Samo u jednoj godini, Jelena Dimitrijević je objavila zapise sa putovanja po destinaciji na koju je malo ko iz njene sredine ikada stigao, a kamoli se tamo susreo sa nobelovcem Tagorom[3] (Tagore). Njen roman o Turkinjama u Solunu, na prelomu dva doba, preveden je na jezik velike kulture. Čini se da je 1928. bila godina velikih priznanja za Jelenu Dimitrijević i njenog ulaska u istoriju književnosti, te da njena savremenica, Jelica Belović Bernadžikovska[4] nije bila u pravu kada je u prikazu romana Nove, 1913, zapisala: ”Da gospođa Jelena nije rođena u srpskoj varošici, već gore u zemljama visoke kulture, n. pr. u zavičaju Karine Mihaelis, danas bi se ovaj krasni roman čitao na svim evropskim jezicima, a zlato i slava nagradili bi trud njene čiste, umetničke i čovečanske snage, koja je stvorila ovo delo.”[5]

Iz današnje perspektive znamo da je, na žalost, Jelica Belović Bernadžikovska i te kako bila u pravu. Ne samo da je ruski ostao jedini jezik na koji je ovo delo prevedeno, nego je i na srpskom izdanje iz 1912. ostalo jedino u narednih 99 godina.[6] Jelena Dimitrijević nije našla odgovarajuće mesto u istoriji srpske književnosti, bez obzira na svu zanimljivost i vrednost njenog opusa. I to nije slučaj samo sa njom, već i sa samom Jelicom Belović Bernadžikovskom, kao i mnogim njihovim savremenicama i prethodnicama. Bernadžikovska se među njima izdvaja po svesti o tome da nije dovoljno raditi, već da je neophodno da taj rad naiđe na uvažavanje, da dobije priznanje, i to pre svega materijalno. U uvodniku za izdanje Srpkinja iz 1913. godine, ”Žene i književnost”, ona podvlači važnost društvenih mreža za stvaranje, kao i međusobnu izolovanost spisateljki koja čini da njihovi napori izgledaju kao pojedinačne, slučajne i efemerne pojave. Drugim rečima, Bernadžikovska je bila jednako zainteresovana za stvaranje ženske književne istorije za budućnost, kao i za savremenu afirmaciju, svoju sopstvenu i drugih spisateljki. Ideja da sačini izdanje koje bi govorilo o doprinosu srpskih spisateljki, učiteljica, dobrotvorki i svih žena koje su radile u kulturi i bile priznate, sama po sebi govori o stepenu u kom je bila svesna marginalizacije ženskog doprinosa. Ona zna da spiskovi, na kojima se do tada održavala istorija srpske ženske književnosti,[7] nisu dovoljni, već da su potrebni razgovori, konstruktivna polemika, razumevanje.

Publikacija Srpkinja rađena je otud kao niz ”ženskih portreta”[8] koji treba da budu spomenik ženskom stvaralaštvu. U tom kontekstu, Jelena Dimitrijević se pojavljuje kao ključna književna figura. Netom objavljen i nagrađeni roman Nove povod je da se na sam početak odeljka “Kulturni uspesi Srpkinja” stavi slika Jelene Dimitrijević i stihovi iz romana.[9] U tom segmentu je i objavljen prikaz ovog romana čija je istorija prilično indikativna za način na koji je Jelica Belović Bernadžikovska sagledavala položaj i potrebe autorki. Originalno objavljen te iste godine u martu, u časopisu Delo, sa potpisom Jelice Belović Bernadžikovske i napomenom da ga je Maga Magazinović prevela s nemačkog, u Srpkinji je potpisan kao rad Mage Magazinović “po jednoj nemačkoj recenziji”.[10] Bernadžikovska, dakle, ustupa autorstvo nad svojim tekstom iz, za sada, nepoznatih razloga – možda je to i pravo stanje stvari, to jest, možda je prevod Magazinovićeve bio toliko slobodan da je bio praktično novi tekst, mada je to isti tekst kao i onaj objavljen u Delu. Moguće je da je problem predstavljao sam koncept prevoda, dilema da li je to autorski tekst ili tek davanje glasa u drugom jeziku. Šta god da je, činjenica je da je tekst koji afirmativno govori o savremenici autorke i hipotetički poredi njenu situaciju sa mogućnostima veće kulture, objavljen dva puta u toku jedne godine, za različitu publiku. Ako ni o čemu drugom, to govori o svesnom pokušaju konstruisanja ženske interpretativne zajednice[11] i insistiranju na povezivanju marginalizovanih.

Kada je reč o afirmaciji autorki zanimljivo je pogledati kako se to uklapa u koncept kulture koji je Jelica Belović Bernadžikovska izložila u knjizi Srpski narodni vez i tekstilna ornamentika iz 1907. Naime, ukupan rad Jelice Belović Bernadžikovske može se podeliti na tri segmenta – književni, pedagoški i etnografski. Ako bi se veličina njenog doprinosa u prva dva segmenta i dovodila u pitanje, u etnografiji je Bernadžikovska uradila nesumnjivo utemeljivački posao sakupljanja, tumačenja i razvrstavanja tekstilne umetnosti u južnoslovenskim zemljama, a ključno delo je upravo monografija iz 1907. Ona jasno određuje šta su najznačajniji termini istraživanja: kultura, kulturne studije, ekonomski aspekti, važnost obrazovanja, elementi antikolonijalizma (koji se ogledaju, na primer, u ideji da je ”jaka industrija ... težnja modernih osvajača”),[12] antikosmopolitizma (što bismo danas mogli da nazovemo antiglobalizmom), ekološki aspekti, pitanje imenovanja (identiteta) i, iznad svega, umetničke lepote materijala koji obrađuje.

Jelica Belović Bernadžikovska je bila potpuno svesna da piše knjigu o kulturnoj istoriji i upravo je taj termin upotrebila u prvoj rečenici svoje knjige. Zajednicu o kojoj govori povremeno naziva srpskim narodom, ponekad hrvatskim i srpskim, najčešće jugoslovenskom i vrlo često Slovenima uopšte. Osnovna ideja njene knjige jeste da je slovenska kultura autohtona i zasebna unutar Evrope. Pri tome, njena definicija kulture je posebno zanimljiva – to je „sposobnost za duboko mišljenje i osjećanje“.[13] Kultura je, dakle, neka vrsta viška u odnosu na osnovne potrebe, a sam višak je predstavljen kao jedinstvo racionalnog i emocionalnog, kao mišljenje i osećanje koji zalaze ispod površine i pojavnosti. Takva sinteza podrazumeva celovitost, odnosno, prevazilaženje hijerarhizovanih opozicija karakterističnih za zapadnu misao. Određenje kulture Jelice Belović podudara se i sa načinom na koji ona podupire drugu dominantnu tezu svoje knjige. Reč je o tome da je vez vrsta pisanja koja izražava celinu bića – “nijesu dvije razlučene snage volje u našim grudima za radnju ruke i za radnju duha; već je to jedna jedinstvena duševna snaga”.[14]

Insistiranje na jedinstvenom doživljaju elemenata koji su obično ”razlučeni”, razdvojeni u našem opažanju izgleda i kao najava onoga što će Maga Magazinović, na tragu Bergsona (Henri Bergson), detaljno opisati u svom tekstu „Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost“ iz 1932.[15] Zapravo, već 1913, u pomenutoj Srpkinji iz 1913, pojaviće se Magazinovićkin tekst ”Ritmička gimnastika”[16] u kom najavljuje ideje o jedinstvu duha i tela koje će razviti u svom kasnijem i obimnijem delu: ”...osloboditi duh razvitkom tela, tog jedinog njegovog izražajnog sretstva – eto to je cilj našega rada”.[17] Ako imamo u vidu da su duh i telo jedna od najstarijih binarnih opozicija u okviru zapadnog mišljenja, možemo uočiti i posebnost stava koji Magazinovićeva zastupa, kao i značaj insistiranja Jelice Belović na jedinstvu racionalnog i emocionalnog, ”ruke i duha”. Ovi su stavovi značajni upravo po tome što zahtevaju celovitost. Obe autorke, a naročito Bernadžikovska, i te kako ispoljavaju svest o uskraćenosti u pogledu učešća u javnom životu, te je jasno da je primarni zahtev za sveobuhvatnošću, prevazilaženje podela, primenljiv i na socijalni aspekt.

Kod Jelice Belović Bernadžikovske ovo jedinstvo uma i srca ima i izuzetno važan ekonomski smisao: tekstilna industrija i vez nisu za nju aktivnosti za slobodno vreme, nego umetničko izražavanje, kao i važan privredni resurs. Ona na više mesta naglašava da se vezilačko umeće može iskoristiti kao sredstvo za materijalnu dobrobit žena, i da tu treba slediti dobre i efikasne primere da bi se ostvarili finansijski efekti. Pored toga, njena vizija kulture bila je suprotstavljena onome što je nazivala kosmopolitizmom, jer joj je osnovni cilj bio da ukaže na različitost srpskog i slovenskog naroda u Evropi i da učini da se ta razlika poštuje i razume. Najfiniji izraz te razlike jesu tekstilna umetnost i vez. U osnovi poimanja kulture Jelice Belović Bernadžikovske počiva i oštra kritika modernog duha. Kao što će Maga Magazinović, skoro tri decenije kasnije, otvoreno kritikovati ”ukočenost” i besplodnost modernog načina života, Jelica Belović ukazuje na gubitak sposobnosti za uživanje u modernom svetu. U ovom dobu su, kaže ona, čak i bogataši koji su bili skloni luksuzu postali ”jadni, užurbani radnici, koje posao i zanimanje tako apsorbira, da u slobodno vrijeme misle na sve drugo, samo ne na uživanje in aestheticis”.[18] Time ona daje odgovor na pitanje otkud takav nehaj prema narodnoj umetnosti i umetnosti uopšte, a istovremeno pokazuje da se kulturni ”višak” sastoji od sposobnosti i da se uživa, odnosno, da su sposobnost da se misli i oseća duboko povezani sa užitkom. Takođe, u ovom stavu možemo videti nerazlučivost modernog od tradicionalnog – i moderno osećanje užitka u estetskom, kao i tradicionalni izraz toga, narodna umetnost, spojeni su u jedno, u izvor zanemarenog zadovoljstva. Na taj način, autorka ne pada u samosažaljenje zbog gubitka autentičnosti, šta god ona predstavljala, kao krajnost kojoj bi protivnici modernizacije bili skloni.

Da li je vez takođe i način pisanja? Da li su motivi na tekstilu uporedivi sa motivima u prozi? Da li je to neka vrsta tajnog pisma, oblik magijskog teksta? Bernadžikovska postavlja ova pitanja u svojoj knjizi i nesumnjivo izjednačava vez i pisanje. “Srpska i hrvatska žena ispisala je obilne stranice slovenske kulturne istorije … sitnom ’biljur-iglom’ po prefinu svome platnu”.[19] Prema njenom mišljenju, u istoriji srpskog veza bilo je pet faza: mitološka, hrišćanska, turska, klasična i moderna. Zlatno doba je bilo 11-12. vek, i dok je turski period doneo nove, orijentalne motive, oni nisu nikada bili zaista prihvaćeni. Vez je zadržao svoj slovenski identitet tokom otomanske vladavine, i pojavio se u modernim vremenima kao jedinstvenost, autonomnost. U svakom slučaju, tekstilna umetnost, njeni oblici, boje, tehnike i kombinacije ovih elemenata po njoj su izrazi određenih prirodnih, društvenih i istorijskih uslova i okolnosti. I uvek su izrađeni ženskim rukama.

Do koje mere Jelica Belović Bernadžikovska insistira na značaju tekstilnog umeća za slovensku kulturu vidi se iz načina na koji govori o tome da je pravo poreklo čipke slovensko. „Hodajući po velikom svijetu, ležeći na grudima careva i kraljeva, ljepotica i umnih žena zaboravila je čitma i kera svoj izvor, svoje ishodište, zaboravila je slovensku nisku seosku kolibicu, gdje se rodila i odrasla...“[20] Bernadžikovska priznaje da je Evropa rafinirala čipku, ali i podvlači da je čitma (čipka) bila „slovenske ... žene ponosito čedo“,[21] i svoju tvrdnju podupire navodima iz, uglavnom, tekstova nemačkih etnografa i istoričara. Jedna od njih je nemačka autorka[22] koja piše o tome kako se čipka kupovala u Dalmaciji i preprodavala po Evropi kao ručni rad iz Venecije ili Grčke.[23] Kada je Jelica Belović čipku nazvala dokumentom kulture, ona je očevidno mislila na to da se u istraživanju njenog porekla može pokazati autohtonost slovenske kulture, ali i njena viševekovna marginalizacija. Jer, Belović Bernadžikovska je potpuno svesna da je ideja o slovenskom poreklu čipke na početku 20. veka neka vrsta ”skandala” koji bi mogao da skrene pažnju na nepravednu skrajnutost slovenske kulture unutar Evrope. Otuda i taj pompezno-patetični ton odlomka o poreklu čipke koji upućuje na geopolitičke i klasne razlike ”utkane” u umetnički proizvod.

Bernadžikovska je vrlo jasno odredila šta smatra estetskim u tekstilnoj umetnosti. Stilizacija nasuprot realističnoj (ona koristi termin naturalistička) predstavi.[24] Apstraktni motivi, predstave koje su toliko rafinirane da nit ili pređa – bela, zlatna, obojena – izražava pokret, emociju, želju, misao. Ona to slikovito kaže: “Čitme su tkana glazba”; ti radovi su “šivene pjesme bez riječi”.[25] Kada opisuje tehniku zvanu gnjidanje (point pique), ona hvali nepravilnosti nalik na žilice u mramoru i asimetričnost motiva. Nikakav kliše, nijedna unapred data mustra nije prihvatljiva, jer je to vrsta rada koja sledi osećanje, izražava ga. Sve to znači da ne postoji nikakva dilema u vezi sa time da li je izrada veza i čipke zanatska ili umetnička.

Srpska vezilja svojim radom želi: umjetninu doživjeti sa svim živcima i čulima i takav doživljaj izraziti govorom ornamentalnih oblika, koji su za to puni zasebna čara i sugestivne snage.[26]

Rad dr Nataše Teofilović Preplet, predstavljen na skupu Međunarodne ženske mreže (International Female Networks) održanom u okviru COST akcije IS0901 od 14. do 16. aprila 2011. na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, činio je vizuelni deo prezentacije o Jelici Belović Bernadžikovskoj.

Ornamenti, stilizovani i apstraktni, pa ipak prepoznatljivi, kao i boje, to su i instrumenti magije, umetničke i praktične. Simbolička značenja šara poput paukova i svetih buba, ”baja”, ili drugih zaštitnih motiva, osnažena su bojom: bela za nevinost, plava za zavođenje, crvena čija je snaga lekovita… Boje treba kombinovati izbegavajući pozicioniranje tamnih i svetlih jedne pored drugih. Tako one “zatitraju i slijevaju se u blage slike”,[27] a apstraktne slike i impresionistički efekti, vrhunski znak ranog 20. veka, postaju estetski kriterijum i u tradicionalnoj narodnoj umetnosti.

Sam proces rada jeste individualno izražavanje koje se potom pretvara u kolektivni događaj. Tu Bernadžikovska podvlači značaj uloge takozvane mustratorke. Njenu ulogu poredi sa guslarskom u narodnoj poeziji. Mustratorka je bila osoba koja je najbolja po umeću među ženama u zajednici. Ona bi birala među postojećim uzorcima one koji treba da budu sačuvani za sledeće generacije. U ovom procesu, nalik na uređivanje nekog zajedničkog teksta, te su žene bile odgovorne za očuvanje autentičnosti i tekstilne umetnosti južnih Slovena. To je bio i način na koji bi lični diskurs postajao deo kolektivnog izraza. Sve to nije, međutim, u datom trenutku bilo mišljeno da postane način očuvanja identiteta zajednice, jedne nacije, na primer – to su samo postulati do kojih mi, naslednici, istoričari, etnografi ili teoretičari književnosti dolazimo potom. Cilj ovih umetnica je bio da sačuvaju čistu lepotu, da oku pruže užitak. To je bilo upravo ono mesto na kom počinje kultura kao sposobnost da se prevaziđe površnost čistog preživljavanja.

Lepota postaje kompletna tek onda kada se susretne sa samim životom: “/t/akova marama na klasičnoj glavi crnooke Dalmatinke, to je slika probrane ljepote!”,[28] to je predstava čudesnog u svakodnevnom životu. Ono za čime je Jelica Belović Bernadžikovska tragala bila je lepota povezana sa životom, harmonija u disharmoniji samog života. Na osnovu te ideje je sačinila i nacrt budućih istraživanja: “/p/rije svega, valjalo bi naći tajnu vezu naših narodnih dekorativnih predmeta s prirodnim pojavama; vezu njegova izbora boja i oblika s okolnom prirodom”.[29] Onda treba da uporedimo optiku i fiziologiju ljudskog oka sa izborom boja u folklornim ornamentima, a potom, koje su boje pretežne na ravnim površinama, a koje na oblim ili kosim površinama... onda, koja boja se koristi s obzirom na dužinu odeće... na grudima, oko vrata i na rukavima.[30] Bernadžikovska je pisala kako je jednom pratila ženu sa starom, ali lepo izrađenom kapom i konačno je ubedila da joj je proda. Ta epizoda je modernistička vinjeta koja višestruko govori o povezanosti života i umetnosti u ovakvoj koncepciji kulture. Vez je i u produkciji i u recepciji mnogo više od aktivnosti za slobodno vreme. To je izraz celokupnog bića, integrisanog iskustva. On je umetnost i život istovremeno, i jasno je da u doživljaju umetničkog dela mora biti harmoničnog sklopa, kao i u, šire posmatrano, konceptu kulture koji teži takvoj sveobuhvatnosti.

Srpkinja iz 1913.

Šta u takvom shvatanju kulture znači neintegrisanost i neafirmisanost autorki? Šest godina posle monografije o vezu pojavljuje se izdanje almanaha Srpkinja koje donosi portrete više od 50 žena – učiteljica, dobrotvorki, spisateljki, uopšte, žena koje zaslužuju da budu priznate u kulturnoj istoriji svog naroda. Pojava ovakve publikacije značila je osvajanje javnog prostora, što je još sredinom 19. veka Matija Ban prepoznao kao način da žena postane građanka.

Uvodni tekst u ovo izdanje Srpkinje nepotpisan je, ali nema razloga da se sumnja da je to tekst same Jelice Belović Bernadžikovske. U njemu se govori o potrebi za ovakvim izdanjem i o preprekama na koje autorke nailaze pri nastojanjima da uopšte prodru do javnosti. Tekst je napisan prepoznatljivim modernim, jasnim i ponekad oštrim stilom, te je i sa te strane potpuno jasno da je Jelica Belović Bernadžikovska njegova autorka. Problemi kojima se ona ovde bavi slični su temama kultnog eseja Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), Sopstvena soba, napisanom deceniju i po kasnije. Reč je o prostoru koji je ženama spisateljkama uskraćen u kulturi, o tome da se ženski rad ne ceni dovoljno niti se plaća, kao i o tome da muška spisateljska zajednica ne znači ženama mnogo, jer ih muškarci ili ne primaju u svoj krug, ili nastoje da njihov trud iskoriste. Žene nemaju ni mesto za okupljanje, niti svoj sopstveni časopis koji bi u celini one vodile.[31] Ovde treba imati u vidu da su žene u Srbiji jednu od najvećih bitaka za prodor u javni prostor izvojevale kada su 1911. godine dobile pravo da budu i zvanično urednice časopisa. Na taj način je trud mnogih supruga i kćerki postao ozvaničen. Zato bismo se mogli pitati otkud je moguće da samom tekstu koji najotvorenije govori o tome da ženski rad u kulturi treba da bude vrednovan i vidljiv nedostaje potpis autorke. Najverovatnije je ipak reč o konvenciji u okviru koje se podrazumevalo da je urednik autor uvodnika, prenetoj u izdanje čije je uredništvo žensko.

Da stvari u vezi sa Srpkinjom iz 1913. uopšte nisu išle glatko između nekoliko aktera okupljenih oko njenog stvaranja – Stjepana Radića, Arkadija Varađanina, Zorke Jovanović i, naravno, Jelice Belović Bernadžikovske, pokazuje njihova korespondencija. Analizom diskursa njihovih pisama, Gordana Stojaković utvrđuje da je Radić nastojao i uglavnom uspeo da utiče na sadržaj i raspored materijala u ovom izdanju Srpkinje. Istovremeno se pokazuje da je Jelica Belović Bernadžikovska bila veoma vešta korespondentkinja i da se njen diskurs kretao u rasponu od stava zahvalne saradnice do “muškog” diskursa usmerenog ka diskvalifikaciji svojih protivnica. Ta agresivnost, ili, radije, asertivnost, svakako je jedna od odlika stila Jelice Belović u javnom diskursu. Pri tome, treba imati u vidu da, kako Gordana Stojaković s pravom ističe, ovo izdanje Srpkinje izlazi u istorijski veoma nepovoljnim okolnostima, u vreme Balkanskih ratova i uoči samog Prvog svetskog rata. To je značilo da je javna sfera bila okrenuta nacionalnim interesima kao primarnim, a ne pitanjima ženskog prisustva u javnosti. Poduhvat koji je Bernadžikovska u određenom trenutku preuzela na sebe i izvela do kraja utoliko pre govori o njenoj odlučnosti da iznese u javnost rad srpskih autorki i intelektualki, da stvori žensku interpretativnu zajednicu i da pokaže da je ta zajednica proizišla iz zajedničke tradicije.

Među tekstovima u segmentu Srpkinje o kulturnim uspesima naših žena jeste i tekst Jelice Belović Bernadžikovske, naslovljen ”Srpska maramica”. Taj tekst je potpisan i dvostruko je značajan jer se osim etnografskim materijalom autorka bavi i recepcijom svoje knjige o narodnom vezu i ornamentici iz 1907. Poput monografije, i tekst o srpskoj maramici slavi vezilačku umetnost kao neku vrstu pisanja, umetničkog izražavanja žene; on je istovremeno i u službi ukazivanja na posebnost i autohtonost srpskog rada unutar evropske tradicije a jednako se zalaže i za uspostavljanje vezilačkih preduzeća koja bi ženama omogućila ekonomsku sigurnost. Pored svega toga, Bernadžikovska stalno podseća na svoje radove i doprinose, i u tekstu i u fusnotama, razmatra razloge loše ili nedovoljno dobre recepcije i na taj način nastoji da svom radu da potreban značaj. Tekst u mnogo čemu ponavlja ono što je njena knjiga već sadržavala – ideje o simbolici boja, na primer, ili različitost srpskih šara od ostalih evropskih. Struktura teksta iz 1913. godine treba da doprinese uverljivosti argumenata. Bernadžikovska najpre daje istorijski razvoj upotrebe maramice i već na samom početku provlači tvrdnju da je maramica bila u upotrebi kod slovenskih naroda pre nego u Zapadnoj Evropi. „Maramicu je prvo upotrebljavala jedna venecijanska plemićka, koju ju je nazivala: Fazzoleto, a i ta je taj toaletni komad vidjela kod južne Slavenke, gdje je već bio poznat.“[32] Ovu tvrdnju ona ne potkrepljuje citatima, već je pominje skoro podrazumevajući, da bi nastavila sa istorijskim pregledom. Nešto kasnije, ona će navesti primere iz narodne poezije, da bi pokazala da je maramica tamo predmet simboličkog značenja, neverbalne komunikacije. U tom središnjem delu autorka čini iskorak, digresiju, napomenom o recepciji koja je vrlo lično intonirana.

Danas, kad naše najučenije glave, n a š i univerzitetski profesori – a još više s t r a n i – pitaju za moje skromne radove iz ove struke, moralo bi biti svakome jasno, da je isto tako korisno raditi na istraživanju narodnog umjeća kao što je pisati n o v e l e ili feminističke p r e v o d e. Ali koliko je još i danas nerazumijevanja za prave potrebe narodne i književne kod naše poluinteligencije, kazao mi je članak iz pera jednog starijeg sarajevskog učitelja g. Josipa Milakovića („Savremenik“ br. 8, Zagreb, 1913). Uzeo da govori o sarajevskim književnicima. Napomenuo je i žene, a svima prigovorio, da ne rade. Kad je došao do mene, bio je u neprilici, šta će da prigovori. Taj gospodin u želji, da i moj književni rad prikaže malim, sve je moje knjige prikrio sa dvije podrugljive riječi: „Ona se bavi ženskim ručnim radom.“[33]

Tekst objavljen u Srpkinji predstavlja kombinaciju naučnog članka, prikaza dela, ličnog eseja, pa čak i ispovesti. Karakteristično je za Jelicu Belović Bernadžikovsku da koristi lični ton u svojim tekstovima. U uvodniku “Žene i književnost”, ako ništa drugo, pominjanje sopstvenog iskustva, ličnih priča, i jedan skoro ispovedni, ali vrlo kontrolisan ton, nesumnjivo potvrđuju da je nepotpisana autorka Jelica Belović. U tekstu o srpskoj maramici ona se otvoreno razračunava sa osobom koja je njen rad potcenila rečima da se ona “bavi ručnim radom”. Njen odgovor je višeslojan – kontekst u kom pominje tu nesrećnu primedbu čini je apsurdnom i smešnom, dakle, ona se samo ironično osvrće na mogućnost da se njen rad tako pogrešno tumači. Odmah potom, ona raskrinkava napadača:

(Isti taj gospodin znade vrlo dobro, čime se ja još 'bavim', jer mi je već prije 15 godina plačući donio jedno 13 tankih formom i sadržajem knjižica svojih stihova, koje da niko ne čita i ne ocjenjuje, da mu ja napišem pohvalu – j a – onda još posve mlada žena, koja se je i onda 'bavila ručnim radom'). To i jest moj ponos, ma da se b a v i m tek pomalo (baviti se znači: s a m a  t k a t i,  v e s t i  i t. d.).[34]

Na prvi pogled, ova izjava izgleda kao ogovaranje ili osveta ogorčene osobe, zapravo, kao priča o obostranoj osveti ogorčenih. Ton Jelice Belović nije, međutim, ogorčenje, već nešto drugo. Ona vrlo asertivno nastoji da otkrije mehanizme koji se kriju iza prividno objektivne sfere javnog, privatne interese koji rukovode nastajanjem reputacije. Njen ton jeste ton osobe kojoj je odavno jasno da društveni prestiž, uvažavanje, u maloj sredini naročito, nije direktno povezan sa stvarnim učinkom. Ona razdvaja dve stvari – priznanje koje dobija u inostranstvu objavljujući u velikim i važnim časopisima, i odsustvo podrške javnosti i institucija u svojoj sredini (ili, tačnije, sredinama). Pri tome donekle zamagljuje razliku između intelektualnog, naučnog i šireg društvenog priznanja. Naime, u inostranstvu ona ne može očekivati mnogo više od priznanja koja je već dobila; u svom narodu, na čijoj afirmaciji stalno radi, očekuje i institucionalna priznanja koja stalno izostaju. Očevidno je da je stvaranje interpretativne zajednice neophodno za primarno razumevanje u sredini, a upravo to ide veoma teško. Bernadžikovska u uvodniku Srpkinji uočava ono što će feministička teorija pola veka kasnije isticati kao suštinski problem – društvenu razdvojenost žena koja uslovljava njihovu nemoć. U tekstu o srpskoj maramici Bernadžikovska izdvaja samo jedan primer neadekvatnog priznanja značaja njenog dela i diskvalifikuje ga tako da pokazuje mehanizme po kojima se interpretativna zajednica zamenjuje interesnom zajednicom u kulturnoj sferi. Dalekosežni su, naizgled, efekti ovog postupka – čini se kao da je svaka buduća kritika a priori sumnjiva zbog ove ilustracije. Pitanje je, međutim, ponovo u zajednici – ko je mogao da pročita Srpkinju i ovaj tekst? Prema podacima koje je Gordana Stojaković prikupila, rat je omeo da se distribuiranje ovog lista odvija onako kako je prvobitno bilo planirano.[35]

Rad same Jelice Belović Bernadžikovske vrlo pohvalno je predstavljen u ovoj istoj Srpkinji iz pera dr Tihomira Ostojića (1865- 1921), književnog i kulturnog istoričara. Tekst počinje zahtevom da se njeno delo više čita i bolje vrednuje upravo u sredini u kojoj je nastajalo, odnosno, konstatacijom da se o njenom radu malo zna.[36] Da bi taj rad predstavio na razumljiv način, dr Ostojić poredi zasluge Jelene Belović sa muškim “kanonom” u nauci i umetnosti.

Ako bismo htjeli, da označimo karakter pomenute gospođe u našoj nauci nekim popularnim i plastičnim poređenjem, mogli bismo reći: ono što je Vuk Karadžić za našu usmenu narodnu književnost, što je dr Bogišić za običajno pravo, što je Stanković za crkvenu muziku, a Kuhač za narodne popijevke, što je dr Cvijić za antropogeografiju, to je gđa Belović-Bernadžikovska za tradicionalne ručne radove i njihovu ornamentiku.[37]

Reći da je rad Jelice Belović za etnografiju isto što i rad Vuka Karadžića za narodnu književnost , na primer, upečatljivo je priznanje, i danas ubedljivo. Odmah potom citiran je i kratak odlomak iz knjige autora dr Fridriha Krausa (Friedrich Krauss) koji vrlo pohvalno govori o nemačkim radovima Ljube T. Daničića, ne razotkrivajući pseudonim iza kog se krije niko drugi do Jelica Belović Bernadžikovska. Poznato je da je ona sarađivala dugo sa Krausom, i da je u njegovom časopisu Antropofiteja (Antropophyteia) u Lajpcigu objavila veliki broj tekstova.[38]

Na taj način je Jelica Belović Bernadžikovska upotrebila ulogu urednice da svoj rad i knjigu iz 1907. odbrani od omalovažavanja i da onemogući eventualne buduće napade sa iste pozicije, kao i da pokaže priznanja ukazana njenom radu od strane uglednih naučnika. Ovakva strategija podrazumeva samouverenost i odsustvo lažne skromnosti. Istovremeno, Bernadžikovska piše duboko prevratnički uvodnik koji ne potpisuje, a svoj prikaz knjige Jelene Dimitrijević ”ustupa” Magi Magazinović. Iz toga se vidi postojanje jasnog cilja koji ima pred sobom – stvaranje zajedništva među ženama koje delaju u javnosti. Uostalom, boljeg dokaza od toga nema od same Srpkinje. Iz korespondencije u vezi sa ovim izdanjem saznajemo da je Bernadžikovska prilično oštro ocenjivala ponašanje i stavove Zorke Janković, Olge Kernic Peleš i Isidore Sekulić, ali da joj to nije smetalo da im da prostor u Srpkinji na jedan vrlo odmeren način.[39] U odnosu prema Zorki Janković, Olgi Kernic Peleš i Isidori Sekulić, vidi se sva retorička i socijalna veština Jelice Belović.

Dok se u prethodne dve situacije radilo o osrednjoj i lošoj novelistkinji, Isidora je zahtevala dobru ideju, oštro pero i snagu za primeren odgovor. Dobila ga je u tekstu pod naslovom "Isidora Sekulićeva". Osim par uvodnih rečenica, čitav tekst posvećen je Isidorinom članku ''Ima li prava Konstantin Bruner" /.../ Ovaj tekst na jedan korektan i inteligentan način odgovara na Isidorine uvrede i pretnje tužbom ako je 'stave' u knjigu.[40]

Uprkos velikom naporu i razočarenjima i u toku prikupljanja materijala i tokom distribuiranja gotovog almanaha, Jelica Belović Bernadžikovska kao da je uporno odgovarala na sopstveno pitanje iz monografije o vezu: ”Živimo li mi samo u sadašnjosti? Zar mi ne nosimo tajno u duši i svu prošlost roda svog, sve misli i osjećaje odavno pokopanih vjekova njegovih?”[41] Srpkinja iz 1913. trebalo je da uspostavi tu vezu između tradicije i savremenosti ženskog bavljenja književnošću. Drugi zadatak bio je da prikaže značaj ženskog stvaralaštva u srpskom narodu i da njegovo zanemarivanje raskrinka kao nepravedno i neopravdano. Ako je kultura, podsetimo se, ”sposobnost da se misli i oseća duboko”, onda je zanemarivanje velikog segmenta koji predstavljaju žene neosporno gušenje te sposobnosti. U dubljem smislu, to je zapravo ukidanje same kulture kao težnje ka integrisanom doživljaju sveta u kom se racionalno i emocionalno međusobno prožimaju. Prevlast jedne polovine, jednog segmenta, ozbiljno narušava mogućnost da se dođe do tog ”viška” koji čini kulturu.

Tokom više od pola veka kontinuiranog rada na književnom, pedagoškom i etnografskom području,[42] Jelica Belović Bernadžikovska je neprestano bila svesna važnosti priznanja, afirmacije i dokumentovanja uspeha i značaja ženskog stvaralaštva uopšte i sopstvenog rada. Podsetimo se prikaza romana Jelene Dimitrijević iz 1913. i opaske u vezi sa kulturnom sredinom koja se 1928. godine mogla učiniti izlišnom. Koliko je Jelica Belović Bernadžikovska bila, na žalost, u pravu potvrđuje i činjenica da se Nove Jelene Dimitrijević pojavljuju drugi put pred publikom u Srbiji skoro ceo vek posle prvog izdanja. Ako je to korak ka reafirmaciji naše „sposobnosti za duboko mišljenje i osjećanje”, onda nam sigurno uskoro predstoji i detaljnije upoznavanje sa obimnim i uzbudljivim delom same Jelice Belović Bernadžikovske.