Meri En Evans (Mary Ann Evans), viktorijanska spisateljica koja je pisala pod pseudonimom Džordž Eliot (George Eliot), često je bila na meti feminističke kritike zbog konvencionalne karakterizacije ženskih likova. Feministkinje ističu jaz između nekonvencionalnog života spisateljice i reprezentacije njenih junakinja. Kako tvrdi Ken Njutn (Ken Newton), za razliku od Džordž Eliot, koja je živela onako kako je želela, ne obazirući se na mišljenje svoje okoline, njene heroine uglavnom biraju integraciju u društvo i obuzdavanje ličnih ambicija i ciljeva (Newton 1991: 551). Virdžinija Vulf (Virginia Woolf), s druge strane, navodi da je Eliot predstavljala „ponos i uzor svom polu“, ali i da je ova spisateljica, za razliku od svojih heroina, uspevala da realizuje svoje ciljeve u svetu kojim su upravljali muškarci (Woolf 1953: 176). Zelda Osten (Zelda Austen) ide korak dalje i tvrdi da su kritičarke feminstičke orijentacije s pravom ljute na Džordž Eliot jer svojim junakinjama nije dozvolila da vode ispunjen život kakav je ona imala (Austen 1976: 549).

Proza Džordž Eliot je utemeljena u konzervativnoj ideologiji (Dolin 2005: 142). Stoga njeni stavovi delimično odražavaju dominantnu ideologiju epohe u kojoj je živela i pisala, uključujući i uverenje da se muškarci i žene međusobno razlikuju. Razlike između polova jesu rezultat „jedinstvenog psihološkog razvoja svake žene, koji ima za posledicu veliku razliku u odnosu osećanja i mentalne akcije kod muškaraca i žena“ (Eliot 2005: 467).[1] Polazno stanovište ovog istraživanja jeste da je proza Džordž Eliot, iako izgleda konzervativna, u stvari inovativna i nekonvencionalna. Njena nekonvencionlanost se sastoji u nameri da prikaže nova i drugačija gledišta na važne aspekte „ženskog pitanja“ (woman’s question)[2] kao što su žensko obrazovanje i brak, a da pritom ne uzima učešća u rasplamsaloj borbi sifražetkinja za ženska prava, zastupajući stav da je emancipacija žena deo šire društvene emancipacije.

Iako je sredinom XIX veka počela da se budi svest žena o njihovom podređenom položaju, i dalje je brak bio prioritet za većinu devojaka na tlu Velike Britanije (Fagence Cooper 2001: 18). Predstavnici zvanične ideologije (romanopisci, novinari, čak i sama kraljica) činili su sve da ohrabre žene da prihvate svoju ulogu supruga, majki i domaćica, a koliko su u tome uspevali svedoči podatak da je 1851. godine samo dvadeset devet procenata žena iznad dvadeset godina bilo neudato (Fagence Cooper 20012001: 18). Suprotno stavu dominantne ideologije, opus Džordž Eliot odražava uverenje da brak nije ženina jedina karijera i cilj. Društvo ne bi trebalo da etiketira žene koje imaju druge aspiracije i potrebe. Pored toga, koncept braka bio je u viktorijanskoj eri tako uobličen da je zahtevao redefinisanje. Kako primećuje Norman Pejdž (Norman Page), Eliot je kritikovala instituciju braka po kojoj se brak svodio na ugovor između dve strane (Page 1993: 10). Kako je razvod braka do 1857. godine bilo moguće dobiti samo odlukom Parlamenta, bilo je skoro nemoguće, naročito za ženu, izaći iz braka koji bi zbog promene u osećanjima ili nekog drugog razloga postao nepodnošljiv.[3]

Kako ističe Pejdž, Eliot je bila uverena da je institucija braka zapala u krizu zbog toga što je bila zasnovana na pogrešnim vrednostima. Brak je, tvrdi Pejdž, u viktorijanskom dobu često sklapan voljom roditelja, pri čemu se vodilo računa o ekonomskim interesima budućih supružnika. Pored toga, neretko je brak bio plod puke seksualne privlačnosti (Page 1993: 14), koja nikako nije predstavljala adekvatnu osnovu za početak zajedničkog života. Eliot, koja je važila za ozbiljnu spisateljicu i intelektualku, zazirala je od svega trivijalnog i površnog, pa i od ovakve konceptualizacije braka. Za nju je brak predstavljao nešto mnogo ozbiljnije i uzvišenije od društvenog ugovora. Zbog toga je insistirala da u brak ne treba srljati – idealno, brak predstavlja „zajednicu koja se formira u zrelosti misli i osećanja, a zasniva se jedino na uzajamnom uklapanju i obostranoj privlačnosti“ (Eliot 2005: 11).

Žensko pitanje

Kao što je već pomenuto, Eliot se jeste bavila ženskim pitanjem, ali samo kao delom opšte evolucije društva. Ona je verovala da je Engleska „sjajno društvo“ (Dolin 2005: 113), ali da je njegovo napredovanje neminovno i neophodno. U pitanju je, ipak, dug i složen proces. Spisateljica se saosećala s problemima ženskog pola, zalagala se da žene dobiju jednako pravo na obrazovanje i zaposlenje, ali je isto tako bila svesna da će njihova pravna i politička nevidljivost još dugo ostati činjenica.[4] U skladu s tim, Eliot nije verovala da je rešenje u pobuni, već da se svaka žena treba zadovoljiti ograničenim uticajem na ljude iz svoje okoline i nastojati da ga iskoristi najbolje što može.

To pak ne znači da proza ove spisateljice ne sadrži implicitnu kritiku neispunjenog i monotonog života na koji su žene pripadnice srednje klase bile osuđene. Treba imati na umu da je radnja romana Midlmarč ( Middlemarch, 1871) smeštena u 1832. godinu, kada žene još uvek nisu bile svesne svog nepovoljnog i podređenog položaja. Kako tvrdi Altik (Altick), koncept prefinjenosti (refinement), koji je promovisala zvanična ideologija, podrazumevao je da pripadnice srednje klase ne bi trebalo da imaju plaćen posao, osim u slučaju krajnje nužde (1973: 51). Obrazovanje je u tom periodu bilo rodno i klasno obeleženo. Žensko obrazovanje svodilo se na ovladavanje veštinama, a pravi cilj takvog obrazovanja bio je privlačenje neke „dobre prilike“ u vidu bogatog i uglednog neženje. Pored toga, devojke nisu imale naročitog posla ni u domaćinstvu zato što je svaka porodica koja je sebe svrstavala u srednju klasu morala da ima makar jednu sluškinju. Prema tome, žene su morale da se zadovolje životom koji je podrazumevao da ne rade, da im se serviraju mrvice znanja i da se ne bave kućnim poslovima. To je značilo da im je život bio prilično monoton i neispunjen.

Ovakva slika idealne viktorijanke dobila je i prigodan naziv – lutka (a doll).[5] Iako se zasluge za demoliranje viktorijanske lutke pripisuju Hardiju, nastojanje da ukaže na neispunjenost i frustriranost viktorijanki svakako je prisutno i u književnom opusu Džordž Eliot. Doroteja Bruk (Dorothea Brooke), junakinja Midlmarča, definitivno predstavlja lik koji se ne zadovoljava rutinom jedne lutke i daje sve od sebe da svom životu dȃ neki smisao. Ona stalno govori o svom neznanju i neiskustvu. Nesvesna svoje lepote i pažnje koju izaziva, smatra da je fizički izgled nebitna kategorija. Stiče se utisak da Doroteja nipošto ne bi želela da je smatraju lepom, verujući da bi fokus na njen izgled odvraćao ljude od onog što je imala da im kaže. Njena želja je da muškarci u njoj ne vide lepu ženu, već prijateljicu na koju uvek mogu da se oslone.

Kroz roman Midlmarč sve vreme provejava da su žene ograničene svojim polom. Biti žena i želeti da uradiš nešto veliko i značajno nije nimalo lako u fiktivnom svetu Doroteje Bruk. Ipak, to ne znači da je Doroteja buntovnica koja se bori za veća prava žena.

Pošto ne mogu da uradim ništa dobro zato što sam žena,

Stalno težim nečemu što je bliže tom (Eliot 2004: 7).

Ovim stihovima iz Devojačke tragedije počinje Midlmarč. Eliot otpočinje priču o ženi koja uspeva da aktuelizuje svoje potencijale u sredini koja je sputava i ograničava, a da pritom nijednog trenutka ne pomišlja da napusti tu sredinu. Okolnosti u kojima se nalazi Doroteja Bruk, reprezentativna heroina Džordž Eliot, nepovoljne su po junakinju. Ona želi da učini nešto izuzetno, nešto što će je izdvojiti i što će napraviti razliku u životima mnogih ljudi, ali je svesna da tako nešto u učmaloj i malograđanskoj sredini kakva je Midlmarč nije nimalo jednostavno. Ono što je najviše sputava i nameće joj najveća ograničenja jeste njen pol. Sredina u kojoj živi opterećena je predrasudama i stereotipima o ženama, što značajno otežava dostizanje Dorotejinih ciljeva.

Kada je u pitanju moć koju Doroteja i drugi ženski likovi u Midlmarču poseduju, treba prvo razjasniti razliku između moći i uticaja. Džudit Lauder Njuton (Judith Lowder Newton) tvrdi da se u viktorijanskom periodu moć pripisuje muškarcima, dok žene ostvaruju uticaj. To znači da se moć vezuje za javnu sferu, kojom su u XIX veku neprikosnoveno vladali muškarci, dok je polje delovanja žena bila domaća, privatna sfera. Samim tim, uticaj koji su žene ostvarivale na muškarce bio je uvek tajni, indirektan, neprimetan (Lowder Newton 1981: 8). Ako posmatramo likove u Midlmarču, odnos između moći i uticaja u korelaciji je s odnosom o kojem piše Lauder Njutn. U fiktivnom svetu Midlmarča muškarci su ti koji donose odluke i imaju moć, dok žene deluju posredno, kroz uticaj koji ostvaruju na muškarce. Taj uticaj svesno koriste kako bi ostvarile svoje ciljeve. Kroz analizu odnosa Doroteje i Kazobona/Vila (Causabon/Will), Rozamonde Vinsi (Rosamond Vincy) i Lidgejta (Lydgate), kao i Meri Gart (Mary Garth) i Freda Vinsija (Fred Vincy) nameće se zaključak da je u svim tim odnosima žena dominantna strana, strana koja iz potaje usmerava odluke muškarca. Tako Elin Ringler (Ellin Ringler) primećuje da Doroteja, iako se naizgled miri s konvencijama i sa svojim podređenim položajem, ostvaruje veliki uticaj na muškarce s kojima stupa u kontakt, te se u tim odnosima uvek ispoljava kao superiornija i psihološki jača strana (1983: 58). Iako je među kritičarima vrlo zastupljen stav da je Džordž Eliot bila više naklonjena muškom nego sopstvenom polu, karakterizacija muških likova u Midlmarču takvu tvrdnju dovodi u pitanje. Iako muški likovi imaju mnogo bolju početnu poziciju od ženskih, oni uspevaju da ostvare svoje ambicije samo kada ih dobra žena „uzme pod svoje“ (Meyer Spacks 1972: 300). Tipični primeri su Vil Ladislav i Fred Vinsi. Kako primećuje Patriša Lorimer Lundberg (Patricia Lorimer Lundberg), to što Vil postaje osoba koja ima izvestan uspeh u javnom životu zasluga je Doroteje (1986: 278), koja uspeva da obuzda i usmeri njegovu veliku i nekontrolisanu energiju. Fred Vinsi se takođe vraća na pravi put zahvaljujući ženi, Meri Gart. Iako je Meri skromnijeg porekla od Freda, ona je moralno i intelektualno na višem nivou od njega. Ipak, Meri se odlučuje za njega zato što veruje da bi on imao velike koristi ako bi ga dobra žena usmerila i savetovala.

Imajući sve ovo u vidu, ne treba da iznenađuje tvrdnja Lorimer Lundberg da je Džordž Eliot bila feministkinja. Kako tvrdi ova kritičarka, Eliot se naizgled priklanja konvencionalnoj reprezentaciji ženskih likova, ali iz njene proze sve vreme provejava uverenje da je položaj žena u viktorijanskom periodu bio nepravedan (Lorimer Lundberg 1986: 272). Postoji nekoliko činjenica koje govore u prilog pretpostavci da se u romanu Midlmarč susrećemo sa subverzivnim pisanjem. Prva je, tvrdi Lorimer Lundberg, to što udajom za Vila Ladislava Doroteja čini najsubverzivniji mogući akt u kontekstu koji definiše Džordž Eliot (1986: 273). Drugi razlog je naglasak na ženskoj sposobnosti, koji je, kako tvrdi Lauder Njuton, odlika subverzivnog pisanja (1981: 6). Naime, iako je polje delovanja ženskih likova u prozi Džordž Eliot ograničeno na domaću sferu, one u odnosima s muškarcima dominiraju i uspevaju da ostvare svoje ciljeve. Doroteja uspeva da pozitivno deluje na članove svoje zajednice, Rozamond uspeva da kontroliše (i sputa) Lidgejta, Meri utiče na Freda tako da on postaje bolji i odgovorniji čovek. Međutim, iako Lauder Njuton ističe da ostvarivanje ženskog uticaja podrazumeva odustajanje od samodefinisanja (1981: 4), to nikako nije slučaj kada je u pitanju Doroteja Bruk. Iako je glavni cilj protagonistkinje Midlmarča da čini dobro i da pomaže drugima, ona definitivno poseduje autonomiju. Doroteja je neko ko se ne libi da uvek i glasno iznese svoje mišljenje, ne obazirući se na eventualne posledice.

Koncept braka u Midlmarču

U okolnostima u kojima su šanse koje se pružaju ženama ograničene, Doroteja uviđa da je brak jedina prilika da se obrazuje i da proširi svoje iskustvo, ali i uticaj na okolinu. Kako zapaža da sama ne može učiniti ništa značajno u zajednici u kojoj sve odluke donose muškarci, Doroteja zaključuje da će odabirom odgovarajućeg saputnika posredno ostvariti svoje ciljeve – pružanjem podrške suprugu pomoći će mu da za sobom ostavi velika dela. Ovakva junakinja sasvim odgovara slici idealne Engleskinje koju je, kako tvrdi Dolin, Eliot pokušavala da stvori. Njen opus odražava nastojanje da se ženski likovi ne prikazuju kao neka vrsta iskušenja za muškarce, već kao njihovi pomagači i moralni vodiči (Eliot 2005: 142).

Već na samom početku romana uviđamo da je Doroteja prilično neobična mlada žena. Ona o svemu ima mišljenje, a to mišljenje se često razlikuje od stavova sredine. Brak ne posmatra poput većine svojih vršnjakinja, koje u dobroj udaji vide način da sebi obezbede sigurnost i blagostanje. Ne, ona želi supruga čiji su ciljevi visoki i kome bi mogla da pomogne u dostizanju tih ciljeva. Neiskusna i sklona da odluke donosi na osnovu osećaja, ona naivno veruje da je gdin Kazobon idealni bračni partner za nju.

Kako ističe Kara Veber (Cara Weber), roman Midlmarč predstavlja implicitnu kritiku poimanja braka kao statičnog koncepta u kojem dolazi do trenutnog postizanja zajedništva (Weber 2012: 501). U tom smislu, Eliot pravi iskorak u odnosu na svoje prethodnike, kod kojih je brak prikazan kao krajnji cilj i koji obično nastupa na kraju romana. Kroz detaljan prikaz izazova zajedničkog života Eliot sugeriše da bračni partneri s vremenom upoznaju jedan drugog, iz čega proizlazi implikacija da je u pitanju odnos koji treba negovati i za čiji uspeh je neophodan trud.

Brak sa Kazobonom ne donosi onu vrstu ispunjenosti koju je Doroteja očekivala. Postavlja se pitanje – gde je ova heroina napravila grešku? Sve vreme njihovog zajedničkog života Doroteja se trudi da se prilagodi Kazobonu i da svoje aktivnosti podredi njegovim potrebama. Problem je u tome što u njihovom odnosu samo Doroteja ispoljava onu vrstu otvorenosti i prijemčivosti koja je neophodna za stvaranje bliskosti. Dorotejina greška se sastoji u idealizovanju Kazobona, kojem ona pripisuje osobine koje ga ne krase. Dok se ova divna mlada žena trudi da svom suprugu na svaki mogući način bude od koristi, on je nimalo ne uvažava i ne uviđa iskrenost i plemenitost njenih osećanja, već se boji da ga ova inteligentna žena ne ceni dovoljno i da iza njegovih leđa ohrabruje njegovog rođaka da joj se udvara.

U romanu je naglasak na dva neuspela braka – brak Doroteje i Kazobona i brak Lidgejta i Rozamond. Dok se prvi brak završava smrću gospodina Kazabona, drugi je dužeg veka, mada je po svoj prilici nesrećan. Ono što im je zajedničko jeste da je u oba slučaja samo jedan partner otvoren i spreman da se uhvati ukoštac s izazovima i problemima koje brak nosi. Dok Doroteja i Lidgejt simbolizuju otvorenost i spremnost za kompromise, Rozamond i Kazobon se ponašaju kao da ne žive u zajednici, jer ih okupiraju samo lične želje i strahovi. U takvim okolnostima, gde jedan partner ne želi da zaista spozna drugog i da se zajednički bori protiv svih nevolja i nedaća, nema bliskosti i harmonične zajednice. Dok brak za Eliot predstavlja „dijalektološku razmenu“ i „težak zadatak spoznavanja druge duše“ (cit. u Myron 2021: 11), ovakva razmena je gotovo nemoguća ako se „nečija svest sastoji uglavnom od ličnih želja“ (2021: 11), što jeste slučaj kad su u pitanju Rozamond Vinsi i Kazobon. Njihove želje, ali i strahovi, često predstavljaju prepreku da makar pokušaju da razumeju druge, te pogrešno tumače tuđe postupke, što produbljuje otuđenost od partnera.

Li Edvards (Lee Edwards) tvrdi da je Midlmarč roman o imaginativnoj energiji, pod kojom podrazumeva „mentalnu moć da zamislimo sebe i društvo“ (Edwards 1972: 223). Ovu moć poseduju Doroteja i Lidgejt, dva glavna lika u romanu. Oni su u stanju da prevaziđu lična ograničenja i pokušaju da spoznaju i razumeju ljude iz svoje okoline. Za razliku od njih, Rozamond i Kazobonu nedostaje osećajnost, koja predstavlja preduslov imaginacije. U ključnim i kriznim trenucima braka oni ne pokazuju razumevanje za motive i postupke svojih bračnih partnera, zbog čega brak zapada u krizu. I pored svih napora da udovolji Kazobonu, Doroteja uviđa da „on nikad ne zna šta [joj] je na umu i ne brine se. On žali što se oženio [njom]“ (Eliot 2004: 137).

Kritika je dosta pisala o (nepravedno) oštroj karakterizaciji Rozamonde Vinsi. Ipak, treba napomenuti da je Eliot verovala da je dominatna ideologija odgovorna za pojavu takvih sebičnih i manipulativnih žena kakva je Rozamond. Rozamond je na prvi pogled bila sve ono što se u viktorijanskom periodu očekivalo od žene – lepa, smerna, krotka, prikladna, neupadljiva. Međutim, to je samo privid iza kojeg se krije tvrdoglava žena odlučna da sve podredi sopstvenim ciljevima. Učena od malih nogu da se o ženama sudi na osnovu izgleda i ophođenja, Rozamond se trudila da do detalja oponaša model idealne žene. Ona sve vreme glumi i tom glumom uspeva da zavara mnoge muškarce, uključujući i pronicljivog Lidgejta.

Svaki nerv i mišić bi Rozamond svesno prilagodila dok su je gledali. Bila je po prirodi glumica i uloge su srasle s njom; glumila je čak i svoj karakter tako dobro te nije znala da li je tačno njen (Eliot 2004: 97).

Rozamondin koncept braka rezultat je ideologije ženstvenosti u skladu s kojom je vaspitana (Weber 2012: 503). Njeni stavovi su mahom oblikovani romantičnom literaturom. Rozamond bira Lidgejta za muža ne zato što iz odnosa s njim zaključuje da bi on bio dobar muž, već zato što se Lidgejt uklapa u sliku idealnog muža iz sentimentalnih romana. Jedno od njegovih glavnih preimućstava je to što nije iz Midlmarča. Pored toga, Lidgejt poseduje manire jednog džentlmena. Kako Rozamond veruje da ona zaslužuje da se vine u visoko društvo, u Lidgejtu vidi muškarca koji će joj to i omogućiti. To što je mladi doktor nećak jednog barona njegova je glavna vrlina u očima Rozamond Vinsi.

Brak Rozamond i Lidgejta je nesrećan zato što Rozamond ne želi da shvati šta brak podrazumeva. Ona odbija da sazri, tvrdoglavo verujući da Lidgejt treba da ispuni njena očekivanja i pruži joj život kakav zaslužuje. Dok Lidgejt sve vreme razmišlja u množini, ona se tokom nesrećnih okolnosti oseća prevarenom. Pred prvim velikim iskušenjem ona se povlači i ograđuje od svog supruga, umesto da pokuša da ga razume i pruži mu preko potrebnu podršku.

Od egoizma ka moralnoj zrelosti

Midlmarč je, kao i svi ostali romani Džordž Eliot, roman o društvu. Eliot je, kao i Hardi, uviđala sićušnost i beznačajnost pojedinca u društvu. Međutim, ona je smatrala da svako treba da pruži lični doprinos društvenoj evoluciji. Samospoznaja je, navodi Čapman, univerzalno rešenje za ovu spisateljicu: svaki pojedinac treba da otkrije ko je i šta želi, a zatim da se potrudi da postane najbolja moguća verzija sebe (1968: 292). Najbolji način da utičemo na evoluciju društva jeste da pravimo moralne izbore koji će nas pretvarati u bolje ljude, jer samo ako se svaki pojedinac potrudi da pruži svoj maksimum društvo može napredovati.

Midlmarč govori da svi dolazimo na svet moralno nezreli. Tu nezrelost Eliot naziva egoizmom i pod njim podrazumeva nesposobnost pojedinca da zamisli tuđa osećanja, motive i misli. Tipični primeri egoista u romanu su Rozamond i Kazobon, koji ne mogu da otvore svoj um i izdignu se iznad sopstvenog iskustva. Za razliku od Doroteje, koja vremenom bolje razume sebe i ljude oko sebe, Kazobon i Rozamond ne doživljavaju progres, kod njih ne dolazi do moralnog sazrevanja. Okoreli egoisti, oni se uopšte ne bave bitnim, suštinskim problemima koji se tiču njihove ispunjenosti i sreće. I jedno i drugo su opterećeni slikom sebe u društvu, pri čemu ta slika postaje važnija od suštine. Tako Kazobon ne želi da prihvati Dorotejinu pomoć, verujući da bi to bio znak slabosti. Opterećen strahovima i nesigurnošću, on ne uviđa da Doroteja žudi za bliskošću i otvorenošću. Iako je oženjen ženom koja bi sve uradila za njega, on ne misli da je uradio nešto naročito time što se oženio – „sem nešto što društvo odobrava i smatra da je prilika za vence i bukete […] ostaviće za sobom onu sliku sebe, koju su izgleda tako nužno tražili od čoveka“ (Eliot 2004: 225).

Međutim, kako navodi Patriša Mejer Spaks (Patricia Meyer Spacks), egoizam je u izvesnoj meri prisutan i kod drugih likova, pa i kod Lidgejta i Doroteje. U romanu se pominje da Rozamond nikada zapravo nije mislila o samom Lidgejtu, već ju je zanimao isključivo njegov odnos prema njoj. Ipak, ni Lidgejt se nije trudio da pronikne u misli i težnje svoje izabranice. On uzima njenu glumu zdravo za gotovo, ne razmišljajući o tome šta se skriva ispod Rozamondine prividne uglađenosti. Takođe, Doroteja, iako zaista želi da pozitivno utiče na sve ljude s kojima stupa u kontakt, u braku s Kazabonom vidi mogućnost da i sama napreduje i postane učena i mudra (Meyer Spacks 2014: 69).

Iako Doroteja uspeva da pronađe smisao i ispunjenost u sredini koja nastoji da je ograniči, kritika je često isticala da epilog romana zapravo svedoči o tome da ova junakinja nije uspela da aktuelizuje svoje potencijale. To se pre svega odnosi na činjenicu da Doroteja nije izašla iz okvira privatne sfere i zadovoljila se ulogom majke i supruge. Mejer Spaks naglašava da je u tom pogledu sudbina Doroteje slična sudbini prečasnog Ferbradera (Farebrother). Ferbrader je prinuđen da živi skromno zbog toga što se stara o starijoj sestri, majci i tetki. Iako sklon kockanju, Ferbrader je, kao i Doroteja, u stanju da ostavi lične interese po strani i uradi nešto plemenito (Meyer Spaks 2014: 74). Upečatljiv primer je situacija kada savetuje Freda Vinsija kako da pridobije Merinu naklonost, iako i sâm gaji osećanja prema ovoj devojci. Doroteja i Ferbrader uviđaju da su oni pojedinci okruženi drugim ljudima o kojima bi trebalo voditi računa. Roman nam kazuje da međuljudski odnosi pružaju priliku da rastemo i razvijamo se, ali da nose sobom i veliku odgovornost. Kako primećuje Mejer Spaks, svet u kojem živimo nije savršen, ali nam pruža mogućnost da volimo i da se usavršavamo (2014: 74). U tom smislu, postupci Doroteje i Ferbradera ne svedoče o njihovoj potčinjenosti, već o njihovom sazrevanju i uzdizanju (2014: 74).

Zaključak

U periodu u kojem je Džolrdž Eliot pisala književna kritika bila je surova prema spisateljicama. U želji da bude ozbiljno shvaćena, ali i zbog činjenice da je široj javnosti bila poznata kao vanbračna partnerka oženjenog književnog kritičara, Meri En Evans se odlučila za muški pseudonim. Iako se javno zalagala za pokoravanje žena aktuelnom stanju u viktorijanskoj Velikoj Britaniji, zastupajući stav da razlike između muškaraca i žena postoje, ovaj članak problematizuje tvrdnju da je Džordž Eliot bila svesna nepravednog i potčinjenog položaja žena u viktorijanskom društvu. Ona je smatrala da bi žene trebalo da se pomire sa svojom zakonskom i političkom nevidljivošću, ali se, s druge strane, zalagala za jednake šanse kada je u pitanju obrazovanje. Eliot je verovala da su žene moralnije od muškaraca i da mogu posredno uticati na evoluciju društva kroz uticaj na muškarce. Iako je pozicija žena u Midlmarču nepovoljna, ženski likovi uspevaju da kroz uticaj na muške likove ostvare svoje ciljeve. Roman je tipičan primer takozvanog subverzivnog pisanja, književnog dela koje je naizgled u skladu s konvencijama, a zapravo ih podriva na dubljem i skrivenom nivou. Muški likovi u Midlmarču uspevaju da aktuelizuju sopstvene potencijale samo ako ih usmerava i vodi dobra i mudra žena. Pored toga, implikacija romana je da su i muškarci i žene na početku svog moralnog razvoja egoisti. Moralno sazrevanje podrazumeva odbacivanje egoizma i razvijanje svesti o tome da nismo sami, već da živimo u zajednici o kojoj moramo voditi računa. Tipični primeri moralnih junaka su Doroteja Bruk i prečasni Ferbrader, koji su u stanju da se izdignu iznad ličnog iskustva i preuzmu odgovornost kao članovi zajednice.

Kada je u pitanju brak, kroz Midlmarč provejava uverenje da brak nije krajnji cilj, već početak zajedništva koje sa sobom nosi čitav niz izazova i problema. Uslovi za uspešan brak su otvorenost i spremnost za upoznavanje sa partnerom. Brak Doroteje i Kazobona, ali i brak Tercijusa Lidgejta i Rozamonde Vinsi, osuđeni su na neuspeh jer u njima ne postoji onaj minimum otvorenosti i spremnosti da supružnik pokuša da sagleda situaciju iz ugla svog partnera. Doroteja Bruk čini najsubverzivniji mogući akt udajom za Vila Ladislava – to je jedini čin koji ne odobrava ni Kazobon ni Dorotejina najbliža okolina. Iako se na početku njihovog odnosa Doroteja i Vil ne razumeju najbolje, oboje pokazuju spremnost da se otvore prema drugom i da kroz zajednički napor izgrade dobar i blizak odnos. To potvrđuje hipotezu da je Doroteja nekonvencionalna junakinja, uvek spremna da kaže svoje mišljenje i da svoje zamisli sprovede u delo. Ako je heroina Džordž Eliot odustala od epskog života i nastavila da živi u granicama privatne sfere, učinila je to iz plemenitih pobuda, pobuda koje će uticati pozitivno na napredovanje njene zajednice. Sudbina Doroteje, koja za jedan deo kritike predstavlja razočarenje, primer je da i dela običnih ljudi sadrže u sebi mogućnost za herojska dela. U tom smislu sudbina Doroteje Bruk je reprezentativna jer veliča mala dela običnih ljudi – ljudi koji su u fokusu književnog stvaralaštva Džordž Eliot.