказе тумачила у контексту емпиријске сфере и самеравала стваралаштво младих естетичким аршинима који не одговарају новонасталим епохалним променама, ауторкино привилеговање гиноцентричне интерпретативне перспективе отвара дијалог на тему политичности књижевности која се мимо освешћене женске перспективе перципира као непроблематична (универзална) у вредносном смислу. Текст значај црпи, такође, и у осведоченој потреби да се на страницама женског часописа дискутује о новинама на књижевној сцени,[45] а та дискусија је истовремено и прилог генези „читатељке која одолева“ и која се служи интерпретацијом текста у циљу деконструисања вредносног система који је подјармљује.

Корак даље Југославенске жене у освајању ауторства

Захтеви за самоизражавањем и саморепрезентацијом који су истицани у програмским текстовима одразили су се и на књижевност коју су жене објављивале у часопису. Књижевни прилози у часопису могу се посматрати и са аспекта њихове функције подупирања основног дискурса часописа – инсистирања на образовању и ширењу културних и креативних перспектива жене – уз обавезну натукницу да еманципаторски дискурс са којим су у дослуху не крњи у значајнијој мери њихове естетске потенцијале.

Фигура списатељице у часопису кореспондира са концептом модерне жене који је обликован у програмским текстовима. Пре свега, у својим текстовима списатељица испољава индивидуалност, посебност доживљаја света и личне интиме, посебност која се очитава и на плану жанровских избора, тематских окупација и стилских решења. Иако деле поједине поетичке црте, у часопису се, на пример, јасно уочава посебност поезије Јованке Хрваћанин, Иве Род или Доре Пфанове. Окретање ка душевности (жене) као привилегованом простору са којим часопис комуницира одражава се на тематски и стилски оквир књижевних прилога, подједнако и мушких и женских аутора.

Естетски недостаци текстова, а није их мало, нису, дакле, плод часописне концепције или императивног саображавања текстова програмским циљевима и просветитељско-поучним претензијама, већ су плод ауторске снаге, односно одсуства талента или креативности. У том смислу Југославенска жена је отишла корак даље у концептуализацији женског ауторства на дијахроној линији женских периодичких публикација на јужнословенским просторима, дајући нову физономију часопису за жене, настојећи да збаци са њега гетоизујуће бреме стереотипа, односно ширећи дијапазон културних интересовања жена. Мишљење Зденке Марковић о часопису, истакнуто као епиграф овом тексту, данас се више односи на истраживаче и истраживачице. Јер, прелиставање и читање Југославенске жене осветљава нове (са становишта досадашњег књижевноисторијског знања) улоге које је жена и њена књижевност имала у процесима формирања и обликовања поетичких парадигми након Првог светског рата.