U Ljubljani je od 22. do 27. avgusta 2022. održana međunarodna letnja škola pod nazivom INTIMACY IN WOMEN'S WRITING AND READING u okviru CEEPUS mreže Women Writers in History i u organizaciji Univerziteta u Novoj Gorici, uz podršku Women Writers Route i drugih organizacija.
Učestvovalo je 22 studenta iz sedam zemalja (Bugarske, Poljske, Rumunije, Slovenije, Srbije, Hrvatske i Češke). Pored predavačica iz navedenih država, učestvovale su i koleginice iz Velike Britanije, Letonije, Finske i Švedske.
U okviru letnje škole održana je dvodnevna konferencija Censoring intimacy in women's writing and reading in the long nineteenth century: 3rd international exploratory workshop . Knjiga apstrakata pod naslovom Censoring intimacy in women's writing and reading in the long nineteenth century : 3rd international exploratory workshop : 23-24 August 2022 Ljubljana, Oton Župančič Library / [editor Ivana Zajc]. - Nova Gorica: University of Nova Gorica, 2022 ISBN 978-961-7025-23-1 COBISS.SI-ID 115581699) nalazi se na linku: https://www.ung.si/documents/1260/Booklet11_8_V8UoDBm.pdf.
Ovde donosimo detaljan izveštaj o zbivanjima i utiscima jedne od učesnica iz Srbije, Marije Bosančić, studentkinje doktorskih studija na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Utisci iz Ljubljane
Poslednje nedelje avgusta 2022. godine bili smo deo jedne kreativne letnje škole u Ljubljani koju je organizovao Univerzitet u Novoj Gorici. Bavili smo se temom intime u ženskom pisanju i čitanju ( Intimacy in Women’s Writing and Reading, CEEPUS Network Women Writers in History ), a glavno pitanje sa kojim smo se susreli već prvog dana bilo je: Šta je intima/intimno/intimnost za nas? Tokom šest dana formalno, ali i neformalno, razmatrali smo ovo pitanje u različitim kontekstima, slušali i diskutovali, delili interpretacije i ideje koje bi mogle biti od značaja za analizu intimnog i cenzure u književnosti.
Imali smo priliku da, već od samog početka letnje škole, osetimo srdačnost naših domaćina, u Vili Zlatici,[1] gde smo učestvovali u prvim radionicama koje su držale prof. dr Maša Grdešić i prof. dr Karmen Dutu (Carmen Duțu).
Vila Zlatica
Tu smo imali priliku da započnemo dijalog o intimnom u književnosti i šta ono podrazumeva; zašto se ženskom, ali u isto vreme i neozbiljnom literaturom shvata ona koja obiluje osećanjima; zašto joj se (nažalost) pridaje manje značaja u odnosu na književnost iz kanona; zašto je kanon i dalje odbija; kako su autorke morale da se dovijaju ne bi li krčile put ka slobodnom izrazu, a samim tim i slobodnom prostoru. Na predavanju prof. Grdešić pratili smo i analizu konkretnih primera tekstova četiri savremene hrvatske autorke – Jasne Jasne Žmak, Nore Verde, Lucije Tunković i Lane Pukanić. Potom smo se kroz eksperimentalnu vežbu i teorijsko predavanje prof. Dutu upoznali s idejom da ne postoji jedna univerzalna definicija intimnog, već različite intime/intimnosti, koje su, takoreći, individualne, ali ne pobijaju niti ugrožavaju jedna drugu, već se ulivaju, prepliću i otvaraju međuprostor koji je više fluidan nego statičan i jasno razgraničen.
Kraću pauzu od radionica imali smo drugi i treći dan, kada smo prisustvovali konferenciji Censoring Intimacy in Women’s Writing and Reading in the Long Nineteenth Century, Exploratory Workshop, organizovanoj u okviru ovog projekta. Omogućivši nam da čujemo sve ove predavače, organizatori su nam pružili priliku da proširimo vidike i znanja. Uvodnim obraćanjem konferenciju su započeli prof. dr Katja Mihurko Poniž (Katja Mihurko Poniž), koordinatorka projekta, i dr Alen Širca (Alen Širca), predsednik slovenačkog Udruženja za komparativnu književnost.
Uvodnim predavanjem Introducing Intimacy and Censorship, prof. Mihurko Poniž nas je kroz sažeto i koherentno izlaganje upoznala s glavnim pojmovima i problematikom koju analiza intimnog u književnosti, tačnije ženskoj književnosti, nosi sa sobom – od toga da su žene objavljivale pod pseudonimima, do toga da postoji mnoštvo primera autocenzure, rodne cenzure, cenzure ego-dokumenata.
Sledeće predavanje koje smo slušali bilo je Reader and Author as Censorious and Exposing Agents: Experiential Readings of Responses to Censored Intimacy in Swedish Alfhild Agrell’s Räddad, prof. dr Birgite Lind Estel (Birgitta Lindh Estelle). Ukazala je na to da cenzura postoji oduvek, ali da se skriva iza različitih maski, preoblikuje u različite forme i da nije uvek istog intenziteta, pomenuvši da čitaoci percipiraju tekst na osnovu svog iskustva i odgovaraju na njega različito, u zavisnosti od svog socijalnog položaja (više ili manje prihvatajući neke ideje u datom trenutku). Nadovezujući se na definiciju cenzure Helen Frešvoter (Helen Freshwater) i prihvatajući ideju Toril Moi (Toril Moi) o čitanju kao raspoloženju pre nego metodi, prof. Lind Estel teži tome da usmeri pažnju na transnacionalnu strategiju mapiranja ženskog stvaralaštva koje je potiskivalo ili pak otkrivalo intimno.
Potom je prof. Dutu održala predavanje na temuCensoring the Nation: Martha Bibesco’s Exile of Intimacy, koje nam je omogućilo detaljan uvid u teorijski okvir na kom prof. Dutu radi, potkrepljen primerom autorke Marte Bibesku, koja se našla na međi: Rumunka koja stvara isključivo na francuskom jeziku. Time je, u stvari, bilo otvoreno pitanje stvaralaca koji su marginalizovani, a koji su težili da svojom transnacionalnom perspektivom dekonstruišu večni narativ o izgnanstvu.
Kroz izlaganje prof. dr Alene Doležalove (Alenka Jensterle Doležalová) How to Become a Poet at the Turn of the Century: Male Censorship and the Female Poet, imali smo prilike da čujemo nešto više o Vidi Jeraj (Vida Jeraj), slovenačkoj spisateljici, i njenom stvaralaštvu, ali i uticaju i, s tim u vezi, pritisku koji je trpela od svojih muških kolega, književnih kritičara – Josipa Murn-Aleksandrova (Josip Murn-Aleksandrov) i Antona Aškerca (Anton Aškerc). Ovo predavanje nas je (možda) navelo da mnogo više razmišljamo o tome koliko su spisateljice, ali i generalno umetnice, bile ograničene i sputane u svom stvaralaštvu, koliko ih je u svemu tome određivalo muško mišljenje – i koliko je to verovatno i danas slučaj.
Naredno predavanje, energično i inspirativno, održala je dr Henrijeta Parč (Henriette Partzsch) na temu Correcting Unfeminine Emotions: Translator interventions in French and Spanish Versions of E. Marlitt’s “Das Geheimnis der alten Mamsell” [The Old Mamsell’s Secret, 1867]. Dr Parč nam je skrenula pažnju na to koliko se može izgubiti u prevodu, ali i koliko se upravo može namerno izostaviti ne bi li se publika pridobila i/ili vaspitala. Ono što se smatralo nedostojnim (emocije) ili uvredljivim (s religijske tačke gledišta), bilo je ograničeno ili adaptirano tako da odgovara „univerzalno prihvatljivim“ (muškim) pravilima i/ili vrednostima. A imajući u vidu da ovi romani, o kojima je dr Parč govorila, prate razvoj junakinje i da su plasirani za žene i decu, direktni upliv prevodilaca ukazuje na želju da se lako utiče na publiku u cilju da se dublje kontroliše ili „sačuva“ od nepoželjnih emocija (verovatno besa) i ideja (verovatno bunta).
Poslednje izlaganje prvog dana konferencije bilo je posvećeno promociji knjige Women Writing Intimate Spaces: The Long Nineteenth Century at the Fringes of Europe, koje je vodila onlajn prof. dr Viola Parente-Čapkova (Viola Parente-Čapkova), uz razgovor sa gošćom iz izdavačke kuće Bril (Brill), Kristom Stivens (Christa Stevens), koja nam je dala više informacija o samom izdavačkom procesu.
Međutim, kraj predavanja nije bio i kraj našeg dana. Produžili smo u organizovani obilazak Ljubljane. Iz biblioteke Otona Župančića (Oton Župančič) uputili smo se ka Miklošićevom (Miklošičev Park) parku, gde smo videli njegovu bistu. Odatle smo nastavili Miklošićevom cestom, u kojoj se nalaze prelepe, šarene, pažljivo očuvane zgrade od nacionalnog značaja. Tim putem došli smo sve do Prešernovog trga gde smo čuli dirljivu priču o neuslišenoj ljubavi Franca Prešerna (France Prešeren) prema mladoj Juliji Primicovoj (Julija Primic), ćerki bogatog trgovca.
Ljubljana, Prešernov trg
Zatim smo Volfovom (Wolf) ulicom došli do parka Zvezda, kroz koji se naziru Kongresni trg i Univerzitet u Ljubljani s jedne strane, a s druge Uršulinska crkva (Cerkev svete Trojice), Slovenački školski muzej i gimnazija Jožeta Plečnika (Jože Plečnik). Spustili smo se do reke i, prešavši Ljubljanicu preko Ribljeg mosta (Riblja brv – Fishmarket Footbridge), uputili se Ključavničarskom ulicom (Ključavničarska ulica) ka gradskoj opštini. Celom dužinom ove uličice hodali smo pored skulpture koju je izradio Jakov Brdar (Jakov Brdar), a čija je svrha da ukaže na to da svako kroz život menja bezbroj maski. Stigavši do trga ispred gradske opštine došli smo do fontane inspirisane Berninijevom rimskom Fontanom četiri reke, to jest, Robovom fontanom ili Fontanom tri reke, koja zapravo personifikuje tri kranjske reke: Savu, Krku i Ljubljanicu. Sledeća stanica bila nam je Katedrala Svetog Nikolaja ili Ljubljanska stolnica, posvećena svetom Nikolaju, zaštitniku ribara i moreplovaca. Odatle smo se spustili do tržnice, posmatrajući prazan prostor i, zahvaljujući priči vodiča, mogli smo da zamislimo koliko je tu živo kada je tržnica aktivna. Prošavši tržnicu, stigli smo do Zmajskog mosta, prvog ljubljanskog armirano-betonskog mosta. Potom smo stigli do Vodnikovog spomenika, posvećenog pesniku Valentinu Vodniku (Valentin Vodnik), postavljenom 1889. ispred Ljubljanskog liceja s idejom da svaki dan pozdravlja učenike koji ulaze u školu koja je nekada bila na trgu iza samog spomenika.
Obilazak smo završili kod Ljubljanskog grada, dvorca na brdu iznad samog centra, uz jedan od najlepših pogleda na zalazak sunca iznad parka Tivoli i cele Ljubljane.
Pogled na Ljubljanu s Ljubljanskog grada
Drugi dan konferencije započeli smo malo ranije, uz prvo predavanje pod nazivom Censorship and Self-censorship in Latvian Women’s Writing: Reading Intimate in Anna Rumane-Kenina’s Stories and Marija Eglite’s Diaries , koje su održale dr Eva Eglaja-Kristosna (Eva Eglaja-Kristosne) i dr Zita Karkl (Zita Karkla) zajedno. Zahvaljujući njihovom izlaganju, saznali smo nešto više o letonskoj književnosti i prihvatili ideju da cenzura nije bila samo ignorisanje postojanja spisateljica, već i javno i privatno ismevanje, kao i oštra i pristrasna kritika koja je u velikome uticala na žensko stvaralaštvo. Kako su sve do dvadesetih godina dvadesetog veka samo dve spisateljice bile uključene u letonski kanon (Aspazija [Aspazija] i Ana Brigadir [Anna Brigadere]), ova dva izlaganja su se usredsredila na istraživanje odnosa između cenzure, intimnosti i ženskog kreativnog procesa, proširivši koncept ženske književnosti tako da uključi i autobiografije. U obe studije pokazalo se da je kritika kao sredstvo cenzure uticala na žensko stvaralaštvo tako što ga je stišavala, a samim tim i gušila.
U izlaganju prof. dr Elene Lindholm (Elena Lindholm) na temu Sapphic Love between State Censorship and Self-Censorship: the Case of Elena Fortun (1886-1952), upoznali smo se s time kako je i koliko režim u kome je stvarala odredio rad Elene Fortun. Bila je vrlo uspešna pre Frankove diktature, pišući dečje knjige o buntovnoj junakinji Siliji (Celia). Međutim, nakon što je Franko došao na vlast, Fortun odlazi iz zemlje. Iako nastavlja da piše o istoj junakinji, vidi se razlika u tome kako je ona bila opisana pre i posle tog trenutka. Sve više se uklapa u „ženski“ kalup i norme koje je postavio Frankov režim, što nas dovodi do tri ključna nivoa cenzure koja se analiziraju u ovoj prezentaciji, a to su: 1. direktna državna cenzura koja je uticala na objavljivanje knjiga na španskom tržištu tokom Frankovog režima; 2. indirektni uticaj španske državne cenzure na spisateljicu u izgnanstvu; 3. autocenzura ženske homoseksualne spisateljice dvadesetog veka.
Zatim smo čuli prof. dr Violu Parente-Čapkovu na temu Sexual Dissidence, Intimacy and (Self-)Censorship in Manuscript and Published Work. Kroz ovo izlaganje upoznali smo se sa studijom koja se bavi problemom cenzure u objavljenim radovima i neobjavljenim rukopisima spisateljica koje su stvarale na finskom jeziku s kraja devetnaestog veka. Iz poređenja ovih objavljenih radova i neobjavljenih rukopisa, na površinu jasno izlazi problem autocenzure, pošto su ovim poređenjem otkriveni smeli pasusi koji iskazuju junakinjine skrivene fantazije – od identifikacije s prostitutkama do lezbejskih tendencija.
Iz predavanja koje je držala prof. dr Irena Selišnik (Irena Selišnik), Self-censorship, Family Interpretations of Women Lives and the Influence of Official Narrative, saznali smo za tri studije u kojima su srž interesovanja dokumentarne autobiografije tri žene koje su živele u isto vreme, bile istog zanimanja (učiteljice) i bile udate. Ono što je zanimalo prof. Selišnik, kako je objasnila, bilo je da vidi kako su žene govorile i pisale o svom životu i kako su prikazivale najintimnije detalje (od trudnoće do nacionalne opredeljenosti). Potom, kako se formirala priča, koji su argumenti korišćeni, kakav narativni stil je upotrebljen u iskazivanju najbitnijih životnih odluka, i sve to u okviru šireg istorijskog konteksta.
Msr Natalija Panas (Natalia Panas) održala je predavanje na temu Double Censored Freedom? Moj život [My life] by Maga Magazinović. Koristeći kategoriju društvene memorije kao metodu istraživanja toga šta je funkcionisalo u kulturi, Panas se bavi time šta se prenosilo na medijum sećanja, a šta se namerno isključivalo cenzurom iz kolektivne svesti kao ono što se ne uklapa u sam kanon. Istakla je da je intima koju Maga Magazinović ispisuje razbila sve kulturološke tabue time što je opisivala bliske veze, stavljajući akcenat na one romantične, davala slobodu svojim mislima i otvoreno zagovarala feminizam, i sve to u okviru dva kontradiktorna shvatanja cenzure: 1. moralnog/erotskog (koje potiče iz Kraljevine Jugoslavije) i 2. ideološkog/političkog (koje dolazi iz socijalističke Jugoslavije).
Izlaganjem prof. dr Biljane Dojčinović na temu A Censorship of One’s Own, predstavljena nam je sažeta analiza eseja Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), Professions for Women, koja nam je otvorila pitanja autocenzure i samoograničavanja. Prof. Dojčinović je postavila pitanje šta je glavni razlog zbog kog Virdžinija Vulf kaže da izbegava da piše o temama vezanim za intimu. Uzrok tome može se naći u seksualnom nasilju koje je pretrpela u detinjstvu i koje pominje tek u autobiografskom eseju iz 1939. godine. Prof. Dojčinović je predočila da je cilj studije bio da se ispita kako je ova trauma uticala na stvaralaštvo Virdžinije Vulf i da li je odsustvo intime/intimnog bilo mana ili prednost njenog stvaralaštva.
Potom smo čuli izlaganje dr Sesilije Anel (Cecilia Annell) na temu Intimacy, Desire, Sexuality: Strategies to Handle Censorship by Swedish 19th Century Women Authors. U ovom predavanju istaknuta je dihotomija „čiste“ i „seksualne“ žene i način na koji je ona funkcionisala kroz istoriju kao snažan faktor cenzure za spisateljice kad je u pitanju njihovo pisanje o intimnom, žudnji i seksualnosti. Dr Anel objasnila je da joj je cilj bio da istraži kojim su se strategijama švedske spisateljice devetnaestog veka koristile u borbi protiv cenzure kako bi ipak pisale o intimi i seksualnosti, a da je to moglo da se shvati kao produktivni plod cenzure, ne samo represivni. Neki od primera su: prenos žudnje na drugu „seksualnu“ ženu; opisivanje požude kod „čiste“ žene koja joj se ne predaje; opisivanje seksualnosti među ženama; opisivanje religiozne čežnje prema Isusu Hristu; opisivanje „čiste“ žene koja oseća žudnju.
Msr Dajana Vasiljevićova (Dajana Vasiljevićova) imala je referat na temu Reworking the Framework from the Literary Margin: The Croatian Female Writers and their Quest for Recognition from Late 19th Century to Early 20th Century, u kom je istakla da je njen glavni fokus na analizi različitih nivoa cenzure i autocenzure u prikazu ženskog iskustva naspram dominantnog diskursa. Mehanizmi cenzure se ne vide samo u privatnoj korespondenciji i autobiografskim tekstovima, već i u ideološkom tlačenju i patrijarhalnom pritisku prisutnom u narativima koje su ostavile Dragojla Jarnević (Dragojla Jarnević), Jagoda Truhelka (Jagoda Truhelka), Marija Jurić Zagorka (Maria Jurić Zagorka) i Ivana Brlić Mažuranić (Ivana Brlić Mažuranić).
Izlaganje kojim se konferencija završila održali su dr Primož Mlačnik (Primož Mlačnik) i dr Ivana Zajc (Ivana Zajc), na temu The Forbidden Speech: (Self)censorship in the Personal Correspondence of Women Writers of the Slovenian Modernism. Ukazali su na to da je cilj njihove studije bio analiza rukopisa slovenačkih spisateljica, među kojima su Marica Nadlišek Bartol (Marica Nadlišek Bartol), Zofka Kveder (Zofka Kveder), Marica Strnad (Marica Strnad) i Vida Jeraj. Kako je glavni vid komunikacije među njima bio epistolarne prirode, glavni oblik autocenzure bio je lingvističke prirode – umetanje ćiriličnih slova kao svojstveno kodiranje teksta i „skrivanje“ poruke kad su u pitanju intimne teme. Osim toga, čuli smo nešto više o nekoliko slučajeva gde su spisateljice bile cenzurisane od strane književnih časopisa, a koje su one same opisale u svojoj korespondenciji.
Kraj dana je pak usledio tek kasnije – nakon književne večeri u parku Tivoli, organizovanoj povodom festivala poezije i vina. Glavna gošća bila je Kerolin Forše (Carolyn Forché), američka pesnikinja i aktivistinja, koja je harizmatičnim izlaganjem predstavila svoj put pesničkog stvaralaštva. Imali smo prilike da čujemo nekoliko pesama iz njene najnovije zbirke, na engleskom, kao i na slovenačkom.
U parku Tivoli
Četvrti dan letnje škole proveli smo na jednom divnom izletu – išli smo u Novu Goricu, Goriciju (Gorizia), Prvačinu (Prvačina), Vipavski križ (Vipavski Križ) i Vipavu (Vipava). Prof. Mihurko Poniž nas je energično vodila kroz Novu Goricu i Goriciju uz zanimljivu priču o ličnostima bitnim za ta mesta. Potom smo imali priliku da vidimo Univerzitet u Novoj Gorici i da na jednom neformalnom predavanju, koje je vodila dr Zajc, razmenimo ideje na temu Intimacy. Women Writers and Digital Humanities. Dr Zajc predstavila nam je ulogu digitalne humanistike u analizi književnosti, njene prednosti ali i moguće nedostatke.
Na trgu u Goriciji
Sve to je, naizgled, donekle palo u zaborav, bar na neko vreme, kada smo došli prvo na groblje u mestu Prvačina, pa potom pred Muzej aleksandrinki (Društvo za ohranjanje kulturne dediščine aleksandrink) i čuli emotivnu priču o aleksandrinkama. Požrtvovanost i snalažljivost kojom su se ove žene iz tog kraja zauzele za svoje porodice u vremenu kada drugi izbor nisu imale navodi nas na dalja razmišljanja. U priči koju smo čuli istaknuto je da o njima postoje različita mišljenja, pošto se nije blagonaklono gledalo na tu požrtvovanost. Nije se smatralo da idu u tadašnju Aleksandriju da čuvaju tuđu decu zarad sigurnosti svoje, već da je to nekakva vrsta kaprica, kao da „jure“ novac, „slobodu“ od svojih muževa i/ili dece, da žele da budu promiskuitetne, neverne. Neke su bile izgubljene, otete u belo roblje, neke možda i jesu koristile tu situaciju, ali većina je pokušavala da pomogne svojoj porodici, iako je, uslovno rečeno, bila deo druge. Muzej opstaje i čuva, kao svojevrsna vremenska kapsula, ne samo informacije o njima, već i neke predmete koje su donosile, odeću, sitnice, slike, sve ono što su njihove porodice bile voljne da podele sa svetom.
Kod Muzeja aleksandrinki
Odatle smo produžili do jednog simpatičnog mesta – Vipavski križ, gde smo uživali u nekoliko trenutaka čistog mira, posmatrajući Sloveniju i njeno zelenilo. U Vipavi smo imali priliku ne samo da se prošetamo, već i da probamo lokalni sladoled. Ovaj posve neformalan dan omogućio nam je da se malo više zbližimo i upoznamo, osim što je bio vrlo poučan.
Pretposlednji dan bio je, bez sumnje, obeležen posetom prof. dr Svetlane Slapšak (Svetlana Slapšak). Pre njenog obraćanja čuli smo izlaganje prof. Dojčinović o Jeleni J. Dimitrijević, dok je prof. dr Magdalena Koh (Magdalena Koch) kao temu imala upravo stvaralaštvo prof. Slapšak. Taj sjajni uvod nas je uveo u sâm razgovor sa prof. Slapšak, koja je otvoreno govorila o svojim iskustvima sa (državnom) cenzurom, dala nam uvid u vreme koje je prošlo (Beograd osamdesetih godina dvadesetog veka), a koje se verovatno neće ponoviti, bar ne uskoro.
Svetlana Slapšak
Atmosfera na predavanju prof. Slapšak
Zadala nam je svojevrsni domaći zadatak – da urušimo kapitalizam, jer on stoji u korenu svih trenutnih problema, počevši od ekoloških. Iskreno nam je otkrila svoju „tajnu“ stvaralaštva i koji su činioci potrebni za uspeh u pisanju – 1. suprug/partner koji će nas bezuslovno podržavati, u svakom smislu, 2. mačke, kao svojevrsni vid terapije u toku samog procesa pisanja, 3. vreme. Vreme kao glavni faktor, koji nam trenutni (kapitalistički) sistem jede – u svim oblastima. Sve reči prof. Slašpak ostale su nam urezane u sećanje, kao i njena srdačnost, humor i ideje – ona je upotpunila ceo naš boravak i radionice, i za to joj neizmerno hvala.
Opušteni razgovori posle predavanja
Sledeću temu, Modernism and Intimacy vs. Patriarchy: Isidora Sekulić Enters Serbian Literary Scene , predstavile su nam zajedno prof. Dojčinović i prof. Koh. Imale smo priliku da čujemo više o stvaralaštvu Isidore Sekulić, koliko je njen način pisanja bio progresivan za vreme i društvene prilike u kojima je stvarala, ali i koliko to nije bilo prepoznato, prihvaćeno i pohvaljeno tada.
Završnog dana slušali smo dva predavanja: prvo je održala prof. Doležal na temu Intimacy in Prose and Novels of South Slavic Women Writers (Zofka Kveder and Julka Chlapec Đorđević), gde smo mogli da vidimo pregršt primera (slika, tj. kopija) njihovih pisama i radova i shvatili značaj njihovog stvaralaštva koje je odolelo striktnim pravilima kako intimnost sme da se prikaže u književnosti.
Drugo predavanje je održala prof. dr Nadežda Aleksandrova (Nadezhda Alexandrova) na temu Women as Protagonists in Popular fiction in the Ottoman empire: four Bulagarian case studies from the 19th century. Prof. Aleksandrova je sistematično i energično predstavila četiri studije kroz koje nam je ukazala na to da su ipak neki „problemi“ univerzalni, nezavisno od teritorije na kojoj određena književnost nastaje.
Sva ova predavanja i radionice otvorila su mnoga pitanja u okviru domena književnosti i kulture, što nam svima može služiti kao početna tačka za dalja istraživanja. Srdačnost kojom smo dočekani i koje nije manjkalo ni u jednom jedinom trenutku za svih šest dana, širokoumnost svih predavača i volja za razgovorom, različito akademsko iskustvo i predavača i (nas) učesnika, sve to je učinilo da ova letnja škola bude jedno od najdragocenijih akademskih iskustava koja sam (do sada) doživela.