Književnica Anđa Petrović (1889–1914) slabo je poznata javnosti. O njoj se isključivo piše kao o srpskoj patriotkinji i obrazovanoj, smeloj mladoj ženi, i to mahom, u tekstovima o prominentnijim figurama iz njenog bliskog okruženja. Te napise karakteriše vedar i blagonaklon ton kojim se isticao njen mladalački zanos i neiskvarenost. Naglasak se uglavnom stavlja na anegdote, te se stiče utisak da je bila ljupka i obrazovana Beograđanka koja je ostavljala neizbrisiv utisak na sve s kojima je dolazila u dodir. Neretko se isticala i lepota njenog lika, zahvaljujući čemu je ostala slika jedne bezazlene mlade osobe, čijoj je krhkosti i nemoći doprinosila i priča o lošem zdravstvenom stanju i ranoj smrti. Njeno delo je tako neminovno dospevalo u drugi plan te je čitalac mogao steći utisak da su pokušaji da piše književnost bili zanemarljivi a njen talenat skroman. Uprkos kratkom životu i malobrojnim delima, Anđa Petrović je pokazala veliko umeće, koje će ujedno i biti predmet ovog rada.

Život Anđe Petrović

Dostupno je nekoliko izvora o životu Anđe Petrović.[1] Njenu kratku romansiranu biografiju napisala je sestra Ljubica Luković 1952. godine i ona je ostala delimično nesređena i do sada nije objavljena. Iz nje saznajemo da je Anđa Petrović rođena kao deveto dete, a šesta kći Dimitrija Mite Petrovića i Mileve Zorić, 1889. godine u Beogradu.[2] Njene starije sestre i braća bili su slikarka Nadežda, pesnikinje Milica i Draga, Vladimir, Zora, Jela, violinistkinja i slikarka Ljubica, a mlađi brat pisac Rastko Petrović.

Otac joj je bio sin poznatog trgovca i hodočasnika Hadži Maksima Petrovića i Marte Čalmančetove, i to najmlađi od šestoro dece.[3] Iako rođen i odrastao u Beogradu, Mita Petrović je radio kao nastavnik crtanja u Čačanskoj gimnaziji, gde je najverovatnije upoznao svoju suprugu Milevu Zorić, s kojom se posle, 1884. godine preselio u Beograd, u Ratarsku 32,[4] gde je Anđa Petrović provela svoj život. Ostao je upamćen kao pisac istorijskih dela poputFinansija i ustanova obnovljene Srbije iRatnih beležaka. Objavljivao je u časopisima kao što su Javor i Stražilovo, između ostalih. Arhiv Srbije čuva zbirku njegovih dokumenata.

U tekstu „Znamenita Beograđanka Nadežda Petrović kao nacionalna radnica“ Marije Ilić Agapove[5] moguće je pročitati i da je Anđina majka, učiteljica rodom iz Čačka, bila nećaka slavnog borca za nacionalna prava u Habzburškoj monarhiji Svetozara Miletića, čiji je spomenik u Novom Sadu napravio porodični prijatelj Ivan Meštrović.[6] Na osnovu toga se može zaključiti da se Milevin duh oblikovao u okruženju prožetim nacionalnim nadahnućem, zbog čega je upravo ona bila ta koja je podsticala Mitu Petrovića na prikupljanje istorijskih spisa od nacionalne važnosti.[7] Svi prikupljeni dokumenti kasnije su poslužili Miti Petroviću kao izvor za pisanje, a ispostaviće se da je to bio glavni pokretač i za stvaralaštvo Anđe Petrović.

Anđa Petrović je 1895. godine krenula u prvi razred Palilulske osnovne škole, koju je završila 1899. godine.[8] Pretpostavlja se da je potom nastavila školovanje na Višoj ženskoj školi (Božović 2020: 198, 222). Odmalena je negovala ljubav prema istoriji, o čemu saznajemo iz biografije njene sestre Ljubice:

A najvolela je istorije, ona je u kući već umela da drži mala istorijska predavanja. Kako je imala sočan glas, divno dijalektičko izražavanje, precizno, jasno. Bilo je milina slušati kad vezuje događaje za vreme Francuske revolucije. Pa kako je znala za čas da se prebaci na Kronvela, rusko-turski rat, da smo radije dali njoj da ona upozna prvo sebe s tim da bi nam uštedela trud čitanjem u dugim zimskim večerima pokraj tople peći ispriča. A kada bi to završila kao da hoće sebe da sačuva u tim utiscima, latila bi se svoga čela i zasvirala omiljenog joj Šopena ili Čajkovskog. Nikome nije padalo da istražuje u njoj njen svet i da je prekida u tim sanjarijama (Luković 1952).

Anđa Petrović je odrastala u visokokulturnoj sredini svog roditeljskog doma, a od malih nogu je razvijala sklonost ne samo prema istoriji, već i prema književnosti, filozofiji i muzici. Od filozofa je najviše volela da čita dela Fridriha Ničea (Friedrich Nietzsche). Svirala je klavir i violončelo, a od kompozitora je najviše izvodila Frederika Fransou Šopena (Frédéric François Chopin) i Petra Iljiča Čajkovskog (Pёtr Ilьič Čaйkovskiй). Anđa Petrović je, osim toga, volela i da putuje. Prema rečima njene sestre Ljubice, proputovala je ceo Balkan: bila je u Sofiji za vreme prve jugoslovenske slikarske izložbe 1904. godine, u Skoplju sa sestrom Jelom na maturi, u Veneciji s Nadeždom, gde je obilazila galerije i muzeje, u Pragu sa sestrom Ljubicom, gde je studirala violončelo. Bila je u Nemačkoj, u Drezdenu, gde se oduševljavala čuvenom galerijom Cvinger. U operi je slušala „Madam Baterflaj“ Đakoma Pučinija (Giacomo Puccini), o kojoj je pisala i svoje utiske. U Beču je, osim toga, slušala Vilhelma Riharda Vagnera (Wilhelm Richard Wagner) i njegovo delo „Tristan i Izolda“, a uživala je i da gleda u pozorištu dela Henrika Johana Ibzena (Henrik Johan Ibsen) (Luković 1952).

Od Radmile Bunuševac, koja je napisala kratku Anđinu biografiju objavljenu u Politici pod naslovom „Ko je bila jedna srpska žena? Osamnaestogodišnja Beograđanka podstakla osamdesetogodišnjeg Tolstoja da napiše jedno od svojih poslednjih dela“,[9] saznajemo da je, zahvaljujući tim putovanjima, naučila nekoliko svetskih jezika, i to nemački, francuski, italijanski, ruski i češki. Bila je ujedno vanredna studentkinja uporedne književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde joj je predavao Jovan Skerlić, a sačuvane su i njene beleške s predavanja za prvi semestar 1909. godine. Na osnovu njih se može zaključiti da se Anđa bavila srpskim epskim pesmama i srpskom periodikom tokom 18. i 19. veka, naročito filološkim debatama Vuka Stefanovića Karadžića i njegovih protivnika u Srpskim novinama (Petrović 1909a).

Anđa je preminula u dvadeset petoj godini života, januara 1914. godine.[10] Njena sestra Ljubica upečatljivo je opisala trenutak njene smrti:

I odmah se upućuje svome stočiću pod pozno jesenju, uvelu tamarindu, već ožutelu staru baštu sa popalim suvim lisjem po putanji, po stočiću... Setno je pogledala oko sebe i možda se setila Brankovih reči: zelenoga možda videt neću... U grudima je pristinu težak bol, iz usta joj pokulja, Anđa je opet krv bljunula. Vratila se brzo u kuću. I nikada ona više nije videla ovo lisje, ni zeleno, ni žuto ni jesen ni proleće (Luković 1952).

Jedna od sestara Anđe Petrović, Nadežda, pisala je o njenoj smrti u svom pismu Rihardu Jakopiču (Rihard Jakopič) rečima:

Ja sam bila nesrećna teškim udarom koji me je u polovini januara zadesio, izgubila sam moju lepu, dobru i pametnu Anđu – sestru. Onu najlepšu i najmiliju među mojim sestrama... Ona je imala jak bronhitis zimus oko Božića, 7. januara u podne probljuvala je krv – Blutsturz, a 12. u 4 sahata po podne predala je Bogu svoju milu namučenu dušu. Bila sam van sebe, mislila sam da ću umreti, da više ne mogu preživeti ovaj užas i iznenadnu smrt njenu. [...] Ti i tvoja žena znate koliko ja nju ljubljah, bejaše mi mezimica kućna, moj savetnik, moja estetička tačka u kući i porodici, a danas je više nema već četiri meseca (Ambrozić citira Petrović: 1978: 382).

Nadežda Petrović je napisala nekoliko pisama svojim prijateljima o smrti svoje sestre i snažnom utisku koji je to imalo na njeno stanje, sprečavajući je da učestvuje u društvenom životu i da radi na svojim delima.[11]

Anđa Petrović, međutim, nije ostavila neizbrisiv trag samo na one koje je poznavala u ličnom životu. Nesumnjivo se o Anđi Petrović najviše govorilo i pisalo kao o Srpkinji koja se dopisivala s Lavom Nikolajevičem Tolstojem. Tome da vest o njihovoj prepisci bukne u javnosti u doba u kom je živela doprinela je istorijska i politička situacija u kojoj se srpski narod našao nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. U događajima u kojima su sudbinu srpskom narodu u Bosni i Hercegovini krojile Zapadne sile, Anđa Petrović je smatrala svojom patriotskom dužnošću da se obrati za pomoć najvećoj slovenskoj sili Rusiji.

Razlog zbog kojeg je za to odabrala upravo Lava Nikolajeviča Tolstoja, Anđa Petrović je obrazložila u prvom[12] od tri[13] pisma koja mu je uputila:

Vaša reč je za rusko javno mišljenje glas apostola. Zato izgovorite tu spasonosnu reč, smekšajte srce svog naroda prema malom balkanskom narodu koji se nalazi u ropstvu otimača (Ambrozić 1978: 260).

Iz reakcije velikog pisca saznajemo da je bio iznenađen i dirnut rečima Anđe Petrović (Vl. 1910: 12). Ipak, Tolstojev odgovor je primljen u Srbiji s određenom dozom razočaranja: umesto diplomatskog, političkog angažovanja, Tolstoj se opredelio za filozofski tok prepiske rečima: „Onda kad vam izgleda sve izgubljeno, tek tada počinje pravi život“ (Vl. 1910: 12).

Iz drugog pisma Anđe Petrović moguće je saznati i nešto više o kontekstu ovog citata. Po svemu sudeći, Lav Tolstoj je govorio sa željom da se po svaku cenu nađe mirovno rešenje za srpski problem, usredsređujući se na ideju „o preporodu čovečanstva, kada će svi biti pravedni“ (Vl. 1910: 12). Iako zahvalna na rečima ohrabrenja i utehe, Anđa Petrović je bila dovoljno smela da ukaže na raskorak između Tolstojevog plemenitog idealizma i gorke stvarnosti u kojoj se njen narod nalazio: „na žalost, malom narodu teško je u ovoj stvari da isprednjači jer na čijoj je strani sila, taj je i u pravu“ (Vl. 1910: 12).

Jasno je da je ona jedino rešenje videla u ratu, za šta je smatrala neophodnom pomoć Rusije, iako se duboko ponosila hrabrim poduhvatima i herojskim sposobnostima srpskog naroda.

Drugo pismo Anđe Petrović od izuzetnog je značaja za sagledavanje njenog ne samo patriotskog nego i emancipatorskog zanosa. Nesumnjivo je, već i na osnovu prvog pisma, da je verovala u to da je srpska žena temelj srpskog naroda.

Čak i ako milost svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših; još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće (Ambrozić 1978: 262).

Ipak, drugo pismo se u mnogo većoj meri usredsređuje na ulogu srpske žene tokom petovekovne turske tiranije i srpskog danka u krvi. Jasno je da je Anđa Petrović želela još jednom da istakne da sloboda srpskog naroda nikada neće biti pitanje pregovaranja. Osim toga, u ovom pismu je jasno iznela svoju filozofiju panslavizma, jedinog puta za kulturni razvitak slovenskih naroda (Ambrozić 1978: 262–263).

Treće pismo, međutim, potvrđuje čvrstinu rodoljubivih uverenja Anđe Petrović. Ne uskraćujući poštovanje sagovorniku i zahvaljujući mu na ukazanoj pažnji, još jednom je odbacila njegovu filozofiju apsolutne hrišćanske pomirenosti (Ambrozić 1978: 263).

Tolstoj je dve nedelje pre Anđinog trećeg pisma objavio traktat u dvanaest poglavlja pod nazivom „Odgovor Srpkinji“, odnosno „O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austrougarskoj“ uMoskovskom glasniku.[14] Tekst nije odgovorio očekivanjima srpskog naroda, mada je Anđa Petrović videla njegov značaj pre svega u skretanju evropske pažnje na srpsko pitanje.

U skladu sa svojom anarhističkom i pacifističkom prirodom, Tolstoj je govorio o budućem društvu bez naroda i tradicija, čime se ona, iako u mladim godinama, nije dala zaneti, što se vidi u rečima:

Vaš odgovor probudio je u meni plemenita maštanja o pravdi i ljubavi, ali da bih usvojila milosrđe i plemenitost velikog učitelja, ja bih morala da zaboravim da sam Srpkinja, da zaboravim nesreće sred kojih živi srpski narod. A stvarnost zahteva stalnu, realnu brigu o mojoj otadžbini i rešenje krize, posle koje mora da bude sazdan bar privremen mir (Ambrozić 1978: 263).

Snaga njenog duha ispunjenog nacionalnim idejama slobode ogledala se u doslednosti svojim idealima i u narednim godinama života, sve do smrti. Svaki njen tekst je prožet divljenjem, ljubavlju ili tugom za otadžbinom, a osećaj i svest za istoriju neodvojivi su od njenog lika.

Osim toga, poznato je da je Anđina sestra Nadežda Petrović naslikala niz portreta svoje sestre, prema kojoj je osećala naročitu naklonost. Među slikama na kojima se nalazi Anđin lik su ulja na kartonu „Anđa i Rastko“ iz 1906. godine, „Anđa“ iz 1906. i „Anđa“ iz 1907. godine, i ulje na platnu „Anđa“ iz 1909. godine (Ambrozić 1978: 480, 1, 6). Portret rađen olovkom i tušem iz 1909. izložen je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

NADEŽDA PETROVIĆ
Moja sestra Anđa, 1909.
Olovka i tuš na papiru, 250x190 mm
Legat Milana Dedinca i Radmile Bunuševac-Dedinac
Muzej savremene umetnosti, Beograd
(uz dozvolu MSUB-a)

Anđa nije samo svojoj sestri bila umetnička inspiracija. Ivan Meštrović je ovekovečio njenu lepotu u vidu bronzane biste, a poznato je i da su karijatide na njegovom Spomeniku Neznanom junaku na Avali izvajane na osnovu Anđinog lika. Nažalost, Meštrovićeva bista je uništena u bombardovanju porodične kuće Petrovića (Harisijadis 1965).

Brojni su nagoveštaji o Meštrovićevoj platonskoj ljubavi prema Anđi. U pismu Ljubici Petrović, u kojem iskazuje čast što će biti autor statue posvećene svojoj prijateljici Nadeždi Petrović i raspituje se o smrti Rastka Petrovića, o Anđi govori sledećim rečima: „Često se sjećam gostoprimstva kod tvog oca u Ratarskoj 32, tvoje dobre majke i sviju vas a ponajviše tvoje zlatne sestre Anđe“ (Meštrović 2012: 30).

O ovoj ljubavi govorila je i sama Ljubica u svojim memoarima koje je zapisao novinar Kosta Dimitrijević. Na osnovu njih se saznaje da je Anđa Petrović odbila Meštrovićevo udvaranje. Pored toga, u memoarima se nailazi i na podatak da je poznati vajar iskazao želju da nakon njene smrti izradi posmrtnu masku na osnovu njenog lika, što je Nadežda Petrović odbila uz izgovor da ne želi da skrnavi sestrino lice (Dimitrijević 1979: 53–54).

Delo Anđe Petrović

Poznato je da je Anđa odmalena prisustvovala Nadeždinim govorima o jugoslovenstvu (Dimitrijević 2002: 55–56). Naročito su čvrste bile veze koje je ostvarila sa češkim ženama, koje je pozivala da se prenu iz svoje učmalosti i da se ugledaju na srpske žene, pokušavajući da im ulije borbenost protiv okupatorske Austrougarske. Prema tekstu pronađenom u privatnoj arhivi, na kom je zabeleženo da je objavljen u Večernjim novostima, Anđa se zalagala i za afirmaciju žena i njihovu ravnopravnost u društvenom životu (Dečermić).[15]

Kada je u pitanju njeno pisano stvaralaštvo, među rukopisima koji su ostali neobjavljeni za Anđom Petrović, njena sestra Ljubica nabraja priču „Jedna povest“, članke iz prevoda Elen Kej (Ellen Key), studije iz uporedne književnosti, kao i nezavršen esej „Srpska žena u doba oslobođenja“. Do danas su sačuvani samo „Jedna povest“ i „Srpska žena u doba oslobođenja“. Objavljen je samo jedan njen tekst, pod nazivom „Knjeginja Ljubica i Miletina buna“.

Priča „Jedna povest“ nosi podnaslov „O onima koji su ostavili svoj zavičaj“ i napisana je 1910. godine u Pragu. Pripovedač u prvom licu je stari stanovnik Šumave, koji opisuje jedan događaj od pre dvadeset godina kom je bio svedok. Naime, stari Šumavac je poznavao jednog Lužičanina koji je zbog posla došao u selo sa ženom i novorođenim detetom. Meštanima je bilo jasno da je Lužičanin patio za svojim rodnim mestom, jer je iz njegovog pogleda uvek provejavala neka seta. On je umro, a njegovom ćerkom, koja se na neko vreme bila odselila s majkom, nakon dugog niza godina oženio se gazda Jenik, koji ju je zajedno sa svatovima odveo u kuću njenog oca u kojoj niko nije živeo. Gostima se tom prilikom učinilo da vide prikazu sa Lužičaninovim likom, te tako iskrsava motiv narodnog sujeverja i element fantastičnog. Jenikova žena je nakon dolaska u selo i tog događaja neprestano bila ćutljiva i često su je viđali kako sedi na proplanku pored očeve kuće gledajući u daljinu. Vrlo brzo je nestala bez traga i glasa, a gazda Jenik je zbog toga tugovao u tišini. Svi su prećutno bili svesni toga da je čoveku najteže da podnese tugu za zavičajem.

Kao tekst čisto književne prirode, najbolji je primer Anđinog stila. On je neposredan i jednostavan, a ton koji provejava iz njega je saosećajan. Istančanost proze je uočljiva na onim mestima gde autorka odlučuje da junaci ili pripovedač prećute svoje reči, znajući da sugestivnost izraza neretko ostavlja snažniji utisak na čitaoca od njegove iscrpnosti. Sledeći odlomak, u kom pripovedač i gazda Jenik provode zajedno vreme u svom selu, najbolje oslikava lepotu i umeće Anđinog pripovedanja.

Ne priliči se čoveku da tuguje za odbeglom ženom kao mâmá. I nenadno započeh:

– „Ram Janiče, otisni tugu sa srca kao čovek i uzmi kakvu skromnu domaćicu i mater za svoje potomstvo.“

Na moje reči Jenik se ne obazre. Tišina oko nas učini mi se gluha, strašna i ćutanje prvu put kao đavolski jezik. Ćutimo, ja ne gledam u njega, niti on u mene. Pa najednom kao da se pokrenu onaj stari točak potočare tako zacvile zaškripe ukraj mene, a Jenik se naslonio glavom na ruku, otuđio je zagaženu lulu od sebe i suza mu suzu stiže. Plakao je kao dete prvi put od kad ga ta beda snađe. Plače, ćuti dok se ne podiže i utonu sa noćnim senkama u mračnu klisuru.

Ni godinu dana se ne sastavi, potočara opuste, radenici se raziđoše. Ja sedim po čitave dane sam, čekam na njega u opusteloj potočari. Eh, gde nestade onaj stari gazda Jenik! (Petrović 1910)

Osim književnog umeća, ova priča oslikava i autorkino duboko razumevanje i saosećanje sa sopstvenim narodom i otadžbinom, osećaj nacionalne pripadnosti koji je toliko bio utkan u njenu ličnost.

Autorkina sestra, Milica Petrović, udata Mišković, pisala je rodoljubivu poeziju, koju je 1910. godine sestra Nadežda Petrović štampala kao rođendanski poklon. Jedna od pesama nosi naslov „Crnogorskoj Kneginjici Jeleni“, u kojoj se obrađuje isti motiv: tuga za zavičajem. U njoj čitamo stihove:

I pored bračne i svake sreće
Doći će opet katkada čas,
Kada će ti duša za rod poželet’,
Čeznuti za dom, čeznut’ za nas.

Jer to je zakon, drugčije nije,
Zakonu tome podležu svi:
Svakome živom, kad je na strani,
Za rodom svojim krv žešće vri!

(Mišković 1910: 6)

O mogućem međusobnom uticaju na stvaralaštvo dveju sestara može se svakako nagađati. Ono što je nepobitno i kod Anđe i kod Milice, pa i kod Nadežde Petrović, jeste da su duboko u sebi negovale rodoljublje i narodni ponos. Primera radi, Nadežda Petrović je napisala rodoljubivu dramu Vojvoda Micko Porečanin, koja je opisana kao romantičarska, narodnooslobodilačka i antiturska priča (Ivanić 2005: 56). Ne treba smetnuti s uma činjenicu da je doba u kojem su živele sestre Petrović bilo prožeto borbama za nacionalno oslobođenje, te je patriotizam i zanimanje za srpsku istoriju najizraženiji element njihovog književnog stvaralaštva. Specifičnost koja se javlja kod Anđe pak jeste činjenica da se ljubav prema istoriji i otadžbini prepliće s tada sve jačim idejama o emancipaciji žena.

Od tekstova s istorijskom tematikom koji su ostali za njom, najobimnije je delo „Srpska žena u doba oslobođenja“. Naime, kako je Anđa Petrović pomagala svom ocu dok je pisao Finansije i ustanove obnovljene Srbije, razvila je naročitu naklonost prema temama iz nacionalne istorije. Ova naklonost je kod Anđe naišla na njen osećaj i privrženost emancipatorskim idejama, te je tako nastala osnova za njeno glavno delo. Uprkos tome što je njena sestra Ljubica Petrović pokušala da ga dovrši i da ga spremi za štampu, sama autorka nikad nije uspela da ga privede kraju. Štaviše, od Ljubice saznajemo da je upravo rad na ovom delu prekinula neočekivana smrt mlade autorke. Međutim, čak i u onoj meri u kojoj je Anđa uspela da ga napiše, on je izuzetno značajan. Ljubica Petrović povodom toga navodi sledeće:

Anđa i podseća: sve će to biti od kapitalne vrednosti za svakog onog Srbina i Srpkinju koji žele da upoznaju to možda najinteresantnije razdoblje srpske istorije, srpskog naroda u 18. i 19. veku, vreme njenog oslobođenja, njenog preporoda (Luković 1952).

Građu za ovo delo Anđa Petrović je dobila od svog oca, a ona se sastoji od dokumenata koji se odnose na istoriju srpskih žena. Od presudne važnosti među tim dokumentima činio je veći deo prepiske između kneginje Ljubice i Jelenke – male gospođe, milosnice Kneza Miloša.

Osim kneginje Ljubice i Jelenke, važnu ulogu u Anđinom delu igra i ličnost Petrije, prve milosnice Kneza Miloša. Njihovi međusobni odnosi, smešteni u istorijsko vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, čine temu ovog Anđinog dela. Baveći se privatnim prepiskama, svakodnevnom sferom života, sa svim intrigama, strastima i napetostima, Anđa nam prikazuje drugo lice istorije, nigde ranije zabeleženo.

Sudeći po rukopisu, Anđina zamisao je bila da delo u svom konačnom obliku ima sledeća poglavlja: „Knjaginja Ljubica 1788-1843, život i njeno učešće u narodnoj srpskoj revoluciji 1815. godine“; „Hadži-Prodanova buna 1814. godine“; „Knjaz Miloš 1780-1860 i Drugi ustanak“; „Petrija: život zajednički Knjaginje Ljubice i Knjaza Miloša Obrenovića“; „Smrt Knjaginje Ljubice; Jelenka“; „Miletina buna“; „Abdikacija Knjaza Miloša i dolazak na presto Milana, sina njegova. Smrt Milana. Dolazak na presto Mihaila. Abdikacija Mihaila“; „Aleksandar Karađorđević“; „Knjaz Miloš ponovo na srpskom prestolu i njegova smrt“; „Knjaz Mihailo ponovo na srpskom prestolu i bombardovanje Beograda: predaja ključeva Beograda Knjazu Mihailu. Smrt knjaza Mihaila“.

Anđa Petrović je, međutim, jedva uspela da napiše poglavlja o kneginji Ljubici i njenom odnosu s Jelenkom, poglavlje o Petriji i pojedina poglavlja koja su čisto istorijskog karaktera i tiču se Hadži-Prodanove bune i Drugog srpskog ustanka. Nedostaje čitav niz poglavlja od Petrije do smrti Kneza Miloša. Tako nije moguće saznati ništa više o tome šta je želela da piše o Jelenki i kasnijim istorijskim dešavanjima koja su usledila. Autorkina sestra Ljubica Petrović je pokušala da sastavi neka od tih poglavlja preštampavajući pisma koja bi Anđa najverovatnije koristila kao izvor, ali su poglavlja u tom obliku neupotrebljiva, posebno ako se uzme u obzir da neka sadrže i anahronizme, odnosno događaje nakon Anđine smrti. [16] Osim toga, Anđina veština pisanja podjednako je važna kao i sama građa iz koje je crpela podatke, ako ne i važnija, s obzirom na to da delo nema samo istorijsku već i književnu vrednost.

O svom radu na ovom delu obavestila je i Lava Tolstoja u drugom pismu koje mu je poslala. U njemu saznajemo ponešto i o njenom stavu i cilju koji je pisanjem tog dela želela da postigne:

Deo koji se odnosi na istoriju žena i njihovo učešće u našoj novoj istoriji 19. stoleća – pisma povezana sa političkim i društvenim životom Srbije, ja obrađujem već nekoliko meseci i kada to bude štampano, biću srećna da pošaljem Vašoj Preuzvišenosti. Razume se, sedamnaestogodišnja devojka nije kadra da stvori besmrtna dela podobna takvom čoveku kao što je Lav Tolstoj, ali biću zadovoljna ako uradim bar nešto za srpski narod, oživljavajući sećanje na naše divne majke, koje su ne jedanput žrtvovale sebe u ime svoje vere i svog naroda (Ambrozić 1978: 263).

Za vreme svog kratkog života, Anđa Petrović je stigla da objavi i esej u časopisu Žena, 1911. godine, pod nazivom„Knjeginja Ljubica i Miletina buna“.[17] On se sastoji od uvoda u istorijsku situaciju u kojoj se Srbija nalazila za vreme narodnog oslobođenja, kao i pisama koja svedoče o značaju kneginje Ljubice za srpsku istoriju. Autorka se najpre dotakla kneginjinih postupaka za koje smatra da u najboljem svetlu prikazuju njenu ličnost: podsticaj srpskih pobunjenika na borbu protiv Turaka na Ljubiću 1815. godine i njeno ubistvo kneževe ljubavnice Petrije, da bi se u ostatku teksta posvetila njenoj ulozi u gašenju Miletine bune 1835. godine. Tokom odvijanja Miletine bune, u pismima koja je slala knezu Milošu, kneginja Ljubica je izrazila svoju želju da se ova buna, koja je bila uperena protiv kneževih odluka po završetku ustanaka protiv Turaka, razreši mirnim i diplomatskim putem. Kao dokaz za to da je kneginjino zalaganje bilo od presudne važnosti za konačan ishod, Anđa Petrović je navela i pisma kneza Miloša i srpskih činovnika, u kojima joj zahvaljuju na savetima i preduzimanjima.

Autorkina ideja bila je da predstavi kneginju kao veliku rodoljupku, mirotvorku, hrabru ženu koja je branila svoju čast i čast svog naroda. Ovaj tekst, pored eseja o „Srpskoj ženi u doba oslobođenja“ u kom za glavnu ličnost uzima upravo kneginju Ljubicu, svedoči o tome da je bila naročito nadahnuta njenim likom i delom.

U senci svojih poznatijih oca, braće i sestara, Anđa Petrović je stvarala istorijske eseje, književne tekstove, ali i eseje iz nauke o književnosti. Zahvaljujući svom filološkom obrazovanju i beleškama iz studija Viljema Šekspira (William Shakespeare), moguće je bolje shvatiti njen pristup pisanju: najviše prostora u njenom notesu zauzela je analiza Šekspirove drame Antonije i Kleopatra. Od naročitog značaja za obradu međuljudskih odnosa kako starog Šumavca, gazde Jenika i njegove žene, tako i odnosa kneginje Ljubica, kneza Miloša i Petrije, bio je upravo odnos Kleopatre prema Antoniju i njegovoj supruzi Oktaviji. Iz autorkine analize ovog Šekspirovog komada čitamo:

Scena u kojoj Kleopatra od glasnika saznaje da je Antonije oženjen Oktavijom, sestrom Cezara: iznenađena, ona prvo isteruje glasnika, ali se pritom osvesti i sa ženskim instinktom suzbija razočarenje i ispituje kakva je Oktavijana, da bi doznala da li je njoj suparnica opasna. Naređuje mu, kad se vrati u Rim, da ne zaboravi videti Oktavijanu i da tačno zapamti: njenu boju kose i očiju, ukus i narav. U tom monologu, Šekspir je neopaženo ali jasno ocrtao žensku osobinu savlađivanja, a pri tom duh spreman za borbu da ne posustane pri prvoj neprilici (Petrović 1909a).

Anđino razumevanje psihologije pomoglo joj je da uobliči svoje junake i da im udahne život. Njena omiljena junakinja, kneginja Ljubica, poseduje dobro uklopljene osobine: ona je pribrana, istrajna, hrabra, čestita čak i u trenucima kada joj je ponos povređen. Osećanja koja Anđa najbolje oslikava u svojim delima jesu bol usled usamljenosti i bol usled izdaje od strane voljene osobe, što je vidljivo kako u obradi ženskih likova u „Srpskoj ženi u doba oslobođena“ tako i u „Jednoj povesti“.

Pritom, neminovno je da je u autorkinim književnim tekstovima vidan uticaj Šekspirove tragedije. Njeno zanimanje za ljubavne odnose, kako bračne tako i preljubničke, a naročito njihov uticaj na istorijske događaje, dominantna je tema kako u Šekspirovom tako i u njenom delu. Upravo spoj latentne, ženske istorije, njenog unutrašnjeg sveta, i muškog, vidljivog i dokumentovanog sveta istorijskih činjenica, čine delo Anđe Petrović subverzivnim i revolucionarnim.

Legendarna ljubavna priča Antonija i Kleopatre Anđi Petrović je poslužila kao inspiracija za oblikovanje odnosa kneginje Ljubice i kneza Miloša i ljubavnih trouglova proisteklih iz odnosa kneza Miloša i Jelenke i Petrije, ali i za obradu motiva o nepodeljenosti na dve sfere: privatnu i javnu. Namera joj je bila da istakne da se one prožimaju i međusobno utiču jedna na drugu. Osim toga, autorka je bila privržena jakim i istaknutim ženskim istorijskim figurama, koje su težile da zauzmu centar narativa. Postoje i jasne paralele između Kleopatre i Ljubice: obe su dominantne u ljubavnim odnosima, te kad im nešto nije po volji, iako strpljive, ne manjka im osvetoljubivosti. Na vesti o tome da je Oktavija postala nova Antonijeva supruga, Kleopatra u naletu besa preti glasniku da će ga mučiti i pogubiti, te ga fizički napada.

KLEOPATRA: Kuga nad kugom stigla te, dabogda!
(obori ga udarcem)
GLASNIK: Strpljenja, dobra gospođo.
KLEOPATRA: Šta veliš?
(opet ga tuče)
Napolje, grozna huljo, ili ću
Da šoram tvoje oči kao lopte;
Počupaću ti kosu svu sa glave:
(vuče ga gore-dole)
Premlatiće te žicom, bićeš kuvan
U slanoj vodi, lužnica će ljuta
Peći ti kožu natenane.

(Šekspir 1963: 53–54)

Kleopatrina narav, prema tome, sručila se na glasnika koji joj je doneo vesti o Antonijevom braku s Oktavijom u dalekom Rimu. Kada je kneginja Ljubica u pitanju, fizička blizina s Petrijom dovela je do tragičnog ishoda: muževljeva ljubavnica je ubijena pištoljem u porodičnoj kući. Anđa Petrović opisuje tu scenu sledećim rečima:

Petrija u sobi namešta postelju za gospodara, razgovarajući se sa gospođa Krunom, koja seđaše u sobi gledajući kroz prozor u voće. K njima dvema uđe u sobu gospođa Ljubica, bejaše bleda kao krpa. Prišavši Miloševoj postelji, dohvati se klina pištolja koji obično visi čelo glave kneževe i naperivši ga na Petriju reče:

– Pištolj jes Milošev ali je ruka Ljubičina, da vidim hoće li slagati...

Pištolj puče... Petrija oblivena krvlju pade na pod. Kruna vrisnu...

Momak Arsa taman nategao krčag da se napije vode, kad puška puče on se trže, krčag ispusti te pade, voda se preli iz razbijenog krčaga.

Vule i Pera skameniše se, knez viknu i polete u sobu, sva se kuća uzbuni, a Ljubica međutim šmugnu u mrak, pa preko potoka u čestu. Gustim lugom prodre uz Osjake Milisavu Kruškolomu koji je skloni na tavan, među suvu konoplju (Petrović 1909).

Osvetoljubivost, neustrašivost i okrutnost kneginje Ljubice mogu da pariraju pa i da prevaziđu jačinu osećanja jedne Kleopatre. Ne samo u obračunavanju i neprijateljskom odnosu sa suparnicama, već i u ratu, obe vladarke su pokazivale neočekivanu smelost. Nisu samo rečima podržavale svoje voljene muškarce u ratu, već su i fizički u njemu uzimale učešća. Anđa Petrović opisuje kneginju Ljubicu:

Za pojasom nosila je dva pištolja i oštar nož. Sama silazila sa Rudnika u okolinu, u sela okolna pred Miloševe glasnike.

Sve Miloševe opomene da se pričuva od turskih uhoda, pri tim smelim i nepažljivim putovanjima, po seoskim zgarištima, ne zastraši ovu smelu šumadinku – ona se najmanje bojala smrti, gotova da svoj život žrtvuje (Petrović 1909a).

Vrlo slično postupa i Kleopatra, pridružujući se Antoniju u ratu i preuzimajući na sebe aktivnu ulogu ratnice:

KLEOPATRA: Surv’o se Rim u provalu, da bog da!
Ucvrljao se jezik onima
Što viču protiv nas! Pa pripada
I nama u tom ratu čin, te hoću,
Kao poglavar svoga kraljevstva,
Onamo da se pojavim i sama
U ulozi muškarca. Da mi nisi
Protivu toga rekao ni reč;
Ja neću da izostanem.

(Šekspir 1963: 88)

Jasno je da se Anđa Petrović divi jakim i preduzimljivim ženama koje se odupiru tradicionalnim ulogama koje im se nameću. Nakon burnih i opasnih događaja u kojma su uzele učešća, i Kleopatra i kneginja Ljubica na prvo mesto stavljaju pak svoju decu: Kleopatra se nada da će Cezar oprostiti njenom sinu život i da će mu dozvoliti da upravlja njenom teritorijom, a kneginja Ljubica se izoluje, povlači s decom nakon incidenta sa Petrijom. Majčinstvo je, prema tome, vrhovna vrednost koja se dovodi u vezu sa rodoljubljem i čašću.

Još jedan izražen narativni motiv koji se podudara u ova dva dela, pored motiva izdaje i osvete, jeste motiv sumnje. Naime, i knez Miloš i Antonije optužuju kneginju Ljubicu, odnosno Kleopatru, za izdaju političke prirode. Primera radi, onda kada gubi, Antonije optužuje svoju voljenu da je prenela strateške planove protivniku.

ANTONIJE: Sve je izgubljeno.
Izdala me je podla Misirka;
Brodovlje moje, kape tamo, eno,
Bacaju, piju zajedno u zdravlje,
K’o prijatelji rastavljeni davno.

(Šekspir 1963: 127)

S druge strane, Anđa Petrović je u delu „Kneginja Ljubica i Miletina buna“ opširno opisala okolnosti slične situacije između svojih protagonista:

Susret knjeginjin sa zaverenicima u kući Simića izazvalo je opštu sumnju, da je ona stajala u vezi sa nezadovoljnicima. U početku narodnog pokreta knez Miloš je i sam poverovao u to; znajući da se ona nikad nije ustručavala da javno iskazuje svoje mišljenje i nezadovoljstvo o ovom ili onom njegovom postupku (Petrović, 1911: 498).

Prema tome, iako se Anđa Petrović nesumnjivo držala istorijskih i pouzdanih izvora kad je pisala svoju romansiranu istoriografiju, brojne su dodirne tačke s istorijskom pričom koju je obesmrtio Šekspir. Ipak, direktan uticaj Šekspira ogleda se u obradi glavnih ženskih likova, koje su oba autora uspela da uzdignu na nivo mita.

Očigledno je i da Anđa Petrović, diveći se u svojim beleškama Kleopatri, njenoj ličnosti i postupcima, ne gaji predrasude prema vanbračnim preljubničkim ljubavnim odnosima sve dok je ta ljubav iskrena. Imala je razumevanja i za privrženost kneza Miloša svojim ljubavnicama, ali ih je uvek predstavljala u negativnom svetlu. Za razliku od kneza Miloša koji je imao dve ljubavnice, a koje su se smenile smrću jedne od njih, Marko Antonije je imao dve supruge, koje su se smenile na isti način. Ipak, osobine koje imaju kneginja Ljubica i Kleopatra izdvajaju ih kao osobe vredne ljubavi, divljenja i poštovanja od strane kneza Miloša i Marka Antonija.

Kada je obrada sporednih ženskih likova u pitanju, one su ponovo kod oba autora predstavljene kao zlobne, poput Jelenke i Fulvije, ili kao žene slabe volje, plašljive i pokorne, poput Oktavije i Petrije. Dok se Fulvijina ishitrenost i zlokobnost ugledaju u činjenici da je iz čista mira otpočela rat i donela propast sopstvenom narodu, Jelenka je opisana kao nametljiva i beskrupulozna. Tako o Jelenki čitamo:

Gospodareći u Kragujevačkom konaku, ona se nije bojala da je postigne tragična sudba Petrije – bez zazora ispunjavala je svoje namere, - da je niko ne može ukloniti a još manje smetati. Upravljala je kneževom kasom isto kao i srcem, trošila je tri put više no cela kneževska porodica u Požarevcu – na svoja putovanja i poklone srodnicima (Petrović 1909a).

Petrija, s druge strane, opisana je kao žena koju krase tradicionalno poželjne ženske osobine: poslušnost, vedrina i lepota.

[...] Ona beše desna ruka u poslu knjaginji Ljubici. Uz to beše i naravi vesele, uvek nasmejana i šaljiva, pa nekako razgovori i nasmeje ovu knaževu kuću. Sam knez Miloš naravi čovek neobično žustre, u radu i pretrpan poslovima mogaše u društvu gde je Petrija, ostati duže i nasmejati se slađe no igde na drugo mesto (Petrović 1909).

O Oktavijinoj naravi, s druge strane, iako je skrajnuta u drami kao i Fulvija, možemo zaključiti na osnovu njenih reči o poziciji nemoći i neodlučnosti u kojoj se našla kad su zaratili njen brat Cezar i muž Antonije.

OKTAVIJA: Hvala,
Moj gospodaru. Nek’ bi svemoćni
Jupiter dao meni slabašnoj,
Slabašnoj meni da vas izmirim.

(Šekspir 1963: 80)

Iako se Šekspir u svom klasiku bavio univerzalnom legendom, Anđa Petrović je bila vezana za svoj narod, za ono što joj je bilo blisko, te je Šekspirovu univerzalnost uspela da pretoči u priču o srpskim ličnostima iz skorije istorije.

Zaključak

O tragu koji je Anđa Petrović ostavila na srpsku istoriju, kulturu, književnost i emancipaciju govorilo se i pisalo sporadično u tek ponekim člancima i njen lik je neretko ostajao u senci njenih poznatijih braće i sestara. Ipak, za vreme svog kratkog života, uspela je da stvori mnogo i da ostavi snažan utisak na ljude s kojima je dolazila u kontakt. Mnoge političke neprilike, kakvo je bilo bombardovanje njene porodične kuće u Drugom svetskom ratu, uništile su veliki broj dokumenata i dela na kojima je vredno radila. Do danas su preživela tek dva njena neobjavljena i jedan objavljen tekst, a pisma koja je slala Tolstoju danas se čuvaju u njegovoj zaostavštini u Moskvi.

Pišući i baveći se istaknutim Srpkinjama i sama je postala jedna od njih. Iako je u javnosti ostala zapamćena kao osamnaestogodišnjakinja koja se dopisivala s Lavom Tolstojem, ispunjena istorijskim i političkim zanosom, ona je ponudila mnogo više: prve korake za stvaranje ženske istoriografije. Ništa manje važna je i darovitost koju je pokazala na polju književnog stvaranja.

Zahvaljujući upoznavanju s njenom biografijom i beleškama, moguće je rekonstruisati tragove intertekstualnih uticaja: s jedne strane, očevo i majčino bavljenje srpskom istorijom i starim rukopisima otvorilo joj je tematsko polje za stvaranje kao što je ljubav prema otadžbini i uloga žene u istoriji jednog naroda, a s druge strane, čitanje svetskih klasika poput Šekspira upotpunilo je njeno razumevanje psihologije i ljubavnih odnosa. Okruženje u kom je odrastala i oblikovala se pogodovalo je njenom intelektualnom radu, ali njen borbeni karakter je bio podjednako važan za tok koji je njen život preuzeo.

Pojam koji je Anđa Petrović negovala o značaju istorijskog i kulturnog nasleđa srpskog naroda za narodno oslobođenje, njena neutoljiva žeđ za saznanjem i borbom za slobodu, bili su u uskoj vezi s idejom koju je imala o mestu i ulozi žene u jednom društvu. Isticala je značaj žene-majke za naciju, kao i značaj žene-ratnika i žene-diplomate. Njena junakinja, kneginja Ljubica, žena je snažne volje, velike mudrosti i hrabrosti, kojima nadmašuje muškarce. Muški junaci, s druge strane, prikazani su kao nepromišljeni, pohotni i bezobzirni, sebični i tvrdoglavi, zaslepljeni besom. Knez Miloš, primera radi, otelotvorenje je ovih osobina. Ipak, kada se skrene pogled na njenu priču „Jedna povest“, gde u središtu narativa nije borba za slobodu naroda, muški i ženski likovi su skrhani tugom za rodnim krajem ili, u slučaju gazde Jenika, ljubavnim bolom. Tu dijalog ne zauzima toliko važno mesto kao u istorijskoj književnosti, gde se koristi kao sredstvo za oživljavanje minule prošlosti i istorijskih junaka.

Na osnovu podataka iz tekstova koji su poznati, a bave se Anđom Petrović, može se zaključiti da postoje nama nepoznati radovi i eseji ove mlade književnice. Osim toga, velika je mogućnost da je u državama u koje je putovala sa sestrama i držala govore njeno prisustvo ostalo zabeleženo u tamošnjoj periodici, tako da bi dalje istraživanje kada je Anđa Petrović u pitanju moglo biti detaljno i iscrpno bibliografsko istraživanje kojim bi se mogli otkriti još neki njeni tekstovi ili pak tekstovi o njoj.

---