Područja u kojima se praksa pojedinih naučnih i umetničkih disciplina prožima sa kompjuterizacijom (Schreibman, Siemens, Unsworth, XXIV) otvaraju put digitalnoj humanistici. Digitalna humanistika je, prema En Bardik (Anne Burdick), Johani Draker (Johanna Drucker) i Piteru Lunenfeldu (Peter Lunenfels), zapravo kolektivni singular, nastao kao proizvod izazova i spone između pojma digitalni i pojma humanistika. Nauke poput bibliotekarstva, bibliotečke informatike, računarske lingvistike, ili digitalne humanistike, koje imaju pouzdanu empirijsku ili tehnološku osnovu, dugo zadržavaju status pomoćnih naučnih disciplina, uz neprekidno dokazivanje autohtone terminologije i metodoloških posebnosti.

U tumačenja pojma nauke uključuju se i na feminizmu zasnovane postavke. Prema nepromenjenim muškim epistemološkim premisama nauke i tehnologije, po mišljenju Sandre Harding (Sandra Harding), jednako se definišu „loša nauka“ (što je za nju nauka ustanovljena na rodnim razlikama) i „standardna nauka“ (nauka koja neutralnim premisama krije rodne razlike). I jednu i drugu treba „nadograditi“ kako bi se postiglo bolje prepoznavanje doprinosa ženske populacije naučnom radu. I dalje se lako uočava veća zastupljenost žena u društvenim nego u prirodnim naukama i pretežno omalovažavajući odnos prema onima koje prekoračuju granice opštih zakonitosti. Nije nam, sigurna sam, nepoznata ovakva konstatacija. Pre nekoliko dana bila sam u prilici da razgovaram sa jednim kolegom iz srodne obrazovne institucije veoma zabrinutim za sudbinu kćerke koja studira na jednom tehničkom fakultetu, jer to nije za ženu. Bez ikakve želje da sa pojačanim emocijama tumačim ovakav stav, izražavam ovom prilikom samo svoju nevericu da nas ovakvo viđenje stvari još uvek nije napustilo. Mnogi su danas zabrinuti za položaj žena naučnika i žena konzumenata naučnih rezultata. Tako dolazimo do još jedne apsurdne situacije da tačnost, pouzdanost i kompleksnost bibliografskih podataka, prema APA standardu citiranja, zbog potrebe za javnom rodnom ravnopravnošću, biva zamenjena uskraćivanjem određenih podataka u bibliografskom opisu, u kojem se, nakon toga, više ne prepoznaje ime žene ili muškarca autora, jer je sakriveno inicijalom.

Rastuće polje digitalne humanistike manje diferencira ulogu muškarca i žene, jer izrađuje reputaciju naučne discipline fokusirane na tehnologiji, a ne na kulturnim teorijama i sociopolitičkom kontekstu, posedujući sopstvene rigorozne profesionalne standarde i uzbudljiva teoretska istraživanja (Hayles 2011). Sama digitalna humanistika započela je kao „računarstvo u humanističkim naukama”, ili „humanističko računarstvo”, i u prvim danima je njena uloga vrlo često shvatana kao tehnička podrška radu „pravih” humanista koji su vodili glavnu reč na projektima. Može se reći da se ovakvom primenom računara u humanističkim disciplinama, „efikasnost mašine” nije postavljala u direktno proporcionalan odnos sa uspehom kritike (McCarty 2009). I mada ovo može zvučati ironično, kako su projekti postajali veći, složeniji, i razvijali računarske tehnike kao suštinski deo istraživačkog procesa, tehnički obrazovani istraživači su sve više shvatali računare kao sastavnog i nezaobilaznog činioca istraživanja u humanističkim naukama. Šnap i Prezner (Schnapp and Presner) su u Manifestu digitalne humanistike (Digital Humanities Manifesto 2.0) objasnili da je „prvi talas rada u digitalnoj humanistici bio (...) kvantitativan. Mobilisao je mogućnosti baza podataka za pretraživanje, automatizovao korpusnu lingvistiku, slagao hiperkartice u kritičke nizove. Drugi talas je kvalitativan, interpretativan, empirijski, emocionalan. On digitalne komplete alata stavlja u službu osnovnih metodoloških prednosti humanističkih nauka: obraćanja pažnje na složenost, specifičnost medijuma, istorijski kontekst, analitičku dubinu, kritiku i tumačenje. Prvi talas digitalnih humanističkih nauka krajem devedesetih godina prošlog veka i početkom 21. veka bio je prevashodno usredsređen na velike projekte digitalizacije i uspostavljanje tehnološke infrastrukture, dok je sadašnji drugi talas digitalne humanistike, koji se može nazvati ‘digitalna humanistika 2.0’, duboko generativan.“ (Schnapp and Presner 2009) Elektronska književnost (e-lit), interaktivna fikcija (IF), veb-artefakti, tviter, društveni mediji, sms romani, samo su neki od proizvoda na čiji se nastanak i analizu može primeniti metodologija digitalne humanistike. Laka dostupnost digitalnog materijala, lakoća istraživanja, osećaj lakog napretka stvaraju od sveta digitalne humanistike paralelnu stvarnost. U njoj, međutim, paralelno opstaju i sumnje: sumnje u nepreciznost, nepouzdanost i prolaznost prisustva digitalnih tekstova; u institucionalnu utemeljenost naučne komunikacije, u kojoj se često pozivamo na multikulturalnost, multilingvalnost, interdisciplinarnost, kolaborativnost, a da zapravo u našoj naučnoj metodologiji ništa nismo promenili. Od početka nastanka digitalne humanistike vođeni smo jednim ciljem: zaštititi, sačuvati i učiniti dostupnim u elektronskoj formi što više kulturne baštine sveta. Dok se prednosti digitalizacije na polju korišćenja najubedljivije prepoznaju, na polju čuvanja su ispod onih koje vezujemo za takozvane tradicionalne medije. Njihove osobine da, ukoliko su bez komercijalnih ograničenja, obezbeđuju apsolutnu dostupnost, nezavisnu od vremena i prostora, kao i maksimalnu zaštitu od habanja pri direktnom kontaktu korisnika sa dragocenim materijalom, ne mogu u potpunosti da nadvladaju zamerke koje se izvode iz često visokih troškova vezanih za opremu, radnu snagu, kao i za njihovu kratkovekost iz više razloga, ali i za velika ulaganja i napore ukoliko njihov životni vek želimo da učinimo što trajnijim. Otuda se ponekad skeptično zaključuje da su digitalni mediji „veoma veliki luksuz“, jer „sve ono o čemu se ne brinete redovno, jednog dana više neće biti raspoloživo“.[2]

Mogli bismo da kažemo da treći talas digitalne humanistike pokazuje način na koji digitalna tehnologija ističe anomalije koje nastaju u nekom istraživačkom projektu u humanističkim naukama i vodi do preispitivanja pretpostavki implicitnih u takvom istraživanju, kao što su npr. kritičko čitanje, stvaranje kanona, periodizacija, liberalni humanizam itd. Mi smo, kako kaže Prezner u svom manifestu (2010: 10) „na početku promene standarda kojima se rukovode prihvatljivi problemi, koncepti i objašnjenja, a takođe i usred transformacije institucionalnih i konceptualnih preduslova za stvaranje, prenošenje, dostupnost, i očuvanje znanja.” Danas već polako ulazimo u fazu u kojoj treba da počnemo da razmišljamo i kako da obrišemo ili zaboravimo ono što nam je manje ili nikako potrebno.

Zahvaljujući Organizaciji Ujedinjenih Nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, kulturna baština se ističe kao nezaobilazan faktor globalizacije i zalog međunacionalnih dijaloga, a upotreba novih informacionih i komunikacionih tehnologija, kojima se ona čuva i promoviše, treba da doprinese afirmisanju i dostizanju (EFA Education for All) ciljeva. Digitalizacijom se obezbeđuju čuvanje i promocija dokumentarno-istorijske, kulturne i naučne baštine, doprinosi se razvoju demokratičnosti znanja i omogućava učenje na daljinu. Malo je bitno da li je izabrani medij glas, telo, odštampana stranica, ili pikselizirani objekat. Sve tekovine, sadašnje i prethodne, izložene su oštrom prosuđivanju, bilo da su umerene ili skandalozne, herojske ili glupe, privatne ili javne. Zamagljena je i linija između između kritičara i donosioca odluka, naučnika i zabavljača. U Manifestu 0.2 „vreme je kratko, ovo je žanr u žurbi.” Stvaralac se upozorava da „ako očekuje linearnost i logiku ili akademsku doslednost, greši, jer žanr ima jedinu logiku: M’s: mix :: match :: mash :: manifest, odnosno: ne kukaj; komentariši, angažuj se, razglasi ideju; pridruži se; idi dalje.” Digitalna humanistika nije jedinstveno polje, već niz konvergentnih praksi koje istražuju svemir u kojima:
a) štampanje više nije isključivo normativni medij kojim se znanje proizvodi i / ili distribuira; štampa se apsorbuje u nove, multimedijalne konfiguracije;
b) digitalni alati, tehnike i mediji menjaju proizvodnju i širenje znanja u umetnosti, humanističkim i društvenim naukama.

Digitalne humanističke nauke nastoji da igraju inauguralnu ulogu u odnosu na svet u kojem više niko nije jedini proizvođač, upravitelj i diseminator znanja ili kulture. Univerziteti se pozivaju da oblikuju izvorno digitalne modele (veb, blogosfere, digitalne biblioteke, itd) i inovacije u ovim oblastima i da olakšaju formiranje mreže za proizvodnju, razmenu i širenje znanja, koji su, odjednom, i globalni i lokalni. Univerzitet u Melburnu oformio je 2011. godine Udruženje istraživača digitalne humanistike, ukazujući na potrebu da se pomenuta sintagma koristi u istom značenju u Australiji, kao u Evropi i Americi, ne podrazumevajući pod njom samo digitalni faksimil, već interpretativni, mašinski čitljiv tekst.

Štampani model su apsorbovali drugi hibridni modeli komunikacije, koji su nametnuli promene u jeziku, praksi, metodologiji, a one rezultiraju interdisciplinarnošću i multidisciplinarnošću. Otvorenost izvora i pristupa je jedina zakonitost. Digitalna humanistika, zapravo, označava muzeje, biblioteke, arhive, galerije bez zidova; demokratizaciju znanja i kulture; ukidanje granica između prirodnih i društvenih nauka; intelektualn kreativnost; miks medija; nekad i digitalnu anarhiju i vrednovanje kreativne kopije koliko i originala. Generativna humanistika, kao njen najviši oblik, podrazumeva: nadograđivanje veće slike nad ekspertskim znanjem; saradnju i kreativnost; transverzalno, transdisciplinarno, inovativno razmišljanje; timski rad; proces, a ne proizvod; omasovljenje znanja, van univerziteta.

Prema postojećim manifestima, a nisu malobrojni, jer i institucije i pojedinci imaju potrebu za kanonizacijom, u ovom slučaju nedosegnutom, sve se to postiže proširenjem kvaliteta, dometa i uticaja znanja u humanističkim naukama; angažovanjem u dizajnu i razvojnim procesima koji dovode do bogatijih, višesmernih modela, žanrova, akademske komunikacije i prakse. Tradicionalna humanistika je „balkanizovana“ jezikom, nacijom, metodologijom, medijem. Digitalna humanistika je konvergencija ne samo među humanističkim disciplinama, već i između umetnosti, nauke i tehnologije, kojoj su osnovne osobine: radoznalost, otvorenost, ukrštanje istraživanja, primena novih metodologija, sloboda u korišćenju autorskih prava, kreativnost, hrabrost, vizionarstvo, sloboda raspolaganja sadržajima, pedagoška domišljatost.

Suočavajući se sa izazovima obrazovanja, svaka digitalna kolekcija doprinosi širenju informacione pismenosti i opšte prosvećenosti, digitalnoj zaštiti, čuvanju i korišćenju dokumentarno-istorijske, kulturne i naučne baštine. Na tom putu pojedini produkti zatvaraće postupno neke naše sitne, ili krupne, ali svakako slobode na koje smo se prethodno navikli. „Digitalne tehnologije nisu više“, kaže Čarli Gir, „samo obične alatke, već, bilo to dobro ili loše, sve više učesnici u našoj sve više participatornoj kulturi.“ Stoga se oni ne sputavaju pravilima, propisima, kodovima, vrednostima i principima, već se u svojim istraživanjima rukovode kreativnošću, kritičnošću, dinamičnošću, slobodom mišljenja. U digitalnoj humanistici jezik postaje sve značajnije potreba, identifikacija i divergencija i zato svako istraživanje u oblasti digitalne kulture mora da počne i završi pitanjima prisustva uslovno manjih jezičkih zajednica. Formirajući digitalnu zbirku naše humanistike, vraćamo dug njenim tvorcima, prethodnim generacijama, i zadužujemo sledeće koje valja da nastave da čuvaju naš kulturološki, duhovni i nacionalni identitet.

Kakva je uloga žene i ženskog pokreta u pomenutom društvenom i naučnom kontekstu? Suzana Pesonen (Susanna Paasonen) postavlja pitanje koji i kakvi internet servisi se obraćaju ženi kao poželjnom korisniku. Internet kao kolevka obećanja, želja, nadanja, očekivanja, internet kao paralelna umišljena realnost, internet kao lak model komunikacije, otvoren je, istina, za naučne, ali još više za komercijalne sadržaje, ili čak za sadržaje koji nisu društveno prihvatljivi. Reklamiranje proizvoda za ličnu i opštu higijenu, za kvalitetne kulinarske usluge, za nežnu žensku predusretljivost, složićete se, nema za svoga korisnika ženu, ona je tu medijator, posrednik za konačnog muškog konzumenta robe i usluga. Kako se u tome elektronskom svetu pozicionira žena kao tvorac i korisnik sadržaja? Sa velikom tačnošću možemo ustvrditi da odgovori na ovo pitanje uglavnom počivaju na tacitnom znanju, na uobičajenim pretpostavkama, na davno prihvaćenim takozvanim društvenim istinama, a ne na dokumentovanim istraživanjima i argumentovanom zaključivanju. Otuda ne čudi što se za sferu ženskog interesovanja proglašavaju emocionalno obojeni podaci i produkti za intimnu i kućnu upotrebu, kao metafora porodičnog toplog i štedljivog ognjišta i posvećene, odnosno strasne ljubavi. Za Suzan Pesonen informacione mreže nisu samo medij sutrašnjice, već činioci kulturnog kontinuuma za reprodukciju kulturnih vrednosti i hijerarhije, u kojoj oblikoanje specifičnih ženama usmerenih servisa upravo doprinosi naglašavanju rodnih stereotipa i daljem prihvatanju već vekovima nepromenjenih odnosa između žena i muškaraca. Otuda je u digitalnoj eri obeshrabrujući zaključak Džejnel Braun: „Obećali su nam revoluciju, a sve što smo dobile bili su horoskopi, preporuke za dijetalnu ishranu i saveti za uspešno roditeljstvo.“ Kao suprotnost pomenutom ostvaruje se sajberfeminizam, predstavljen modernizovanom slikom promotivne žurke tapervear posuđa iz pedesetih godina prošlog veka, na kojoj se okupljene mlade žene dobacuju računarima.

Veze sajberfeminizma sa posthumanizmom i politikom postmodernog identiteta potvrđuju da odgovarajuća definicija ovog pojma još uvek nije pronađena. Dok se posthumanizam, u najširem smislu, bavi pitanjem odnosa sebe i drugog, sajberfeminizam se zasniva na relaciji mašine i čoveka. Intelektualni koreni sajberfeminizma nalaze se u Manifestu za kiborge: nauka, tehnologija i socijalistički feminizam osamdesetih godina 20. veka. Tokom devedesetih godina spontano i istovremeno se javlja na južnoj i severnoj hemisferi sajberfeminizam kojem uspostavlja ravnotežu srodni, uglavnom evropski, pokret Old Boys Network. I po prvi put takozvani muški pokret definisan je kroz sto antiteza ženskom pokretu kao njegovom predlošku. Najvažnijih je jedanaest i pisane su na nekoliko jezika, engleskom, srpskom, poljskom, holandskom, španskom i nemačkom:
1. cyberfeminism is not a fragrance
2. cyberfeminism is not a fashion statement
3. sajbrfeminizm nije usamljen
4. cyberfeminism is not ideology
5. cyberfeminism nije aseksualan
6. cyberfeminism is not boring
7. cyberfeminism ist kein gruenes haekeldeckchen
8. cyberfeminism ist kein leerer kuehlschrank
9. cyberfeminism ist keine theorie
10. cyberfeminism ist keine praxis
11. cyberfeminism ist keine tradition
12. cyberfeminism is not an institution.

Ove stavke proklamuju humor, ironiju i ozbiljnost, individualnost i umrežavanje, multilingvalnost i međusobno razumevanje.

The First Syberfeminist International, časopis iѕ 1997. godine, u središte sajberfeminizma postavlja decentralizovanu, multiplikativnu, participatornu praksu, koja razvija različite nivoe svesti. Sajberfeminizam se ne pretvara u političku taktiku, niti partiju, jer odoleva utopijskim i mitskim konstrukcijama mreže, a ističe saradnički aktivizam, što proističe i iz zaključka Manifesta Done Haravej (Donna Haraway) da će radije biti kiborg nego boginja. Podsećanje na Marš milion žena u Filadelfiji 1997. godine ipak ukazuje i na politički aktivizam sajberfeminizma, koji je izvorište metafora kiborga u želji da se prevaziđu limiti tradicionalnih rodnih određenja i feminizma. Marisa Olson rezimira misli Done Haravej kao verovanje da ne postoji distinkcija između prirodnog života i mašine koju je izradio čovek.

Sajberfeminizam se razvija kao feministička varijanta digitalne humanistike, kao nova tehnokultura, kao suprotstavljanje patrijarhalnom akademskom diskursu čak i u eri digitalizacije i interneta.