U današnjim istraživanjima o uticaju komunističke i socijalističke ideologije na društveni razvoj u SSSR-u utemeljeno je mišljenje da je jedna od glavnih pozitivnih tekovina upravo opismenjavanje žena i njihova emancipacija, naročito u pogledu uključivanja u sve segmente društvenog života. Da su žene, posebno 1920-ih i 1930-ih godina, bile ravnopravno uključene u proces izgradnje države, svedoči drama Andreja Platonova (Andreй Platonov) Visoki napon, u kojoj glavna junakinja, drugarica Krašenjina, preuzima ulogu glavnog inženjera u pogonu i svojim znanjem uživa veći ugled u odnosu na njene muške kolege, koji se su se smatrali ostacima „buržoazije“ i „zaostalim“ primerima nekadašnjeg predrevolucionarnog uređenja. Takva žena-udarnica predstavljala je budućnost SSSR-a i prvi korak ka formiranju besklasnog društva. „U propagandnom diskursu s kraja 1920-ih i 1930-ih godina lik preobražene, svesne i duhovno obogaćene radnice i/ili radnice-majke prikazan je kroz plakate, slike, skulpture, pesme, filmove i književna dela“ (Černыševa 2017: 1082). Osim u književnosti, ovakva težnja je zapažena i u plakatnoj umetnosti, i to u radovima Adolfa Strahova (Adolьf Strahov) („Oslobođena ženo – gradi socijalizam“), Gustava Klucisa (Gustav Klucis) („Podižući kvalifikaciju radnica, pomažemo joj da postane aktivan i ravnopravan graditelj novog života“), Natalije Pinus (Nataliя Pinus) („Delegat, radnica, udarnica“), Kazimira Maljeviča (Kazimir Malevič) („Radnica“), kao i u radovima mnogih drugih umetnika sovjetskog perioda.

Izlaženje iz okvira domaćinstva je 1930-ih godina predstavljalo vid bunta protiv tradicionalnih vrednosti i nekadašnjeg dekadentnog sistema, dajući pravo ženi da učestvuje u revolucionarnim pokretima i u borbi za svetlu budućnost, ali, na veliku žalost svih novonastalih ženskih pokreta, samo u retorici i narativu vladajuće stranke, budući da se položaj sovjetske žene-majke menjao u skladu s ideološkim potrebama. Kako Olga Minaeva (Olьga Minaeva) u svom članku „Publicistika o emancipaciji žena 1920-ih i 1930-ih godina: ideje, njihove realizacije i sudbina feministkinja“ piše:

emancipacija žena je bila jedna od najvažnijih socijalnih reformi sovjetskog perioda, sprovedena zahvaljujući učešću države, neposrednom rukovodstvu CK VKP-a i izuzetno važnom sistemu štampe za žene, koji se razvio upravo pomenutih godina (Minaeva 2020: 84).[1]

Međutim, početak emancipacije žena je, kao i drugih krucijalnih društvenih reformi, vezan za period pre i nakon Oktobarske revolucije (1917), u kojoj su žene po prvi put učestvovale na javnim mitinzima, dajući svoj glas za novi državni i socijalni poredak. Možda je to bio jedan od retkih istorijskih trenutaka kada su žene i muškarci bili jednodušni u svojoj nameri da promene svet. Pa tako, već 1914. godine je, sa sedištem u Parizu, Krakovu i Petrogradu, izlazio časopis Radnica, na čijem čelu su se nalazile Inesa Armand (Inessa Armand) i Ljudmila Stalj (Lюdmila Stalь) – autorke koje će kasnije postati ključna imena u borbi za ženska prava, ravnopravnost i jednakost. Kako Olga Minaeva dalje navodi u tekstu:

u periodu od 1917. do 1941. godine moglo se izbrojati čak 97 časopisa i novina za žene. U početku su to većinski bile novine, ali nakon završetka građanskog rata, osnovni tip ženskog izdavaštva postaje časopis (Minaeva 2020: 85).

Neki od tih časopisa, Komunistkinja i Seljanka, otvoreno i smelo su se doticali pitanja emancipacije, položaja žena u budućem društvu, skidanja okova s leđa „seljančica“ i, što je umnogome predstavljalo najradikalnije pitanje, pokretali su pitanje slobodne ljubavi („krilatog Erosa“, Aleksandra Kolontaj [Aleksandra Kollontaй]),[2] preispitujući tradicionalno poimanje braka i bračne zajednice. Za razvoj ove teme i pokretanje pitanja braka, rađanja i abortusa glavnu ulogu je dakako imala najveća sovjetska feministkinja Aleksandra Kolontaj, koja je ostala upamćena kao prva ministarka i, ništa manje, kao autorka ogromnog broja članaka i knjiga (Socijalne osnove ženskog pitanja, „Kratki istorijski osvrt“, „Ženski pokret i odnos partije prema njemu“), u kojima izražava svoju veru u to da je konačno nastupilo vreme ukidanja ženskog ropstva. Glavni cilj Nadežde Krupske (Nadežda Krupskaя), Aleksandre Kolontaj, Inese Armand jeste bilo sticanje potpune finansijske nezavisnosti i obezbeđivanje onog što će Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) nazvati „sopstvena soba“ u istoimenom eseju, kao i obezbeđivanje prava slobode izbora, upućenog, pre svega ostalog, na pravo odlučivanja o sopstvenom telu i abortusu. Drugim rečima, „ključno mesto u radovima Kolontaj zauzima rešavanje porodičnog problema, problema materinstva i emancipacije žena, čiji bi rezultat doveo do pojave takozvane nove žene“ (Cvetkova 2022: 112). Naravno, čelnike vladajuće partije, kako će se kasnije ispostaviti, nikako nisu mogla istinski interesovati ženska pitanja, već su kroz emancipaciju žena videli valjan način da prikažu SSSR kao državu otvorenog duha, progresivnu i razvijenu, što nije imalo nikakve veze s brigom o „novoj sovjetskoj ženi“. Stoga, kada govorimo o emancipaciji žena u SSSR-u, trebalo bi uzeti u obzir i činjenicu da je sâm proces emancipacije vezan za prikupljanje što većeg broja političkih istomišljenika, u tom smislu i žena, a da nikako ne svedoči o podizanju svesti ruskog, još uvek patrijarhalnog, društva. Ne možemo zaobići ni pretpostavku da se iza težnje za emancipacijom žena skrivala i želja za distanciranjem od religije i crkve, koje su stajale na putu sovjetskog progresa i razvitka, budući da je svaka patrijarhalna ruska porodica na ovaj ili onaj način negovala kult crkve i vodila se tradicionalnim, kanonskim načinom života, u skladu s kojim je uloga žena bila isključivo vezana za okvire domaćinstva.

Podizanje svesti o značaju ženskog pitanja u budućoj državi je, s druge strane, dovelo do ogromnih društvenih problema, posebno među supružnicima, jer „sve to, odnosno, samostalni posao i samostalna plata nije moglo da se ne odrazi na odnose između muževa i žena. Žena prestaje da bude rob mužu i postaje ravnopravni član porodice“ (Minaeva 2020: 87). Do velikih promena je došlo u okviru bračnih zajednica, koje su se sklapale i raskidale potpuno otvoreno i slobodno, nekada i bez prisustva drugog supružnika.[3] Takva mogućnost je u godinama pre revolucije bila gotovo nezamisliva, budući da je među ruskim stanovništvom još uvek, naročito u provincijskim gradovima, bila prisutna praksa ugovorenih brakova. Izmene u zakonu su najpre zaživele u najvećim ruskim gradovima – Moskvi i Lenjingradu, ali su težile da budu sprovedene i u provinciji Rusije, u kojoj su se žene još uvek skrivale ispod marama, plašeći se da misle i radeći samo ono što najbolje znaju – rađajući. Pored slobodnog sklapanja i raskida braka, ni mogućnost besplatnog i samovoljnog abortusa nije bila zamisliva u predrevolucionarnom periodu: „stvaranje uslova za besplatni abortus je omogućilo da žene same kontrolišu rađanje dece, dok je takva mogućnost u Ruskoj imperiji prema Krivičnom zakonu iz 1903. godine bila kažnjiva kako za ženu, tako za lice koje ga omogućava“ (Potemina 2019: 9). Međutim, kako će se kasnije ispostaviti, prividna kontrola rađanja dece u SSSR-u bila je samo uslovna i imala je svoju cenu. Dina Amanžalova (Dina Amanžalova) u radu „Iz istorije ženskog pitanja u SSSR-u: od tradicije do modernizacije“ zapaža da je

sama feminizacija podrazumevala pretvaranje žene, s jedne strane, u neposrednu radnu snagu, prisutnu u praktično svim sferama proizvodnje, nezavisno od fizioloških pokazatelja. S druge stane, žena je postala objekat socijalne politike s ciljem njenog pretvaranja u značajan faktor građanskog života putem različitosti, odnosno stvaranjem čisto ženskih, društvenih organizacija. Neretko su upravo žene predstavljale valjane primere sovjetskog razuma, discipline i odgovornosti. Međutim, ništa od toga ih nije oslobađalo dužnosti žene, majke, domaćice kuće – društvena infrastruktura (vrtići, uslužna sfera) bila je u rudimentarnom stanju (Amanžalova 2017: 31–32).

Na problem stvaranja nove porodice i prosvećene sovjetske žene osvrnuo se Andrej Platonov u drami Budale s periferije, napisanoj 1928. godine, ali i kroz mnogobrojne članke iz dvadesetih godina („Preobražaj“, „Vaspitanje komunista“, „Revolucija duha“ i dr.). Premda se Platonovljeva poetika dosad nije tumačila kroz prizmu feminističkih teorija, poslednjih godina se javlja veliki broj radova posvećenih Platonovljevoj kritici odnosa vlasti prema novom sovjetskom čoveku, u tom smislu i prema majci-radnici.[4] Zbog svoje sposobnosti da ukaže na sve nepravilnosti vlasti i pogrešno tumačenje komunističke i marksističke ideologije, Platonovljeva dela bila su ili cenzurisana ili zabranjena, o čemu svedoči činjenica da je ova drama u celosti objavljena tek 2006. godine zahvaljujući naporima Natalije Kornijenko (Natalья Kornienko). Andrej Platonov je, bez svake sumnje, bio odlično upoznat s radom Komisije za zaštitu majki i dece (OHMATMLAD),[5] sa zakonima o emancipaciji žena, kao i o načinima kontrolisanja abortusa, što je, po mišljenju autora, dovelo do opšte katastrofe i „pijačne“ atmosfere u društvu, kako u prestonici tako i u provinciji. O značaju stvaranja komisije OHMATMLAD-a u Sovjetskoj Rusiji i kontrolni uslova vaspitanja budućih građana svedoči niz principa, na koje je ukazano već 1918. godine u pismu adresovanom svim deputatima Sovjetske republike: 1. vaspitanje majke-građanke jeste dug države; 2. deca, kao budući građani, od prvih dana predstavljaju predmet brige proleterske države i treba da se vaspitavaju u uslovima koji daju široke mogućnosti za razvoj njihovih fizičkih i duhovnih snaga; 3. rođenje deteta je socijalna funkcija majke i dužnost države je da postavi majku-radnicu u uslove koji će joj olakšati obavljanje ove funkcije itd. Na osnovu ovakvih principa, većinski donetih u skladu s delom Fridriha Engelsa (Friedrich Engels) Poreklo porodice, lične svojine i države, položaj žene u novom društvu se umnogome menjao nagore, budući da su njena prava bila ograničena u dotad nezamislivom obliku, direktno i namenski ugrožavajući usvojeni stav o potpunoj ravnopravnosti, koja je, kako se ispostavlja, predstavljala samo privid utopističkog društva.

Otud ne predstavlja nikakvo čudo to što Platonov za glavne junake svoje drame bira provincijsku porodicu Bašmakovih (reminiscencija na Gogoljevog junaka nikako nije slučajna), kao primer potpune degradacije svih vrednosti i spuštanje žene-majke do nivoa „tričarije“. U liku Marje Bašmakove, seljanke koja je postala svesna svojih prava, ali koja istovremeno postaje svesna i svoje obespravljenosti, krije se oštra kritika vlasti i svih „nasilno“ i „veštački“ nastalih komisija, koje su, umesto da obezbeđuju zaštitu ženskih prava, pozvane da u ime države kontrolišu stanovništvo ili, kako je to slučaj u ovoj drami, kontrolišu abortus i rađanje u svim delovima SSSR-a, s posebnim akcentom na rusku provinciju.

Iako je Sovjetski Savez na svetskoj političkoj sceni uživao ulogu progresivne zemlje zahvaljujući legalizaciji abortusa 1920. godine i osnivanju Komisije OHMATMLAD-a, čija je osnovna uloga bila zaštita majki, žena, seksualna edukacija i pružanje pomoći ženama koje žele da se ostvare u ulozi majke ili veštački prekinu trudnoću, u praksi takva sloboda ne samo da nije zaživela, već je ugrozila dovoljno loš položaj žene, posebno u provinciji. Zvanično i samo formalno, 1923. godine „NARKOMZDRAV osniva Centralnu naučnu komisiju za proučavanje metoda kontracepcije u okviru komisije OHMATMLAD. Rezolucija NARKOMZDRAVA je kao osnovni cilj imala edukaciju i obrazovanje žena kroz konsultacije s ginekologom“[6] (Potemina 2019: 26), ali je sama svrha postojanja komisije osmišljena kao skriveni način kontrolisanja žene, porođaja i budućeg stanovništva. Veliki broj žena je uistinu iskoristio pravo na veštački prekid trudnoće i tako se broj godišnjih abortusa na nivou celokupnog stanovništva gotovo utrostručio. Takve okolnosti se nisu uklapale u politiku SSSR-a, koja je težila da oformi ariju poslušnih mladih komunista, te je uloga OHMATMLAD-a nezvanično preosmišljena i pretvorena u komisiju za kontrolu abortusa, što je automatski značilo početak nasilnog materinstva. Početkom 1925. godine pravo na abortus su imale žene iz porodica koje su mogle da dokažu svoju lošu materijalnu situaciju ili da prilože potvrdu o medicinski opravdanom prekidu trudnoće. Kasnije će ovakve okolnosti dovesti do potpune zabrane abortusa 1936. godine i povratka na stav koji je u časopisu Rad iskazao Aron Soljc (Aron Solьc):

Nama su potrebni ljudi. Abortusi koji uništavaju život nepotrebni su našoj državi. Sovjetska žena jednaka je po pravima s muškarcem, ali je to ne oslobađa od velikog i časnog duga, koji joj je priroda dodelila: ona je majka i daje život. I to nije slučaj lične prirode, već pitanje od društvenog značaja.[7]

Stoga, sovjetska „oslobođena žena“ više nije imala samo dug prema državi, koji je otplaćivala radom, već je imala i dug prema prirodi, što ju je primoravalo da rađa i u situaciji kada na to nije bila spremna, poštujući nametnuti stav da je rađanje pitanje ne od ličnog, već od isključivo opšteg značaja. Iako je Platonov napisao dramu 1928. godine, a do zvanične zabrane abortusa je došlo 1936. godine, jasno je da autor ukazuje na moguće posledice manipulacije zakonom iz 1920-ih godina, što mu daje i proročki karakter. Dodajmo tome i činjenicu da je navodna reproduktivna sloboda žena prouzrokovala mnogobrojne demografske probleme i time urušavala sliku utopističkog društva. Pa tako,

zabrana veštačkog prekida trudnoće, doneta na osnovu molbe radnika, nije postala izvor nove prakse u reprodukciji, već je, po svemu sudeći, doprinela da se kultura abortusa (termin Aleksandre Popove), kako u legalnom, tako i u ilegalnom obliku, pretovori u glavni instrument za regulisanje rađanja (Mirošničenko 2012: 43).

Upravo o tome i govori Platonovljeva drama, podvlačeći činjenicu da je jedina žrtva kako starog tako i novog društvenog uređenja ta ista emancipovana žena, predstavljena kroz lik Marje Bašmakove. Pored navedenog, Budale s periferije direktno ukazuju na činjenicu da je

masovno pristupanje žena u društvenu proizvodnju, njihovo postavljanje na više pozicije, ograničavanje socijalnih mogućnosti seljanki, osnivanje masovnih ženskih pokreta i ženskih društvenih organizacija zapravo samo težnja za unifikacijom rodnog modela, koja je ujedno omogućavala uspostavljanje totalitarnog režima (Mirošničenko 2012: 22).

U drami Budale s periferije fiktivna komisija OHMATMLAD-a dolazi u kuću Bašmakovih kako bi razmotrila zahtev Ivana Bašmakova o abortusu, budući da on „ne može da rodi“ i jer je „ispunio svoju normu“, u skladu s nemačkim zwei Kinder sistemom: „Ne želim da rodim. Već sam rodio svoju normu. A bez komisije se ne može sprovesti abortus, na osnovu obavezujućeg ukaza“[8] (Platonov 2011: 21). Dakle, u Platonovljevoj drami nije apsurdno samo postojanje komisije OHMATMLAD, već i to da muškarci rađaju, što Ivan Bašmakov objašnjava na sledeći način: „To se samo tako kaže da žene rađaju, a danas su, iako je akcenat na ženama, svi rashodi svaljeni na muškarce“ (Platonov 2011: 21). Pored Ivana Bašmakova, takav stav dele svi muški likovi u drami, dok čitalac u prvom činu shvata da sudbina Marje Bašmakove, seljanke koja je dobila fiktivna prava, zavisi ne samo od odluke njenog muža, već i od odluke komisije OHMATMLAD-a.

Bez obzira na to što su abortusi 1920-ih godina bili dozvoljeni, u komediji se komisija meša u lični život porodice na osnovu nekakvog lokalnog ukaza, koji je nalagao da se abortus bez dozvole komisije ne može opravdati. Komisija nalazi da je neophodno i korisno da se rodi, posebno kada je reč o divnim i punačkim majkama kao što je Marja Bašmakova (Černыševa 2017: 1078).

Platonov skreće pažnju na činjenicu da članovi komisije OHMATMLAD-a procenjuju zahtev i donose odluku o zabrani abortusa na osnovu fizičkih karakteristika majke i materijalnih mogućnosti porodice, odnosno na osnovu godišnjih prihoda Ivana Bašmakova. Pa tako, već u prvom činu komisija procenjuje materijalno stanje Ivana Bašmakova kao zadovoljavajuće, ne uzimajući u obzir Ivanovo, a još manje Marjino mišljenje: „Piši. Videli smo i procenili povoljno materijalno stanje građanina Bašmakova“ (Platonov 2011: 21). Napomenimo i to da Marja Bašmakova u trenutku donošenja odluke stoji u prikrajku, ne učestvujući u razgovoru, budući da je pitanje rađanja bilo pitanje od društvenog značaja, koje su, po pravilu, rešavali muškarci. Iako će Gleb Ivanovič, komšija i ljubavnik Marje Bašmakove, koji se našao u kući u trenutku dolaska komisije, podsetiti na obavezu komisije da uzme u obzir mišljenje Marje Bašmakove, što je i u skladu s „prosvećenom epohom“, Ivan Bašmakov na to odgovara: „Nema ona šta da se tu pita, druže predsedniče. Počeće da pravi skandal“ (Platonov 2011: 22). Pa tako, na osnovu materijalne procene i fizičkih karakteristika majke, komisija dolazi do sledećeg zaključka:

Ja sam takvog mišljenja da se obavezno mora roditi u korist narodnog življa. Mi smo OHMATMLAD i zadužili su nas da faktički čuvamo sudbinu pokoljenja i na taj način pokažemo primer neodgovornim građanima i da organizujemo budućnost. Građani nisu potrebni samo danas, nego se mora brinuti i o budućoj pripremi građana (Platonov 2011: 22).

Iz poslednje rečenice je jasno da Platonov koristi reči Aleksandra Stoljca o tome da „i takva, naizgled, intimna pitanja kao što je porodica, rađanje dece, od ličnih prelaze u društvena pitanja“ (Mirošničenko 2012: 44), ponavljane kako kao mantra među članovima kako komisije OHMATMLAD-a, tako i u redovima mnogobrojnih drugih komisija tih godina. Na osnovu ovog citata se može zaključiti i da komisija OHMATMLAD preuzima ulogu svevidećeg oka i opšteg oca, koji donosi odluku da Marja Bašmakova mora roditi, budući da ne postoji opravdan razlog za abortus. Pritom, komisija ni u jednom trenutku nije uzela u obzir mišljenje Marje Bašmkove, koja će se indirektno usprotiviti rečima: „Glava me boli od vaših razgovora. Otišla bih od vas u razbojnike: svu snagu trošite na neku računicu, a meni samo ostaju kućni poslovi“ (Platonov 2011: 12), ali one neće imati nikakvo dejstvo na predstavnike organa vlasti, što može poslužiti kao svedočanstvo toga u kojoj meri je položaj nove sovjetske žene „poboljšan“ i na koji način je uloga „muža-mučitelja“ pretvorena u ulogu „države-mučiteljke“. Dakle, iz ovog primera vidimo da je život nove porodice potpuno podređen organima vlasti, koji donose odluke u ime „opšteg dobra“, obezbeđujući tako nove kadrove komunista koji će kasnije biti sposobni da vaspitavaju svoje „zaostale roditelje“:

Proces vaspitanja je bio vezan za zadatak da se brzo dostignu zapadnoevropske države po pitanju prosvećivanja masa. Za razliku od seljačkih predrasuda, komunističko dete bi trebalo da vaspitava kolektiv, u iskusnim porodicama, na novim bajkama i proleterskim uspavankama i postane vaspitač svojim konzervativnim zaostalim roditeljima (Kornijenko 2006: 688)

Iz ovoga proizlazi zaključak da položaj žene nije poboljšan u novom društvu, nego je i uloga majke postala sporedna, budući da dete predstavlja društvenu svojinu o čijem životu odlučuje kolektiv. O toj činjenici, ali i o odnosu vlasti prema eugenici, govori i drama Sergeja Tretjakova (Sergeй Tretьяkov) Hoću dete, napisana iste godine kada i Budale s periferije, u kojoj glavna junakinja Milda želi da rodi dete, čiji bi otac bio sama država: „država najboljim radnicama daje najbolje spermatozoide. Država podstiče takvu selekciju. Tu decu ona uzima pod svoje okrilje i podržava uzgoj novih ljudi“ (Hofman, Diček 2018: 82–83). Ovakvi primeri idu u prilog stavu da je komunistička ideologija smatrala ženu-majku mašinom za proizvodnju novih ljudi, što je najavljivalo racionalizaciju svih strana života i progon iracionalnih formi ponašanja, uslovljenih emocijama i osećanjima. Dakle, celokupan projekat stvaranja novog života 1920-ih i 1930-ih godina je bio usmeren na mašinizaciju čoveka, u tom pogledu i žena.

Platonov u svojoj drami otkriva paradoksalnost sovjetskih zakona: sovjetska žena koja je izjednačena po pravima s muškarcem ima pravo na abortus uz saglasnost komisije OHMATMLAD, čija je uloga da podrži prava žene, ali u praksi ne vrši svoju ulogu, već sasvim suprotno – kontroliše rađanje na osnovu demografske situacije u državi. Ukoliko je statistika bila zadovoljavajuća, zabeležen je veći broj dozvoljenih abortusa, dok su se u suprotnom brojke snižavale.

Rukovodstvo SSSR-a je težilo ka maksimalno visokom tempu rasta populacije, ali je, zajedno s tim, staljinistička socijalno-ekonomska strategija, posebno kurs za ubrzan razvoj teške industrije i nasilnu kolektivizaciju, objektivno doprinosila snižavanju intenziteta rađanja. Država je bila zainteresovana za maksimalno iskorišćavanje ženskog rada, što je podrazumevalo ograničenje rađanja, ali se nije bavilo pitanjima kontracepcije. Na taj način, ona je svojom politikom primoravala žene na abortus i istovremeno zabranjivala abortus, propagirajući porodične vrednosti (Mirošničenko 2012: 45).

Međutim, i ravnopravnost u pogledu rada i zaposlenja je bila pod znakom pitanja.

U skladu sa zaključcima Julije Morozove (Юliя Morozova), rodna diskriminacija žena na radnom mestu se nastavljala. Između ostalog, autorka izdvaja problem dvostrukih standarda: s jedne strane se isticala nužnost uključivanja žena u proizvodnju, s druge strane, u praksi se ženama dopuštao samo težak rad, koji ne zahteva visoke kvalifikacije (Potemina 2019: 23).

Bez obzira na činjenicu što je „Rusija bila među liderima u rešavanju rodnih pitanja“ (Denisov 2014: 21), Platonovljeva drama pokazuje da je nova politika vlasti ne samo manipulisala pravom na abortus, već je dodatno ugrožavala položaj žene primoravajući je da radi i rađa, bez prava na plaćeno bolovanje (ili plaćeno bolovanje samo do šest nedelja). To se najbolje vidi na primeru policajke iz Platonovljeve drame, koja doji dete u toku procesa suđenja između komisije OHMATMLAD-a i Ivana Bašmakova: „policajka se okreće, raskopčava mundir i doji dete leđima okrenuta gledaocu“ (Platonov 2011: 32). Iz navedenog se jasno vidi da su žene, posebno tokom perioda prve petoletke, vodile brigu o tome da služba državi ni na koji način ne bude ugrožena ili dovedena u pitanje zbog majčinskih obaveza. Naravno, takva težnja bi se mogla objasniti i strahom od gubitka posla ili, što je u periodu izgradnje države bilo još gore, strahom od nazadovanja. Primoravajući ženu da radi, ne oslobađajući je obaveze supruge i majke, sovjetska vlast je obezbeđivala status progresivne države koja je objavila raskid s tradicijom, budući da je sve do 1917. godine žena-radnica bila nesvakidašnja pojava. „Ukoliko je žena radila, to je, po pravilu, svedočilo o ogromnom siromaštvu porodice Bolotova“ (2018: 61). Međutim, u „sovjetskoj utopiji“ žena koja nije radila mogla je to opravdati isključivo medicinskom potvrdom o sprečenosti za rad, dok drugo stanje nije predstavljalo dovoljan razlog za prekid radnog odnosa ili odsustvo. Odnos komunističke ideologije i vladajuće stranke prema ženi nije bio bitno drugačiji od tradicionalnog, a jedinu razliku je predstavljala činjenica da je nekadašnja žena iz uloge majke „unapređena“ u ulogu majke-radnice, o čijoj je sudbini sada odlučivao ne tradicionalni kanon već kolektiv.

Radnja Budala s periferije nije slučajno usmerena na provinciju, budući da je nova državna politika nailazila na pogrešna tumačenja u nedovoljno razvijenim sredinama, udaljenih od matice. Takva pogrešna tumačenja su dovela do opšteg haosa u društvu, u kom Marja Bašmakova, znajući svoja prava, želi da postane načelnica policije, smatrajući da je to njen dug prema državi („Sa zadovoljstvom bih pristupila policiji, išla bih u čizmama i u mundiru. Pila bih u ime svih pijanaca i ljubavnike bih birala po sopstvenom nahođenju, koji bi mi se dopali...“ [Platonov 2011: 12]), istovremeno osećajući svoju obespravljenost i sporednu ulogu u procesu odlučivanja o životu njenog deteta. Upravo na takvim paradoksima se i zasnivala sovjetska ideologija. Da stvar bude još gora, nakon rođenja deteta, koje je došlo na svet na osnovu izveštaja komisije OHMATMLAD, Ivan Bašmakov u sudu pokreće pitanje očinstva, smatrajući članove komisije odgovornim očevima, dužnim da plaćaju alimentaciju. Platonov u pomenutoj drami, po svemu sudeći, pokreće i pitanje očinstva, jer pitanje oca nije bilo od suštinskog značaja za politiku abortusa 1920-ih i 1930-ih godina, ali, začuđujuće, ni pitanje materinstva: jedini punopravni otac budućeg kolektiviste je bila država. Veliki broj dece rođene tih godina uopšte nije znao ko im je otac, što je dovelo do povećanja broja dece besprizornog ponašanja, s čime je Platonov bio podrobno upoznat. O tome svedoči i opravdanje Ivana Bašmakova: „Nikako ne mogu da rodim. Ne želim da povećavam osnovne kadrove besprizornika“ (Platonov 2011: 21).

Potrebno je zasebno razmotriti politiku države u borbi s decom besprizornog ponašanja 1920-ih godina HH veka. Besprizornost[9] u Rusiji je dostigla ogromne razmere kao posledica Prvog svetskog rata, revolucije i građanskog rata, koji je usledio. Broj besprizorne dece je 1921. godine iznosio 4,5 miliona, a 1922. godine već 7 miliona. Takva tendencija je proglasila problem s besprizornom decom jednim od najvažnijih socijalno-političkih zadataka (Potemina 2019: 13).

Pa tako, kako saznajemo iz drame, otac deteta Marje Bašmakove može biti jedan od moguća tri kandidata (Ivan Bašmakov, Gleb Ivanovič ili Vasilij Stepanovič, jedan od članova komisije OHMATMLAD-a), što je bila posledica pogrešnog tumačenja već pomenute ideje o „slobodnoj ljubavi“ Aleksandre Kolontaj. Marja Bašmakova, izgubljena u mnogobrojnim dekretima i zakonima, koji štite i istovremeno narušavaju njena prava, koristi slobodu ljubavi tako što menja ljubavnike, smatrajući takvu odluku ispravnom. Međutim, u trenutku kada jednom od članova komisije saopštava da je dete sigurno njegovo („Vaska, dragi moj, dete mora biti tvoje“ [Platonov 2011: 24]), na šta dobija odgovor: „Kad je komisija već odlučila, ti rađaj. Živi s mužem, kao što si i živela, a komisija te neće ostaviti bez nadzora. Ona nije čovek, već organizacija“ (Platonov 2011: 25), shvata bezizlaznost svog položaja, obuzima je još veće poniženje od onog koje je doživljavala u periodu pre revolucije, što je navodi da kaže: „Svi vi muškarci ste podlaci. Vama radost i vlast, a nama – posledice!“ (Platonov 2011: 25). Ovim iskazom, Platonov, premda pristalica ideje o kolektivnom životu i ravnopravnosti, ukazuje na to da je upravo žena ta koja snosi posledice pogrešnog formulisanja, tumačenja i primene nove politike vlasti SSSR-a, u kojoj je sovjetska žena emancipovana samo u pogledu prava na rad, dok su ostala prava (pravo na abortus, pravo na jednako plaćen rad, pravo na plaćeno bolovanje itd.) ugrožena do najvišeg stepena. Žena iz provincije, po Platonovu, nije u stanju da spozna svoja prava, već je prinuđena da sledi nametnute zakone i dekrete organa vlasti, koji obavljaju funkciju sudije, ograničavajući im pravo izbora tako vešto da toga nijedna strana ne bude svesna.

Stoga, nije nikakvo čudo što se radnja završava smrću deteta kao simbolom kraha jedne epohe. Jedine žrtve celokupnog sistema su upravo majka i dete. Platonov završava dramu sledećom scenom: „Ruđin i policajka grle Marju Ivanovnu“ (Platonov 2011: 56), shvatajući veličinu žrtve „nove sovjetske žene“, koja više ne nosi samo verige domaćinstva, već je okovana dekretima i zakonima, lažnim komisijama, koji dovode u pitanje njeno pravo kako na slobodu izbora, tako i na slobodu kao takvu, premda se Sovjetski Savez uistinu na početku formiranja države mogao pohvaliti progresivnim odlukama, koje su imale tendenciju da budu primenjene i u praksi, ali su se našle u rukama pogrešnih ljudi. Na primeru Marje Bašmakove, Andrej Platonov vraća svoju „ulaznicu za raj“, ukoliko je ona uslovljena žrtvama ma i jedne žene, rušeći predstavu o sovjetskoj politici, koja je prividno doprinela emancipaciji i rešavanju ženskog pitanja. Kako se kasnije ispostavilo, sudbina Marje Bašmakove nije poslužila kao primer budućnosti, te već od 1930-ih godina započinje agitaciono-propagandna politika SSSR-a, koja je propovedala život u okvirima tradicionalnih vrednosti, vraćanje na nekadašnje shvatanje žene kao majke i domaćice, a sami zakoni su pretrpeli ogromne promene. U jednom od zakona iz 1930-ih godina nailazimo na sledeći tekst:

Ni u jednoj državi sveta žena se žena ne koristi takvom potpunom ravnopravnošću u svim oblastima političko-društvenog života i porodičnoj svakodnevici kao u SSSR-u. Ni u jednoj državi sveta žena kao majka i građanka, koja ima veliku odgovornost prema rađanju i vaspitanju građana, nema takvo poštovanje i zaštitu zakona kao u SSSR-u (Potemina 2019: 14).

Ovakav stav može poslužiti kao dokaz da je sovjetska vlast iskoristila ideju o prosvećenoj ženi kao još jedan instrument za upravljanje masama, budući da su sva stečena prava bila isključivo uslovne prirode i, kao što smo se uverili 1936. godine, samo trenutna u skladu s potrebama vladajućeg režima. Na primeru junakinje Marje Bašmakove oslikan je celokupan proces fiktivne emancipacije svih slojeva žena, u kom, po ko zna koji put, jedinu žrtvu predstavlja upravo ona. Želeći da ukaže na nasilnu i vrlo često selektivnu primenu novih zakona i dekreta, Platonov svoju junakinju stavlja u okvire provincijske sredine, ujedno nastojeći da dokaže činjenicu da se početak svake revolucije, u tom smislu i revolucije u pogledu ženske emancipacije, krije u promeni svesti, a nikako u sprovođenju novih zakona među nepismenim, neiformisanim i provincijskim ljudima. Život nove sovjetske žene iz Platonovljeve perspektive izgleda poput bufonade u kojoj predmet divljenja i predmet podsmeha predstavlja jedan te isti subjekat – žena. Zbog svega navedenog Budale s periferije predstavljaju jednu realnu sliku odnosa prema sovjetskoj ženi, koja je usled različitih promašaja „ljudskog intelekta“ dodatno degradirana, pa i u pogledu prava na sopstveno dete.

---