Prof. dr Katja Mihurko Poniž

Katja Mihurko Poniž je redovna profesorka na Fakultetu za humanistiku Univerziteta u Novoj Gorici, gde predaje slovenačku književnost i rodne studije. U istraživanjima se bavi predstavama ženskosti i maskuliniteta u književnosti, naročito u slovenačkoj književnosti. Bavi se takođe i ženskim pokretom pre Drugog svetskog rata, a integrisala je digitalnu humanistiku u svoja istraživanja književnosti. Prof. Mihurko Poniž je upravnica Istraživačkog centra za humanistiku na Univerzitetu u Novoj Gorici. Autorka je šest naučnih monografija: Drzno drugačna: Zofka Kveder in podobe ženskosti [Drsko drugačija: Zofka Kveder i predstavljalje ženskosti], Labirinti ljubezni v slovenski književnosti od romantike do II. svetovne vojne [Lavirinti ljubavi u slovenačkoj književnosti od romantizma do Drugog svetskog rata], Evine hčere konstruiranje ženskosti v slovenskem javnem diskurzu 1848-1902 [Evine kćeri: konstrukcije ženskosti u slovenačkom javnom diskursu 1848–1902], Zapisano z njenim peresom: prelomi zgodnjih slovenskih književnic s paradigmo nacionalne literature [Zapisano njenim perom: Slovenačke književnice raskidaju s paradigmom nacionalne književnosti], Literarna ustvarjalka v očeh drugega [Književnica u očima drugog autora: Studije o recepciji, književnim kontaktima i biografskom diskursu]. Od lastnega glasu do lastne sobe [Od sopstvenog glasa do sopstvene sobe]. Urednica je kritičkog izdanja Sabranih dela Zofke Kveder, od kojih je do sada objavljeno pet tomova. Od 2021. vodi projekat Preobražaji intimnosti u književnom diskursu slovenačke moderne.

Međunarodna letnja škola INTIMACY IN WOMEN'S WRITING AND READING održana je u Ljubljani krajem avgusta ove godine s velikim uspehom. Inicirala si i vodila ovu školu, koja je okupila više od 20 studenata i studentkinja, kao i desetak profesorki iz cele Evrope tokom jedne radne i istraživačke nedelje. Odakle je potekla ideja o intimnosti u ženskim tekstovima?

Kada sam 2021. godine učestvovala na radionici o intimnosti na Univerzitetu u Geteborgu, shvatila sam da je intimnost pojam kojem sam se vraćala u okviru svojih istraživanja o rodu i književnosti, ali da se pri tome nisam intenzivno bavila njegovim teorijskim i metodološkim diskursom. Pošto sam ga detaljno proučila, prijavila sam projekat pod nazivom Preobražaji intimnosti u književnom diskursu slovenačke moderne. Projekat je od novembra 2021. finansiran od strane slovenačke i češke agencija za istraživanja. Kada smo u okviru projektnog tima razmišljali o tome kako bismo mogli da se bavimo ovom temom u različitim grupama, učinilo nam se da je letnja škola za studente savršeno mesto. Istovremeno smo planirali letnju školu u okviru CEEPUS mreže Women Writers in History Network. Bilo mi je veoma drago kada su se koleginice u toj mreži saglasile da intimnost bude tema naše prve letnje škole.

Učestvovala si u nekoliko međunarodnih projekata – u dve COST akcije, od kojih je jedna bila o ženskom književnom stvaralaštvu a druga se bavila čitanjem na daljinu, gostovala si kao predavačica na doktorskim studijama na Univerzitetu u Beogradu u okviru projekta o periodici, učestvovala si u mobilnosti preko Erazmusa na više univerziteta, a pre tri godine si oformila mrežu o ženskoj književnoj istoriji u okviru CEEPUS-a. To zahteva naporan rad, istraživački i organizacioni, da ne pominjem poteškoće koje su nam donele 2020. i pandemija. Kako uspevaš da izađeš na kraj sa svim tim obavezama? Koji su ciljevi i kakve su dobrobiti CEEPUS-a i drugih projekata?

Tačno je da učestvovanje u projektima iscrpljuje, ali to je i način da se radi u grupi, što me obogaćuje i inspiriše. Istraživanje nije samo rad, to je otvaranje novih vidika. I u istraživanju ženske književnosti, kao i u digitalnoj humanistici, istraživači dolaze do novih važnih otkrića, a često treba da se dokazuju u tradicionalnim, čak i konzervativnim, sredinama. Oni nisu samo moje koleginice i kolege, već i modeli na koje se ugledam. Naravno da mnogo toga zavisi od sredine u kojoj radim. Moj sin je sada student pa više nisam opterećena brigom o detetu, što je problem mnogih mladih istraživačica i istraživača koji nije uvek lako rešiv. Sigurna sam da se bez svih ovih projekata, bez stalne interakcije s koleginicama i kolegama koji rade na sličnim temama, ne bih razvila kao naučnica. Od njih sam naučila mnogo i o životu, ne samo o književnosti.

Novi projekat je i Ruta književnica koju je inicirao Forum slovenskih kultura. Nedavno je Ruta dobila sertifikat Saveta Evrope i postala jedna od 48 njenih ruta. Ti si od početka učestvovala u osnivanju tog kulturno-turističkog puta. Prošle godine je objavljena i knjiga o autorkama uvrštenim u Rutu, a ti si bila jedna od urednica. Kako bi opisala početnu ideju i šta su tvoji planovi u vezi sa tim projektom?

Svi mi koji se bavimo književnicama znamo da, sa izuzetkom nekoliko takozvanih kanonizovanih autorki, njihov rad nije dovoljno poznat niti cenjen. Znamo i da zbog toga devojke i žene ne poznaju sopstvenu istoriju, ne znaju kako su hrabre i uspešne njihove pretkinje bile. Kulturna ruta o ženama piscima omogućava da se o njihovom radu saznaje na način drugačiji od onog kojim se u školi uči o književnosti. Mislim da je izuzetno važno da književnice postanu vidljive u topografiji grada – zahvaljujući spomenicima i drugim objektima koji služe sećanju na njih i privlače pažnju. Sertifikat Saveta Evrope je jedan od ključeva za vrata koja su do sada možda bila zatvorena, jer u mnogim gradovima odgovorni za turizam ne znaju koliko autorke mogu biti zanimljive posetiocima. Na putu ka Beogradu, gde danas razgovaramo na moje veliko zadovoljstvo, zaustavila sam se u Slavonskom Brodu. Tamo je Ivana Brlić-Mažuranić „vidljiva“ ne samo na centralnom trgu, zahvaljujući spomeniku, već i u drugim delovima grada. Ručala sam u restoranu čiji je jedan zid u celini posvećen njoj i njenim delima. To je ostavilo utisak na mene. Ogulin, njeno rodno mesto, ima muzej koji predstavlja sjajan primer kombinovanja književnosti i kulturnog turizma.

Predaješ na Univerzitetu u Novoj Gorici. To je mlad univerzitet na granici Slovenije i Italije. Ima li simbolike u toj lokaciji?

Da, to je mesto interkulturalnosti, mesto čiji su se stanovnici borili za očuvanje svog jezika tokom fašističkog režima i sve se to oseća na samom Univerzitetu i u regionu. Tu često duva jaka bura i volim da kažem da ona sobom odnosi sve što nije trajno, sve površno. Mislim da smo mi koji tvorimo jezgro Univerziteta srasli tokom godina (tamo sam oko 15 godina) s tim izuzetnim predelom na raskršću slovenačke, italijanske i furlanske kulture.

Sa tog čvorišta kultura u prošlom veku je mnogo žena odlazilo u potragu za zaradom radi boljitka svojih porodica. Njihove priče su potresne i istorijski izuzetno zanimljive. Ko su bile Aleksandrinke i kako se sada čuva uspomena na njih?

Aleksandrinke su bile žene koje su odavde odlazile da rade u Egiptu, posle otvaranja Sueckog kanala. Obavljale su različite poslove u domaćinstvima u Aleksandriji i Kairu. Bile su služavke, kuvarice, guvernante, dojilje, družbenice. Često su odlazile u Egipat da bi zaradile za miraz, ali i da bi pomogle porodici. Naročito su u vreme fašističkih vlasti, kada su seljaci plaćali visok porez, donosile prihod koji je obezbeđivao da se zemlja ne proda fašistima. Istraživanja o njima počela su tek posle 1990, a danas postoje brojne naučne studije, dokumentarni filmovi, književna dela, kao i važan muzej koji vode članice Udruženja za očuvanje kulturnog nasleđa Aleksandrinki.

Zofka Kveder je predmet tvog trajnog istraživanja. Kakvo je njeno mesto u istoriji slovenačke književnosti i kako je to ona „drsko drugačija“? Takođe, gde je njeno mesto među autorkama i njihovom transnacionalnom istorijom?

Zofka Kveder je bez sumnje autorka koja ima mesto u slovenačkoj književnoj istoriji, mada ne kao njen savremenik Ivan Cankar. Ona je, međutim, prisutnija u međunarodnom istraživanjima, jer su je otkrili i naučnici koji proučavaju modernizam u delima autorki iz srednje Evrope. Njena hrabrost pre svega počiva u činjenici da je prekoračila granice rodnih uloga koje je društvo postavljalo, kao i granice među kulturama u svom vremenu. Uvela je mnogo novih tema u slovenačku književnost, naročito veoma složene ženske likove i različite predstave o ženstvenosti. Bila je i važna posrednica između češke, hrvatske, srpske i nemačke književnosti. Stvorila je i izuzetno široku mrežu koja je obuhvatala važne intelektualce i feministkinje njenog doba.

Kakva je uloga autorki u slovenačkoj književnoj moderni? Kako tema intimnosti u njihovim delima menja pogled na „univerzalnu“, to jest – mušku književnu istoriju? Kakav je slučaj s regionalnom i evropskom književnom scenom?

Autorke „moderne“ obogatile su slovenačku kulturu drugačijim pogledom na svet. Slovenački autori su pokušali da se užive u ženska osećanja i način razmišljanja, ali je to u retkim slučajevima uspevalo, jer su obično projektovali sopstvene poglede, često traume, na ženske likove. Najzad, važno je to što su autorke uvele teme koje njihovim muškim kolegama nisu bile zanimljive: ženska prijateljstva, lezbejske veze (bez negativne predstave takozvanog lezbejskog zla), žensku kreativnost i umetnost, višeslojne slike materinstva, bez katoličke idealizacije i moralizacije, žensku seksualnu žudnju i druge.

Da li taj duh proboja postoji i u savremenom slovenačkom ženskom stvaralaštvu?

Savremene autorke pišu sjajnu književnost, i mada nisu prevođene toliko kao muškarci (prema rečima sjajne romansijerke Suzane Tratnik), mnoga njihova dela su prevedena, tako da ih preporučujem.

Šta planiraš u narednom periodu, u sledećih godinu ili dve dana? Od ove godine si članica redakcije Knjiženstva – imaš li neke ideje ili sugestije u vezi sa budućnošću časopisa koje bi odmah mogla da nam kažeš?

Veoma bih volela da vidim kako se transnacionalno istraživanje autorki nastavlja u nekom novom evropskom projektu. Projekti poput mreže Women Writers in History u okviru CEEPUS-a, Rute književnica ili naše radne grupe u DARIAH-i, važni su radi susreta i razmene znanja i iskustava, ali za visokokvalitetno istraživanje potrebno nam je stabilno finansiranje tokom barem dve godine, što bi dalo prostora i mladim istraživačima da nastave naš rad.

Radujem se što sam članica redakcije Knjiženstva, časopisa koji veoma cenim. Verujem da treba da održi fokus na autorkama iz slovenskog sveta i nadam se da će uskori biti i u bazi SCOPUS.