У време када је већина модерних кинеских писаца била заокупљена великим темама као што су револуција, пут националног спаса и отпор јапанској агресији, Џанг Аилинг (张爱玲, 1921–1995) се бави наизглед тривијалним, пре свега интимним дилемама Кинеза током Другог светског рата. У средишту њене пажње налазе се романтична осећања између мушкараца и жена, као и сложени односи унутар патријархалне кинеске породице. Њене јунакиње, разапете између традиционалних моралних стега и сопствених жеља, потреба, али и нагона за самоодржањем у патријархалном друштву суоченом с бурним историјским догађајима, представљене су без имало улепшавања. За разлику од уобичајене представе жене којом се у оновременој књижевности истицао њен еманципаторски потенцијал у освајању женских слобода, једна од најзначајнијих кинеских књижевница 20. века пружила је слику модерне жене која је свесна сопствених ограничења и која покушава да постигне баланс између очувања властитог интегритета и животних компромиса. У овом раду покушаћемо да анализом унутарњег света модерних и урбаних женских ликова у приповеткама Џанг Аилинг „Љубав због које је пао један град“ (倾城之恋) и „Златне кладе“ (金锁记) укажемо на неке од начина на који су Кинескиње покушавале да скину окове патријархалног друштва усред драматичног сусрета традиције и модерности.

The hitherto marginalized peripheral Dalits in India have come up with their own voice to help them assume a central position in literature, and their voice is a voice of protest against their crass marginalization in a caste-ridden society. The most recent offshoot of Dalit literature is the autobiographies of Dalit women who have been subject to a double-edged oppression and exclusion by both the non-Dalit upper-caste people and the Dalit patriarchy. While these autobiographies are unique on more scores than one, they remain as a faithful antenna reflecting the dystopian asphyxiating suffering of Dalit women, and a historical document of it. This essay will try to situate these Dalit autobiographies in the socio-political context of the Indian Dalits, and attempt to identify some of the major trends in them. Finally, by drawing some seminal insights from subaltern studies, this essay will try to substantiate how the Dalit women’s individual voices articulated in these autobiographies repudiate Spivak’s controversial claim that the subalterns cannot speak.

Katerina Anghelaki-Rooke (1939–2020) is one of Greece’s leading female poetic voices with a work that spans over thirty years. She was also a linguist and an acclaimed translator. Her work is widely read in Greece and it has also received official recognition: it has been awarded the Greek National Poetry Prize in 1985 and the Greek Academy’s Poetry Prize in 2000. The body, myth and nature but above all language and its ability to convey emotions and experiences are central features of her poetry. This essay discusses Katerina Anghelaki-Rooke’s poetics with reference to her revision of the character of Penelope in three seminal poems. Her original reworking of the myth shows her knowledge of feminist discourse such as the writing of Adrienne Rich and Hélène Cixous. Above all, it reveals that she was a careful poet-reader. I discuss her affinities with Elisaveta Bagryana’s ‘Penelope of the 20^th Century’ (1934) and, perhaps surprisingly, her dialogue with Wallace Stevens’ brilliant poem ‘The World as Meditation’ (1952). The essay also addresses the wider question of the use of ancient Greek myth in feminist writing and by women poets in Greece.

This paper looks into Romanian critic Monica Lovinescu’s writings in order to identify the criteria she employs for the analysis of Romanian women writers after World War II. Covering mostly fiction and memorialistic literature, Monica Lovinescu played an important role in launching the careers of contemporary women writers, while also revisiting forgotten or marginal texts authored by members of older generations. Her value system brings together aesthetic and ethical frameworks that take into account the larger socio-political context which the writers relate to. Even though the critic’s way of reading is not an explicitly feminist one, her analyses and hermeneutical technique still consider the writer’s gender, especially as she thinks that Romanian women writers were often marginalized by male scholars who dominated the literary field during and after communism.

The paper approaches artistic self-concepts from the perspective of twenty-first-century female writers. Against the background of ancient and modern constellations of the artist and the muse, one main question will concern feminist strategies of coping with this ideal union that has been shaped within a patriarchal tradition of art production for centuries. Slavenka Drakulić, Adisa Bašić, Dijala Hasanbegović, and Lana Bastašić use a variety of subversive strategies to challenge and transform the given constellation. Analysing the difficulties an emancipated modern muse faces when attempting to be recognised as an independent artist is only one possible first step to open this discussion. More active measures proposed in the selected literary examples are to reverse traditional gender roles in love relationships and to discredit male profiteers throughout the literary scene. The usefulness of such an approach shall also be discussed, considering that the ideal relationship between a muse and an artist as one of inspiration and creation must not be destroyed.

Rad je utemeljen na ideji zajedničkog reprezentovanoj u esejima post/jugoslavenskih spisateljica i autorki, te odraženoj u angažiranoj: transnacionalnosti, anacionalnosti, antimilitarizmu i feminizmu. Zajednička, transnacionalna tačka esejistkinja Dubravke Ugrešić, Rade Iveković, Jasmine Tešanović, Lepe Mlađenović i Alme Lazarevske razotkriva se u opserviranim i kritiziranim društvenim sistemima nacionalizma koji su uslovljeni patrijarhalnim strukturama. Odnosno, jugoslavenski nacionalni ratni sukobi su, utvrđuju esejistkinje, zasnovani na ratovima među spolovima. Angažiranim pisanjem eseja razgrađen je konglomerat stereotipa (jugoimaginarij) koji potiču od nacionalizovane i militarizovane konstrukcije spola kao i primarne patrijarhalne potrebe kontrole, posebno vidljive u dimenziji kreirane figure majke nacije, te u eskalaciji različitih oblika ratnog nasilja nad ženama. Posebno mjesto u antiratnom ženskom esejističkom diskursu zauzima pozicija spisateljice s (direktnim) iskustvom rata, na primjeru čega je, što je interpretativno istaknuto, moguće najpreciznije se osvrnuti na devastirajući uticaj ratne traume, ali i narativa koji su doveli do upitnosti egzistencije: tradicije, istorije i ideologije nacionalizma. Post/jugoslavenske esejistkinje su zauzimale skoro istovjetne angažirane pozicije otpora, tvoreći uz pomoć alternativnog diskursa sigurne prostore transnacionalnosti. Stoga, korpus post/jugoslavenskog antiratnog ženskog eseja postaje centar novih znanja o našim, i ratovima uopšte.

У раду се бавимо питањем транснационалне књижевности кроз случај ауторке босанскохерцеговачког поријекла Елвире Мујчић која, као представница такозване друге генерације имигрантских писаца у Италији, пише и објављује искључиво на италијанском језику. Посебна пажња је посвећена питању језика у изградњи идентитета којим се ауторка бави у једном од својих најважнијих романа La lingua di Ana. Chi sei quando perdi radici e parole (Анин језик. Ко си када изгубиш коријене и ријечи), објављеном 2012. године. У теоријском смислу, оквир за анализу овог романа представља утицајна студија Mappings (Мапирањa) Сузан Стенфорд Фридман, једне од најзначајнијих критичарки транснационалне књижевности и локацијског феминизма. Њена идеја да књижевни текст ствара теорију подразумијева да роман La lingua di Ana можемо сматрати програмским дјелом у којем је јасно дефинисано питање језика и његове везе с идентитетом, али и кључним Другим. У роману је доминантна идеја о коегзистенцији двају језика као могућности креирања односа према Другом, различитом од нас, што омогућава флуидност идентитета јунакиње, али и њено одбијање бинарних категорија постојања, што је у линији с основним поставкама локацијског феминизма. Како ћемо покушати показати у раду, језик домаћина има додатну функцију поновног рађања након трауматског егзила из језика поријекла. Како се Елвира Мујчић активно бави и књижевним превођењем, узећемо у разматрање њен есеј симболичног наслова „L’Altra“ (Друга) у којем објашњава властито схватање коезгзистенције два језика, те значаја и функције превода. Такође, овим радом се покушава указати на потребу за даљим мапирањем књижевних гласова дијаспоре, али и за довођењем у питање традиционалних категорија попут националне књижевности.

У раду анализирам Мемоаре Пољакиње Теодоре (рођ. Космовске) Крајевске у контексту еманципацијског дискурса. Циљ је да у поменутом контексту укажем на стратегије деловања Крајевске на проширењу културне и телесне еманципације Босанки и да попуним лакуне у културној историји жена. Крајевска је радила као лекарка и учитељица у Босни и Херцеговини пуне 34 године те је оставила снажан утисак у босанској средини. Мемоари, као носилац памћења, значајни су из перспективе познавања историје жена, „њене историје“ (herstory), посебно историје муслиманки из БиХ које до тада нису имале гласа или су биле мање видљиве у својој култури. Такође су значајни као изузетан елемент стварања међународне или транснационалне мреже наратива женског ауторства уопште. Једна од истраживачких перспектива у контексту освајања места за „њену историју“ у културном памћењу јесте искуство женског тела. У том контексту разматрам како разумевање женскости, кроз призму тела и његовог биолошког и полног/родног аспекта, утиче на процес заборављања/сећања и у вези с тим на присуство/одсуствo нарације жена и о женама у културном памћењу. Позивам се, дакле, на појам рода и пола у тумачењу Марије Соларске (Maria Solarska) у раду Encyklopedia gender: płeć w kulturze (Енциклопедија рода: пол у култури) и на опис односа женствености и власти код Агњешке Зембжуске (Agnieszka Zembrzuska) у Problem ślepoty rodzajowej u Michela Foucault (Проблем родног слепила код Мишела Фукоа). У тај теоријско-методолошки оквир стављам категорију културног памћења Алаиде Асман (Alaida Assmann) и користим је у корелацији са појмом телесности у раду Еве Хижи (Ewa Hyży) Kobieta. Ciało. Tożsamość. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej końca XX wieku (Жена. Тело. Идентитет. Теорије субјекта у феминистичкој филозофији крајем 20. века). У раду следим еманципаторске кораке Крајевске која је едуковала и лечила Босанке, оштро их критикујући, али уз пуно разумевања, емпатије и наклоности. Аутобиографски записи Крајевске детаљно и на изузетно занимљив и посебан начин показују како је пољска лекарка утицала на процес еманципације Босанки.

Рад је производ генеалошког, библиографског и књижевноисторијског истраживања о приватном животу и књижевним текстовима Леле Давичо, са циљем да се њеном стваралаштву укаже пажња и утврди књижевно-историјски контекст у ком је настајало. Лела Давичо је писала есеје, драме, песме у прози, црте и скице, а у њеним делима доминирају теме љубави и положаја жене у друштву. Била је под снажним утицајем еманципаторских идеја с краја 19. и почетка 20. века, те се њен опус може сматрати и доприносом феминистичком наслеђу. Ради прегледности, целокупно стваралаштво Леле Давичо може да се подели на три периода: пештански период, београдски период и минхенски период. За српску књижевност посебно је битан београдски период који је трајао од 1887. до 1903. када је писала на српском језику.

Рад се бави романом Мораш да се смешкаш (Hay que sonreír) ауторке Луисе Валенсуеле (Luisa Valenzuela), у покушају да осветли рађање феминистичких идеја у ауторкином, али и аргентинском књижевном стваралаштву. У роману се кроз протагонисткињу Клару критички тематизује положај жене и њена идентитетска потрага. У раду је наглашен утицај друштва и породице при формирању женског идентитета и положаја. Такође, анализира се на који начин ауторка представља тело протагонисткиње као поприште старих и нових идеологија у Аргентини шездесетих година XX века. Породица и друштво створиће систем у оквиру којег се жена налази потчињена мушкарцу и његовим одлукама. Из тога произлази објективизација и дехуманизација протагонисткиње кроз коју Валенсуела представља читаву генерацију потчињених и ућутканих жена.