Radmila Gikić Petrović objavila je znatan broj knjiga s istorijskom tematikom, ali je poznata i kao vrsna autorka putopisa, u koje spadaju putopisi o Indiji (Namaste, Indijo i Zdravo, Indijo), Koreji (Koreja, post scriptum), i Vijetnamu ( Vijetnam i devet zmajeva). Knjiga Kubanske prijateljice vodi nas zajedno s autorkom na drugi kraj sveta, na Kubu.

Podeljen na dvanaest poglavlja, od kojih je svako posvećeno mestu koje autorka posećuje, ali i određenom mitu ili osobi iz kubanske istorije, putopis Kubanske prijateljice predstavlja autorkino autentično iskustvo proputovanja ovom karipskom zemljom. Dok korača ulicama Havane, Santa Marije, Trinidada, Varadera, i drugih mesta, ona korača i kroz istoriju, a uz nju korača i njena Saputnica, kasnije i prijateljica, Stana, kojoj je knjiga i posvećena. Već i sâm naslov ukazuje na značaj koji njena Saputnica ima u celokupnom tom iskustvu, jer bez nje bi putovanje bilo nepotpuno, okrnjeno, čini se. Njihov zajednički put zapravo je i glavni stub knjige. Svaki njihov razgovor otkriva čitaocima detalje iz istorije, geografije, legendi Kube, ali i njihove nekada sasvim različite perspektive. Stana je u nekim trenucima antipod autorke, Saputnica koja preispituje, protivreči, pruža nov pogled, te tako i obogaćuje autorkin. Stana je realna, a autorka je zanesena svime onim što je čitala i otkrivala o Kubi pre puta, svom istorijom i detaljima koje je ponela sa sobom i koje joj boje iskustvo.

Naracija prati autorkine fragmentarne misli. Svaki fragment je svet u malom, ali i deo celine, koliko god ta celina možda na trenutke izgledala neskladno. Autorka ispreda priču, ali je i dopunjuje svojim sećanjima, činjenicama, zapažanjima, povremenim dijalogom sa svojom Saputnicom, pa čak i preispitivanjem same važnosti priče. Ona ukršta prostorne i vremenske niti, ali često, naizgled, bez „znakova“ koji bi čitaoca mogli da uprave gde i kada se radnja, ako je uopšte ima, i dešava.

Putopis počinje odom sećanju i zaboravu u isto vreme, što daje ton celoj knjizi. Autorkina „Kuba nepovratno nestaje“ (str. 7), te ona svojoj Saputnici govori da je vreme da otkriju „našu Kubu“. Ta je njihova Kuba, kako čitalac kasnije otkriva, vrzino kolo beležaka, istorijskih činjenica, bitnih i nebitnih (jer je sâm pojam bitnog, pokazaće se, vrlo ličan), utisaka, osećanja i koprene koja obavija celo putovanje, iskazane često ponavljanim pitanjem „Da li je sve tako bilo?“ To je delom tako i zato što autorka svoje putopise objavljuje dugo nakon što je putovala na dotične destinacije, na osnovu beležaka koje je zapisivala tokom putovanja. Na primer, putopis Kubanske prijateljice izdat je 2020. godine, ali se ideja rodila tokom putovanja autorke na Kubu 2016. godine.

Čitaocima iz Srbije svakako nije nepoznata Kuba i mit o tom dalekom ostrvu, bastionu komunizma; mit koji opstaje zajedno sa zaostavštinom Jugoslavije. Nekada kapisla koja je mogla da započne nuklearni rat, neprocenjiva komunistička tačka blizu obale najmoćnije kapitalističke države sveta, Kuba je sada, može se naslutiti, otelovljenje mita o velikim revolucijama koje su propale, a s njima i narodi koji beže u izgnanstvo za boljim životom, ili, pre će biti, od goreg života. „Kuba je želela da sagradi raj, a stvorila je pakao“, reći će Saputnica pred sam kraj putovanja (str. 209).

Ipak, Kuba Radmile Gikić Petrović prožeta je i ushićenjem koje je skoro pa opipljivo, a ogleda se – kako bi drugačije – u rečima, pa i u onome što je ostalo neizrečeno, u autorkinim beleškama ili mislima. Tako saznajemo o glavnom gradu Kube, Havani, kao i Ostrvu iguana, Santa Mariji, Santa Klari, pa i farmi duvana. Autorka i Stana s toliko strasti pričaju o svemu, čak i duvanu, koji je, smatraju, deo uživanja u životu.

Kad ostarimo, sanjarile smo u jedan glas, kad budemo u najboljim godinama, kad budemo zaboravile na putovanja, sedećemo u nekom staračkom hotelu, u kasne večernje sate, kada svuda uokolo budu pogašene svetiljke, kada se budemo ljuljuškale u foteljama, sa cigarom u ruci, kada se svega ovoga budemo prisećale, možeš li, draga moja, da naslutiš to vreme, koje će nam biti na izmaku, kako se zadovoljno prisećamo svega. Kako ćemo u tami, sa žiškom crvene boje, sa mirisom dima, kako će nam sjaj biti u očima, da smo znale da živimo i da smo se radovale drugim predelima (str. 52).

Kastro, koji se spominje tokom cele knjige (a kako i ne bi, gorostas kubanskog komunizma), tek pred kraj će dobiti svoje poglavlje. Spomenuće se njegovi propali planovi, njegova neostvarena obećanja, atentati koji su svi do jednog bili neuspešni, spomenuće se i njegovi protivnici i prijatelji, ali i sin. A onda se, kaže autorka, taj revolucionarni i bogati život ugasio. „Onda je ikona utihnula. Otišao Vođa u istoriju“ (str. 180). Čitalac će saznati i razne detalje iz života Ernesta Hemingveja na ovom ostrvu, ali će pride otkriti ponešto i o njegovoj ljubavi prema mladoj Adrijani i gresima prema supruzi, jer je autorki, u mnoštvu informacija koje predočava, to važno. Celo jedno poglavlje posvećeno je Hemingveju i njegovom imanju Finka. Če Gevara, veliki revolucionar, dobiće takođe zasebno poglavlje, opisane biće sličice o njegovim putovanjima i ljubavima viđenim kroz autorkine oči, pa i koja reč rečena o njegovim idealima. Ipak, kako se pokazuje, i veliki gerilac i putnik Če završava neslavno, okružen lešinarima, a njegova revolucija pretočiće se u kapitalističko bezumlje i besmisao.

Kubanski fotograf Alberto Korda, napravio je čuvenu fotografiju Če Gevare, iz hiljadu devetsto šezdesete godine, na svim majicama, na svim posterima, a on od toga nije imao nikakve vajde, pa da bar njegovo ime sada pomenemo, kad se od slike nije obogatio, kad je nije dobro unovčio (str. 135).

Takođe, još jedan značajan deo knjige su i književnici, koji se spominju veoma često. Ne samo Hemingvej, već i Rejnaldo Arenas, Hose Marti, Zoe Valdas i drugi nalaze svoje mesto u ovom putopisu i za čitaoce u Srbiji postaju deo mita o Kubi. Čitalac saznaje i o odnosima među književnicima, njihovom odnosu prema svojoj zemlji, ili čak i njihovom odnosu s Kastrom. Gikić Petrović je u fokus često stavljala živote pisaca, a njihova dela su joj takođe bojila predstavu o Kubi. U knjizi se jasno vidi da je dobro pripremljena pošla na put, što je kasnije i potvrdila u jednom intervjuu:

Za Kubu možda možete da se pripremite, u tom smislu da planirate šta biste sve videli, jer postoje utabani mitovi o tome šta se tamo obavezno mora videti. Ja sam, pre nego što sam te 2016. godine otišla na Kubu, iščitala sve što mi je došlo pod ruku o toj zemlji. Čitala sam knjige kubanskih pisaca koji su mahom bili u egzilu, i oni su dobro mapirali moje putovanje i moja očekivanja.[1]

Kubanske prijateljice su jedan vrlo ličan pogled na Kubu, na samu autorku, ali i na iskustvo upijanja trenutka i njegovog amalgamiranja s prethodnim znanjem. I upravo je zbog te verne predstave ovog sadejstva putopis u nekim delovima skoro pa neuhvatljiv. Čitalac je siguran, kao što je i autorka sigurna, u datume i događaje, ali ostaje posve nesiguran u autorkino iskustvo, u njen odnos sa Saputnicom, u njen odnos s okolinom koju posmatra, jer mnogo toga ostaje nedorečeno. Priča se razvija, dopunjava; put se završio, ali sećanje, kao i mit, nadograđuje se i živi dalje.

Te, na kraju putovanja, ostaje da se i čitalac zapita: „Da li je sve tako bilo?“