1. Uvod
Ne može se poreći da se u savremenim društvima jezik smatra najsuptilnijim sredstvom za stvaranje, menjanje i održavanje ideologija u društvu. Kroz jezik se oslikavaju društveni odnosi i postojeći obrasci mišljenja i ponašanja članova društva, i u jeziku su ukorenjeni stereotipi i predrasude koji upućuju na razne vidove neravnopravnosti u društvu. Kada je u pitanju tema rodne neravnopravnosti, jezik takođe zauzima važno mesto i aktivnu ulogu u ovom društvenom problemu. Iako standardizacija rodno osetljivog srpskog jezika još uvek nije normirana u javnoj i službenoj sferi, put ka standardizaciji je započet kroz debate na tu temu i pisanje radova o razlozima i značaju za njegovu upotrebu.
U radu se ispituje na koji način su rod i jezik povezani i u kojoj meri ovi pojmovi utiču jedan na drugi kada su u pitanju odnosi rodne neravnopravnosti u savremenom srpskom društvu. Postavlja se pitanje da li je standardizacija rodno osetljivog jezika neophodan uslov za postizanje rodne ravnopravnosti u jeziku i da li će njegova upotreba automatski doprineti ravnopravnijim muško-ženskim odnosima u srpkom društvu, ili je jezik manifest društvene stvarnosti zbog čega prvenstveno treba usmeriti napore da srpsko društvo ne bude diksriminatorno i da njegovi članovi budu rodno osvešćeni. Da li rodno osetljivoj jezičkoj upotrebi treba da prethodi promena kulturnih modela i ideologija ili će takva promena uslediti samom upotrebom rodno ravnopravnog srpskog jezika? Rad se osvrće i na pojam „delatnih zajednica“ i ispituje značaj koji mogu imati u borbi za postizanje rodne ravnopravnosti u srpskom društvu.
Rad ce sastoji iz dva dela: u prvom je dat teorijski okvir koji se osvrće na pojam jezika i roda, rodne ideologije i kulturnih modela, kao i na koncept „delatnih zajednica“ koje postaju fokus nove teorije jezika i roda.[2] Drugi deo rada obuhvata empirijsko istraživanje o percepciji rodno osetljivog srpskog jezika u književnom prevođenju. Udruženje književnih prevodilaca Srbije uzeto je kao primer delatne zajednice u okviru koje su ispitani stavovi jednog broja članova i članica Udruženja po pitanju upotrebe rodno osetljivog književnog jezika i razloga za njegovu (ne)upotrebu. Motivacija za odabir ove delatne zajednice je ideja da će rezultati istraživanja pružiti sliku o tome šta deo jezičke elite u Srbiji misli o rodno osetljivom jeziku, a kako navodi Svenka Savić,[3] odgovornost za upotrebu rodno osetljivog jezika pre svega leži na eliti koja taj jezik koristi u sferi obrazovanja, administraciji i u medijima u službenoj i javnoj sferi. Delatna zajednica Udruženja prevodilaca neosporno utiče na kreiranje jezičke stvarnosti i svojim jezičkim ponašanjem utiče na stvaranje, održavanje ili menjanje jezičkih ideologija i kulturnih modela u srpskom društvu.
Rodna neravnopravnost u srpskom društvu i značaj upotrebe rodno osetljivog jezika predstavlja složen društveni fenomen koji treba detaljnije ispitati. Cilj ovog rada je da naznači postojeći problem i pitanja od značaja za postizanje rodno ravnopravnijeg srpskog društva kroz prizmu upotrebe rodno osetljivog srpskog jezika, ali i da ponudi sliku trenutne situacije i mišljanja koja vladaju u delu društva koje učestvuje u kreiranju i održavanju jezičkih ideologija i kulturnih modela, a to su prevodioci i prevoditeljke Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
2. Teorijski okvir
2.1. Jezik i rod
Istorija pokazuje da se poimanje roda i odnosa rodova menja kroz vreme. Konstantne promene u društvu oslikavaju se i na promene u kulturi, koja oblikuje značenje ovih pojmova na određen i tom trenutku svojstven način. To znači da svako vreme ima svoju sliku žene i muškarca i odnosa između njih, što pokazuje da društveno konstruisana značenja nisu zauvek fiksirana i nepromenljiva. Ti društveni odnosi ogledaju se i u jeziku, koji je takođe dinamična kategorija podložna promeni.
Uprkos činjenici da rodno osetljiv srpski jezik još uvek nije normiran u javnoj i službenoj sferi, put ka standardizaciji započet je već samim debatama na tu temu i pisanjem radova o razlozima i značaju za njegovu upotrebu. Borci za upotrebu rodno osetljivog jezika smatraju da se na taj način može uticati na svest onih koji se tim jezikom koriste u pravcu rodne ravnopravnosti. Ipak, treba imati na umu da standardizacija rodno osetljivog jezika jezika nije samo jezičko pitanje već i političko i društveno.
Svenka Savić[4] ističe da su na ulogu gramatičkog roda u interpretiranju jezičke stvarnosti ukazala psiholingvistička instraživanja koja su pokazala da pri spominjanju zanimanja u muškom rodu većina ljudi u prvo pomisli na muškarca, pa tek onda na ženu. To se utvrdilo na osnovu primera u kojima je dat naziv zanimanja u muškom rodu u jednoj rečenici, a tu rečenicu su ispitanici morali dopuniti sledećom rečenicom s eksplicitno izraženim muškim ili ženskim rodom. Rezultati su pokazali da nazivi u muškom rodu nisu neutralni i ne ukazuju na oba pola u istoj meri.
Pitanje rodno osetljivog jezika se gotovo ne tretira i nema jasne slike o tome ko brine o njegovoj standardizaciji. Kao ključ nesporazuma se navodi činjenica da se o ovoj temi uglavnom raspravlja iz dve različite teorijske osnove: strukturalističke i nestrukturalističke, koja uzima u obzir postulate i dosignuća feminističke lingvistike i vodi računa o ženskom glasu u jezičkom izrazu.[5] Upotreba rodno osetljivog jezika se uglavnom sprovodi kroz delatnost na planu lične jezičke prakse i jezičke prakse zainteresovanih društvenih grupa, uz usklađivanje sa postojećom jezičkom praksom. Uvođenje rodno osetljivog jezika u javni govor i u standardni jezik mora se sprovesti sistematično kroz analizu postojećih jezičkih normi komunikativne prakse, planiranje koje se usmerava na obrazloženje potrebe za promenom i predloge za samu jezičku i društvenu promenu, primenu rodno osetljivog jezika na različitim društvenim i jezičkim nivoima (počevši od govora jedne osobe preko govora zainteresovanih društvenih zajednica, javnog, političkog i obrazovnog govora, pa sve do govora u privatnom životu) i kroz relativno vrednovanje rodno osetljivog jezika u različitim društvima i u zavisnosti od istorijskog, društveno-političkog i kulturnog konteksta.[6]
Upotreba rodno osetljivog jezika od velikog je značaja i kako Svenka Savić[7] ističe, na taj način može se uticati na svest onih koji se tim jezikom koriste u pravcu rodne ravnopravnosti. Ova autorka navodi da je rodno osetljiv jezik jedan od ključnih mehanizama za postizanje rodne ravnopravnosti, a odgovornost za njegovu upotrebu pre svega leži na eliti koja taj jezik koristi u sferi obrazovanja, administraciji i u medijima u službenoj i javnoj sferi.
Kuzmanović Jovanović[8] navodi da su tokom istorije žene tradicionalno svoje mesto nalazile u domu, u krugu porodice ili „komšiluka”, bez obrazovanja i bez načina da same privređuju zbog čega su bile ekonomski zavisne, bez profesionalnih kvalifikacija i prava na političko i javno učešće - one nisu imale mesta u javnoj sferi te nije bilo potrebe za formiranjem imenica ženskog roda za vršenje profesionalnih aktivnosti kojima su se isključivo bavili muškarci. Iako su žene i u Srbiji već decenijama prisutne u profesionalnom životu, standardni srpski jezik odbija da ih imenuje na način koji će prepoznati i njihov prirodni, ženski, rod. Jezik treba da nas izjednači u različitosti i kao što žena i muškarac ne izgledaju isto, ne delaju i ne misle na isti način, i profesije kojima se bave, makar i bile iste, one i oni obavljaju na različite načine. Ako se te razlike nađu i u jeziku kojim govorimo i pišemo, onda ćemo mnogo jasnije biti u stanju da sagledamo tu različitost društvenih odnosa i prepoznamo prisustvo žena u javnom, ekonomskom i političkom životu u našem društvu. Lejkofova (Lakoff)[9] daje primer tri institucije (akademski svet, umetnosti i državna vlast), gde je moć tradicionalno dodeljena muškarcima i gde žene sve više „stupaju” u diskurs, izazivajući reorganizacije diskursa. U svakoj od ovih institucija nove uloge žena doživljavaju se kao pretnja od strane tradicionalnih (muških) članova što autorka opisuje kao borbu za vlast između onih koji se zalažu za održavanje postojećeg stanja i zagovornika promena suočenih sa institucionalizovanim „muškim” dikursom koji doprinosi da učešće žena bude viđeno kao nekompetentno ili neprikladno. Međutim, sve veći broj žena dobija moć u (tradicionalno muškom) dikursu, što će neminovno menjati situaciju na ovom polju, iako je promena ukorenjenih vrednosti najčešće veoma spora.
2.2. Jezičke ideologije i kulturni modeli
Ferklo (Fairclough)[10] naglašava da ljudi često ne razmišljaju o dubljem značenju reči, već ih često shvataju kao skup značenja koja imaju u svakodnevnom životu, iako se iza jezičkih odabira govornika kriju ideologije koje deluju kao prirodne i date. Ljudi odrastaju okruženi tim ideologijama zbog čega ih najčešće ne preispituju. Takve opšteprihvaćene činjenice manifestuju stanje u društvu, i one se kao takve ne dovode u pitanje i ne radi se na njihovoj promeni, iako često reprodukuju neravnopravnost u društvenim odnosima.
Obrasci jezičkog ponašanja predstavljaju refleks kulturnih modela i ideologija. Jezičko ponašanje govornika potvrđuje ili negira, održava ili menja određenu ideologiju. Značenje i upotreba jezika može se bolje razumeti ako se sagleda u korelaciji sa kulturom određene društvene zajednice. Naše poimanje sveta i jezik su u vezi što se može primetiti i na primeru upotrebe rodno osetljivog jezika. Način na koji živimo i shvatamo svet oko sebe dovodi se u vezu sa tim na kom području smo odrasli, pod kojim kulturnim modelima i sa kojim ideologijama smo vaspitavani.[11]
U analizama jezika i roda (kao i drugih jezičko-društvenih korelacija) kritička sociolingvisitka i kritička analiza diskursa polaze od pretpostavke da je ono što je poželjno i pozitivno vrednovano u jeziku uvek u manje ili više direktnoj vezi sa prirodom društvenih odnosa, pozicioniranjem osoba u društvenoj hijerarhiji i poimanjem moralno prihvatljivog ili preporučenog društvenog ponašanja. Iz toga se zaključuje da rodne karakteristike jezika najčešće puno govore o tome na koji način funkcionišu i kakve su prirode zajednica žena i muškaraca u datom društvu. Dakle, rodna perspektiva u jeziku može se analizirati kao direktan korelat vrednovanja i pozicioniranja žena i muškaraca na hijerarhiji društvene moći, mogućnosti pristupa poziciji moći i njihove „vidljivosti“, odnosno sfere uticaja kada jednom na tu poziciju dođu. U tom kontekstu, koncept jezičke ideologije igra značajnu ulogu u razumevanju žensko-muških društvenih odnosa i hijerarhije.[12]
Jezičke ideologije jedan su od primera duboko ukorenjenjih obrazaca, u ovom slučaju jezičkih, koji se često koriste na nesvesnom nivou, kao već dati i usađeni, čije značenje nije predmet preispitivanja i analiziranja od strane govornika u svakodnevnoj jezičkoj upotrebi. Kada je u pitanju rodno osetljiv jezik, Filipović[13] smatra da dominantna jezička ideologija zastupljena u našem okruženju podrazumeva da je oblik gramatičkog muškog roda imenica neutralan, a samim tim i pogodniji za obeležavanje imena zanimanja, profesija i titula. Ovaj problem duboko je ukorenjen u naše društvene strukture i vekovima potvrđivan kroz jezičke i rodne ideologije. Zbog toga takvo stanje stvari izgleda kao dato, prirodno i nepromenljivo osobama kod kojih još uvek nije doviljno razvijena svest o značaju rodne ravnopravnosti i upotrebi rodno osetljivog jezika. Upotreba imenica u muškom rodu za označavanje kako muškog tako i ženskog prirodnog roda čini žene manje vidljivim ili potpuno nevidljivim u društvu. Ista autorka[14] navodi da slika žene u srpskom društvu i dalje afirmiše patrijarhalnu i tradicionalističku ulogu žene koja ograničava njeno profesionalno i društveno angažovano delovanje. Promena te slike jeste pitanje promene ideologija koje su vekovima potvrđivane i utemeljene običajima, kulturom i religijom.
Filipsova (Philips)[15] navodi da se vremenom pokazalo da u svakom društvu postoji više od jedne rodne ideologije koje učestvuju u odnosima nadređenosti i podređenosti i naglašava se potreba za menjanjem tih odnosa ne samo u diskursu već i u institucionalnim kontekstima u kojima se taj diskurs javlja. To će biti moguće samo ako se razume koje ideologije su moćnije i zašto. Proizvodnja rodnih ideologija u diskursu smeštena je u sociokulturni sistem i društveno je organizovana. Ideologije u institucijama kroz koje država „usmerava” stanovništvo posebno su moćne.
Tokom vekova su različiti aspekti jezičke politike i njihovi proizvodi (preskriptivne gramatike, rečnici...) često formulisani na način koji kontroliše i ograničava upotrebu jezika od strane društvene elite koju čine prevashodno muškarci. Muškarci u evropocentričnom naučno-kulturnom miljeu zauzmaju ključne društvene, političke i naučne pozicije i određuju naučne orijentacije, rukovode formulacijama naučnih teorija i definicija a samim tim i obrazovnim politikama - oni stotinama godina zapravo delaju kao naučna društvena elita koja eksplicitno ili implicitno određuje epistemološke i strateške ciljeve naučnih istraživanja. Tako se muškarci određuju kao neprikosnoveni jezički planeri, nosioci korpusnog planiranja na osnovu koga se formiraju standardni jezički varijeteti, i regulatori jezičkog ponašanja uopšte.[16] Savić[17] naglašava da jezička elita koja kreira standardni jezik jeste manjina, ali članovi te elite raspolažu važnim sredstvom društvene moći koja im obezbeđuje ugled u datoj jezičkoj zajednici. Nameće se zaključak da su pravila standardnog jezika pravljena za prestižnu (obrazovanu) populaciju muškaraca koja živi u gradovima s obzirom na podatke da u selima živi veći deo populacije nego u gradovima (što znači da će važeći standard za gradsku sredinu biti obavezan za seosku), da je populacija žena veća od populacije muškaraca i da u našoj zemlji ima više obrazovanih muškaraca nego obrazovanih žena.
2.3. Delatne zajednice
Termin delatna zajednica (engl. community of practice) koristi se u velikom broju društvenih i humanističkih nauka. Uveden je u istraživanja jezika i roda od strane Ekert i Mek Konel-Ginet (Eckert & McConnell-Ginet) 1992. godine, koji je definišu kao grupu ljudi koja se okuplja oko zajedničkog angažovanja na određenom poduhvatu tj. na postizanju zajedničkog društvenog cilja. Načini na koje rade stvari, načini govorenja, verovanja, vrednosti, odnosi moći – ukratko – delovanje tj. praksa – javlja se kao rezultat rada na zajedničkom poduhvatu. Kao društveni konstrukt, delatna zajednica se razlikuje od tradicionalne zajednice jer je istovremeno definišu njeni članovi, kao i delatnost u kojima ti članovi učestvuju.[18] Dakle, delatna zajednica je zajednica ljudi koji su sprorazumno angažovani na postizanju zajedničkog cilja, bilo prećutno ili eksplicitno.[19]
Pojam delatne zajednice se udaljava od zajednice definisane mestom ili populacijom. Umesto toga, delatna zajednica se fokusira na zajednicu definisanu društvenim angažmanom (u čiju svrhu i služi jezik koji delatna zajednica koristi), a ne na mesto ili ljude kao gomilu pojedinaca.[20] Učešćem u različitim delatnim zajednicama ljudi učestvuju u društvu, i na taj način stiču osećaj da imaju svoje mesto u tom društvu. Važna veza između iskustva svakog pojedinca i šireg društvenog poretka je struktura učešća u delatnim zajednicama. Delatne zajednice pojavljuju se kada grupe ljudi reaguju na određenu situaciju - te grupe ljudi delaju zajedno jer imaju zajednički interes u određenom mestu i u određeno vreme. Zbog toga delatne zajednice ne nastaju slučajno već su organizovane po vrstama situacija. Delatna zajednica je nivo društvene organizacije u kojoj ljudi doživljavaju društveni poredak na ličnoj i svakodnevnoj osnovi, a na kojoj zajedno formiraju smisao tog društvenog poretka.[21] Dakle, kada je koncept delatnih zajednica u ptanju, fokus je na konstruktivnim delatnostima grupe, a članstvo u delatnim zajednicama podrazumeva preklapanja tj. članstvo u velikom broju zajednica. Kritički pristup izučavanju jezika i roda mora uzeti u obzir vrlo važan aspekt roda koji predstavlja jednu od ključnih aspekata sveobuhvatnije teorije roda u istraživanjima jezika - ideologiju kao sistem verovanja na kom se zasnivaju društvene uloge i koji sadrži pretpostavke rodnih uloga i ponašanja. Zaključuje se da će, bez obzira na pravce u kojima se bude išlo u objašnjenju sveobuhvatne teorije jezika i roda, lokalna praksa (delatnost) i ideologija imati značajne uloge.[22]
Naše jezičke prakse proizlaze iz vrsta delatnih zajednica u koje smo uključeni, navode Ekert i Mek Konel-Ginet.[23] Delatne zajednice karakteriše rodno-jezička varijacija koja u različitim društvenim kontekstima korelira na inter- i intragrupnom planu (u grubim crtama, između žena i muškaraca, ali i između različitih podgrupa žena ili različitih podgrupa muškaraca, ili različitih rodno mešovitih podgrupa) sa drugim parametrima socijalnog identiteta: klasom, etnicitetom, starosnom dobi, seksualnim opredeljenjem, itd.[24] Aktivnosti tj. delatnosti članova delatne zajednice obično uključuju mnoge aspekte ponašanja, globalne ili specifične aspekte jezičke strukture, diskurs i obrasce interakcije. Ovaj pristup nudi sociolingvistički okvir u kom se ispituje na koji način je članstvo u delatnoj zajednici u interakciji sa procesom sticanja kontrole nad diskursom u datoj delatnoj zajednici.[25]
Svako od nas svakodnevno konstruiše sopstveni identitet - svoje mesto u svetu - kroz pregovaranje značenja i delatnosti u različitim delatnim zajednicama u kojima učestvuje. Rod, kao socijalna kategorija, u tom procesu ispoljava se pre svega u različitim odabirima delatnih zajednica u kojima muškarci i žene odlučuju da učestvuju, kao i u njihovom ponašanju u rodno mešovitim zajednicama. Postoje i rodno mešovite delatne zajednice, kao što su porodica, savet roditelja u školi ili lokalna verska zajednica ali je u njima delovanje i učešće različitih rodova značajno diverzifikovano.[26] Kako Ekert i Mek Konel-Ginet navode, rod se proizvodi (i često se reprodukuje) u različitim članstvima u delatnim zajednicama, a pojedinci stalnim angažovanjem u društvenim praksama jedne zajednice (tj. u različitim delatnim zajednicama) sebe smeštaju u određeni „rodni” kontekst- oni su praktično i/ili simbolički povezani sa predstavama neke zajednice o muškosti i ženskosti.[27]
Delatna zajednica može biti porodica, ljudi koji rade zajedno u fabrici, košarkaški tim, susedstvo. Zajednice mogu biti velike ili male, menje ili više intenzivne, one se rađaju i umiru, mogu da opstanu i nakon mnogih promena članstava, i mogu biti u bliskoj vezi sa drugim zajednicama. Individualni identitet je zasnovan na višestrukim članstvima u različitim delatnim zajednicama.[28] Koncept delatne zajednice se uvodi u sociolingvistiku sa ciljem da uključi određene parametre koje ostali termini, kao što su govorna zaednica ili društveni identitet, nisu uspevali da na pravi način objasne. Važno je delatnu zajednicu razlikovati od društvene mreže. Iako se obe usmeravaju na dinamiku odnosa između pojedinaca u grupu i gustinu mreže njihovih interakcija, delatna zajednica se definiše na osnovu kvaliteta interakcija (koje moraju biti redovane i uzajamno određujuće), dok je u društvenoj mreži relevantan bilo kakav kontakt, ma kako sporadičan ili redak čak i među najudaljenijim članovima mreže.[29]
Filipović[30] nudi novi model formiranja rodno osetljive jezičke politike i planiranja odozdo-na-gore (engl. bottom-up), u kome ključnu ulogu igraju zainteresovane delatne zajednice koje svojim diskurzivnijm praksama mogu dovesti do novog, rodno osetljivog „spontano iznedrenog jezičkog ponašanja“ u našem društvu. Ova autorka ističe značaj koncepta jezičkih ideologija za razumevanje žensko-muških društvenih odnosa i hijerarhije, navodeći da pitanja jezičkih ideologija i rodno osetljivog jezika stoje u direktnoj vezi sa jezičkom politikom i planiranjem. Rodno osetljivo jezičko planiranje uglavnom se sprovodi kroz aktivnosti „odozdo-na-gore” koje podrazumevaju delatnost na planu lične jezičke prakse i jezičke prakse zainteresovanih delatnih zajednica - upravo one treba da uvedu i proizvode jezičko ponašanje koje ilustruje rodno osetljivu upotrebu jezika u različitim domenima, ne vršeći pri tome bilo kakav pritisak na ostale članove sopstvene ili drugih delatnih zajednica da se na isti način ponašaju. Na taj način će doći do „sponatno iznedrenog (jezičkog) ponašanja“ koje vodi ka promeni ideologije i kulturnih modela (koji rukovode našim govornim ponašanjem). Autorka navodi pretpostavku da će takvo „spontano iznedreno“ jezičko ponašanje šira javnost u Srbiji prihvatiti sa manje otpora. Korpusnom planiranju treba da prethodi ozbiljna promena kulturnih modela i ideologija, koja se može proizvesti pre svega kroz korišćenje rodno osetljivog jezika u svakodnevnoj upotrebi zainteresovanih delatnih zajednica.
3. Studija slučaja: Percepcija rodno osetljivog srpskog jezika u književnom prevođenju
3.1. Cilj i metodologija istraživanja
Cilj ovog istraživačkog rada je da se na osnovu istraživanja sprovedenog među članicama i članovima Udruženja književnih prevodilaca Srbije uoče dominantni stavovi o upotrebi rodno osetljivog srpskog jezika i da se na osnovu prikupljenih podataka stekne uvid u to šta deo jezičke elite u Srbiji misli o ovom pitanju, da li se rodno osetljiv jezik koristi u književnom prevođenju, i da li spostoji jasno definisan stav Udruženja o njegovoj upotrebi u književnom prevođenju.
Za potrebe istraživanja izrađen je upitnik na osnovu kog su prikupljeni podaci- putem intervjua i komunikacijom putem mejla. Ispitano je ukupno 11 osoba (muških 3 i ženskih 8) koje prevode sa engleskog, francuskog, španskog, portugalskog, švedskog i nemačkog jezika. Period u kom je istraživanje obavljeno je april 2012. godine. Dobijeni podaci su analizirani kvalitativnom analizom sadržaja.
U upitniku su se nalazila pitanja opšteg tipa tj. ona pitanja koja su bila upućena svim učesnicama i učesnicima ankete (Da li se rodno osetljiv jezik koristi u stranim jezicima sa kojih / na koje prevodite?, Kako se vi odnosite prema nazivima titula i profesija kada sa stranog jezika prevodite na srpski jezik? Zašto?, Kakvo je vaše mišljenje o rodno osetljivom jeziku?) i pitanje za predsednika Udruženja književnih prevodilaca Srbije o tome da li postoji jasno definisan stav Udruženja o upotrebi rodno osetljivog jezika.
3.2. Rezultati istraživanja
Analizom dobijenih podataka ispitanice i ispitanici su podeljeni u 2 grupe na osnovu iznesenih stavova o rodno osetljivom jeziku:
1) Ispitanice/ispitanici koji se u službenoj sferi upotrebe jezika zalažu za doslednu upotrebu rodno osetljivog srpskog jezika, smatraju da je on veoma bitan element za postizanje rodne ravnopravnosti i da ne postoje opravdanja (ni jezičke ni druge prirode) za izbegavanje rodno osetljivog jezika (4 od 11).
2) Ispitanice/ispitanici koji se protive insistiranju na upotrebi rodno osetljivog srpskog jezika jer se na taj način ruži jezik, stvaraju se rogobatni nazivi koji ne pomažu rodnoj ravnopravnosti već stvaraju još veći otpor prema ženama (ukupno 5 od 11). Izdvojila se i grupa onih kojoj nisu kategorički protiv upotrebe rodno osetljivog jezika, ali samo „kad to jezik dopušta“ i kad „reč ne zvuči previše neobično“ (ukupno 2 od 11).
Predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije, navodi da ne postoji jasan stav Udruženja po pitanju upotrebe rodno osetljivog jezika. Upotreba rodno osetljivog jezika, prema njegovim rečima, zavisi od ličnog stava pojedinca u Udruženju.
U nastavku su navedeni argumenti koje su ispitanice/i naveli u upitniku u korist ili protiv upotrebe rodno osetljivog srpskog jezika:
1) Zalažu se za upotrebu rodno osetljivog jezika: Ispitanice/i, između ostalog, navode: da nema razloga ni opravdanja, niti jezičke niti bilo koje druge prirode, koristiti gramatičke muške oblike za imenovanje žena; da rodno osetljiv jezik povećava vidljivost žena u društvu, čime u krajnjoj liniji doprinosi određenim društvenim promenama; da u tekstovima i prevodima treba insistirati na rodnoj korektnosti zbog ničim opravdane dominacije muškog roda kako u gramatici, tako i u životu; da je reč o mnogo značajnijoj stvari od pukog korektiva- o suštinskom emancipatorskom zahtevu; da je logično i potrebno da jezik postane rodno osetljiv i da neki izrazi, koji su nam do juče parali uši, danas počinju da zvuče sasvim prihvatljivo; da teorijski tekstovi napisani pre samo neku deceniju zvuče kao da su iz nekog dalekog sveta koji nastanjuju samo muškarci, u kome se samo muškarci bave svim poslovima i jedni drugima obraćaju; da treba prevoditi precizno da ne bismo izgubili svest o tome da se jezik promenio, i menja.
2) Protive se insistiranju na upotrebi rodno osetljivog jezika: Ispitanice/ci, između ostalog, navode: da pri prevođenju na srpski treba biti politički korektan/na i koristiti ženski rod tamo gde on ne zvuči „odvratno“ (kao npr. stručnjakinja), da treba ostaviti ženske varijante koje već postoje, uz neke nove koje su vešto smišljene; da je insistiranje na rodnoj ravnopravnosti u jeziku besmislica jer se jezik ruži, a žene ne dobijaju ništa osim još većeg otpora prema rešavanju svojih realnih problema; da je insistiranje na upotrebi rodno osetljivog jezika silovanje jezika i nasilno izvođenje ženskog roda iz muškog; da oblici stručnjakinja i borkinja zvuče rogobatno i ružno i čine se neprihvatljivim, da je pri prevođenju na srpski važnije kako data reč zvuči od rodne ili političke korektnosti jer je jezik pre svega estetska kategorija (kada je u pitanju prevođenje književnosti).
Dve ispitanice mogu se izdvojiti kao podgrupa jer nisu kategorički protiv upotrebe rodno osetljivog jezika, ali samo „kad to jezik dopušta“ i kad „reč ne zvuči previše neobično“. Neki od argumenata su: da kad god to jezik dopušta, treba koristiti ženski oblik imenice koja označava zanimanje (profesorka, prevoditeljka, lekarka) a kad to izgleda kao preveliko nasilje nad jezikom, treba koristiti uobičajni (muški) oblik, da je ponekad malo nasilja neophodno da bi se uveo novi oblik (sociološkinja, psihološkinja), pa u svakom konkretnom slučaju treba odvagati razloge za i protiv; sociološkinja i psihološkinja paraju uši sa aspekta zvučnosti jer se na te sufikse naše uho još nije naviklo - „ako još uvek to koristim manje sistematično nego što se to čini, recimo, u Hrvatskoj, to je samo zbog fonološke ravni, dakle eufonije, a nikako iz sociološko-psiholoških razloga“; kada prevodi rodno obeležene titule i profesije, trudi se da to poštuje u svom prevodu ali tamo gde rodno obeležena reč zvuči previše neobično, jer se još uvek koristi retko ili nikako, pokušava da je izbegne ostavljanjem muškog roda.
Na osnovu prikupljnih podataka o stavovima i upotrebi rodno osetljivog jezika u Udruženju književnih prevodilaca Srbije (ukupno 11: 8 žena i 3 muškarca), zaključuje se da se njihovi stavovi mogu podvesti pod dve dominantne grupe: jedni podržavaju i zalažu se za rodno osetljiv jezik, i svesni su njegovog značaja kada je emancipacija i borba za rodnu ravnopravnost u pitanju; druga struja smatra da rodno osetljiv jezik nije neophodan srpskom jeziku i da se na taj način ruži jezik, nasilno izvode ženski oblici koji zvuče rogobatno i koji ni po čemu ne doprinose rodnoj ravnopravnosti. Izdvajaju se i oni koji nisu kategorički protiv upotrebe rodno osetljivog jezika, ali samo „kad to jezik dopušta“ i kad „reč ne zvuči previše neobično“.
Rezultati ovog istraživanja pokazuju da prevodioci/prevoditeljke nisu dovoljno osvešćeni o značaju rodno osetljivog srpskog jezika za razvijanje svesti o rodnoj ravnopravnosti u jeziku. Rezultati istraživanja oslikavaju očekivanu podelu mišljenja, s obzirom na to da upotreba rodno osetljivog srpskog jezika jeste predmet debate i neslaganja u krugovima jezičkih poznavalaca. Kako Jelena Filipović[31] ističe, sasvim je logično da treba upotrebljavati oba gramatička roda imenica koja su u skladu sa prirodnim rodom osobe o kojoj se radi ako uzmemo u obzir da žene mogu da se bave svim profesijama kojima se bave muškarci i da mogu nositi iste profesionalne titule. Aspekt profesije čini jedan od ključnih delova opšteg identiteta osobe što ukazuje na veliki značaj ovog psihološkog, socijalnog i lingvističkog fenomena u formiranju profesionalnog identiteta žene.
4. Zaključak
U srpskom društvu jezički aktivizam predstavlja neophodan vid borbe protiv elite koja kreiranjem diskursa na bilo koji način podstiče neravnopravnost u društvu. Potrebno je raditi na podizanju nivoa svesti o rodno ravnopravnom jeziku u Srbiji jer je jezik najsuptilnije sredstvo stvaranja ideologija u društvu. Upotreba rodno osetljivog jezika predstavlja samo jedan od vidova borbe za rodnu ravnopravnost i zato je neophodno razvijati kritički stav prema značaju rodno osetljivog jezika. Uvođenje rodno osetljivog jezika u standardnu upotrebu predstavlja svesne napore da se rad i aktivnosti žena, i njihovi doprinosi društvu, učine vidljivim. Međutim, rodno neosetljiv jezik samo je manifest neravnopravne raspodele moći u društvu, i ta društvena realnost ogleda se i u jeziku. Rodne i jezičke ideologije učestvuju u odnosima nadređenosti i podređenosti i nephodna je promena tih odnosa ne samo u diskursu već i u institucionalnim kontekstima u kojima se taj diskurs javlja. Zbog toga upotrebi rodno osetljivog jezika u cilju promene shvatanja odnosa jezika i roda u našem društvu mora prethoditi ozbiljna promena kulturnih modela i idelogija kada su kompleksni, muško-ženski osnosi, u pitanju. Nije presudno i jedino važno da upotreba (i standardizacija) rodno osetljivog jezika učini da žene prestanu da budu nevidljive ili predstavljane kao objekti, već i da dobiju pristup istim pozicijama u institucionalnim strukturama moći kao i muškarci jer se tek tada može govoriti o punoj rodnoj ravnopravnosti u društvu. Zakoni o rodnoj ravnopravnosti i protiv diskriminacije bilo koje vrste postoje i jesu od velikog značaja ali ti zakonski mehanizmi moraju ići ruku pod ruku sa razvijanjem svesti ljudi o njihovim pravima i o pravima drugih.
Ozbiljna promena kulturnih modela i ideologija u srpskom društvu u cilju postizanja rodne ravnopravnosti može se proizvesti, pre svega, kroz korišćenje rodno osetljivog jezika u svakodnevnoj upotrebi zainteresovanih delatnih zajednica. Filipović[32] ističe da rodno osetljivo jezičko planiranje treba da se usmeri na jezičke prakse zainteresovanih delatnih zajednica jer upravo one treba da uvedu i proizvode jezičko ponašanje koje ilustruje rodno osetljivu upotrebu jezika u različitim domenima. Delatne zajednice ne treba da vrše bilo kakav pritisak na ostale članove sopstvene ili drugih delatnih zajednica da se na isti način ponašaju jer će jedino tako doći do „sponatno iznedrenog (jezičkog) ponašanja“ koje će, samim tim što je spontano, šira javnost u Srbiji prihvatiti sa manje otpora. Takvo „spontano iznedreno“ jezičko ponašanje vodi ka promeni ideologije i kulturnih modela koji rukovode našim govornim ponašanjem.
Kada je rodno osetljiv jezik u našoj sredini u pitanju, prvi cilj još uvek jeste razvijanje svesti među članovima akademske i šire javnosti o postojanju seksizma u jeziku i o činjenici da neselektivna i uopštena upotreba muškog gramatičkog roda kada se radi o ženama nema veze sa jezikom već sa patrijarhalnim kulturnim modelom prisutnim u našoj društvenoj sredini. Neophodne su promene u jezičkom sistemu koje bi pratile proces emancipacije žena i njihovo ravnopravno uključivanje u javnu sferu odlučivanja i društvene moći.[33] Kako Savić[34] navodi, jezik zaostaje za promenama u društvu a da bi stvarnost i jezik bili u harmoniji potrebno je svesno upotrebljavati jezik i doprinositi promenama.
[1] Istraživanje je sprovedeno 2012. godine u ko-autorstvu sa Lidijom Vidić na master studijama na Fakultetu političkih nauka kod mentorke prof. emeritus dr Svenke Savić.
[2] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 132.
[3] Svenka Savić, Rod i jezik, priredile Svenka Savić, Marijana Čanak et al. (Novi Sad: Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije, 2009), 227.
[4] Ibid, 227.
[5] Jelena Milinović i Svenka Savić, „Zašto da koristim rodno osjetljivi jezik?“, u Misterije rodne ravnopravnosti i još ponešto... (Banja Luka: Helsinški parlament građana Banja Luka, 2011), 48-54.
[6] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 85, 88.
[7] Svenka Savić, Rod i jezik, priredile Svenka Savić, Marijana Čanak et al. (Novi Sad: Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije, 2009), 7.
[8] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 83.
[9] Robin Lakoff, “Language, Gender, and Politics: Putting ‘Women’ and ‘Power’ in the Same Sentence”, in The Handbook of Language and Gender, eds. Janet Holmes & Miriam Meyerhoff (Oxford: Blackwell Publishing Ltd, 2003), 161-178.
[10] Norman Fairclough, Language and Power (London: Longman, 2nd edition, 2001), 77.
[11] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 46, 110.
[12] Jelena Filipović, „Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta 21 (2009b), 110-111.
[13] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 126-141.
[14] Jelena Filipović, „Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović(Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 19.
[15] Susan Philips, “The Power of Gender Ideologies in Discourse”, in The Handbook of Language and Gender, eds. Janet Holmes & Miriam Meyerhoff (Oxford: Blackwell Publishing Ltd, 2003).
[16] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 84.
[17] Svenka Savić,.Žena skrivena jezikom medija: kodeks neseksističke upotrebe jezika u medijima (1998), http://www.e-jednakost.org.rs/download/Kodeks_Svenka.pdf (preuzeto 5.8.2013).
[18] Janet Holmes & Miriam Meyerhoff, “The Community of Practice: Theories and methodologies in language and gender research”, Language in Society28(2), (1999), 174.
[19] Alice F. Freed, “Communities of Practice and Pregnant Women: Is There a Connection?”, in Language in Society 28(2), (1999), 258.
[20] Penelope Eckert & Sally McConnell-Ginet, “Communities of Practice: Where Language, Gender and Power All Live”, In Locating Power: Proceedings of the Second Berkeley Women and Language Conference., eds. Kira Hall, Mary Bucholtz and Birch Moonwomon (Berkeley, CA: Berkeley Women and Language Group, University of California, 1992b).
[21] Penelope Eckert & Sally McConnell-Ginet, LanguageandGender (Cambridge: Cambridge University Press, 2003), 57-58.
[22] Victoria L. Bergvall, “Toward a Comprenhensive Theory of Language and Gender”, in Language in Society,28(2), (1999).
[23] Susan Ehrlich, “Communities of Practice, Gender, and the Representation of Sexual Assault”, Language in Society, Vol. 28(2), (1999), 239.
[24] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 132-133.
[25] Janet Holmes & Miriam Meyerhoff, “The Community of Practice: Theories and methodologies in language and gender research”, Language in Society28(2), (1999), 175.
[26] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 133.
[27] Susan Ehrlich, “Communities of Practice, Gender, and the Representation of Sexual Assault”, Language in Society, Vol. 28(2), (1999), 240.
[28] Penelope Eckert & Sally McConnell-Ginet, “Think practically and look locally: Language and gender as community-based practice“, Annual Review of Anthropology 21 (1992a).
[29] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 132.
[30] Jelena Filipović, „Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta 21, (2009b), 109, 123-124.
[31] Jelena Filipović, Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike (Beograd: Zadužbina Andrejević, 2009a), 137.
[32] Jelena Filipović,„Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta 21, (2009b), 123-124.
[33] Ana Kuzmanović Jovanović, „Analiza postojećih normi za rodno osetljiv pristup u medijima”, u Vodič za rodno osetljiv pristup medijima u Srbiji: preporuke i dosadašnja praksa, Jelena Filipović i Ana Kuzmanović Jovanović (Beograd: Ministrarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Uprava za rodnu ravnopravnost, 2012), 91.
[34] Svenka Savić, Rod i jezik, priredile Svenka Savić, Marijana Čanak et al. (Novi Sad: Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije, 2009), 27.