U srpskoj književnosti na početku 20. veka barem dve književnice, Jelena Dimitrijević i Isidora Sekulić, izdvajaju se svojim radom, izgledom i odevanjem. Njima je prethodila u 19. veku Milica Stojadinović Srpkinja. Mada je svaka od njih zauzela mesto u književnosti i bila okružena znamenitim i značajnim ljudima svoga vremena, sve su se, poput Milice Stojadinović, „osećale kompromitovane svojim književnim radom a ugled koji su uživale izazivao je sumnju i podozrenje“.[2] Pesnička slava doprinela je da se ono što se smatralo ženskim određenjem (živeti u senci i u privatnom okruženju kuće i porodice) pretvori u izloženost javnosti. Sve tri autorke su, na ovaj ili onaj način, gradile oko sebe odbrambeni štit svojim ponašanjem, izborom prebivališta i načinom života. Čuvale su svoje okruženje i nerado se isključivale iz njega, bilo da je to bio Vrdnik (u slučaju Milice Stojadinović,)[3] sopstvena soba (kod Isidore Sekulić) ili sopstveni narod i porodica (Jelena Dimitrijević).

U ovom radu biće reči o jednom elementu tog stava, odnosno o odevanju kao obliku izražavanja sopstvene individualnosti u slučaju Milice Stojadinović, Jelene Dimitrijević i Isidore Sekulić, pri čemu će izbor dve potonje, modernističke spisateljice, biti sagledan i na fonu ženske štampe i emancipacije. Iako se ne može govoriti o univerzalnoj ili superiornoj poziciji koju zauzimaju u odnosu na položaj žena ili na žensko stvaralaštvo, ipak, ženski časopisi ističu ideju identiteta, potvrđuju da postoje i „drugi/e“, neguju heterogenost mišljenja i postojanja, izražavaju sumnju u autonomiju književnosti, politike, nauke, kulture kao domena u kome one nemaju šta da kažu. Ženski časopisi početkom 20. veka su pružali ženama mogućnost da progovore, da pronađu svoj jezik. A posedovanje glasa, govora, jezika jedan je od prvih uslova (javnog) postojanja o čemu govore feminističke teorije sa obe strane okeana. Ali, u isto vreme uloga časopisa je bila da „podiđe” i podrži ono što bi se moglo nazvati vox populi, patrijarhalna svest, u kojoj žena vredi samo onoliko koliko joj vredi očevo ili muževljevo porodično prezime, ili, prizemnije, koliko joj je uredna kuća i kako ume da kuva ili pegla muške košulje. U intervjuu koji je pre mnogo godina napravljen sa Isidorom Sekulić, novinar ističe urednost Isidorinog stana, a u još ranijem intervjuu sa Jelenom Dimitrijević takođe se ukazuje na to kako je Jelena dobra domaćica. Mnogo ranije, u svom dnevniku U Fruškoj gori 1854 srpska autorka, pesnikinja Milica Stojadinović, sama sa ponosom ističe svoje umeće u kuvanju, kazujući kako malo piše pesme, a onda odleprša kod majke u kuhinju i time potvrđujući stereotip o (poželjnom) ponašanju.

Ženski časopisi i emancipacija u modernoj Srbiji

Kada se uzmu u obzir reči Savke Subotić, izgovorene na glavnom skupu ženskog Društva 25. februara 1901, ono što su žene u Srbiji početkom 20. veka uradile na sopstvenoj emancipaciji čini se posebno značajnim:

1860. bili su još svi gradovi u Srbiji u turskim rukama, pa tako i Beograd … Na zapadu, gde su ženska društva ponikla, nije takvih teškoća bilo, bar ne u toj meri, jer nije bilo ukorenjene predrasude protiv svakog samostalnog i javnog rada ženskinje kao u nas i na istoku.[4]

Sudeći po ženskoj štampi toga vremena[5] moglo bi se zaključiti da su emancipaciju shvatale kao umereno oslobađanje od represije u kojoj su živele. Htele su pre svega duhovnu slobodu, slobodu iskaza, slobodu da se obrazuju i da odlučuju o rešenjima određenih pitanja. Uloga majke i Srpkinje-patriotkinje, pa ni uloga supruge nije trpela nikakve promene.[6] Majčinstvo je bila sveta obaveza, biti Srpkinja je nekako podrazumevalo da je žena i dobra majka i odana supruga, biti nečija žena značilo je vernost i odanost u svakoj situaciji. Kao i stereotip o muškoj pameti i ženskoj osećajnosti, i stereotip o dužnostima i mogućnostima bio je veoma jak i čvrsto ukorenjen podjednako i kod muškaraca i kod žena. Žene su, na izvestan način, bile verne čuvarke tradicije i zatečenog stanja i često su same bile veoma odane tradicionalnim i patrijarhalnim pravilima koja su ih dugo držala u potpunoj pokornosti i zavisnosti od oca, muža ili sinova. Posestrima (1890, I, 11, str. 181), časopis koji je imao veoma dobru koncepciju književnih priloga i time ne samo učio čitateljke dobrom ukusu, već im davao i slobodu da progovore, kritički govori o navici supruga da imaju zasebne blagajne i da samostalno raspolažu novcem. Obrazloženje jasno pokazuje koji je domet ženine samostalnosti: „Ili zar to nije prava krađa, kad muž ne sme znati pravu upotrebu svoga novca”.[7] Socijalne uloge u porodici bile su pod kontrolom, a žene su koračale neodređenom stazom koja je vrludala između bespogovorne vrline i pragmatične nekorisnosti u svemu što se ticalo ekonomske, pravne i sličnih odgovornosti.

Obrazovanje, pa makar to bilo i obrazovanje koje su pružale devojačke škole pokrenulo je mnogo toga, pre svega svest da se žene moraju obrazovati. Devojačke škole su bile zamišljene kao ustanove u kojima se sticalo znanje koje je bilo koncept opšteg prosvećivanja. Seoske devojke su učene osnovama higijene i domaćinstva. Saveti o vođenju domazluka i osnovnoj higijeni bili su istinski potrebni neukoj i skoro nepismenoj ženskoj populaciji. Ženska društva su bila prva stepenica u osnivanju drugih ženskih pokreta, a početak su bili kursevi:

Kursevi za domaćice jako su nam potrebni. Kolo Srpskih Sestara u Beogradu prenulo je u ovaj mah svom snagom da stvori što više takvih škola i kurseva za domaćice u novo-oslobođenim srpskim krajevima.[8]

Gradske devojke su učile da kuvaju, vezu ili šiju u zavisnosti od materijalnog stanja i statusa roditelja. Docnije su osnivane i škole u kojima su se sticala i znanja iz matematike, istorije i drugih nauka.[9] U časopisu Žena, Mita Đorđević u članku „Šta tražimo od žena” prikazuje kako je srpska sredina kao okamenjeno more u pogledu potrebe za ženskim obrazovanjem:

Naša školska uredba od 1872. g. naredila je da su i ženska deca kao i muška dužna ići u osnovnu školu … ali mi gledamo, samo ako možemo, da žensko dete izvučemo ispod ove dužnosti … Pustili smo žensku decu i u gimnazije, ali ih oprezno puštamo, bojeći se zar, da žena ne postane gordom čoveku ozbiljan takmac.[10]

Ipak, najvažnije pitanje nije da li žena može da izađe iz kruga zacrtanih obaveza, već koliko je sama zatočnica ovakvog mišljenja. Teško je otrgnuti se od uobičajenih normi kada se potomstvo vaspitava u „starinskom duhu“, a devojke u skladu sa poslovicom koju je izgovarala majka Jelene Dimitrijević: „Bolje je devojka čuvena, a neviđena“.[11] Svest da žene moraju pre svega same sebe da oslobode unutrašnjih stega, da oslobođenje mora da bude unutrašnje, a ne spoljašnje artikulisao je još Ahmed Muratbegović u svome tekstu „Problem jugoslovenske muslimanske žene“ u časopisu Nova Evropa u kojoj je ceo jedan blok bio posvećen „ženskim problemima“:

Ali oba ova mišljenja [i reakcionarna i liberalna] nalaze se izvan same žene, izvan njenog bića, i zato ne obuhvataju problem njezine slobode onako kako treba. ... Skidanje pokrova je bez važnosti, nego skidanje okova sa ženskog fizičkog i psihičkog života, to je prvi uvjet njezine slobode.[12]

Iako nenamerno, Muratbegović se dotakao onog pitanja koje je ogledalo ženine slobode. Pokrov, zar i feredža ili marama i šešir su samo ekstremni pokazatelji kako način odevanja konstruiše ili razgrađuje ženski lik i karakter, kako su odevni predmeti društvena refleksija. U mladoj srpskoj državi i među još mlađom građanskom klasom, evropski način nameštanja stana i prihvatanje bečke i pariske mode kao načina odevanja bili su ne samo odraz procesa demokratizacije i modernizacije, već su predstavljali i sudar tradicionalnog i modernog. Srpska kultura i „nova srpska književnost ... rađala se u dve sredine i dve životne atmosfere: rustične i urbane, iz dva načina doživljavanja života: seoskog i varoškog, iz dva kulturna osnova: folklornog i srednjoevropskog.“[13] Zato i ne čudi što se u ženskim ili prosvetnim časopisima urednici/e zalažu za domaću nošnju. Pri tom se zaboravlja da ta „domaća“ nošnja u velikom broju slučajeva odražava jak turski ili austrijski uticaj. U jednom tekstu u časopisu Srpkinja, a slični nisu bili retkost ni u mnogim drugim časopisima, ističe se: „I Nemica i Mađarica i Rumunkinja zadržaše svoju jeftinu staru nošnju. Samo se Srpkinje otuđiše od svoga ...”[14] Odeća se obeležava ne samo kao odraz odanosti nacionalnom i tradicionalnom, već dobija i atribute moralnih vrednosti oličenih u skromnosti. „Skromnost“ u ovom slučaju podrazumeva čednost, štedljivost, neisticanje individualnih odlika..., a „kako pripadnici različitih kultura imaju različita merila skromnosti, ova merila takođe mogu da budu vrsta komunikacije“.[15] Didaktičko isticanje moralnih vrednosti bilo je u osnovi skoro svih časopisa za žene početkom 20. veka. U uvodnom tekstu „Naš program“ koji je bio objavljen u časopisu Srpkinja jasno se naznačavaju moralne vrednosti: „Naročitu pažnju ćemo obratiti na to, da moral među ženskinjem širimo.“ Moral je označen kao „ponos ženski, štednja i racionalno vođenje domazluka“, a zatim obećavaju da će se boriti protiv nemorala koji je označen kao „raskoš i zli običaji“.[16] Raskoš, pa i raskoš u odevanju, sasvim se drugačije objašnjava u Ženskom pokretu gde Pravda Ristić u eseju „Luksuz“ objašnjava razliku između luksuza i umetničkog rada, da bi duhovito definisala luksuz:

Na pr.: ma koliko da je ukusno izrađena i harmonično kombinovana jedna pamučna haljina, za nju će se samo kazati da je ukusna i lepa a ne luksuzna. Međutim, jedna svilena haljina će se smatrati kao luksuz, čak i kad je rđavo izrađena.[17]

Saradnica Ženskog pokreta ne osuđuje raskoš, ali joj daje pravu meru vrednosti. U istom časopisu u članku „Dositej i Njegoš o ženama“ Paulina Lebl-Albala[18] blagonaklono odbija Dositejev prekor da žena mari za pantljičice, lepeze, kape i šeširiće kad je bogom sazdana da bude mater. Očigledno je da su pozicije i ciljevi časopisa poput Srpkinje i Posestrime i Ženskog pokreta različiti. Prva dva već samim naslovima nagoveštavaju da su nacionalni i tradicionalni. Podnaslovi ih određuju kao časopise za pouku i zabavu, a cilj im je prosvećivanje. Ženski pokret je osnovan sa drugim ciljevima i u drugom vremenu. I pouka i zabava se drugačije tretiraju, a prosvećivanje je dobilo sasvim nove sadržine. Takođe se promenio i odnos prema oblačenju, pa tako i moderna, ili čak i luksuzna haljina nisu samo uvoz tuđih ideja, niti izdaja narodnih običaja. Tepeluk i libade su postali deo folklora i izučavanja, a gradska (zapadnjačka) haljina svakodnevnica.[19] Ženski časopisi s početka 20. veka o modi skoro da i ne govore. Ističe se potreba da haljine moraju da budu čiste i praktične, ukrasi se i ne pominju. U Domaćici, časopisu koji je izlazio preko četrdeset godina i imao širok krug čitateljki i čitalaca, uz navode iz knjige J. Frankea (Franke) Ženska lepota, naglašava se da je reč o telesnoj lepoti, duševnoj i estetskoj draži, kao i veštini da se one odneguju, ali sa naučne tačke gledišta.[20] Mogućnost da se lepota istakne ili stekne i lepom odećom potpuno je izvan vidokruga autora. Tek se 1939. pojavljuju slike modela haljina, ali i tu se vodi računa o vaspitnom i nacionalnom interesu jer su to modeli izrađeni u ženskim zanatskim školama. Tokom vremena rubrika koja se u časopisima bavila modom pretrpela je velike promene. Od konstatacije da je moda sujeta,[21] pa do pravog obračuna sa šeširima,[22] moda je evoluirala do statusnog simbola, masovne pojave i stila života, pa se tako i izjava Isidore Sekulić: „Zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako ja da metnem šešir!“[23] može shvatiti kao insistiranje na statusnom simbolu, na njenoj pripadnosti intelektualnoj ženskoj eliti koja ne obraća pažnju na modne diktate.[24]

Da li odeća govori?

Nije slučajno da su se žene najviše bavile pisanjem dnevnika, pisama i putopisa. Svi ovi žanrovi omogućavaju stvaraocu slobodu da se, s jedne strane, postavi kao nepristrasni pripovedač koji objektivno sagledava svet i da, u isto vreme postavi sebe u centar pripovedanja. Tako su putopisi, dnevnici i pisma postali vrsta alegorije o životu i vremenu, ali i alegorija o samim spisateljkama. Iz tekstova se može iščitati šta su autorke mislile, osećale, kako su sebe videle u okruženju. Dnevnik Milice Stojadinović i putopisi Jelene Dimitrijvić ili Isidore Sekulić postaju alegorija o njihovim životima, skrivena autobiografija. Svaka autorka započinje svoje delo tvrdnjom da nam saopštava samo ono što zaista i misli, znači istinu, da su iskrene. Ali, iskustvo nas uči da iskrenost u pismima, autobiografijama, putopisima, pa i literarnim delima uopšte, i nije baš potpuna. Tu postoje i objektivni i subjektivni razlozi. Diktat i pritisak okoline, uslova i prilika u kojima se živi, ali i lična potreba da se autor/ka predstavi u boljem ili najboljem svetlu. Ipak, čak i u slučajevima prikrivanja, autorke ne lažu, samo treba razgrnuti mimikrične pokrivače i otkriti šta nam se zaista poručuje. Nije ni putopis Jelene Dimitrijević ni Isidore Sekulić samo svedočanstvo o predelima i ljudima koje su videle, one nas vode i na putovanje koje govori o njima samima, govore nam o presiji, represiji, svesti o sebi. A kod starije pesnikinje Milice Stojadinović razotkrivanje i prikrivanje su posebno važni: „Milica Stojadinović utemeljuje svoj identitet kroz ključnu distinkciju unutrašnje/spoljašnje koja preuzima značaj opozicije privatno/javno.“[25]

Svi signali koje šalju spisateljke u pogledu svoga odnosa prema odeći ili uređivanju stana isto su toliko važni kao i njihove reči. Na primer, u dnevničkim zapisima Milice Stojadinović Srpkinje, uzgred se opisuje njena kuća, ali upravo ti opisi pokazuju usiljenu ozbiljnost da se pesnikinja prikaže kao „dobra devojka“ koja je obdarena pesničkim nadahnućem. Ona zna da bi bez izvršavanja kućnih obaveza predstava o „dobroj devojci“ bila dovedena u sumnju. I Jelena Dimitrijević i Isidora Sekulić grade sliku svog identiteta pomoću opisa stana. Jelena podvlači svoju urednost i domaćičku spretnost, a Isidora urednost ali i prezir prema gomilanju nameštaja. Njen sto je zatrpan knjigama, knjige su na podu, svuda oko nje. Ona je žena koja čita, najobrazovanija žena. Komunikacija koja se postiže preko priče o stanu otkriva koliko je snaga patrijarhalnog nasleđa maligna i gotovo u potpunosti unapred određena, jer takva kultura ističe sliku o sebi koja se ne kosi sa slikom koja se formira u kolektivu.[26] U sva tri slučaja, pa i u časopisnim objašnjenjima o tome kako stan treba da izgleda, moglo bi se govoriti i o življenju „nigde“ ili o simbolično praznom prostoru koji govori o „praznom“ identitetu, odnosno o predstavi koja se odašilje i kulisama koje dočaravaju željenu sliku samoodređenja. Stan i odeća kao da pokazuju „to je ono što sam hteo/la da kažem“. Ove spoljne manifestacije postaju velika ideja kojom se eksperimentiše.

Ni Jelena Dimitrijević, ni Isidora Sekulić, pa čak ni Milica Stojadinović Srpkinja, koja im nije savremenica ali na podjednako dobar način odslikava odnos i prema sebi i prema društvu, ne posmatraju svoj način odevanja ili češljanja kao estetski čin već kao spregu između sebe i društva, između psihološkog i sociološkog delokruga. Čuvena je fotografija Milice Stojadinović u narodnoj nošnji koju je načinio Anastas Jovanović.[27] Za razliku od nje, Jelena Dimitrijević i Isidora Sekulić su u odevanju bile „kosmopolitski“ tipovi. Koliko je odeća rečita pokazuje i tekst „Žene i književnost“ objavljen u Srpkinji 1913. Tekst je ilustrovan fotografijama ručnih radova i različitih bodova, ali su fotografije tri književnice ono što govori o vremenu i odnosu prema odeći. Na slikama su Julka Srdić-Popović, Zorka Janković, i Cveta Bingulac, sve tri u narodnim nošnjama kao svečanim haljinama za pokazivanje. Zorka Hovorka, Persida Pinterović, Darinka Bulja, Milica Tomić, Savka Subotić u gradskim su haljinama, a Savka Subotić umesto ukrasa na levoj strani ima nekoliko ordena.

Milica Stojadinović ističe narodnu nošnju kojom demonstrira nacionalno osećanje, Jelena Dimitrijević u nekoliko navrata govori o svojim haljinama (one su skromne, stroge, tamnih boja, na nekolikim fotografijama koje su sačuvane, haljine pre svega liče na uniformu), a Isidora Sekulić gotovo da se ponosi pohabanim i nekoliko puta prevrnutim kaputom ili kućnom haljinom sa zakrpama na laktovima. Kako su haljine Jelene Dimitrijević i Isidore Sekulić uvek isti ponovljeni model koji se tokom godina ne menja (sem u sitnim detaljima kao što su kragne, manžetne ili mašne), zaista bi se i moglo govoriti o vrsti uniforme kojom se (samo) iskazuje pripadnost jednom društvenom krugu. Ipak, te haljine kazuju još mnogo toga, pa bi se čak mogla povući i paralela između odevanja i načina na koji one pišu-govore.[28] Melanholična jednobojnost kod Isidore ili crnina kod Jelene Dimitrijević rečite su podjednako kao i izjava da se „natugovala u svom životu“ ili da joj je bolest stalni pratilac, da voli tišinu i ćutanje, ili da večno žali za poginulim mužem. Kada Jelena Dimitrijević govori o kupovini nove haljine, tu kao da iskazuje izvesnu frustraciju što su joj materijalne mogućnosti ograničene. U isti mah se time iskazuje i osećanje kompenzacije jer njoj haljina nije potrebna da bi bila zadovoljna svojim izgledom, niti joj haljina pomaže da se oseća sigurnom ili zaštićenom: njena haljina je izraz građanske pristojnosti. Sudeći prema putopisima, njena odeća kao da je reakcija na nasleđeni (ili očekivani) model odevanja kojem su je naučili u porodici, ili identifikacija sa slikom koju ona želi o sebi da stvori. Za razliku od Isidore Sekulić ili Milice Stojadinović, Jelena Dimitrijević se služi maskirnim postupkom. Milica Stojadinović izvodi predstavu, Isidorina odeća je pre spontani nego promišljeni odabir, dok Jelena Dimitrijević kontrolisanim postupcima naglašava šta je, ko je i na kom je mestu. Njena pojava je mnogostruko kodirana: ona se priprema za (javni) nastup, rekreira osećaj važnosti, i šalje poruku hijerarhijske i ine važnosti. Govor njene odeće i uspravnog držanja, to je govor snage.

Zanimljivo je da, istina iz različitih razloga, i časopisi kao savetodavci svojih čitateljki, i spisateljke istrajavaju na upotrebnoj, a ne na estetskoj vrednosti odeće. U raznim časopisnim prilozima govori se o prednosti jednostavne odeće i, naravno o čistoći i načinu održavanja odeće što je u skladu sa prevashodno poučnim i prosvetiteljskim karakterom časopisa.[29] U časopisima je moguće uočiti moralni i ekonomski sukob između potrošačke i konzumerske kulture i pohvale radu i odgovarajućoj, radnoj odeći. U slučaju Milice Stojadinović i Jelene Dimitrijević, upravo tim naglašavanjem upotrebne vrednosti i namene sopstvene haljine dovodi se u pitanje iskrenost. Jer kada oštrooka gospođa Dimitrijević govori o odeći drugih žena, očito je da poznaje vrednost materijala i lepotu kroja, i da zna šta kojoj osobi odgovara. Niz stranica putopisa iz Amerike posvetila je šeširima i saglasju između lepote haljine i lepote i pameti žena koje predstavlja. Tako njena strogost u odevanju izgleda kao naglašavanje sopstvenog stila ili kao isticanje skromnih materijalnih mogućnosti.

Sve tri spisateljke vešto su upotrebile formu da bi istakle suštinu, odnosno sebe same i svoj odnos prema drugima. Problem saglasja i nesaglasja između spoljašnjeg izgleda i same osobe potvrđuje da postoji mogućnost i prikrivanja i maskiranja, pa i lažnog prikazivanja. Forma kojoj su pribegavale kako u oblačenju ili nameštanju stana ili u ophođenju sa drugim ljudima dobila je semiotički karakter koji i danas ispoljava željeno značenje i poruku, a odelo i ponašanje spisateljki čine jedinstven stav predstavljanja. Kada se čitaju pisma i dnevnik Milice Stojadinović jasno je da je njena pojava (i odeća i ponašanje) saglasna sa pesnikinjinim karakterom, ali i sa stalno promenljivom i dorađivanom ulogom naivne i uznesene poetese. Pojava Jelene Dimitrijević potvrđuje sliku osobe koju je ocrtala u svojim pismima-putopisima. Ona teži da se izdvoji i od pomodnog i od svakodnevnog, da odmah istakne svoju izuzetnost i gotovo puritansku moralnost. Kod Isidore Sekulić, značenje odela podvlači sopstvenu odgovornost prema utisku koji ostavljamo. Njena haljina je mimikrična pokrivka i ima istu ulogu kao i njen glas, premošćava disproporciju između izgleda (forme) i suštine. Isidora Sekulić se ponaša odsečno, često govori kao ona(j) koji sve zna, ali njena odeća je decentna, a glas zavodljiv. U starosti, „kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima“ poručuje ono isto što i njeni iskazi: ona je stara žena, ona je siromašna žena. „Odabir, nošenje i prikazivanje odeće kao sredstvo označavanja jedinstvenog socijalnog identiteta ne proističe samo iz već poznatog profesionalnog konteksta proizvodnje i trgovine, već je i posledica daleko radikalnijeg kulturološkog uticaja.“[30] Naizgled neupadljiva i „nedemonstrativna“ odeća Jelene Dimitrijević i Isidore Sekulić, kao i „demonstrativna“ Milice Stojadinović, zapravo je davala snažnu poruku. Sve su insistirale na haljinama koje su jasno prenosile subjektivnu poruku da one nisu „obične“ žene, da zanemaruju spoljašnost i da se usredsređuju na duh, na unutrašnje vrednosti. Odeća Jelene Dimitrijević je do detalja osmišljena. I boja i kroj su izabrani tako da istaknu prednost njenog karaktera, a ne izgleda. Ako se uzme u obzir kako je u svojim pismima imala oštro oko za detalje pri opisu odeće ili nameštaja Turkinja i Amerikanki postaje jasno da je spisateljka sebi kreirala „kostim“ koji ju je obeležavao i svrstavao. Kod Isidore Sekulić odeća je ležernija i ženstvenija, više lična, ali takođe demonstrativna, sa jasnom simboličkom porukom da je ona ranjiva, ali i nedodirljiva. Moglo bi se reći da su sve tri spisateljke sebi kreirale odeću koja je bila u skladu sa njihovim karakterom, a u sva tri primera simbolička poruka opisa haljina, nameštaja ili navika – mnogo je više od jezičkog simbolizma, istina i stoga što je sa naše vremenske distance prosuđivanje verbalnog simbolizma bogatije, poduprto iskustvom i znanjem koje posedujemo. Spoljni izgled same osobe ili prostora u kojem se živi otkrivaju identitet i okolnosti (kulturne, ekonomske...) u kojima su, a „svesnim formiranjem svog izgleda pomažemo okolini da nas lakše prepozna i prihvati“.[31] Odećom i ponašanjem, kao posebnom vrstom signala, spisateljke su se odvajale od svoga okruženja, a simbolička poruka haljine, ponašanja ili nameštenog stana bili su jasan znak određenja sopstvene individualnosti i pripadnosti određenoj društvenoj klasi. Način na koji se one oblače i kako nose izabranu vrstu odeće nije nevažan oblik komunikacije jer razotkriva kako se odećom u isti mah može i stvoriti i sakriti identitet. Značenje iznošenog Isidorinog kaputa nije u svakoj situaciji isto. Poruka koju ona šalje kaputom zavisi od konteksta i situacije u kojoj je, a situacija i kontekst stvaraće i različita značenja poruke.

Srpske intelektualke su u „stvarnom“ životu jasno odredile ulogu haljine u proizvodnji i reprezentaciji društvenih i nacionalnih razlika i jedinstvenosti o kojima se govori u „teoriji“, časopisima, romanima i pričama s početka 20. veka. Moralne i kulturne vrednosti skoro da zahtevaju odbacivanje svih manifestacija modernog u kulturi, posmatrajući ih, što je krajnje zanimljivo, kao nešto što je passé. Pri tom se pojam kulture u ovom slučaju proširuje tako da u sebe uključuje ne samo umetnost, već i širu kulturnu produkciju, nauku, prosvetu[32] i pravo, i pre svega moral kao originalni regulativni deo diferencijacije procesa modernizacije. Preinačenje diferencijalnog procesa sugeriše i dalekosežnu promenu prirode dejstva kulture i sistema vrednovanja, a promene koje se podrazumevaju kao put do modernosti postavljaju se kao putokaz saznanju da bi uvođenje novih tehničkih sistema promenilo svakodnevno iskustvo i dovelo u pitanje vrednosne kodove u kojima je nasleđeno znanje osnova smisla života i spoznaje sveta. Selo i kolektivna svest se tradicionalno drži starog. U jednom tekstu u Književnoj nedelji M. Blašković kao da podržava mišljenje Janka Veselinovića o dobrobiti naroda i države koja se ostvaruje ukoliko se drže starih običaja i starih vrednosti:

Narod teži da očuva staro. Ono što je staro nije napredno; napredak uvek pretpostavlja, u nekoliko, promenu staroga, nešto novo, i masa nikad ne bi bila napredna kad bi bila ostavljena samoj sebi. Novo iznose pojedinci, a da ga iznesu, valja da su, koliko toliko, izdvojeni od naroda: da drugojače misle i osećaju.[33]

Ukoliko bi se kao tačna uzela tvrdnja ovog saradnika Književne nedelje, onda bi se od intelektualki sa početka dvadesetog veka očekivalo da unesu mnogo više slobode i lične note u svoje haljine i izjave. Ali, kako odevanje iskazuje ne samo pripadnost jednom narodu,[34] već, na primer, i grupi, srpske intelektualke Jelena Dimitrijević, Danica Marković, Paulina Arpad Lebl, Isidora Sekulić svojim strogim haljinama su poručivale da pripadaju jednom drugom krugu, krugu žena koje su posvećene duhu, koje ne robuju modi. Izgledalo je kao da je njihov odnos prema odeći, nameštaju, pa i hrani neka vrsta duga koji su usklađivale prema izazovima efemernosti koju uopšte nisu odobravale. Logično bi bilo da se očekuje prekid veza između njih i običnog sveta koji se dokazuje u modernosti. U svojim pismima i Jelena Dimitrijević i Isidora Sekulić ističu da je više haljina stvar efemernosti, pa Jelena Dimitrijević o sopstvenoj odeći govori samo kada je mora promeniti jer je istrošena. Tako njihovo odevanje postaje neka vrsta kulturološkog čina.[35] Ali, isto tako se postavlja pitanje koliko je namerna ili iskrena indiferencija prema odevanju kod spisateljki. Jer, ipak je vidljiva njihova namera da svoje svoje reaktivno ponašanje kojim reaguju na pritisak okoline postave kao svojevrsni modni diktat, kao izraz protesta u kojem neprihvatanje mode nije značilo da su one protiv nje, već da s razlogom istrajavaju na konzervativnosti u predstavljanju sebe, upravo zato da bi skrenule pažnju na modernost svojih intelektualnih stavova.[36] Njihova odeća, iako ne-moderna, ipak je vešt pokušaj da se nametne lični stil kojim kao banalno odbijaju ono što je uobičajeno, podjednako kao i ono što je preterano.

Zaključak

Kada se ima u vidu, bez obzira na početak modernizacije, demokratizacije i emancipacije, koliko je ženska pozicija početkom 20. veka bila pritisnuta i pisanim i nepisanim regulama, onda posebnu težinu dobija mišljenje Pavla Popovića koji u prikazu knjige pesama Jelene Dimitrijević za koju kaže da je, posle Milice Srpkinje, prva Srpkinja koja piše pesme:

I ne samo da ih književnost mora primiti nego im mora dati naročiti značaj. Ove je pesme pisala jedna žena; taj je slučaj redak ... U našem književnom životu, žena ne igra veliku ulogu.[37]

Čak i kada bi ženska uloga bila dovoljno upečatljiva da nije bilo moguće da je ne vide ili ne čuju, čak i kod dobronamernih prikazivača, klišetizirana slika je postajala preovlađujuća i ona je prekrivala realnu sliku o vrednosti pojave žene stvaraoca. Kritičar Misli je tako omeđio ženske stvaralačke i mislene mogućnosti:

Ja sam uvek verovao da žena saznaje nagonom, a čovek razumom. Ja u to verujem i posle pročitanih Neznanih junaka. Otuda je sva razlika u obradi jednog dela koje radi čovek i dela koje radi žena – ako su oboje pisci čija dela ne ulaze samo u bibliografiju; i ja sam, priznajem, uvek uzimao s nepoverenjem, knjigu koju je napisala žena. Meni se čini da i tu žena ostaje ista i da se ona spravlja da piše svoju knjigu onako isto kao što se sprema da ide na zabavu. Po mome mišljenju ženski nagon je osposobljava da nasluti, da pogodi, čak da vidi, uvek da oseti – ali retko da razume.[38]

Ovakvom sudu nije uspela da umakne čak ni Isidora Sekulić, pa ni Anica Savić Rebac. I uz Isidorino stvaralaštvo se pominje „igla i vreteno“ i ženski nagoni.[39] Možda je baš zbog takvog, rigidnog, shvatanja ženskog stvaralaštva i bilo potrebno odećom i pojavom napraviti otklon od uobičajenog. Stroga odeća je još više isticala neobičnost pojave spisateljki, i kao štit se postavljala između očekivane slike o ženi i ženi koja čita i govori mnoge jezike i koja jasno pokazuje svoju intelektualnu (pa i moralnu) nadmoć.

Početak 20. veka je vreme ženske emancipacije koja u uslovima jednog prevashodno patrijarhalnog i junačkim i ratničkim vrednostima opsednutog društva izgleda kao probijanje tvrde kore raznolikih zabrana i tabua. Žene se školuju, zarađuju za život, ali, čak i ako su uspešne, one su izuzetak, društvo ih prihvata sa podozrenjem kao čudakinje. Glas kojim su progovorile uglavnom nailazi na nerazumevanje jer se žensko delanje i žensko pisanje podvodi pod stereotip, pa je mišljenje koje je iskazao kritičar Misli pre pravilo nego izuzetak. Verovatno je i odevanje spisateljki rezultat odnosa i položaja žena u društvu. Stoga se jedne odevaju sa posebnom ozbiljnošću, prikrivajući svoju ženstvenost, dok druge bivaju ekstravagantne, jer ako se već bave sumnjivim poslom, onda mogu i da istaknu tu svoju izuzetnost, da pokažu nehaj prema uobičajenim formama ponašanja i odevanja.